Književne novine
%
PrRANA 3
KNJIŽEVNEINOVINE
|___MATERIJALI SA „LETNJIH SUSRETA" U DUBROVNIKU Gq maslinovom gramčicom 1 jednoj a mačem u drugoj ruci
Tanasije Mladenović ·
Htela bih da se izvinim zbog dveju stvari, Pre svega što čitam ovaj tekst: ja ne umem đa govorim pred publikom i ja bih 6e mnogo teže snašla nego što su se naši prijatelji Jugosloveni snašli juče govoreći Jezikom koji im je Ipak · stran, Zatim što izlažem neke primeđbe kole, posle jučerašnie diskusije, izgleđati, u izvesnom smislu, zastarele, Ja sam ih pokretala u više | mahova unutar Francuske khomunističke Partije, čiji sam član bila do decembra 1949 gođine, a đa nisam nikad postigla đa se o tome ozbiljno diskutuje, a mene veoma dragoceno da ih mogu izm\ danas pređ javnost 1 u takvim uslovima da nemam utjsak da izneveravam stvar koja nam je draga iznad svega: stvar međunarođnog socljalizma, Ja vam na tome zahvaljujem.
Marks i Engels istakli su primarnost ekonomskih faktora. Njihovi prethodnici, francuski socijalisti utopisti, ukazali su na njihov značaj, ali ne uđubljujući se u posleđice. Zasluga je Marksa i Engelsa što su jasno ustanovili da iz promena u ekonomskoj bazi proističu novi oblici u knjiščevnosti i u umetnosti, nove pravne forme, nove etike, nove religije.
Ali mora se priznati đa njihovo đelo, ma koliko genijalno bilo, ostaje u tom pitanju nepotpuno. Njihovi naslednici prezauzeti hitnim političkim zađacima, nisu ovim pitanjima posvetili svu potrebnu pažnju, ili su ih rešavali na jeđan čisto pragma!ičan način, u funkciji tal:tike mementa. Daleko od toga da utvrđe analizom činjenica istina: marksizma uzelu kao metođu naučnog islirnaživnmuja, zadovoljavali su se vrlo često teoriskim i
simplicističkim objnšnienjiima i iz toga su izvlačili zaključke Ncoji su bili veoma sudbonosni u oblosli etike kao i u oblasti literature i umetnosti.
Etika i Estetika su mnogo srodnije no što se to često smatra: jedna i đruga potiču iz onoga što je najđublje u inđividualnoj svesli. A iz ukupnosti individualnih „svesti stvara se svest mazi za koju se tvrdi da ih odražava i u isti mah preobražava.
Nema sumnje zato što su se ovi problemi do krajnosti uprostili, zato što su "vedđeni na grube šeme, zato što se mislilo đa će se političke parole moći da nature kao nećka marka paste za zube ili sapuna, staljinske komunističke partije beleže đanas osetne gubitke. Oni su zaboravili đa ljudi nisu marionete čiji se kon~i mogu lako povlačiti, već đa ih treba i ubeđivati. Ubeđivanje je više umetnost no nauka. Propaganđa nije ni jedno ni drugo.
Etika se našla, na primer, sveđena na jednu jedinu rečenicu: »Dobro je ono što služi stvari proletarijata«. To je povuklo, malo po malo, komuniste staljinske poslušnike da koriste fal'sifikovanje i laž kao metođu vlađavine. Najočiglednija, najvidnija, najveća, najteža laž je ona laž koja pretstavlja Jugoslaviju kao fašističku zemliu i one koji je brane u svetu kao izdajnike, prod:ne duše, policajce, obolele zločince, rečnik koji, uostalom, počinje da se aba i da više nikog ne obmanjuje.
