Književne novine

Ww XV

STRANA 6

ROĐENJA ALOISA JIRASEKA

! Ove godine navršilo se sto gođina od rođenja Aloisa Jiraseka, jednog od najboljih čeških romansijera i pored Njemcove i Nerude, najznatnijeg imena u češkoj prozi XIX veka. Du-

go omalovažavan od buržoaske este- ,

tičarske Kritike, pišući takoreći invita Minerva, on je tek posle smrti dobio priznanje i zvanične kritike, pošto je već ođavno pre toga stekao popularnost i ljubav čitalačke publike, On je postao pisac kojeg su zavoleli široki narodni slojevi kao tumača svojih težnja za slobodom, jednakošću ij socijalnom pravdom,

Jirasek potiče iz siromašnog planinskog kraja ispod Krkonoša, u Severoistočnoj Češkoj (rođen u mestu Hronovu, nedaleko od Nahoda, 1851 god., umro u Pragu 1930). Njegovi preci kulučili su kao kmetovi na imamjima nahodskih feudalnih gospodara, ali su protiv njih dizali i bune, kao što je to bilo za Marije Terezije, 1775 godine. U Jirasekovo doba, to su siromašni seljaci, koji oskudno tavore dane, prehranjujući se od domaće tkalačke radinosti; njihov težak život opisaće on kasnije u knjizi pripovedaka »S planina«. Nižu (nemačku) gimnaziju učio je u Brumovu, višu (češku) u Kraljičinu Gracu, gde se počeo nacionalno osveštavati. Pošto je završio studije istorije u Pragu, postao je profesor u Litomišlu, gradu s istoniskim tradicijama, s građanstvom koje je još živelo u uspomenama na godine zanosa i oduševljenja — na četrdeset i osmu, što je i piscu dđavalo poleta da se udubljuje u prošlost, kako ovog grada, tako i čitavog naroda češkog. Otuda toliko topline u »Malogradskim istorijama«, vezanim za Litomišl, a posebno u onoj vedroj idili iz đačkog života, poznatoj »Đačkoj (filozofskoj) istoriji«, koja verno odražava zanosno raspoloženje đačke omladine u revolucionarnoj 1848 godini. U daljem književnom radu obrađuje pojedine periode iz prošlosti svoga naroda, i to naročito one u kojima je dolazila do izražaja svest njegova u odbrani zadobijenih prava, neslomiva vernost i ljubav prema rodnoj grudi, čvrstina i neustupnost od pravednih zahteva i težnja. Jirasek kao da to čini svome nejunačkom vremenu u prkos! U doba kad je češka buržoazija pravila razne kompromise s Bečom, paktirala s njim o sitnim u'stupcima (naročito u tzv. jezičkom pitanju), Jirasek u krupnim istoriskim romanima pokazuje kolika se snaga krije u narođu, koliko su narodne mase snažne u borbi za svoja ljudska prava, za svoju zemlju, On postaje umetnik koji svesno pomaže da plodne snage istorije pređu u svest širokih narodnih masa: daje umetničku sliku seljačkih pobuna u njegovu rodnom kraju 1775 godine (u romanu »Skalaci«), sliku otpora i pobune naroda protiv feudalnog nasilnika i porobljivača (u romanu »Psoglavci«•), i epopeju revolucionarnog gibanja u doba husitskih ratova (u nizu roma– na), što je sve podizalo samopouzdanje i borbeni duh njegovih savremenika, a naročito radnog, potlačenog naroda, radničke klase, koja se krajem XIN veka počinje da formira i organizuje. »U tim vremenima najvećeg poniženja — govori sa zanosom Jirasek — bilo je toliko snage u napuštenom i zanemarenom narodu! U toj snazi naroda bio je upravo naš spas i život! U toj snazi njegovoj je i uteha za budućnost, ali i naš zadatak i dužnost. prema njemu!« Tu baš i leži jdeološki i vaspitni značaj Jirasekovih istoriskih romana! Jer već od mladalačkih pesama, u kojima je, pored drugog, pevBo i o crvenoj ruži koja se rascvala na ruševinama nahodskog plemićkog zamka, nekadašnjem grobu narodne slobode, pa sve

U e"

od užasne noćne freske i orgijanja.

