Književne novine

M. Denić: DEKOR ZA DRAMU »POVLAČENJE«

GaaanRopeovonooooevooonaooganoo oo ooo eee oo oeeeee0oopoDBO0900e00O0Oo0PeOeee0ooBeo000090ovaDoo0000000900000000900000Vee9e0boGeOV6 eo.

SVEŠČICA POEZIJE I ČOVJEČNOSII

(Roza Luksenburg: Pisma iz zatvora)

{

»Ne mislim da državnici moraju da budu i pjesnici u svojim govorima (mada pravi revolucionari i pravi socijalisti-državnici to,wanoraju biti bar donekle, bar na neki poseban način«), s pravom kaže Milovan Đilas u svojim »Razmišljanjima o raznim pitanjima«.

Ali kad su prvi put objavljena pisma Roze Luksemburg pisana Sonji, ženi Karla Libknehta, bilo je i tada ljudi—- kao što ih i danas ima — koji fo nisu shvatali; iznenadila ih je njihova ljudska toplina i lirsko nađahnuće, Jer, pored Karla Libknehta i Franca Meringa, ova žena bila je vođ njemačkog revolucionarnog proletarijata. Mnogi njemački listovi nazivali su je »krvoločna«, a sociolog Verner Sombart pisao je za nju da ima otrovnu dušu. Policija ju je ubila 16 januara 1919 godine i bacila u Landver=kanal. Borba za novo je borba za razum= nije i ljepše, pa zato obogaćuje i rasplamsava ljudsko srce i um. U takvoj borbi čovjek nužno najljudskije mašta i »bar donekle, bar na neki poseban način« postaje „pjesnik pregnuća za buduću. sreću ljudi. Takav čovjek-borac postaje, i u onom što se ne zove društvena ili javna djelatnost, (što Dpokazuju i ova pisma) »osobemjak« ili sanjar u majboljem smislu te riječi. Mnogi misu shvatili Rozu Luksemburg, pa su se sa čuđenjem pitali: otkuda toj ženi koja se kao lavica na čelu spartakovaca sedam dana borila na barikađama Berlina, lirsko nadahnuće? Jer su ta pisma, sjeća se Ervin Šinko u svome članku o Rozi Tiuksemburg, kad su 1920 godine objavljena u izdanju Komunističke Internacionale Omladine, iskrenom ljudskom foplinom, bogatstvom srca i duše, djelovala ne samo kao apoteoza te najviše blaćene žene i pregažene njemačke proleterske revolucije, već i »kao uzbudljivo i neosporivo svjedočanstvo za organsku povezanost koja postoji između veličine revolucionarne strasti i čovječnosti«,

Ova pisma nisu bila namijenjena javnosti. Roza Luksemburg ih je pisala Sonji Libknehtovoj iz T,ajpciga, iz zatvora u Berlinu, u Vronkeu i Bre slau, u kojima je izdržavala kaznu zbog svog revolucionarnog rađa. Otkrivajući intimnu. stranu Roze Luksemburg, ova pisma otkrivaju upravo ono što nikao nisu mogli, ili su teško mogli shvatiti bĐornirani mozgovi i siromašne duše, đa je svaki pravi revo= lucioner ljudski vrlo složem, kompleksan čovjek. U ovim pismima R. ILuksemburg toplo priča svojoj mladoj prijateljici, tješi i hrabri brižnu i tužnu mladu ženu, a u isto vrijeme iako djelimično i vrlo, vrlo suzdržljivo — daje i svoju ispovijest, svoju brigu i tugu zbog neljudskih i surovih uslova života, u čiju nmeminovnu izmjenu nepokolebljivo vjeruje. Ova su pisma nastajala u isto vrijeme kad i leci i borbene direktive koje je slala iz zatvora, pisana su kad i brošura »O ruskoj revoluciji« i stranice mnogih članaka. (Šinko je Zbog toga zaista dobro učinio što je u svome članWu citirao čitavo pismo koje je Roza Taiksemburg 1917 godine pisala svojoj prijateljici Matilđi Vurm iz zatvoTa u Vronkeu. Ovo pismo publikovano je prvi put 1951 godine, a nije objavljeno u ovoj zbirci). Nju, tog velikog revolucionara 8 početka ovoga vijeka, intimno ispunjava čista, dirljiva ljubav prema svemu čovječnom kao i prema svemu što živi, pa ju zato može đa kosne i surova borba koja se odigrava uopšte u čitavoj prirodi. U pismu iz Vronkea od 2 V 1917, na