Laž povlači laž. Šta se može očekivati od jedne revolucije koja ima istinu istorije “a sebe a koja međutim upotrebljava postupke koje su Hitler i Gebels tako sjajno usavršili đa bi b.anili neođbranjive interese kapitalizma. Ovo uvođenje falsifikovanja i laži u sve oblasti, ovo odbijanje da se ispituju činjenice u njima samima, ovaj đelirijum interpretacije psihija-
ima tako dobro poznat kođ bolesnika koji su prekinuli vezu sa stvarnošću, ovo opisivanje stvarnosti onakvom kakva bi se želela đa je, a ne onakvom kakva je, evo, to su znaci ove nove đečje bolesti staljinskog: komu– nizma.
Vratimo se dakle na osnove marksizma, ne brinući se za falsifikate koje on mora đa trpi svakoga dana.
Marks i Engels su pisali u Nemačkoj „ideologiji: »Stvaranje ideja, pretstava svesti, pre svega proističe iz materijalne delatnosti i inaterijalnog opštenja ljudi, jezik je stvarnog Žživota. Preistava, misao, duhovni ođnos ljuđi pojavljuje se čak i ovđe kao emanacijn njihovih materijalnih odnosa«. }
Ako je ova činjenica istinita u oblesti statistike, pitanje izgleda mno-= go manje jednostavno kada se spustimo na nivo inđdHiviđualne svesti. Kako objasniti, na primer, činjenicu da, zadržimo li se isključivo na planu ekonomske uslovljenosti, svi rađnici ne pripađaju Komunističkoj par=tiji? Kako objasniti đa su izvesni infelektualci buržoaskog porekla potpu-
"no i bez rezerve prihvatili komuni-
zam? Istorija nam pruža druge primere. Protestantska reforma u XVI veku izgleda marksističkim istoričarima kao đuhovni izraz razvoja kapitalizma u borbi protivu feudalizma. Neka buđe. Međutim, nalazimo u istoj u Francuskoj, u istom trenut-
na kraju XVI veka, katoličke trgovčiće i protestantske irgovčiće, katoličke plemiće i protestantske plemiće. Kako objasniti te razlike u iđeološkom stavu koa ličnosti koje pripađaju istim društvenim klasama, Ako bi ta teza potpuno bila tačna, sve bi zanatlije trebalo da buđu protestanti, svi plemići katolici. Činjenice govore da uopšte nije tako. Treba đakle u-
potpuniti objašnjenje stvarnosti, kada _ se spustimo na nivo indiviđualne sve-
šematska, uostalom
sti, Ta užaurbana, vizija i navela je
bu ode ali lažna Sovjetski Savez i partije Kominfor=
ma da preduzmu u pogledu umetno-
sti i lite:ature mere čiji je neuspeh·
očigledan. Jer umetnost i literatura potiču upravo iz onoga što je majogobenije u indiviđualnoj svesti, –·
Da ekonomskim i socijalnim preoodgovara preobražaj u u-
Eat Toma
metnosti i l:teraturi, o tome nam istorija neprekidno svedoči. Ali ovi preobražaji ne iđu uvek istim ritmom. Prancuskoj revoluciji koja oslobađa indiviđuu svih tragova feudalne strukture, koja je izdvaja i svodi na nju samu, odgovara na literarnom i umetničkom planu veliki period romantizma: jađikovka čoveka koji je umesto slobođe našao usamljenost. Revolucija u umetnosti i literaturi prati zaista revoluciju i izražava je, ali sa izvesnim zakašnjenjem od nekih triđesetak godina.
"To je zato što se jedan roman, poema, slika ne mogu praviti kao propagandni leci ili novinski članci. Njihovo stvaranje oslanja se na najtananjja i najkompleksnija vrenja dđuše. Ako upotrebljavamo ovaj starinski i neodređeni izraz »duša«, to nije što bih mu želela dati metafizički sadržaj već zato što treba dali neko ime ljudskom duhu, posmatranom ne samo u njegovim jasnim i razgovetnim iđejama, već i u njegovoj osećajnosti i njegovoj potsvesti.