On se doduše i đalje dockan vraćao u svoj mali stan, još uvijek donoseći sobom pokoji prazni sanduk ilj vreću. Ali, iz njegove sobice nije više dopirao nikakav glas ljutnje, ni nemira, ni nespokoja. I on i žena mu i pralje postadoše mirni, ljubazni susjedi, spremni da jednim drugima ukažu i pomoć i zaštitu u ovom potpuno nezbrinutom vremenu.

Ta mala, tiha, neprimjetna žena, doveđena bogzna odakle one zimske noći kad je oko nje bilo sve 'savlađano zamornim snom, donijela je sobom ono što je ovdje najviše nedostajalo, u čemu se tu više oskuđijevalo nego li u hljebu. Vojnici su mogli donositi hljeba, ali mira — ne. Ta žena je postojano i marljivo obavljala sve poslove u sobičku: ona ga je osvjetljavala kao ona lampa što je na stolu mirno gorjela; ona je, u taj prizemni prostor, gdje je ipak bilo toliko promaje, stojala kao stabljika koja | se ne posukuje na vjetru. Pod njenim okriljem amalin postade krotak i sa svačim pomirljiv, a pralje se nikad, ni jednom riječju, ne osvrnuše na ono što

je prošlo. Toga su se one sjećale kao Ž

|| sna; ne treba ni spominjati ono što se ne poželi da

| se ponovi. :: | Doista, neželjeno se nije ni ponovilo,

Samo nešto tome slično zbilo se one jesenje noći _ uoči odlaska talijanskih trupa iz grada. a, stupila ona bezglava jurnjava po gradu, užurbano | spremanje za!put kome se nije znalo cilja. |___Sve Što je bilo na spratovima ove kuće čudna izgleda, nenadno, prekonoć, otputova nekud, u nepogznatom pravcu, obezglavljeno, bježeći dugačkim i razorenim brdskim putevima. A u prizemlju se ni tada | ne pojaviše nikakve izmjene; kao da je to što se sada dešavalo u građu bilo negdje sasvim daleko, izgub-

»Operaio! Fachino!«, zalupali su na vrata.

pijano i

1

—

eno, bezopasno.

A žurno su došli po njega.

»Otvaraj!«, povikali su. Otvorila je.

kamione«, zborili su karabinjeri.

od amalinova bijesna

"Pe maglovite noći Matija se rano vratio u svoj stan. Čim je stigao, nešto se dogovorio sa ženom, i odmah ga zatim nestalo, kao da ga zemlja progutala.

»Nema ga, otišao je«, odazvala im se, žena.

_ Pretresli su stan, ali njega nijesu našli. ena ih ponudi pićem, a oni se brecnuli na nju: »Ti znaš gdje je on! Treba nam, da utovaruje

»Ne znam, otišao je«, odgovorila je, mirna i blaga kao prvog dana kad je ovdje dospjela.

K. GEORGIJEVIĆ

do poslednjih romana i drama. Jirasek je bio borac za narodna prava i ogorčeni protivnik oportunističkih kompromisa, beskarakternosti, egoizma i izdaje.

U svojim monumentalnim slikama iz češke istorije, Jirasek je pokazivao kako su »ljudi prostih imena u siromašnim haljinama — a ne svetli VItezovi — branili ljudska prava«, ustajali protiv »plemićke bande« u utvrđenim dvorovima i zamkovima. U pogovoru »Skalacima« kaže kako mu je dušu ganulo trpljenje narođa: »Video sam bedu njegovu i robovanje njegovo, tu u tom plemičkom sedištu (na ruševinama nahodskog zamka) čuo sam njegove bolne uzdisaje. Siva je to slika neveselih boja, ali se od tam-

ne pozadine tim jasnije odbija svetla·

misao slobode, — boj za ljudska prava, odbrana potlačenog: od mučitelja...« Eto, to je ona unutrašnja sila koja nadahnjuje Jiraseka u slikan pobuna čeških kmetova u nahodskom kraju i slobodnih selhika češkog pograničnog plemena Hoda (u Jugoistočnoj Češkoj), tlačenih i porobljenih od grofa Lamingera, koji im oduzima njihove sloboštine i prava (roman »Psoglavci«, 1884 god.), Neustrašivo gine narodni junak Jan Kozina, koji se stavio na čelo narodnom pokretu, svestan da je pravo i pravda na strani njegova narođa. (»Psoglavce« je na hrvatski jezik preveo Stjepan Radić 1906 god.)

