Književne novine

BROJ 41 ”

Piše:

(Crtež I. Mujezinovića}) BRANKO GOPIO S

oneko se čuđi i pita nas! otkuda nam hrabrost (ponekad vele i drskost) da pišemo asatirične IS! To se pitanje postavlja tako SO da je red na nj donekle i odgo vi •

Da bi še pisac danas, u našoj zemlji, latio satire nije mu potrebna onakva »hrabroste na koju obično misle sve te dobronamjerne pitalice. Mi smo danas slobodni pisci u slobodnoj zemlji i slobodno možemo pod bič satire staviti svakoga koji je to, po našem uvjerenju, zaslužio. (Posebno je pitanje, koliko je jedan pisac dorastao tome da otlrije pravi objekat sa. tire i da preko njega đadne zdravu kritiku na opštoj liniji progresa). Prema tome, naš pisac nema šta da zazire od toga da će biti od nečije strane »pozvaj na odgovornost« zbog svog rađa na satiri,

+ Ovo su stvari tako prirodne i razumljive za jednu jstinski slobodnu zemlju kao što je naša, đa one spa» daju u njezin bukvar, koji bi već i djeca morala da znaju, ali ih je ipak potrebno izričito naglasiti, zato što kod nas ima još ljuđi, koji na svaku satiru, naročito ako je ona na račun kakve »vlasti«, gledaju kao na antidržavnu i »jeretičku« rabotu.

Riječ — dvije 0 Sdlii

Treba, đakle, imati jednu drugu vrstu hrabrosti: hrabrosti da se oiaxd i Uporno bori protiv takvih shvatanja,

Korijene ovakvog naopakog shvatanja svake kritike treba tražiti još u e teškoj istoriji,

alja otvoreno priznati, ropski traBOvi pokornosti i »služinskog mentali– teta«, kako veli Cankar, vuku se kod nas još iz vremena osmanliskih, mletačkih i austrougarskih, pa preko žandarske stare Jugoslavije sve do današnjih dana, kad je to bijedno sluganstvo kukavički progovorilo gla-

som informbiroovskim ili već i na ko-.

i drugi, manje uočljiv način,

Književnik mora da gleda dublje od običnog dobronamjernog a ifaiDo ra, pa će vidjeti da kroz našu stvarnost, pored smjelih i plemenitih revolucionara, idu još uvijek abudulhamidovski ližisahani, crnožute feljbabe, prefarbani sreski načelnici, stojadinovićevske šićardžije i spretni laktaši. Vuče se s nama taj balast, zapliće se među noge i poput smole nalijeva se u naš živi krvotok, pa treba i . mjelosti i upornosti da se protiv toga bori: protiv njihovih shvatanja, navika, interesa i sklonosti. Čitav aparat državni, partiski i društveni uopšte usmjereni su na to đa svlađaju te žive ostatke pre= čživljenih vremena i sistema, a na tome poslu ni književnik ne smije Dosljednji ostati, Prevaspitavanje ljudi najteži je posao, I što se dublje u nj ulazi, sve je očiglednije kakva je to krvava i mučna rabota. Lakše je sagraditi i »Jablanicu« i Autoput, nego seljaka s Vranduka uvjeriti da je ravnopravan s ministrom ili da je njegova žena, zamotana u feredžu, danas ravnopravna 8 njim.

Književnik zato danas, pišući sa= tire, ne treba da zazire od toga što će zbog svog rada mnogima »izići iz volje«, biti klevetan, sumnjičen itd. »Sumnjičenju kod nas nema mjesta« — rekao je drug Tito — »sumnjičenjem se čovjek moralno ubija, na taj način se uništavaju hiljađe ljudi, ljudi koji gube volju za život, a kamoli za rađ«, Mi zaista nećemo dozvoliti da do toga i u jednoj prilici dođe, ratovaćemo i protiv onih koji sumnjaju u našu đobronamjernost i kao slobodni ljudi s punim pravom borićemo se na planu literature za dušu našeg čovjeka, za časni naziv inženjera duša.