Pisae, dakle ne čini ono što bi želeo već ono što može, ma kakve bile njegove „pretenzije da budđe mašina preciznosti. Katkad rezultat njegovog dela ide protivu njegovih tendencija, njegovih shvatanja, njegovog ukusa. Balzak je svakako najfrapantniji primer: katolik, monarhista, on je znao da naslika sa oporom svirepošću moralno i intelektualno opađanje aristokratije, kojoj je, međutim, bio toliko naklonjen. On je umeo đa razgoliti uspon likujuće buržoazije. Njegovu veličinu čini to što je ođbio, ma kakvc bile njegove naklonosti, đa pravi pokroviteljsku i moralizatorsku literaturu. On se zađovoljio đa gleda oko sebe, đa skupi u snopove činjenice koje su u svojoj celini mogle samo da mu se ne dopadaju '
Mi danas vidimo pođ imenom socijalističkog realizma, onakvog kakvog nam ga propoveđa SSSR i podra=– žavajući njemu komunističke partije Keminforma đa se đogađa obrnuto. Pođ imenom socijalističkog realizma zahteva se od pisca đa slika ne đruštvo onakvo kakvo je sa svim njegovim „unutarmjim protivrečnostima koje traju, već jedno idealno društvo u kome su svi problemi već rešeni, gde je sovjetski heroj plemenit, istinoljubiv, hrabar, itd., gdje je klasni neprijateli nizak, lažljiv», pođao, itbd., kao na anziskartama ili u romantičnoj melođrami, Na sve to nailazimo čak i na planu osećanja. Sovjetska literatura nam pruža već od pre više godina mora-– lizatorsku sliku intimnog života sovjetskih građana: „porodica, rad, otadžbina, idilične zajednice pune vernost: i istrajnosti. Tu se rađi još i o tome, ne da se našlika jedna epoha, već da se perom u ruci ođbrani zakon iz 1944 koji učvršćuje porođicu, da se obavlja delo moralisanja, ne opisivanja i objašnjavanja; đe se iđe putem moraliste, a ne aumetnika ili naučnika koji istražuje i izražava svet u kome živi. U Francuskoj mi poznajemo dela iste vrste: Anri Bordo i Rene Bazen dali su nam primere još pre no što je većina komunističkih pisaca pošla istim putem. Ne računajući mnogobrojna dela za bezazlene đevojke, koje imaju za cilj, kao što se zna, đa se bez opasnosti mogu đati u svačije ruke.
Naravno, ne viđi se zašto bi se, kao što tvrdi Anre Žiđ, od dobrih osećanja nužno morala stvarati rđava literatura. Jer mi vidimo naprotiv u Francuskoj đa rđava osećanja mogu da pruže bljutavu, i đa buđu izvor gnusne literature.
U jednom dobrom romansijeru mo= že postojati i moralista. Ali mu se moraju ostaviti mogućnosti đa postane i buđe ono što je ustvari, đa izabere ružu ili kupus ili đa izabere da ništa ne bira i da opiše u isti mah ružu i kupus, to jest ukupnost stvarnosti.
Ne treba, uostalom, verovati da romansijer može izabrati ono što je, kao što, bez sumnje, ni trgovčići XVI veka nisu birali da buđu protestanti ili katolici. ,
Treba radije pretpostaviti đa su ekonomski uslovi nedovoljni da objasne ono što su i da na drugoj strani treba tražiti druge odlučujuće faktore: biološke, psihološke, uticaje svake vrste koji definišu jednog čoveka isto toliko a možđa i više ođ njegove pripadnosti jednoj društvenoj klasi.
Romansijer komunista buržoaskog purekla, na primer, ima za sobom čitavo iskustvo koje potvrđuje u njegovim očima vrednost komunizma, jer je on pristupio Partiji, a to ga isto vremeno sputava i ograničava. On će često dublje osetiti opadanje klase iz koje đolazi i koju je ođbacio, negoli pobedonosni uspon klase kojoj je, 8 druge strane, pristupio. Otuda duboka i sentimentalna težnja ka pesimizmu i očajanju, ma da mu razum jasno pokazuje pobude koje ljudi imaju đa se uprkos svega nadaju, ma da ga njegov razum goni da se opredeljuje za novog čoveka. Iz ovog dualizma proizilazi dosta tragično, iskustvo koje odgovara razđiranjima njegoOvop DpDOložaja između sveta koji se svršava i drugog koji počinje tek da se rađa u užasnim trzajima.