Ali najsnažniji pokreti narodnih masa prikazani su u romanima o husitskog pokreta, o njegovu nastansu velikih romana — vraćajući se na tu tematiku nekih tridesetak godina — Jirasek piše o istoriskim uslovima husitskog pokreta, o njegovu nestanku, širenju, uspesima, pobeđama nad krstaškim vojskama nemačkog cara

' Zig-munda i rimskog pape. To je mo-

ćan pokret oslobođenih narodnih masa protiv feudalnog sistema, usredoftočen oko vernih sinova naroda Jana Husa, borca i mučenika, Jana Žiške, vojskovođe, i drugih znanih i neznanih nam boraca i junaka. »Božji borci« — kako peva husitska vojnička pesma — žele društvo u kome neće biti »ni velikaša, ni kmetova, ni popova ni obroka, ni desetina ni drugih daća ...« Tako je Jirasek u ob!mnim epopejima naslikao kraj XIV i početak XV veka, doba vladanja kra= lja Vaclava IV (trilogija »Među strujama«), borbe husita — Žiškinih iz Tabora (taborićana) i onih iz Praga — protiv cara Zigčmunda (roman »Pro tiv svih«), i, najzad, dogorevanje husitskog pokreta u Slovačkoj i Ugarskoj (trilogija »Bratstvo«). Slikajući majstorski sukobe vojski i velike bit-

oeekoeoooseosooeebabeoboaokosoee see eb. eee“ ee BB ee eee...

Branko Stanković: NA PIJACI U OHRIDU

III III IO III IO OI III

ke, Jirasek se u tome približava Sjenkjeviču, svom velikom poljskom savremeniku. Ali samo u tome! Za razliku od poljskog romanopisca, koji idealizuje pojedine ličnosti iz redova plemstva, šljahte, Jirasek kao glavne junake uzima znane i neznane borce iz naroda ili same narodne mase. Jirasek nigde ne glorifikuje vladajuće društvene klase, kao što to čini Sjenkjevič, već pokazuje borbu narođa protiv zavojevača, ugnjetača i porobljivača. Iz samog naroda su iznikli likovi Jana Husa, koji umire na lomači uveren da će istina »iz groba ustati i ojačati i zadobiti pobedu na sve vekoe«, Jana Žiške, koji je svestan da u onom vučjem društvu nema pravde, pa baš zato »ni velikaš ni tuđin neće nas bez kazne ubijati«. U jikovima Husa, Žiške, Rohača, Kozine, Skalaka tipizovana je istoriska borba češkog narođa protiv tiranije i nepravde.

Jirasek se jednom sam nazvao »vojnikom armije svetla«. Razgonio je mrak. unosio sveilo u narod, u srca ljudska. Pisao | o mračnim razdobljima češke istorije, kao što je doba protivreformacije, kad je jedino svetlo dopiralo od lomača na kojima su jezuiti spaljivali husjtske knjige i tobožnje veštice. U velikom romanu »Temno« ((»FPFama«) prikazao je Prag posle Bele Gore (1620); praškim građanstvom ovladalo je mrtvilo, strah od jeresi, od pakla i muka na ovom i na onom svetu! Ali ipak, mrtvilo nije zahvatilo čitav češki narod! U njemu žive Tirađicije husitskog otpora! U njemu su živi Hodi sa svojim Kozinom, Skalaci i drugi seljaci,i kmetovi kojima su prevršile nepravde! Jirasek se upravo u tome i razlikuje od zvanične istoriografije: njegov XVII i XVIII vek nisu doba mrtvila nđroda — narod živi, ostaje nepobediv i neslomiv, diže ustanke protiv ugnjetača! Takav narod bio je sposoban đa odagna mrak Srednjeg veka i katoličke reakcije krajem XVIII i početkom NIX veka, da postane nosilac preporoda i buđenja. Mlado, probuđeno gra đanstvo češko poteklo je, uglavnom, iz seljačkih redova (preporo/i prikszuje Jirasek u obimnim romanima »F. L. Vjek« i »Kod nas«).