primjer, ona piše: »...ja i u prirodi na svakom koraku nalazim mno8Bo O-~

krutnoga, od čega jako patim. Zam ·

slite, nikako ne mogu da zaboravim slijedeći mali doživljaj. Lani u DrOljeće, kad sam se kroz moju mirnu malu ulicu vraćala sa šetnje po polju, primijetila sam na zemlji malu tamnu mrlju. Sagnula sam se, i vidjeh tihu tragediju; jedan veliki zujak ležao je na leđima i bespomoćno se branio nogama, dok su čitave mrlje malih mravi vrvjele po njemu i živoga ga žderale! Zgrozila sam se, izvadila svoj rupčić i počela sam tjerati te bruta!ne bestije. Imala sam tešku borbu s njima dok sam ih savladala, jer su bili tako uporni i bezobrazni, a kada sam konačno uspjela oslobcditi siromašnog patnika, i kadđ sam ga đaleko položila na travu, bile su mu već dvije noge požderane.., Pobjegla sam 5 mučnim osjećajem đa sam mu učinila možđa veoma sumnjivo dđobročinstvo«, Ona plače (Vronke, 2 V 1917) pri spoznaji o laganom i nezaustlavljivom propadanju ptica pjevažica Uu Njemačkoj zbog pojačane racjongliza-

pticama postepeno oduzima prirodne uslove života, To je potsjeća na pro-

/

cije šumarstva i poljoprivredc, koja ·

· problema našegr

padanje crvenokožaca u Sjevernoj Americi, jer i njih, također, ljudi postepeno protjeruju s njihove zemlje izlažući ih tako postepenom, ali strašnom izumiranju. ž

U isto vrijeme dok se oduševljava proleterskom revolucijom u Rusiji i dok je preokupirana spremanjem iako zatvorena — i očekivanjem proleterske revolucije u Njemačkoj, ona se oduševljava i iznenadnim. bilistavim odrazom ružičaste boje na prozorskom staklu, jer je nebo bilo posve sivo (Vronke, 20 srpnja 1917): »Pr:trčala sam k prozoru i ostala sam kao prikovana... Ođahnula sam kao oslobođemna, nesvijesno ispružila ruke ptrema toj čarobnoj slici. Kad ima ovakvih boja i ovakvih oblika, onda je život lijep i vrijedan da se živi, zar ne?« Isto tako, dok piše svoje članke i revolucionarne pozive ona (Vronke, 1 VI 1917) dugo vremena, ne samo zato što je prirodoznanac, proučava orhideje u stakleniku razmišljajući o kriterijumima ljepote i moli Sonju (Breslau, 24 III 1918) da bezuslovno, jednog sunčanog dana, ode u botanički vrt i osluškuje sve kako bi joj mogla javiti da li je tačno da su tog proljeća ptice stigle jedan do jedan i po mjesec ranije: »Ta to mi je pored ishoda bitke kod Kambrea najvažnije na svijetu, prava stvar moga srca«.

Ali, pišući svojoj dobroj prijateljici ona joj, — pored svojih intimnih, običnih ljudskih, simpatija — povjerava i svoje lične &labosti, svoja »razočarenja«, znajući da ona neće »odmah u tome nmaslućivati izdaju socijalizma«. U već pomenutom pismu iz Vronkea od 2 V 1917 ona, na primjer, piše da se katkad intimno osjeća »u jednom takvom malom komadiću vrta kao ovdje ili u polju, u travi među bumbarima, mnogo više kod kuće, nego na kakvom partiskom kongresu«, ili da »moje najdublje ja pripada više mojim sjenicama, nego »đrugovima«.”