Pisac, đakle ne bi mogao da se odrekne bogatstva svoje osobene osećajnosti, a da se istovremeno me odrekne svojstva romansijera ili pesnika, to jest da se ne odrekne ispunjenia svo-
ie sopstvene sudbime.
Ako se prizna da su ovi uslovi ne-
ophodni, da li onda književno ili u-
metničko delo odgovara uvek neođlo-
Društveni zadaci ı sloboda umetnickog stvaranja
žnim zahtevima borbe proletarijata u jednom određenom trenutku? To nije očevidno. Ali ukoliko je jedno delo autentično, dakle značajno, ono će svakako naći svoje mesto u istoriskom procesu koji se prostire pred nama u perspektivi godina.
Međutim, kominformističke komunističke partije, podražavajući SSSR, isuviše često daju poleta knjigama pu-
nih dobrih namera, ali prosečna umetničke vrednosti, jer se autor nije usuđio da uvidi i da primi neophodne uslove Svoga stvaralaštva, Otuda brzoplete površne šeme, isečene na brzu ruku od kartona, bez težina, bez dejstva.
Jeđan romansijer koji smatra đa opisuje celokupnu stvarnost ne šsme ostaviti po strani političku i ekonomsku borbu koja je istorija našeg vremena, kao ni fizičke ni psihičke uslove svojih ličnosti: ta pSsihologija koju romansijeri đanašnjice, marksisti ili ne, smatraju nevažnom, kao da je svaka indiviđua samo neka bezoblična maglina, neka gusenica koja neprekidno ide svojim putem pod tuđim i ledenim pogledom šetača. To znači okrenuti leđa onom humanizmu, onorn punom otkriću čoveka, koji bi trebalo đa bude naš, ako reč komunizam ima nekog smisla i ako podrazumeva priznavanje dubokog ljudskog bratstva.
Ne rađi se, đakle, ovđe o ođbrani ne znam kakvih apstraktnih sloboda pisca ili umetnika, već naprotiv o skiciranju nužnih „zakona njegovog stvaralaštva. Besumnje vređelo bi izbliže ocrtati ih i đefinisati ih, Ozbiljno vođene ankete kođ pisaca i umetnika mogle bi biti polazna tačka ovih istraživanja.
Jeđan drugi faktor, o kome komu-– nisti staljinisti neće da vođe računa, jeste razmak koji „odvaja, u prkos svega, umetnika stvaraoca od široke publike u jednom trenutku koji je upravo trenutak „estetskog stvaranja Moguće je dc će u budućnosti, kao i u izvesnim epohama prošlosti (u srednjem veku na primer), svest umetnjka biti toliko sjedinjena, toliko uvrežena u kolektivnu svest đa to razmimoilaženje neće postojati više. Ali mi nismo stigli dotle. Mi živimo na ostacima inđividualizma.
Primer Sovjetskog Saveza je i ovđe značajan. Ako Prokofjeva i Šostakovića ne shvata veliki đeo publike, đa li je to razlog da ih primoraju da komponuju „muziku kao Borođin ili Musorgski, od pre sedamđešet godina i to pod drugim istoriskim uslovima danas sasvim zastarelim.