Ostavljajući po strani Jirasekovu dramsku delatnost (drame o Husu, Žiški, Rohaču i dr.), treba reći da niko ni pre ni posle njega nije tako duboko zahvatio u istoriju i u samo biće češkog naroda kako je to činio Jirasek. Česi nemaju narodnijeg pisca od njega. Spojivši realističko crtanje i dramatski napeto pričanje s dubokim poznavanjem epohe i ljudi iz češke istorije (on je i predavao istoriju, najpre u Litomišlu, pa u Pragu), Jirasek je na istorisku pozornicu izvodio velike kolektive i narodne mase kao pokretne snage istorije, umetnički slikao događaje s ftačke »stranke naroda«, kako je nekada tražio Dobroljubov. Upravo time je postao miljenik iarođa. Zato ga i nije marila češka buržoazija (njena inteligencija i kritika), jer buržoazija voli lojalnost, legitimnost, a ne voli bun= tovnu, ustaničku, revolucionarnu istoriju, kakvu je prikazivao Alois Jirasek. U književnom delu A. Jiraseka najbolje su se odrazile demokratske i revolucionarne {radicije češkog naroda. Duboko češki i nmarodan, on, u isti mah, svojim delima, pripada i drugim slovenskim narodima, koji su u prošlosti imali sličnu sudbinu kao i njegov, borili se protiv tiranije i mraka, Zato s poštovanjem beležimo stogodišnjicu od njegova rođenja, sa željom da i mi, viže no dosađa, postanemo sudđdeonici njegova bogatog književnog nasledstva. i

S OM

»Znaš, kurvo!«, izdirali su se.

»Ne znam, sreće mi.«

ni dolazio...

teškog i tužnog sebe.?.«

Tada je na-

za utjehu mu:

»Jesu, znam. Ali neka... Služio sam ih, a mrzni su mi bili. Što sam mogao? Vaska, ti znaš... oteturao je do stola ,, onda udario u plač, teški, tronuti, zagušujući se. A žena, obgrlivši ga rukama, nije imala drugih riječi,

Ošamarili su je, i olišli.

Za njima je ona izišla, prateći ih do kapije, izvinjujući im se što se tako dogodilo: »Oprostite... oprostite«.

»Vaska, sestro, što to bi?, pitahu je pralje iza zaključanih vrata.

»Ništa, zaboga, oni se šale«, smijala se, bezazleno, iskreno, prostođušno.

Uveče su okupatorski vojnici utekli iz grada, a ona, niska i skrušena amalinova žena, ulagala je svu svoju snagu da pomjeri patos i podigne teški poklopac.

Odozdo, iz tamnog prokopa, dočekao je on:

»Njih više nema, je li?« :

»Nema ih, nema«, radosno mu je javljala. pomažući mu da iskoči.

Mračan, puštajući iz uzice pseto nakostriješeno isto kao onih prvih dana kad je ovdje došlo ,on zgrabi ženu u naručje, unoseći joj se u oči:

»Tukli su tel« :

»Nijesu. Oni su obestrvljeni, ne znaju što će od

nije

Dosta je bilo njihovog.

Hvala ti...«, zanijan, klateći se,

već je jednako ponavljala, k

»Jadnici, što će s njima biti?...« Napolju su se čuli pucnji i povici.

* * *

Ako bi neko, sada, iza rata, navratio u trospratnu” kuću u Katunskoj ulici, u centru grada, našao bi njenog vlasnika bez žene i opet nove stfanare na spratovima. U prizemlju naišao bi na Matiju i njegovu ženu; oni u miru žive i zarađuju. A pralje ne bi zatekao. One su se razišle: udovica je otišla nekud u Srbiju, za sinom, povraćenim iz logora; ona sa dvoje djece sišla je u Boku, kod svojih; a treća sa djevojčicom preselila se negdje, u neku drugu istom gradu. Ne bi susreo ni onu staricu iz kućerka u dvorištu; i ona je vjerovatno našla bolje sklonište, jer više rijetko ko od njenih znanaca i konačara da se viđao u gradu. A sa vrha trospratnice skinut je onaj bunker. Ostale su, utisnute u zid kuće, samo izlomljene gvozdene šipke. One još pružaju izgled potamnjelih kostura mrtvaca.