Satira je „takođe jedno literarnmo bojno polje, a ko na mjemu zazire od sukoba i neprijatelja, nek ostavi pero boljem junaku. Kođ nas junake ođuvijek poštuju, pa makar ponekad među njima bilo »zadrikapa i zametnikavga«. Društveni zadaci i sloboda umetničkog stvaranja

(Nastavak. sa druge Btrane)

nost i literaturu. Tačno govoreći ni_ jedna vlada nikad to nije činila. Vir_ _gilijeve »Georgike« bile su propaganđd= na poema koja traje vekovima. Moe= cene ernesamse dopustile su Mikelanđelu i Rafaelu da ostvare svoje delo. Utoliko pre jedna vlađa koja se poziva na opštenje i na stalnu podr=šku narodnih masa ne bi smela đa zanemari književne i umetničke forme, koje prate društveni preobražaj. Ona je pozvana da potstiče forme umetnosti koje joj se čine đa odgovaraju

ukusu masa. Ali je nemogućno pretpostaviti đa ona ođriče drugim formama literature i umetnosti moguć= nost đa se izraze. Ona rizikuje na taj način đa izgubi Betovene i Delakroae svoje epohe. Zdrav razum morao bi da prizna, pored zvanične umetnosti, koja bi odgovarala više ili manje težnjama masa, jeđan sektor opita, laboratorije, gđe bi pisci i umetnici sprovodili svoje rađove izvan neposrednih potreba, gđe bi imali pravo đa traže, đa se varaju, đa promaše, da opet ponavljaju i đa pripremaju na taj način pronalaske budućnosti, a đa zato ne budu smatrani kao nazadni

im je postavio »Bnglish way of life« »engleski način života«!

Čim se prođe most, na nekoliko koraka uđesno, penje se uzbrđo ulica koja vođi do mesta gde se održava Svetski festival. To je poveća ravnica, poređ brđa, malo đalje od posleđ~

ih zgr-“a. Ravnica je ispunjena razapetim šatorima, koji svojom belinom jedva nešto osvetljavaju tmurni dan. Šatori i nepregledno šarenilo ljudi, koji se između njih kreću od rane zore do mraka, potsećaju na logor neke najamničke vojske sastavljene od pripadnika desetine naroda.

Pažnju poretilaca najviše privlači | veći čator u koji može đa stane pre

0 sedam hiljada ljudi. Ovđe se odr-

a. program, rugi po veličini je šator-restoran, gde se hrane učesnici na PFestivalu. Levo od njega leprša se šator »kafeterijax,. nedaleko od njega-prostorije Dolicije, a iza ograđe festivalskog »gra

« — razne prođavnice novina, kolača, gramofonskih ploča... Na svakom šatoru privlače pažnju natpisi, 8rednje veličine, fabrike-proizvođača: »Makers IL P, Davies and sons-CheBter«. Pravi međunarodni vašar. Učesnike Pestivala odmah ćeš prepoznati po njihovoj nošnji — narodnim nošnjama ili koncertnim odelima i po tome što Su sakupljeni u grupama, pa tako ili

pevaju i šetaju ili se pak odmaraju .

čekajući da ih njihov rukovodilac pozove da nastupe.

Domaći — deca ili starci preko 60 godina — jure od jednog do drugog i mole (plizl) za autograme. Naši su među onima na koje se najviše nasrće, Baš onda, kađa misliš da se nalaziŠš na sigurnom mestu gde možeš Odabnuti, gde te ne može iznenađiti nikakav skupljač autograma — upravo onda se oni pojavljuju s notesom u rUci kao da su bili postavljeni u zasedi 1 čekali »neprijatelja« da prođe Ako prolaze muž i žena sa detetom, onda