Betoven, Delakroa izazivali su skanđal u svoje vreme. Ako Van Gog nije pristupačan na prvi pogled, đa li je to razlog đa se osudi Van Gog? Klopka dirigovane umetnosti je akađemizam, stagnacija, beskrajno ponhavljanje istih formula od strane osrednjih umetnika, dok bi istinski stvaraoci bili primorani da ćute. Svako društvo ima umetnost i literaturu koje zaslužuju. Smatrati ih samo kao sredstvo propagande i ratnih kominikea, znači otvoriti širom vrata banalnosti, ulagivanju, niskosti, Umetnici i pisci istinski stvaraoci primoravaju se na ćutanje. 'Preba li zaključiti iz ovoga đa vlad.. jedne „socijalističke zemlje treba da se odrekn > interesovanja za umet-
(Nastavak na trećoj strani)
HHHIIHIITIIMII II II III III III III IRI III II III IRIIIIIIIHHIYI
' sovjetskog hegemonizma,
w jiVimo u vremenu velikih smut-
Z nji i čudnih paradoksa, u vreme jedne velike igre, koja bi mogla da izgleda i smešna kad ne bismo bili svesni svih onih tragičnih posledica do kojih može da doveđe čitavo čovečanstvo; gledamo, na–ime, svakodnevno kako ratni huškači suludo i dramatično, više ili manje otvoreno ijl prikriveno, vođe dobro smišljeni, podmukli i sverazarajući hladni rat, dok se u isto vreme, od istih ljudi i istih vlada, preko istih propagandnih aparata, istih radio talasa i istih novina, vodi tobožnja kampanja za mir. Izmučeni narodi, koji su tek izišli iz jedne velike svetske klanice, iskrvavljeni i đesetkovani, odlučno zahtevaju mir, proklinju rat, ratne strahote i ratna razaranja. Ovu plemenitu težnju naprednog čovečanstva, svih ljudi, dobro su uočili oni kojima je do mira i mirne saradnje među narodima najmanje stalo, kojima takozvana mirovna „kampanja i fraze o miru samo služe kao paravan, kao zavesa od dima iza koje se vešto sakrivaju pravi, hegemonistički i ratnohuškački ciljevi, Raskorak izme= đu reči i dela, bajke o svojim tobože miroljubivim a tuđim napadđačkim namerama, pretnje oružjem i sveopštim razaranjem najdragocenijih plođova ljudskih ruku i ljudske kulture, a tobožnje „zalaganje na međunarodnim konferencijama za ukidanje atomske bombe,·besomučna trka u naoružava= nju pod parolom odbrane mira od napađača, maslinova grančica u jednoj, a mač u drugoj ruci — to je suština čitave ove tobožnje mirovne kampa= nje kojoj se stavio na čelo Sovjetski Savez.
Pred očima celog čovečanstva odigrava se jedna drama. U toj drami, kao akteri, nastupaju državnici i političari, umetnici svih vrsta i publicisti, novinari i književnici. Sa tribine Ujedinjenih nacija, Generalne skupštine i Saveta bezbednosti, do najmanje međunarođne komisije, usmeno i pismeno, preko rađija i štampe, sve do mirovnih kongresa i svakojakih drugih međunarodnih susreta, ođasvud i sa svake strane, narođima Evrope i sveta upućuju se apeli, proglasi, čitava bujica govora i reči. Običnom radnom čoveku teško je da se snađe u čitavoj toj propagandističkoj galami, jer neistine se rasturaju i šire drsko, u neviđenim „razmerama, bez i malo savesti i stiđa.
Na poslednjem zaseđanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Višinski je, na primer, posle konstatacije da »današnja međunarodna situacija zahteva isključivo odgovoran odnos prema svojim delima i rečima«, jedva nekoliko {trenutaka kasnije, ne trepnuvši i ne pocrvenevši, izjavio doslovno sleđeće: »Što se tiče spoljno-= političkih odnosa, Sovjetski Savez je bio i jeste na stanovištu jačanja prijateljskih odnosa i saradnje sa svim nacijama koje streme istom cilju«,
Koliko je ovo neistinito i u kolikoj je nesaglasnosti sa :poljnom politikom Sovjetskog Saveza, to znaju ne samo narodi Jugoslavije, koji su re zultate te politike najbolje osetili na vlastitom iskuštvu, nego i svi dobronamerni ljudi u svetu. Na ovu fantastičnu bajku, drug Kardelj je, razume se, odgovorio konkretnim dokazjma, primerima i ciframa.