kuću, u

_'KNJIŽEVN

UZ STOGODIŠNJICU ~

EINOVINE

OMA e

DEVEDESETOGODIŠNJICA ·

BROJ 45

ı. NOVOSADSKOG SRPSKOG NARODNOG POZORISTA

Ovih dana, od 12 do 15 decembra, obaviće se u Novom Sadu, a uz druparsko učešće beogradskog Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao i zagrebačkog Narodnog kazališta, devedesetogodišnjica osnivanja i postojanja najstarijega srpskog stalnog pozorišta, i najstarijega stalnoga pozorišta među Južnim Slovenima uopšte, novosadskog Srpskog nnrodnog pozorišta. Osnovano jula 1861 godine, ono je za 90 godina svoga života i evolucije menjalo, sasvim prirodno, i svoj način rađa i svoje neposredne umetničke i društvene ftendencije, kao što se menjao i njegov položaj i značaj u sveukupnom srpskom kulturnom i književnom Žživotu; menjalo je to pozorište, i u dva maha, čak i svoje ime, ali nikada nije izneverilo svoj osnovni i prvobitni ideal služenja pozorišnoj i dramskoj umetnosti među Srbima. Ono se odu-

KAO

Pera Dobrinović: ! KIR JANJA

vek trudilo, kad sa većim kađ sa ma-

· njim uspehom, da i najneposrednije

služi onim najaktuelnijim zadacima javnoga života koji bi se povremeno istice. kao najneophodniji, kao i da, najvišim naporima pozorišnih sredstava, domaću pozonišnu umetnost i

· domaću pozorišnu publiku osposobi

za plodne doticaje i prožimanja sa najvišim ume{fničkim ftežnjama. Istorija novosadskog Srpskog narodnog pozorišta ima dosta takvih srećnih trenutaka, trajno značajnih po srpsku pozornicu i srpsku kulturu. Zato datum mjene devedesetogodišnjice ima širi značaj: u svojoj početnoj fazi, a i još dugo potom ,ono je služilo kao uzor, mera i potsticaj, celokupnom srpskom pozorišnom životu, u znatnoj meri i kao regulator srpske dramske književne proizvodnje, a sem svega drugog; i ne baš na Dposlednjem mestu, i kao sveopšta nacionalna institucija od prvorazredno= ga značaja i iracionalno nemerliivoga zamašaja. Za naš kulturni i društveni razvoj datum je stoga značajan i jedan od onih koji se ne može i neće prećutati, nikada,

Novosadsko Srpsko narodno Dpozorište je jedna od onih institucija našeg romankiizma koja je preživela prolazne ideale svojih osnivača, a na ne= porušivim „progresivnim fendencijama romantičarske neustrašivosti doprlo do naših dana; ono je, neizbežno se menjajući u skladu sa društvenim i kulturnim promenama tokom Dposlednjeg stoleća, danas onako isto savremen, moderan i živ instrumenat kulturne borbe i umetničke evolucije kao i u trenutku svoga začeća. To pozorište je, sasvim logično i neizbežno, niklo na tada za duhovni pa i pozorišni život najpogodnijem ierenu srpskih kulturnih iživljavanja, u Vojvodini, u njenome tada središtu,u Novom Sadu, a nastalo je, održavalo se i živelo, oduvek i svugde jedna od najskupljih umetničkih ustanova, isključivim svesnim zalaganjem i žrtvama najširih društvenih slojeva vojvođanskoga srpstva, prilozima, potporom i zadužbinama samih gledalaca, dakle pozorišne publike i ljubitelja pozorišne umetnosti, kao i mnogobrojnih, često siromašnih rodoljiuba koji su shvatili frnovite puteve srpskih umetničkih napredovanja i složene metode izgrađivanja modernog i za kulturnu utakmicu sposobnog društva. Kao malo koje drugo, ono je zaista sa ponosom i sa puno opravdanja moglo u svome nazivu nositi atribut narodnoga pozorišta, jer je narodu ne samo služilo, nego i njega bilo služeno, čuvano i održavano. Vodeći sloj vojvođanskog srpstva, šesetih godina prošloga stoleća, tadašnje srpsko građanstvo, nagonski je osećao, svakako ne bez žpotsticaja uočljivogs mađarskog primzra, kakvi se zadaci nameću Srbina u kratkotrajnom predahu ustavnog i političkog · primirja predđ Nagodbu. Osnivanje stalnog narodnog pozorišta nametalo se takoreći samo sobom: dobiti i prednosti ovakvog instrumenta bile su očigledne. Čitav niz uspelih pokušaja diletantskih dvužina privremenog karaktera, koje su se začinjale širom Vojvodine, po varošicama i selima, pa se u povremenim ekskurzijama zaletale čak do Zagreba, i sa znatnim uspehom a još značajnijim posledicama. šireći usput bodrenja a ·razvejavajući strah i malodušnost, prelazeći i u Beograd i Srbiju, a sa sličnim rezultatima, samo su potvrđivale smele nade onih koji su tvrdili da je krajnje wreme da se u Novom Sadu osnuje stalno