Ove i slične ljudske slabosti (radovanje božićnim slavljima i običajima), kao i sve drugo što sadrže ova pisma, nisu značajne samo po tome što nam i s te strane osvjetljavaju i približavaju lik jedne određene istoriske ličnosti u međunarodnom radničkom pokretu s početka ovoga vijeka, već i zato što se kroz njih može vidjeti uopšte lik borca za socijalizam, dat ovdje sa takvom snagom, čistoćom i suptilnošću, sa često takvom snagom lirske iskrenosti, jednostavnosti kakvu imaju pravi pjesnici.

Zato je A. B. Šimić, kad je u listu Karla Krausa: Die Fackel, našao jedno od ovih pisama Roze Luksemburg (pismo iz breslavskog zatvora, od decembra 1917 godine) u njemu vidio »neobični primjer čovječnosti i pjesme«, te ga je 1924 godine objavio u drugom broju »Književnika« A da je, kao mi danas, u prilici da pročita još i druga pisma Roze Luksemburg, on bi za sve njih to isto rekao. Sam Karl Kraus pod njihovim utiskom Ppisao je da pretstavljaju »takve revelacije čovječnosti najvišeg stupnja, da bi ih trebalo uvrstiti, s tumačenjem u sve školske čitanke«,

N. S.

NOVI DVOBROJ »BRAZDE«

(Nastavak sa četvrte strane)

iđejnog dvojstva u piscu, problem koji bi već vrijeme bilo sagledati i kroz našu literaturu, jer on nije baš riješen u svim svojim konsekvencama, kao što se to možđa nekom može da čini.

U članku »Sremčeve Vveze sa Bosnom i Hercegovinom« Ilija Kecmanović iscrpno đaje zanimljiv istoriografBki materijal. Pored članka Petra Mitropana (Prvi prevodi Ljermontova na srpskom) i thniza aktuelnih bilježaka, »Brazda« donosi i osvrt Riste Ratkovića na Arabljanske pripovetke u prevodu Stanislava Vinavera. Ne upuštajući se ovdje u Ratkovićeve zamjerke Vinaverovom jeziku i Ratkovićevu generalnu ocjenu toga jezika, pisac ovih redaka mikli i povodom ovog Rafkovićevog oštrta da opsežna i raznolika prevodilačka djelatnost S. Vinavera, njegov jezik i njegove teoretske teze o jeziku čitava tri decenija, uprkos povremenim napisima o tome, čekaju jednu solidnu ekspertizu, koja bi i valorizovala Vinaverovu djelatnost i pridonijela sigurno ozbiljnijem raščišćavanju živih književnog jezika. Pravo je čuđo. i velik propust naše književne i jezičke kulture, da se niko ovoga posla ne laća, i &

(la

Krajem prošlog i početkom ovog meseca u gledalištu »Branka Cvetikovića« prikazane su najbolje pretstave pozorišnih amatera sa texitorije Srbije. Ovim festivalom, održanim pod sopstvenim krovom jednog amaterskog pozorišta, na izvestan način kao da je simbolički 'označen stepen razvitka i perspektive našeg amaterstva. To što neka amaterska društva već imaju svoje pozornice i što se na takvoj jednoj pozornici pred publikom iznose postignuća amaterske glume, već dovoljno govori pozitivno o po ložaju našeg amaterstva, ali, istovremeno, nameće i obavezu da osvrt na ovu mamifestaciju bude učinjen kritički. . Amatersko pozorište u Srbiji ima i đuge i sadržinom bogate tradicije. Iz njega se rodilo profesionalno pozorište, ono je poistaklo i začetke naše dramske književnosti. Danas, međutim, kada je mreža profesionalnih pozorišta jako proširena, može se Ppostaviti pitanje da li ima opravdanih razloga egzistenciji hiljadu osam stotina pozorišnih sekcija kulturno=umetničkih društava i četrdeset dva samostalna amaterska pozorišta u Srbiji. U profesionalnim krugovima ponekad se čuje primedba da amaterstvo nije umetnost i prema tome umetnici ne mogu imati nikakvih dodirnih tačaka sa amaterima, a nešto što nije umetnost i ne može to da bude ne bi trebalo ni da egzistira. Nasuprot takvom rasuđivanju, podvlači se, opet u profesionalnim krugovima. da su amaterske pozornice nekađ bile bogati izvori glumačkih:· talenata, pa da i danas one nađu u masi svojih privrženika obdarenosti koje nije otkrilo ni profesionalno pozorište ni glumačka škola. Ja bih rekao da nepomirljiv stav prema pozorišnom amaterstvu nije opravdan, čak bih dodao i to da ravnođušnost profesionalaca prema 8materskom radu nije na mestu upravo posmatrana iz aspekta interesa