Uporedo sa ovim i ovakvim istupanjem Višinskog pred najodgovarnijim i najvećim međunarodnim fovumom, u moskovskoj »Pravđi« od 28 septem-= bra pojavio se i članak sovjetskog književnika Nikolaša Tihonova, onog istog: Tihonova koji je, pre bukureštanske rezolucije, napisao knjigu stihova o Jugoslaviji, pa je posle, na za= htev svojih gazđa, sam na nju Dpljunuo. U tom svom članku, pod naslovom »Za mir u celom svetu«, osuđujući, razume se, pravoliniski i jedno= strano — kako se to već godinama tamo kođ njih radi — samo one agresore koji se nalaze van granica Sovjetskog Saveza, gospođin Tihonov kaže da je akcija za potpisivanje Štokholmskog proglasa potstakla izazivače rata da »pojačaju svoju. kampanju bestidnih pretnji, provokacija i diverzija« i na kraju zaključuje: »Treba osuditi agresiju i oružano meša-– nje spolja u unufrašnje poslove narođa i postići mirno rešavanje korejskog pitanja putem vraćanja na normalnu proceđuru Organizacije Ujedinjenih nacija i zabrane ratne propaganđea. Gospodin Tihonov je izvežbani licemer, ali on nikoga neće uveriti u to da ne zna u čemu se sastoji suština korejskog pitanja, Štokholmskog proglasa i one razularene antijugoslovenske propagande koja se već godinama vodi iz Sovjetskog Saveza i zemalja njegovih satelita. Gospodin Tihonov neće nikog pametnog uveriti da ne zna da je to ratnohuškačka propaganda i pokušaj mešanja u unutrašnje poslove drugih narođa, i da bi prema tome najbolje bilo kađ bi i on svoje reči uskladio sa stvarnim činje-
nicama, koje se nikakvim licemernim·
i lažnim hvalospevima miru ne mogu falsifikovati i izvrnuti.
Stokholmski apel, taj smokvin list danas raskrMikavaju mnogi pošteni ljudi u svetu, pa čak i neki “5 njih koji su ga, usled zabune i neobaveštenosti, u prvi mah potpisali. Uzalud se Ilja Erenburg primio za glavnog barjaktara ove zamaskirane akcije, uzalud okuplja oko svoje trpeze razne Aragone, Ljudmile Stojanove, Rađevske i njima slične pisce u satelitskim zemljama, ma đa je u svoje vreme, pišući o novoj Jugoslaviji, govorio đa se prijatelji ne poznaju na gozbi nego na zajedničkoj muci. Ali, to su već davno,
davno, prošla vremena o kojima, izgleda, nije više vredno ni misliti. Nekada je Erenburg pisao plamene članke i reportaže i budio uspavane — uglavnom one s kojima danas zajednički ispija vino — na borbu protivu smeđe nacističke kuge. Danas, obilaseći Zapadnu Evropu i skupljajući, kao Čičikov, i žive i mrtve duše za famozni Štokholmski apel, piše uzgred u »Literaturnoj gazeti« svoje utiske o tim zemljama, odnoseći se već kako to zahteva »linija« — blagonaklono i misionarski prema Francuzima, »kritički« i »realistički«, da ne kažem »socijalističko· realistički«, prema. Amerikancima, Englezima i Nemćima u Zapadnoj Nemačkoj (po staroj sibovskoj logici: sve što je tamo pripađa sotoni!), a sa patetičnim ushićenjem prema smeđim uniforma=– ma i paradnom koraku Pikove i Grotevolove omlađine u Istočnoj Nemačkoj! Nekada je zbog smeđe uniforme nacista bio sklon đa sa kugle zemaljske zbriše sve što je nemačko, pa je za taj svoj stav bio čak i javno ukoren, a danas mu fa ista smeđa uniforma (koja se, uzgred. budi rečeno, u suštini ne razlikuje mnogo od ranije, jer se opet radi o »glajhšaltungu«, samo ovoga pufa sovjetskom) nimalo ne smeta da joj se neizrecivo divi. Tako prolazi slava ovoga sveta, pa i slava Erenburgova kao borca protivu mračnjaštva. Pod žrvnjem ve-
likodržavne sovjetske politike nekadašnji borac je i sam postao — mračnjak! Međutim, bez obzira na 8va njegova hodočašća po zapadnoevropskim zemljama, istina o štokholmskoj pre=
'vari sve više prodire. Sve je veći broj
napređnih intelektualaca, pisaca publicista i naučnika, koji se ne zađovolja= vaju i neće se zađovoljiti lepim rečima, nego stvarnim delima. Niko više ništa ne prima za gotov groš, Oni književnici Zapađa koji su ove godine učestvovali na Letnjim susretima u Dubrovniku, i koji su se na licu mesta upoznali sa stvarnim stanjem u našoj zemlji, moći će o tome nešto i da kažu svojim prijateljima i svojim čitaocima. A. svakodnevna praksa sovjetske politike daje sve više dokaza o tome koliki je raskorak između reči i dela, Taj. raskorak ne može i neće moći đa se prikrije.