srpsko pozorište. Svetozar Miletić, is- ·

tančana sluha kako za kulturne potrebe tako i za dozrelost pravoga tre-

· ku pozoništa,

Mladen LESKOVAC

nuftka za intervenciju, smesta je pri-

. hvatio ove potsticaje i učinio ih svo-

jima. Sa lepom grupom svojih u književnosti, publicistici i javnom životu tada vodećih prijatelja i saradnika on im je, energičan i plah kakav je bio, đao potrebnu težinu, i ozbiljnost, i oštrinu. Sa njime su, u tim prvim i najodlužnijim ftrenucima, Jovan Jovanović Zmaj, d-r Jovan Andrejević, Đorđe Popović-Daničar, i mnogi drugi; ubrzo potom, i još duBo posle Miletića. zalagaće se za fu ustanovu i nerazdvojno vezati svoie imas za nju Laza Kostić, Kosta Trifković, Antonije Hadžić, da pomenemo samo naipoznatije.

U prvim, najkritičnijim godinama opstanka mloadoga pozorišta međutim njegova je duša Jovan Đorđević. Njegove zasluge su nesumnjivo najveće, trajne i svestrane: bez njegove promišljene energije i gvozdene volje koja je bila organizovana tako da je mislila i o simicama onda kada je vodila i celokupnu umetničku politibez njegove mudre, stroge i nadahnute ljubavi prema pozorištu, bez njegove neumorne rađdljivosti i uverenosti u neminovnost postojanja stalnoga srpskoga pozorišta u Novom Sadu, verovatno bi se i ova Srpska ustanova, kao i tolike druge lepe Srpske zamisli i počeci, ugasila već kod prvih početnih teškoća, đa bi se docnije ponovo dizala i gasila, ma talasima povremenih »lima i oseka naših tadašnjih društvenih i kulturnih nestaloženosti i mladoletstva. Međutim brazđa koju je Đorđević zaorao u Srpskom narodnom pozorištu bila je tako duboka, da je nova ustanova za samo sedam godina Đorđevićeva prisustva u njoj (1861—1867) dala tolike dokaze o opravđanosti nađa u nju polaganim, da čak ni odlazak Đorđevićev iz novosadskog Pozorišta, čak ni okolnost da su s njim zajedno napustili novosadsku pozornicu i znatan broj poznatih glumaca .nisu mogli ni znatnije oslabiti akamoli onesposobiti ovo mlado pozorište. Ono je i nadalje živelo i razvijalo se, probijalo se kroz svakovrsne teškoće i napredovalo, jačalo na neuspesima i slavama, i tek u godinama bez Đorđevića, ali ne i bez Đorđevićevih zasluga, imaće da doživi svoje najslaviije dane i dadne srpskoj pozorišnoj umetnosti neke od ponajslavnijih „pretstavnika srpske glume. Ta gluma, ni danas još, nije premašena u snažnoj umetničkoj ličnosti Pere Dobrinovića, naislavnijeg srpskog glumca i najslavnijeg glumca novošadskog Srpskog narodnog pozorišta. Đorđević je imao velik organizatorski talent. Oličenje srpskog omladinca pred 1848, onakvog kakav je bio i Svetozar Miletić, sa velikim kultom klasičnog humanizma i racionalističkog utilitarizma, ali, za razliku od Miletića, i sa živim osećanjem prevage vukovskih književnih ideja po Srbe; romantičar koji je u duhu narodne pesme nalazio najjasniji vrhunac srpskih duševnih fiksacija o čoveku i životu, oi je zamišljao kako da te autentične domaće izražajne mogućnosti nekako uskladi sa modernom evropskom literaturom građanskom, nekako prilagodljivo i pomirljivo, putem napora duha, sa konačnim idealom ne u patrijarhalnom nego u modernom. Nije imao mnogo kreativnog književnog talenta, čedan profesor starinskog, dobrog kova. Ali je bio od onih jogunastih i žilavih idealista, vredovnih i samopouzdanih, od jedne jedine misli i ideje, koji dirindže za desetoricu dok im niko ne smeta da poslove vode onako kako su ih sami zamislili. »Tvrđi je čovek od kamena«, stoji u jednom njegovom privatnom pismu, a Jovana Đorđevića iz njegovih najlepših godina, u eposi osnivaija novosadskog pozorišta, niko ne bi prepoznao u razočaranom Jovanu Đorđeviću, poznijem ministru prosvete i dvorskom čoveku.