beep. OIIIIIIIO OLI oeeeepoveee ·

ma, pa še igra i tamo gde njegova tema nema odjeka u gledalištu, i gde njegovi likovi ne mogu, u određenoj amaterskoj trupi, da nađu svoje tumače. To je jedna pojava, svakako najvidljivija Druga je ova. Vrlo mnogi amateri prema efektnom pozorištu, prema drami koja obiluje neobičnim scenama, makar one bile i u neskladu sa životnom istinom i izvitoperavale iu istinu. Ukus te vrste otkriva težnju takvih amatera da se dopadnu publici, da je brzo osvoje i đa već unapred osiguraju »prođu« svoje pretstave. Ako sebi takvu svrhu postave, onda su oni »u pravu«. Pa ipak, laki uspeh ne bi trebalo da buđe cilj jedne amaterske skupine. Njena ambicija će biti daleko plemenitija — a istovremeno društveno i umetnički pozitivnija ako se usmeri ka težnji da se publici određene sredine sa scene kažu njoj potrebne i zanimljive iđeje, da joj še prikažu događaji i ljudi koji će odjeknuti u njenim dušama. Ako amateri igraju repertoar koji su videli na profesionalnoj pozornici, oni će, čak i nevoljno, probleme svoje pretstave rešavati u stilu podražavanja, počev od dekora i kostima do mizanscena i govornih intonacija. Ako igraju repertoar koji za ljubav dramskih efekata lažno slika život, amateri će morati da se »prilagode« datom tekstu, da »pomognu«, makar i nevešto, piscu u njegovom unakažavanju života. Podražavajući tuđe tumačenje i navikavajući se na »efektnu« igru, amateri će istovremeno negativno uticati na svoju publiku i lišavati se mogućnosti za napredak svog pozorišta i svoj lični napredak. Njima je, zato, a i · njihovom gledaocu, potreban — bilo klasičan ili savremen — ftakav repertoar koji je tematski pristupačan publici i čija zbivanja i likovi pružaju hrane jednostavnoj, iskrenoj, prirođnoj igri. . Ođ svih pretstava koje smo viđeli

..... eeeeeceneonoboasoesoonne9e6eP999e oo eee vene Bee Ve

pokazuju naklonost:

'KNJIŽEVNEINOVINE PTO ZLOPTR I PNI

VevsakoagsadyovacavaKaVaVavVedvagyavaga ai ajgegagaukakačavskdčaduVeVaćeydyVy4aVWayagadgayayeeeyyaoedovegekipevavayakuavayvaedbaaosbeaaeoseeootVaR aa yesiepevyaeevoyssaeAageydeečačV