duhovi, duše prođane društvenoj reakciji. 'Uporednim postojanjem ova dva sektora jedino bi se izbegla sklerotičnost i akađemizam, koji karakterišu sovjetsku umetnost i literaturu, To je zato što se umetnošću i literaturom ne rukuje kao mašinama. One izbijaju iz najskrivenijih đubina ljudskog bića. Daleko je ođ toga đa je ekonomski faktor jeđino u pitanju. Potrebno je da inđiviđualne svesti, te izuzetne nsećajnosti koje sačinjavaju upravo pisce i umetnike osete, interpretiraju i asimiliraju, ekonomski i društveni preobražaj. Zato je potrebno vremena, strpljenja, kao za rašćenje biljke, drveta, kao za rađanje deteta, Isčekivanje i tišina, strpljivo i pažljivo traženje ovđe nanovo nalaze svu svoju nezastarljivu neophodnost.

Tu je, ja verujem, unutrašnja nužnost svakog umetničkog stvaranja i mi se vraćamo na taj način onoj po= trebi razjašnjavanja i istine kojoj, ste vi već dali odgovor i koja je pravi razlog našeg prisustva ovde.

Hit TOMA

ti šalju dete: smatraju da njega nećeš odbiti,

Preko puta velikog šatora seđi na leđini nekoliko Austrijanaca i pevaju uz pratnju harmonike. Njihove tirolske pesme privukle su pažnju nekih od nas — sastavljamo krug oko njih. Oni se zađovolino smeškaju, povišavajući glasove što mogu jače...

Crnjomanjast Austrijanac, koji nema više od 24 godine, okrete se meni i gadovolino upita na srpskom:

— Dobro?

— Vrlo đobro, — odgovorio sam iznenađemw, ~

On mi objasni da je bio ratni zarobljenik u Jugoslaviji, Sađa stuđira prava u Beču, istovremeno rađi kao kro-

ač.

| Austrijanac je ođeven kao i ostali iz njegove grupe: kratke kožne pantalone — »ledđer« i tamni prsluk »tšelderer«. Za razliku od svojih dru= gova koji su svi plavi, on ima kao ugalj crnu kosu, lepe crne oči i nežno osmehnuta usta, )

— Bio sam mobilisan među poslednjima. U prvoj sam se borbi pređao.

'U Bosni.

Ovo govori zamišljen, ne gleđajući u |

mene. Naši su zapevali slovenačku pesmu o novoj Jugoslaviji. Ona podiže čoveka,

Austrijanac, kao da se pravđa, đođađe: — ' . i

— Bio sam još dete. Eh...

— A vi niste rekli — »ne« — kađa su Vas slali tamo gđe se ubijaju ljudi koji nikome ne daju đa gazi po nji-

zemlji. i O ba se ye bavim politikom, U njoj nem čovečnosti... Svi rađe za SsVOju korist. Niko mi nije rekao »ne idi«ć. Šta ja mogu? /

Ućuta i neko vreme stajaše pognut, sa oborenim očima prikovanim za zemlju. I još uvehF zamišljen, više za sebe produži: i