Druga krupna ličnost u istoriji novosadskog Srpskog narodnog pozorišta bio je Antonije Hadžić, koji je nasledio Đorđevića 1867 i ostao glavni čovek toga pozorišta sve do godine 1916. Može se slobodno reći: za razvoj i život Srpskog narodnog pozorišta novosadskog ova dva čoveka iTU najviše i zasluga i odgovornosti. Hadžić je bio drukčijega kova no Đorđević. Može se slobodno reći da je potpuno dorastao vremenu u kome je radio. A to vreme bilo ie teško, jer obuhvata i nekolike mučne decenije zamora i bezmalo duhovne i ekonomske dekadencije vojvođanskih Srba. Odista, ne samo posle 1867, nego još više posle 1884, posle Miletićeva silaska sa političke pozornice, bilo je nemoguće srpsku politiku, pa i srpsku kulturnu politiku na teritoTiji nekadašnje Austro-Ugarske, da-

· kle ia teritoriji najneposrednijeg de-

lovanja novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, rukovoditi onim radikalnim tendencijama, pothranjivanih nadama liberalnog parlamentarizma, kako je to zamišljala Omladina u doba osnivanja Pozorišta 1861, i Miletić prilikom pokretanja Zastave godine 1866. Hadžić je izvrsno odgovarao novim i promenjenim prilikama. Njegov književni rad, bez ika-

·kva značaja i po savremenike, i hje-

gova književna polilika u Matici, bezbojna i sva u cik-cak liniji beznačelnosti, davno su zaboravljeni. Ali ie Hadžićev rad u pozorištu svetla tačka njegova života, i njegova trajna zasluga, Zmaj, koji je nepoštedno sudio o svima svojim savremenicima i svima svojim bivšim prijateljima. za Antonija Hadžića kao da ima neku izuzetnu slabost: niemu jedinom kao da sve prašta. Knko se fo može razumeli i objasniti? Ako ne otporniji

prema iskušenjima jedne epohe bez realno domašivog idealnog zadatka (setiti se samo valja moralnih posledica ratova kralja Milana, malođušnog ćutanja među Srbima kojim je dočekana 1889 godine 50OO-godišnjica Kosovskog boja!), Hadžić je, u Zmajevim očima, imao zasluga što je bio nepokretniji i nepokolebljiviji na svome pustom komandnome položaju u Matici i Pozorištu, Hadžić nikada nije sasvim zaboravio svoj ideal omladinca šesetih gođina, za mjega su Zmaj i Laza Kostić bili i ostali najviši. dometi srpskoga pesništva, ideali kojima je služio verno i do poslednjega daha. Osećao je koliko visoku meru je dala srpska poezija njegove epohe u sravnjenju sa onom koju je nasledila; gord na svoj naraštaj, nije davao da se gasi njegov kult, ma i kroz zadocnelo, provincijalno epigonstvo loših učenika. A pozorište je za njega bilo svetilište, i više nego to, i u'toj njegovoj slabosti i grčevitoj privrženosti Taliji bilo je i sebičnosti starca i dostojanstva fanatika. Bio je ·svaštar, znao je to i Zmaj; ali, u našem fadđašnjem siromaštvu, bio i meopho= dan. Evo kako je Zmajev Starma-–