PRVI FESTIVAL AMATERSKIH POZORISTA SRBIJE

— Od 20 oktobra do 7 novembra, u Beogradu —

i Smederevska Palanka. Pa ipak, njihova pretstava je ujednačenošću nadmašila »Vatru i pepeo«. Ali i jedna i druga su se odlikovale istinitošću. jednostavnošću, umetničkim poštehjem, bez koga amatersko pozorište ide u praznu rutinu i gubi svoj smisao. Poseban je slučaj pećkih Šiptara, koji su igrali »Skapenove podvale« i prikazali jednog Molijera sasvim »nemolijerovski«. Njihova pretstava bila je sva u znaku nezgrapnih pokreta i gestova. Sve što se radilo na sceni bilo je jako, grubo, sirovo. Umesto varnica duha, požari strasti. Ali u toj pretstavi ništa nije bilo lažno. Svaka izgovorena reč odisala je verom u ono što se kaže, na Svoj način sva zbivanja su bila logično donesena, sve se dobro vezivalo i sve je do kraja i u svemu imalo pečat sredine iz koje se rodilo. Ti šiptarski mladići i devojke, koji kao ono nekađa „Joakim Vujić pred nepismenim knezom Milošem i kragujevačkom publikom, buđe u svom rođu prva interesovanja za pozorište, uspeli su da privežu pažnju svojih gleđalaca na scensko zbivanje i đa im kažu u osnovi isto ono što je hteo Molijer reći, ali na svoj /osobeni način. I to je, sigurno, jedini put kojim su mogli ići. Da im je neko nametao, formalno, gracioznost pokreta i lepršavost govora koje Molijer traži, oni bi izgubili iskrenost doživljavanja, pretvorili bi se u marionete i čitava pretstava ne bi, možda, imala

nikakva smisla, a sigurno je đa bi bi-,

la lišena svake sočnosti. Takvu pret stavu neveštog spoljnog izražavanja amateri bi nosili kao tuđe ruho, sa" plićući se u njemu, a publici bi, pre svega njihovoj, šiptarskoj publici, takva pretstava morala đa buđe strana, nerazumljiva. Ovakvog prilagođenog Skapena s njegovim đavolijama široka šiptarska publika iz Beograđa budno je prafila, pratila sa očevidnim zadovoljstvom, shvatila šta se na sceni događa i smejala se grom-

Šerb an: DBKOR ZA DRAMU »RODOLJ UDPCIe

adeeeeseoeseseseovovosee e9os9vo99o09999999BB999Oe eee ene ee 9epe Bea Be ese eee eee eee eee eee eeeveseeeeo ene eveeeeve9e eee

oesoeenoeooeaee BBB BBB.

profesionalnog pozorišta. Jer amateri mogu veoma povoljno da utiču na približavanje široke publike pozorištu, da vaspitavaju sebe i svoju okolinu za dublje razumevanje pozorišne umetnosti, da buđu vrlo efikasni borci za pozorišnu pismenost, protiv pozorišnog analfabetizma. Oni mogu biti dragoceni saradnici da se ljubavi prema pozorištu u širokim masama doda i količina sigurnijeg: razumevanja njegove društvene uloge i njegovih umetničkih vrednosti. Sve je pitanje u ftome đa se razumno postave mostovi iz-

. među profesionalnog i amaterskog po-

zorišta i da se jasno fiksiraju njihovi specifični zadaci i karakteri, da im se »odredđe domene«. Mislim da je protekli festival u Beograđu prilično jasno sugerisao raspravljanje ovog problema. Ja ću se i zadržati baš na njemu i pokušaću đa ga ilustrujem nekim primerima sa festivala.

»Ponavljati tvrđenje, iako tačno, da se naša amaterska gluma uzdigla,„merena prema kvalitetima nekadašnjeg amaterstva, smatram da nije korisno. (A nije ni pravedno to stalno isticait na uštrb starog amaterstva, koje se razvijalo u sasvim drukčijim, najčešće veoma neugodnim prilikama, pa je ipak postizavalo i značajne rezultate). Mnogo je korisnije postaviti sebi pitanje u kome pravcu ireba da se razvija naše pozorišno amaterstvo, šta je u njegovom radu ovih poslednjih godina bilo dobro i šta smeta njegovom pozitivnom razvoju.