Poslednje vesti koje smo đobili iavljaju da su poziv Ilje Erenburga da potpišu Štokholmski apel odbila 103 norveška „Rknjiževnika, obrazlažući svoje odbijanje u zajedničkoj izjavi. Danski književnik Martin AndersenNekse pokušao je, doduše, da interveniše. On je u znak protesta telegrafski zatražio da ga brišu iz ređova počasnih članova Udruženja norveških književnika, nazivajući njihov manifest — već po oprobanom moskovskom receptu — ftrockističkim! Nek= se, koji je u svoje vreme posetio Jugoslaviju i delio joj komplimente, a đanas se našao u društvu Simonova, Gribačova, Mdivanijai sličnih režimsko-sovjetskih skribenata — ne vodi računa o savesti i časti književnika, Njemu bi ftrebalo da bude jasno đa se prilepljivanjem „etikete tobožnjeg ftrockizma stvari ne rešavaju, niti mogu ikada rešiti. Ne može sc istovremeno mahati maslinovom grančicom, a u potaji oštriti mač, Jer, onaj ko vitla mačem od mača će i poginuti, bez obzira na sve lažne fraze o svojoj tobožnjoj miroljubivosti.
BROJ a
Andrija Međulić (r 1515—1563): Judita, GIRIHIIIIHIIVIIIIMIJ III IHIJIPITIITMIHVIHHIPITIFMIHHHITHIPHITIIIIIHIIHIIHIJIIH{HMHHHFTffiih
JELNA ITALIJANSKA STUDIJA [ NAZORU
Italijanski wpublicist Karlo Bima, koji je pre izvesnoga vremena objavio zanimljivu studiju o kateđrali u Ššibenku, izđao je neđavno, u sopstvenom izdanju u Torinu, malu brošuru o životu i radu Vladimira Nazora, »na prvu godišnjicu smrti velikog pesnika Hrvatske i prijatelja Italije«. Ova mala studija, pisana bez izrazitih na= učnih ili književnih pretenzija, sadrži tri poglavlja. U prvom, pisanom na osnovu novinarskih izveštaja, pisac daje sumarnu sliku svečanosti pogre= ba; u drugom opisuje jedan svoj sugret 8 pesnikom maja 1942 u Zagrebu i govori o tome kako se upoznao s Na= zorovom književnom delatnošću; u trećem, najđužem, ukratko ocrtava ži- · votni put Vladimira Nazora i daje svoj sud o njegovoj poeziji.
Ova stuđija Karla Bime, pisana uglavnom na osnovu onih pesničkih i proznih đela Vlađimira Nazora koja su preveđena na italijanski, a tek potom i na osnovu čitanja originala, korisno će poslužiti italijanskoj čitalačkoj publici đa stekne sliku o našem velikom pesniku. U ovoj studiji, međutim, Karlo Bima ne ostaje samo, u svojoj analizi, u književnim asocijacijama:; govoreći o poslednjoj etapi Nazorova stvaranja, naročito o njegovoj poftresnoj pesmi Rusijo majko, nastaloj povodom rezolucije Informbiroa, Karlo Bima upušta se i u izvesna uopštena razmatranja o istoriskom putu i sudbini našeg narođa, Iako su njegove misli o potrebi
đa se pomogne Jugoslaviji u prona= laženju puta mira i slobode nesumnjivo dobronamerne, čini nam se da Karlo Bima nije potpuno shvatio su= štinu naše narodnooslobodilačke borbe i razvoj tenđencije naše revolucije. Njegov usklik »teško je razumeti Jugoslaviju«, koji je neka vrsta zaključka svih njegovih razmišljanja, sasvim jasno to pokazuje.