— A vi... Vi ste drugo. Imate veliku snagu. Čitam vaše novine na ne=-

· izložba mladog slikara Miće Poo e

me slikara Miće Popovića nije nepoznato javnosti. Iole zainteresovaniji posmatrači već su imali prilike i razloga da zastanu i da se poduže zadrže pred njegovim platnima koja su se pojavljivala na izložbama Ulusa, a pravi radoznalci još i pred nekima od njih koja se na izložbama nisu pojavila, već su — odbijena od žirija -— okupljala gomilice u hodniku pred izložbenom salom. Ovcga puta on je u paviljonu Ulusa priredio svoju prvu kolektivnu jizložbu sa impozantnom WyQifrom od sto šezdeset radova od kojih stotinu uljanih slika; ostalo su akvareli, gvaši i crteži. U posleratnom periodu, koji se ne može pohvaliti nekom naročitom plodnošću slikara, u kome, bar u Beogradu, nije priređena ni jedna pojedinačna izložba, već sama ova cifra svedoči o nekoj izuzetnoj radnoj volji, možđa o istinskom slikarskom naponu koji ne dopušta predaha i koji već i sa te strane zaslužuje pažnju. Trenutno je Popovićeva ličnost naročito interesantna i po tome što on pri= pada novoj generaciji umetnika, generaciji koja se izgrađivala posle rata i što kao prvi, zasada jedini iz te generacije, izlazi sa svojim ukupnim rezultatima. Suvišno jc reći da su mladi umetnici ove generacije, s mjima naravno i Popović, bili u daleko nezavidnijem položaju od svojih starijih drugova u pogledu čisto zanatskog obrazovanja. Lišeni mogućnosti da se neposredno upoznaju sa delima velikih majstora u inostranim galerijama, lišeni već tri godine zbirki Beogradskog muzeja, oni su bili upućeni skoro samo na one pouke i iskustva koje im pruža domaća živa umetnost, fotografija i reprodukcija. Pri tome njihov rad počinje u vremenu kada pod novim uslovima treba tek stvoriti jednu novu umetnost i kađa su se mnoga uverenja i mnoge stečene navike iz temelja poluljali, a pojmovi, specijalno na polju likovne umetnosti, osetno zamršsili. . Zato nije ni slučajno ni suvišno što se Popović osetio pobuđenim da svoju izložbu proprati živom rečju. U govoru kojim je sam otvorio svoju izložbu, a koji je štampao uz katalog slika, on je sa divnom otvorenošću, bez nametljivosti u tonu ali bez kolebanja ·:u ubeđenjima, dao svoj prilog pitanjima koja podjednako tište sve naše slikare, pitanjima aktuelne slikar= ske problematike i likovnog stvaranja kod nas. Isplatilo bi se kritički se udubiti pri čitanju u njegova razlaga= nja. Meni je lično žao što se za even= tualne nejasnoće u svojoj reči izvinjava »nemoći pred veštinom pisanja« i što tom malom, nepotrebnom, paradnom skromnošću baca jeđinu senku na veliku iskrenost ostalog teksta: njegovo pisanje daleko je od neveštine. Toga je nesumnjivo sam sgVestan. Mislim da je rekao mnogo stvari nepobitno tačnih,a ukoliko bineka tvrđenja možda i dala povoda za diskusiju, to sigurno nije zbog nejasnog izraza.

KNJIŽEVNEINOVINE

Momčilo Slevanovtć Li

Moguće je, kako Popović kuže, đa se »kod nas pojam realizam dosta često mešao sa pojmom re „izaci.e« ali nisam ubeđen da bi »svi veliki uwnetnici — od majstora pećine u A'tamiri do Utrila bili realisti, ako bi se gledalo po tome kako su slikani prod-

meti realizovani«. Od Altamire do U-.

trila — možda. Jd Kurbes do P·kasa — ne. Da li bi se recimo Brakova re alizacija kakve njemu uprisne teme krajička stola sa bocom, nozin'ima, lulom, predmeta iz najgrublje realnosti, — mogla nazvati realistižkom? Pritom pretpostavljam da se Brak ne smatra manjim umetnikom od Utrila. Sasvim je ubedljiv argument đa ie sa impresionističkim otkrićima porasla mogućnost da se buđe realista, ali da li ta mogućnost doista uvek »raste sa brojem pronalazaka sredstava za realizaciju«? Ne pretenduje li kubizam da je i on doneo novin sređstava za realizaciju i da li ona daju „takođe mogućnosti da se bude reali· sta ili naprotiv odvode u apstrahtizam? Čini mi se vrlo tačna def:nicija. da »formalizam počinje kađ elementi forme postanu sami sebi cilj«, ali je, mislim, širokogruđo izvučena konsek · venca: »Ako je povod (za delo) jedno ubeđenje i potreba da se to ubeđenje saopšti tu mema formalizma«. Svako ubeđenje nosi u sebi potrebu da se saopšti. Pa i ubeđenje da je forma sama sebi cilj. Ne verujem da »portret u obliku kocke« može biti uopšte portrek, Ali nije reč o ovom lepom pogovoru koga bi umesto šikanoznog cepidlačenja umesnije bilo citirati u tačnim fpo mome mišljenju) postavkama kad to ne bi bilo izlišno i kad bi se o njemu radilo. Reč je o Popovićevim slikama.