Najpre bih se osvrnuo na repertoar. Repetorar ovog festivala pružio je vernu sliku repertoarske politike naših amatera. To je isti onaj repertoar koji igraju naša profesionalna pozorišta, bukvalna kopija njegova. Razumljivo je što amaterski rukovodioci moraju crpsti repertoar iz istih izvora kao i profesionalni rukovodioci. Ali pri tome oni gaze 8amo uftrve-. nim stazama, i io sveže utrvenim stazama. Kad profesionalno pozorište stavi na repertoar neko dramsko delo, koje odgovara liniji daljeg proširivanja njegovog dotadašnieg repertoara i moćima njegove kadrovske strukture, onda, po pravilu, to delo, kao nekakva moda kreće na svoj ftriumfalni pohod po amaterskim scena-

na festivalu (ako izuzmemo beogradske, »Mande« »Bramka Cvetkovića« i »Goranovu« »Operaciju«, koje zbog bogatijeg sastava njihovih trupa, zbog izdašnije rediteljske pomoći i uopšte " pogodnijeg uslova rada treba procenjivati već po kriterijumima profesionalnog pozorišta), najviše su zagrejale publiku, i zaista bile najbolje one u kojima je najmanje bilo tuđe rutine i najviše sopstvene, neposredne doživljenosti, bez obzira na oblike kojima se ona izražavala. Te pretstave, koje su, u dobrom smislu reči, najviše amaterske (i režirali su amateri) i koje, po mome mišljenju, najviše gOvore o pravcu kojim treba da ide naše pozorišno amaterstvo, bile su: »Vatfa i pepeo« Gradskog amaterskog pozorišta iz Smederevske Palanke, »Skapenove podvale« šiptarske grupe iz Peći i »Učiteljicae Mađarskog amaterskog pozorišta »Petefi« iz Zrenjanina. i |

Drama Mire Pucove »Vatra i pepeo“, u prikazu pozorišne grupe iz SmederTevske Palanke građena je u vrlo jednostavnom, najneophodnijem i prirodnom mizanscenu. Čitav rad rediteljev bio je usredsređen na interpretaciju sadržine teksta i na odnose likova. Reč je dobila određenu i živu plastiku. Odnosi su fiksirani psihološki tačno i sprovođeni konsekvenitno. Svaka scena, bezmalo, imala je štimunga, koji su, neko manje neko više, dočaravali svi akteri. Poneki detalji su životnom ubedljivošću | scenskom jasnoćom dostizali istinski umetničku meru. Da pomenem samo jedan. Scena kađ Rob saopštava da je izdajnik Sava ubijen, u igri Ljubice Mitrović kao Tanje dobila je izrazitost koja znatno prelazi okvire amaterstva i postaje prava umetnička interpretacija. Diskretan i doživljenošću izazvan — jedva vidljiv a ipak vidljiv — osmeh Tanjin samo na vrhovima usana go" vorio je vrlo rečito i izvanredno sugestivno obeležio, pre svake reči, logičan završetak borbe koju je mlada devojka vođila sa svojom okolinom u ime osećanja rodoljublja.

Mlađari iz Zrenjanina, igrajući staru Brodijevu dramu o suđbini seoske učiteljice u moralno niskoj sredini, prikazali su nam glumu iste vrste kao