Uz svoju malu studiju Karlo Bima štampao je i dve Nazorove pesme: jednu, Rusšsijo, ajko, u slobodnom prepevu Đulija Konti i drugu, Zđenac, u prevodu koji je izvršio sam Nazor. Na kraju je đata nepotpun: bibliografija Nazorovih dela na našem jeziku.
PF.
IU LAVGULEVU
V/ado Maieski
ijedan pcaznik posle rata Lang} golenci ne očekuju sa toliko nađe i snova — kao đan Svetskog festivala. Ne jedanput u toku godine misle na taj dan kađa će se razapeti šatori na ravnici gore iznad kanala, kada će se raspevati i početi igrati hiljade iz celoga sveta! Svako misli »št li će mi doneti ovaj dan?« Trgovci provode mnogo vremena u ra mišljanju i računanju koliko će i kakve robe biti potrebno? Čitave sate oni pogrbljeni nad stolom sa olovkom u ruci i, pošto sastave pozamašne planove, zadovoljno “trljaju ruke:
—: Biće dobar bizais! |
Hotelijeri uređuju skromne sobe i osposcbljavaju ih za dosta gostijj, Svaka će kuća zaraditi toga dana! Pošto je mesto malo, posetioci će se smestiti i po kućama.
Devojke sanjaju c nekom mlađom, vitkom lepotanu iz nepoznate zemlje koji će im dati autogram na specijalno kupljenoj svesci. Uostalom, to će činiti i "eca i starci... A mlađima će ovaj dan doneti možđa... ta, samo neka dođe, pa će se onđa videti sve,
sve! .
I — evo, đošao je 4 juli 1950 godine, Sami Langolenci ne mogu đa prepozmaju svoj građić | „ovim festivalskim đanima.
Most je ishićen mnogobrojnim za· stavama raznih država, učesnica u
festivalu. Ovde se vije i naša troboj- , nica sa petokrakom. Nađ ulicama le= pršaju male trouglast'. zastavice i to je sva dekoracija Langolena,
Ali, postoji nešto đrugo što menja iz temelja lik ovog velškog građića; To je pesma, muzika i huka koja zaglušuje. Po nekoliko hiljađa ljudi sva=· kodnevno se sliva ovamo sa svih strana Britanije, a ulice su preuske đa bi mogle propuštati na hiljade automo»> bila i stotine dvospratnih autobusa, koji povećavaju ionako veliku buku.
Pretstavite sebi mirni, provinciski gradić, mirniji od bilo koje naše kasabe. Po čitav dan tišina. Ljuđi obavljaju svoj posao ćuteći, nečujno, kao da ne rađe već se mole bogu u crkvi.
I odjednom: pesma i muzika na ulicama, po kućama; horovi, orkestri, gajde, klarineti, zurle, bubnjevi, tamburice, švajcarski rogovi, harmonike, daire, cimbale, cejlonske gusle, — »rebeka«, srpska frula, trube; graja i galama hiljada ljuđi — domaćih i, razume se, mnogo bučnijih stranaca. Mi bismo sve to jednom rečju nazvali »alabubula«! Britanci ne trpe — »alabubula«. Oni hladnokrvno opšte među sobom, retko se nerviraju, a kađa, ipak, mora đoći do toga, onđa stranac teško može primetiti da je situacija takva da domaćinu kiđa nerve. Ali, po:le prvćgE šumnog vala u Langolenu, oni se snalaze i primaju to licno svršenu činjenicu, Čak se i sami uključuju u ovaj ne“ svakiđašnji život, razume se — odme” reno, ne prekoračujući prepreke koje