Popović je mlađ čovek i mlad slikar; daleko od toga — srećom — da je za četiri ili pet gođina rađa dostigao svoj obim i našao svoju zrelu formu; on je, kako sam kaže i kako se to kaže, u fazi mapora da »pronađe sebe«. Međutim, bilo bi naivno prići ovoj izložbi kao izložbi mlađog slikara u koga se polažu nađe ... itd. To bi značilo ne uočiti bitnu stvar: da je Popović istinski, ispoljeni slikarski temperamenat i talenat čiji se daleki domet kanda već može sagledati; đa odmah kažem, koji u mnogome možda nije dostigao svoju moguću meru, ali je u ponekim osobinama dostigao onaj nivo za koji ne znam đa li je kod nas prevaziđen.

Dve stvari, meni se čini, padaju u oči na ovoj izložbi: prvo, da ona ima karakter neke prisne ispovesti, što znači da su stvari doživljavane i što nameće, kađ o njoj treba govoriti, jedan subjektivniji ton nego što je uobičajeno; drugo, da kvalitativno, prema opštem utisku otskače od izložba koje smo poslednjih godina viđali.

Popović nije izvršio izbor komada kojim bi se pretstavio u jednom određenijem viđu, u onom vidu za koji sam

M, Popović: Luka u Zadru Ls e a a i aa Cer u aa kd iu alonadanli e ala a ini

mačkom jeziku, i na srpskom kada mi dođu do ruku. Ali... zašto novine? Bio sam dve godine kod vas. Gledao sam, govorio... sasvim: drugi ljudi. Svi se vi tamo bavite politikom... A za politiku ne želim đa čujem... pa, ipak, hteo bih đa budem među vama, ali sada kao vaš gost, a ne zarobljenik, dođađe sm osmehom.

Pričam mu o nam». Neće poznati našu zemlju ako dođe. Velike su pro> mene učinjene. Govor:o sam mu o zakonu upravljanja pređuzećima od strane radničkih kolektiva izglasanom uoči našeg polaska.

Priđoše i ostali njegovi drugovi, On im prevođi zainteresovano rečenicu po rečenicu. Većina su radnici. S jeđnim od njih visokim, rumenim, moj sabesednik radi skupa. Slušaju, a na licu im čitaš rađost pomešanu sa neprimetnom tugom i rezignacijom ljudi koji traže put.

Oni ga moraju naći. Jer nema ništa žalosnije ođ toPfa — biti mašice u tuđim rukama, nemati svojih želja, svoje vere, svojih radosti, Lutati po nepreglednim pustinjama, biti nošen žestokim vetrovima koji ti nanose pesak u oči, A čim ga nađu, Austrijanac neće nikađa više izgovoriti reči:

— Šta ja mogu?

Sav zadihar dotrča drug iz naše grupe:

— Brzo iza kulisa! Sađa dolazi »Teškoto«! a

Rastasmo se.

Ogroman šator, koji je već sakupio više od sedam hiljađa ljuđi, ovoga puta učinio mi se još veći; izgleda mi da se nalazim usred nekog čudnog građa u kome živi sedam hiljada sudija, koji sađa treba đa donesu važnu presudu. Ali, čim sam seo, ovo me osećanje napušta i poluspokojan, čekam đa se pojave Lazaropoljeci i da se razlegne »Teškotc«, na scemi koja je preplavljiena raznoebojnim cvećem.