ko, onako kako se naš svet smeje kad gleda Nušićevu komediju. Jedna sredina koja nema još nikakvih pozorišnih tradicija i koja tek uči azbuku scenske umetnosti mislim da će, kad joj se ovako priđe, moći da zavoli pozorište i da oseti moralne vrednosti dela, a to je za prvi trenutak najvažnije. I za šiptarske glumce je put kojim su krenuli najbolji. Kad učvrste svoj pozorišni jezik u iskrenom izražavanju svojih misli i emocija, oni će lakše moći da se približe tuđem jeziku, da nađu ono što je u njemu ljudski srodno s njihovim, da prošire dijapazon umetničkog izražavanja. Poređ ovih dobrih i zanimljivih primera amaterskog rada, festival je pokazao u nekim pretstavama da mno ga ova mala pozorišta i dalje plivaju u vodama dilentantizma, da glume u oveštalim rutinerskim šablonima, da likove ne rešavaju iz sebe nego spoljnim kopiranjem rediteljevih uputstava, da, jednom reči, nisu ni koraka makla u savladavanju osnovnih koncepcija pozorišne umetnosti, niti našla pouzdan metod rada koji će im pomoći da sa scene progovore kao živi ljudi. Znači da kod nas još ima i suviše primera diletantskog primitivizma protiv kojeg se valja uporno boriti, Savez kulturno-prosvetnih društava svojim dosađašniim edicijama učinio je dosta za popularizovanje savremenih metoda u amaterskom pozorištu. Ali će morati i dalje tu svoju aktivnost ne samo da nastavi nego i da je prilagođi potrebama amatera, naročito onih zaostalijih.

Najzad, u okviru festivala, koji je održan pod pokroviteljstvom našeg glumačkog velikana Dobrice Milutinovića, dva beogradska „amaterska pozorišta, »Branko Cvetković« i »Go« ran«. izvela su Držićevu komediju »Mande« i dramu Pucove »Operacija«. Ove dve pretistave beogradska publika je viđela već i ranije. Obe su značajni dometi u razvoju amaterskog pozorišta kod naš. Ali bi one tražile jedan drukčiji osvrt nego što je ovaj, kojem je svrha bila da ukaže na neka LOŠ pitanja amaterskog ra-

a,

Milan ĐOKOVIĆ

= · STRANA 5

PREGLED

oejevobosebao00BBBaB6 966688 eBay ĆeeV9ve PP,

„ELEMENTI GLU-

ME“ i „OBRADA DRAMSKE ULOGE“

U olwiru Stručne pozorišne biblioteke preduzeće RAD izdalo je do sa da četiri knjige. Dve Rađomira Plao= vića: »Elementi glume« i »Obrada ·dramske uloge«, zatim »Osnovni problemi režije« Huga Klajna i »Problemi pozorišnog jezika« D-r Đorđa Živanovića. Nije mi namera da se upuštam u kritičku analizu tih knjiga: Smatram da tome nije ovde mesto. Uska stručnost materije kojom se ta dela bave zahteva i stručan list u kome bi bila kritički prikazana, Takvog lista mi nemamo, i pored povremenih pokušaja da se zadovolji potreba za publikacijama stručnih napisa o pozo= rišnim problemima. Ostaje da se i da lje o fim problemima raspravlja na · sastancima pozorišnih kolektiva, ili, što je češće, u privatnim razgovorima među zainteresovanim pozorišnim rad-" nicima. Ovde, u jednim književnim novinama koje, prirodno, beleže i sve pojave od značaja za naš kulturni život, želim đa u nekoliko reči samo Uukažem na sadržaj gore pomenutih knjiga, podvlačeći na taj način njihov značaj za razvoj naše kulture uopšte,

a pozorišne umetnosti poscbno.

Dve {ri knjižice, namenjene, uglav»nom, amaferima kao uputstva za rad i praktično upoznavanje najošsnovnijih elemenata savremene realističke glume, ma koliko dobrodošle, samo su još vidnije istakle nedostatak opsšežnih i iscrpnijih teoriskih izlaganja (po dešenih za naše potrebe) učenja Sta» nislavskog; učenja koja smo u njihovoj biti i mi prihvatili, i koja poste* peno postaju osnovica savremene glumačke umetnosti uopšte. Stručna po= zorišna biblioteka počela je đa taj nedostatak popunjava. Najpre onim što je i najpolrebnije i najosnovnije: teoriskim izlaganjima elemenata psihotehnike glume i peđagoškim uputstvima za obradu uloge. hadomir Pla= ović se prihvatio toga kod nas još Uuvek pionirskog zadatka očevidno sa punim osećanjem fežine i odgovornosti. Usled toga, verovaino, on se nije upuštao u slobodnija tumačenja Stanislavskovih postavki. Svakako je sma trao, sasvim pravilno, da najpre treba pružiti utvrđenu osnovu jednog teoriski čvrsto postavljenog sistema, sistema koji načelno svi prihvatamo. Postupio je tako tim pre što su njegova izlaganja »namenjena prven* stveno novim kađrovima koji žele da se posvete glumačkom pozivu«. Me stimično Plaović otstupa od Stanislavskog samo drukčijom podelom građe i isticanjem »onih partija koje su u našim uslovima rađa od prvenstvenog značaja«. Opravđanja za ova kva otstupanja nalazi u našim »spe= cifičnim uslovima« i svom ličnom is“ kustvu.