'1i, godine 1887, onda kada je već

uveliko ofpočelo Zmajevo konačno razračunavanje sa brodolomom Omladinskog pokreta, shvatao položaj Antonija Hadžića u tadašnjem srpskom kulturnom životu, i kakve je sve zadatke morao primati ovaj čovek, danas bezmalo zaboravljen: »Tono, uređuj Letopis, — Tono, sastavljaj skupštinske zapisnike, — Tono, vodi korespondenciju, — Tono, pouči diletante, — Tono, angažuj novu glumicu, — Tono, govori nadgrobno.&ldvo Tono, govori svečani govor, — Tono, sazovi skupštinu Crvenog krsta, Tono, telegrafiši jubilaru u Zagreb, Tono, napiši za novine izveštaj O koncertu, — Tono, uređuj list Pozorište, — Tono, nabavi venac za Visokog pokojnika, — Tono „drži probe za pozorišne pretstave, — "ono, zaiđi po kućama pa kupi pretplatu za pretstave, — Tono, idi u Suboticu pa govori na besedi, — Tono, prevedi Dalardin oglas na srpski i nemački, Tono, naruči novu dolamu za Kraljevića Marka, — Tono, istakni se za kandidata na ugarski sabor, — Tono, drži korekturu i reviziju, — Tono, napiši nalpise za fransparenat, Tono, mpotpiši onome siromašku vekslu — 'Tono, plati ono što si potpisao, i tako sve Tono pa Tono...« đević je bio prek i opor, i donosio (op našem narođu i njegovim sposobno= stima za kulturno prilagođavanje sudove ogorčene i porazne: »U modernom svetu« — pisao je on intimno, posle svih svojih iskustava — »naše je mesto iza Cigana, jer i oni su od nas vredniji i promućurnilji, bar su zacelo pošteniji«. Hadžić je celoga života gledao na srpski narod kroz poetičku izmaglicu devojaka i junaka idealisanih u narodnoj pesmi, i kao naš omladinac iz prvih dana kulta Vukovih pesama verovao da odista slika realni život Srba ako se snabde citabima iz naše lirske narodne pesme; toj temi, i takvoj njenoj obradi, uostalom, on će se vraćati u nekoliko mahova, podjednako nekritičan u starosti kao i u mladim danima. Ništa nije bilo u stanju da ga izmeni, a kao da je verovao da se u suštini ni oko njega ništa ne menja. Zato, on nije nosilac velikih reformi; ali je onaj koji ustanovu brani sa uverenjem fanatika i zaljubljenika. Pod njegovom upravom, Srpsko narodno pozorište je napredovalo stoga što je ono izraslo u živu umetničku snagu samo sobom, snagom svojih talenata, pod Hadžićevom blagonaklonom zaštitom, ne pod njegovim duhovnim rukovodstvom. I sam diletant u pozorištu, nije mu mogao dai stručnu uprayui voćstvo; ali njegovu ljubav i vernost Pozorištu obezbedili su ovoj imstituciji njene najlepše uspehe u proteklih deveđesšet godina.

I nije značaj novosadskog Srpskog narodnog pozorišta isključivo u tome što je ono napredovalo u svojoj kući: svoj uticaj ono je širilo i daleko preko granica svoga zvaničnoga delokruga i delovanja. Jer kada je Jovam Đorđević 1867 napustio · Novi Sad, otišao je u Beograd i, sa grupom glumaca koje je poveo sa sobom, osnovao i onđe Narodno pozorište, koje je ubrzo dobilo i svoju zgradu, prvu pozorišnu zgradu među Južnim Slovenima (io je sadašnja zgrada beogradskog Narodnog pozorišta). O beogradskoj sredini i njenoj kulturnoj klimi Đorđević je sudio još oštrije nego o novosadskoj: »Pozorište je ovde još na rovitijem temelju nmego i vaše, pa se od svake malenkosti pravi kapital protiv njega«, pisao je on 1873 Hadžiću. »Ovde stojimo s pozorištem iraljavo«, javljao mu je on 1875. »Niko za nas ne mari, ni bog ni đavo ... publika bez ukusa, bez entuzijazma, bez novca; glumci demoralisani, bez poleta, bez poezije, bez idealnosti; od gore indolencija i apatija, a od pogane žurnalistike mrzost i nasrtanje. — Naumio sam da pokrenem list kao vaše Pozorište. Teško će se održati, najviše stoga što se neće moći čuvati od polemike., Naše je zemljište za otrovne biljke, a nije za granate i ananasel« Pa ipak, Đorđević je uspeo da učvrsti temelje i beogradskog Narodnog pozorišta, a ne bez saradnje i pomoći novosadskog: u tim ranim godinama srpskog. pozorišnog života ove dve kuće su

· sarađivale kao ogranci jednog jedin-

'stvenog organizma, iako u dve Dposebne države. U to doba duh saradnje i skladnog rađa među našim pozorišnim ljudima zrači iz Novog Sada više i sa većim uspehom nego ikada docnije, a pottreci koji su odande dolazil; odražavaju se još dugo i

plodno i u radu mnogobrojnih putu-”

jućih glumačkih trupa širom srpstva. (Nastavak na osmoj strani)

Đor-

tadašnjoj