Ovaj deo »sale«, gđe seđim i ja, rezervisan je za goste, Ovde se u neko•

'prethodili, zvuci

liko ređova nalaze i Italijani, đalje prema sređini — Francuzi, a samo jedan red iza mene — nekoliko Crnaca stidljivo i oprezno sede, ne skidajući očiju sa scene. Lepa Induskinja, obučena u šarenu dugačku. haljinu koja više liči na plašt prebačen preko levog ramena ulazi i seda nn stolicu do ulaza. Inače je, osim ovih nekoliko redova, sva »sala« ispunjena đomaćinima, koji su došli iz svih krajeva Britanije. i

Iza scene (bez zavese) odjeknuše zurle. Njihov se zvuk raznese kroz čitav šator. A kađa počeše da udaraju u bubanj „tada šator postađe premalen, zasićen treperenjem kože na bubnju, pa ti se čini đa se i šatorsko platno nađima po taktu kao koža, razapeta na obruču bubnja.

Posle violine i klavira, koji su im ovog malobrojnog »orkestra«, od ukupno tri člana, delovali su na publiku tako kao što đeluje neočekivani artiljeriski plotun na čoveka koji spokojno čita pokraj kamina kakav ljubavni roman. Ali, čim se na sceni pojavio bubnjar, a iza nje ga vitki crnpurasti Makeđonci, u belim čakširama, kafenastim kaputima, crvenim „marama oko vrata i crnim kapama na glavi, — sa malo preplašenim licima — počeše se javljati znaci duševnog mira, dok se na kraju nije na usnama razvukao osmejak, pro praćen dugotrajnim aplauzom.

Kolo se nosi sporo i teško, kao što je neodlučan i težak rastanak pečalbara od svojih, Pokreti se kidaju i povezuju, kao što se kiđa srce žene kod, možđa, poslednjeg poljupca na rastanku i kao što se povezuju i prelivaju jedna u drugu planine DBistra, Lopuš-

nik, Alipašića, Slavej i Karaorman... ·

Sađ nema više rastanka, nema guTbeta, nema neuko napisanih pisama sa razlivenim slovima od potoka suza, nema neprospavanih noći — darova mlađe domaćinu koji se vraća iz tuđine, nema godina »bez rađa i para«,

smatra da ga treba prikazati, već je izneo celu svoju dosadašnju odiseju od naivnih, još đečačkih „pokušaja gimnaziste iz 1939 godine, pa do platna dirnk-tno skinutih sa štafelaja. Ta iskrenost je dobro došla: prijatno je posmatrati kako već na maloj skici za kompoziciju sa porodicom na kojoj ima još zaostataka žive, infantilne in= genioznosti kako u kompoziciji tako u rešavanju dubine enterijera spuštanjem tonova đo čisto crne boje, izbija sa čudnom čednošću pravo slikarsko osećanje sa kojim su naslikani tanjir na stolu, vaze, šah, slika na zidu, i kako se ono razvija do muzikalnih suptilnosti i prefinjenosti u platnu pod naslovom »Novi Beograd«. U svima fazama toga puta, bogateći se tehničkim znanjima i iskustvom, Popović dosledno pokazuje jednu retku osetljivost, nerv koji ume vrlo različito

M. Popović: Autoportret

l da zatreperi pod različitim utiscima i

da od sebe dš zvuk one boje koji će doživljene utiske najađekvatnije izra= ziti. Otuda velika raznovrsnost u nje'govim radovima, a u vezi s tom OSsO= binom jedan dragoceni maneovski đar asimiliranja. Ima se utisak, bar ja ga imam, da Popoviću ne treba ponoviti stvari i da mu je dovoljan samo bačeni pogled pa da nešto što nađe odjeka u njemu uključi u svoj kompleks,