'U Čehovljevom »Galebu« jedno lice konstatuje: »Velikih talenata je sada malo, to je istina, ali je osrednji glumac sada mnogo bolji«. Ta je činjenica đanas neosporna. Šta je to što je savremenog prosečnog glumca, učinjlo boljim nego što je ranije bio? Šta je to što čini da možemo imati i dobrih, životno ubedljivih pretstava i onda kada u njima ne sudeluje ni jedan veliki glumački talenat? S jedne strane, težnja za podizanjem opšteg kulturnog niVoa glumaca» a s druge, novi sistem rada i upućivanje u Dpsihotehniku glumačkog stvaranja. Sistem Stanislavskog, pa sledstveno i Plaovićeva knjiga, razrađuje i objašnjava elemente psihotehnike. \

Svoju knjigu »EBlementi glume« Plaović po važnosti elemenata deli u dva dela. U prvom, opštem delu, Plaović govori, uglavnom, o mašti, radnji i pažnji smatrajući ih elementima zajedničkim za sve vrste umetnosti. No, pre nego što prelazi na izlaganje tih elemenata, u uvodu Plaović razmafra i neka opštija pitanja. Tako, na primer, pitanje talenta i zanata u umetničkom stvaranju. Po Plaoviću je »zanatski đeo neophodna strana svake u= meftničke tvorevine, a duhovni deo njen neminovni pređuslov« U duhovnom delu stvaranja sadržani su »više ili manje osnovni sastojci onoga što obično zovemo talenat«. Da bi se tim duhovnim delom ovlađalo, potreban je, kao i kod zanatskog dela, ve liki rad. (Naravno pod pretpostavkom da »postoje za to naročiti uslovi u sa- mom čoveku — falenat«). U jednom daljem poglavlju uvođa Plaović wka• zuje na neophodnu potrebu teoriskih priprema bez kojih je umetničko stva= ranje »samo lutanje«. Podvlačeći oso- – benosti pozorišne umetnosti, ukazuje na činjenicu đa je u glumačkom stv ranju sam umeilnik istovremeno »tvorac i materijal koji se obrađuje« i da glumac ne može da vrši naknađ«“ nu korekturu svog umetničkog dela. Plaović u uvođu prvog dela svoje knjige govori i o zabludama u odno- su na pozorište i deli ih na društve-· no-socijalne i umetničke. Za Plaovi= | ća, kao i za Stanislavskog, postoje iri, oblika igre koji ne spađaju u umetni= | čko stvaranje: improvizacjja, diletan« tizam i samopokazivanje. Najzad, Plas · ović razjašnjava i razliku između u> | metnosti pretstavljanja i umetnosti „1 preživljavanja koju mi težimo da usvojimo. e „SAO

U izlaganju {ri glavna elemen mašte, radnje i pažnje, Plaović se č sto služi poređenjima iz oblasti drugih umetnosti, najčešće iz njemu b

šteg dela navođi i nekoliko prime: za vežbe. ; Drugi deo knjige sadrži izlaganja čitavog niza elemenata psihotehnih specifičnih za glumačku umetnost: oslobođenje mišića, osećanje istine i v re, unutarnje scensko samoos

(Nastavak na šestoj strani)

\J| YO