fransponuje ga prema svome temperamenfu i pokaže u jednoj novoj hijerarhiji., Autoportret pod naslovom »Sećanje na Goju« nije samo autoportret u Gojinoj pozi. Ni po crtežu, ni po koloritu, ni po obrađi on nije inspirisan Gojinim autoportretom. Sredstva su Popovićeva, a ipak je pomočću njih izražena emocija Gojina. Obrnuto, u nekom drugom platnu, naći ćemo recimo postupak Lubardin, možđa đelom i Lubarđinu paletu, ali uzbuđenje i viziju Popovićevu. Zato ne bih hteo da precenim značaj tuđih uticaja na njegov rad, jer uticaj pretpostavlja, pre svega, izvesno potčinjavanje tuđoj individualnosti u suštinskom pogledu, emotivnom ili misaonom, đok baš u tom pogledu Popović ne izgleđa. voljan na ustupke ili ugleđanja.

· Njegova radoznalost jc svestrana i registar njegovih tema veoma širok. Od mrtvih priroda — »Školjke«, mor= bidno utančanog »Suvog cveća«, »Šaha« — preko pejzaža, studiranih ili retrospektivno vaskrsnutih enterijera, portreta, aktova, figuralnih skerca (»Maska«), studija životinja, scena u pejzažu (»U bašti«) i figura u enteri-

Kažu da se tađa rođilo »Teškoto«.

Pa ipak, Lazaropoljci ga nisu nikada tako igrali, s toliko srca sa svakim delićem tela, kao što ga igraju ovde, u Langolenu daleko od olistalih šuma Lopušnika i pitomih goleti Bistre planine.

Ovde, na ovom poprištu, na kome vođe borbu pretstavnici osamnaest zemalja, treba osvetlati obraz đomovine, zemlje koja je postala naša, kroz prolivenu krv. »Teškoto« izvode slobodni lju4ji. Mlađi, prkosni ljudi iz kojih zrači nepresušna snaga.

Sada zurle pevaju veselo, bubanj misliš da će prsnuti, srca igrača kao da će izleteti; ljulja se pod scene koji je pre njihovog nastupa bio prestabilan... Publika je osvojena, Ona nekoliko puta nezadrživo aplaudira.

Muzika je prestala, a još uvek se kroz šator razležu poslednji zvuci zurle i jeka bubnja,

— »Teškoto« je dobilo prvu nagradu na Pestivalu!

(Odlomak iz reportaže »U Britaniji«)

(Crtež: M. Milosavljevića)

4UM 00 Sa ay Par ly LOOK 8 ie, Ori er 07 Wet or VOA At o we +%5 i ty) % Kr STRANA 3

–.

“i o-_lm 4 SZ E a _ ain!

ya. i-

jeru, gradilišta, pa do velikih kompo„zicija herojske, tragične ili intimne „Badržine. On je ambiciozno zagrabio u celokupni kompleksni život koji gaokružuje i zagnjurio se malo te ne u 3 sve probleme koje slikari premeću. : 1 Savesno bi bilo pratiti ga u 8 :topu u | svim tim naporima i osmotriti sve re- %š. T| i

2. i a

U e La

|“.

-..

da prikaz nije stuđija, ostaće izgovor. S Slika koja za naslov ima jedan deseterac »Predveče putem u selo Di- MM klo« pretstavlja, po mome mišljenju, markantan primer njegovih rezultata u problemu pejzaža u strogom smislu reči. Rigorozno shvaćena, odlično ba- čena u prostor, sa smeđim i zelenim terenom koji se strminom i u talssima spušta prema horizontu i muklim akordom mirnog, udaljenog mora, jezgrovita, lakonska, savladana, ova slika mi izgleda kao jeđan od obrazaca njegove studiozne usredsređenosti. U drugim primercima i fragmentima biće više srca, više lirske ćudljivosti, više palete — ona mi izgleda kao primer discipline i iscrpnosti. Začudo, ona je rađena takoreći u istom trenut- » ku kad i »Pristanište u Zađru«, a koncepcija se skoro iz osnova menja u ovoj drugoj slici. Tektonika se ne gubi, predeo zadržava svoju konstruktivnost, ali 8še u pejzaž unoše figurev kraj mola barka, život počinje da ža-

zultate đo kojih je došao, a izgovor #.

' morji, paleta da peva, kroz srebrno

plavu atmosferu prostrujala je neka mlađa svežina. Prozator Popović postao je pesnik, na katarci se zaleprBala zastava, a na velikom dalmatinskom nebu izvio se končić i zabeleo zmaj. Prozator je postao pesnik, ali je ostao slikar: sivi ton barke, sivoplavi ton mora i sivozeleni ton obale u pozadini razlikuju se jedva u nijansi, a deluju ne može biti određenije i kompaktnije kao sivo, plavo i zeleno. Možđa je na ovoj slici Popović otkrio ono u čemu je dosada najdalje otišao: da koloriše u sivom i đa koloristični efekt postiže štednjem, podižući intenzitet boje samo do onog stepena dok ne dobije čist zvuk u ođnosu na okolinu. Postupak potpuno suprotan onome koji je primenio u pejzažu sa »Pticama«, gđe uzalud forsira intenzitet boje da bi postigao intenzitet zvuka, U slici »Iz Novog Beograđa« sva koloristička prefinjenost i lakoća palete počivaju na ovom principu štednje: najcrveniji ton u orkostraciji sa sivim, žutim i plavim je tek jedna fleka scene.

Osim retrospektivnog portreta i istoriskih kompozicija, kod nas, koliko mi je poznato, niko nije pokušao da vidi stvar u prošlosti, kao što to rađe ponekad romanopisci, đa kao Bonar slika »stvari koje su nestale«. Popović je jeđini došao na tu misao. Njemu je uspelo da u »Beogradskom Narodnom pozorištu oko 1880 g. »vaskrsne stari izgled pozorišnog trga sa dirljivom toplinom kao da je u pitanju lična uspomena, a sa ubedijivošću slikanja po prirodi.

'U rešavanju teških proklema figuralne kompozicije u velikom formatu Popović se ogleđa sa platnima »Građnja pruge »SŠamac—Sarajevo« »Građani«, »Kritika u pejzažu« i grupnim portretom »Moja majka i moja žena«. Građenje pruge«, »Građ1anj« zadiru u aktuelnu stvarnost. Među dosta bhrojnim slikama sa sličnim predmetom, »Gradnja pruge« bi svakako padala u 1 oči ozbiljnošću napora đa se utekne , ođ ilustrativne zamke koju siže sadr- i ži, »Građani« su tema još nedostignuta od 1945 gođine. Sa svojim bogatim harmonijama trule sive i smeđe svile, sa jakim partijama | pozadine, stola, žene na postelji, ovi monotono uvučeni »Građani« u svojoj buđenbroRkovskoj propalosti nisu iscrpli temu. Možđa kod ovakvog sižea granice između literarnog đela teme i sadržine slike nisu tako oštre kao što Popović teoretski postavlja. Možđa njima nedostaje još Tomasa Mana, možđa još večeg Popovićevog napora, portretske prođubljenosti, đulje psihologije, psihologije onoga žvaliteta koji imaju tonski vrednost na ovoj slici, — meni” su oni manjo bliski od »Kritike u pejzažu«, skice i velike kompozicije, a. pogotovu od grupnog portreta »Moja majka i moja žena« i njegovog pan= đana »Mlađić«. Ova dva kompoziciska fragmenta, prisno proosećana, podjednako đobra u crtežu, kompoziciji i slikanju, jaka bez efektnosti, markiraju krajnji domet etape koju je Popović prešao. , | "a

Hteo ili ne, na đaljem putu Popović mora ići u đubinu, Samim tim otpašće i neke zamerke koje su mu već P učinjene, a od kojih bih pojedine mogao da ponovim kad ponavljanje

ep. „li 8

Wik za. O O,

Vo Ke a Cape

3 aA aga O ii „(ab TAN -

a „EE 1