Književne novine

BROJ 59

CRTEŽ

Dragan Savić:

NI III goggBenBeeeebeeee BWE eggeobeoveeee ·

. Beogradsko dramsko pozorište u Skoplju

Prvih đana juna u Skoplju je gostovao ansambi Beogradskog dram·skog pozorišta, koji je na skopskoj sceni prikazao pet pozorišnih koma„da: »Smrt trgovačkog putnika» Artu.Yra Milera i »Opasnu okuku« Džona Prislija u režiji Predraga Dinulovi.Ćća, »Noći gneva« Armana Salakrua u režiji Miroslava Dedića, »Skup« Marina Držića u obradi i režiji dr Mar„ka Foteza i »Slamni šešir« Bžena La:biša u režiji Sofije Jovanović. Ovi ·komađi su na skopskoj sceni prikazani po nekoliko puta, tako da je Beogradsko dramsko pozorište dalo u Skopliu ukupno petnaest prestava. Gostovanjem ansambla ovog pozorišta skopska publika se upoznala ! sa firećim pozorištem glavnog grada naše zajedničke domovine. Naime, pre tri godine u Skoplju je gostovalo Narodno pozorište iz Beograda, prošle godine u ovo doba gostovalo je · Jugoslovensko dramsko pozorište, a sada, evo, i Beogradsko dramsko Dpozorište, Na taj način Skoplje je, preko svoje pozorišne publike, ne samo moglo da dš4 izraza svojim iskrenim i toplim osećanjima ljubavi i bratstva prema umetnicima iz Beograda, nego i da upozna dominantne smernice glavnih naših scena u savlađivanju savremene dramske problema*ike, u ostvarivanju režiskih i glumačkih koncepcija na tim našim pozorni·cama. Dok je u ostvarenjima Narod·nog pozorišta i skopska publika mogla da, uz umetničko preživljavanje zbivanja na sceni, upozna sltilsku u·Čvršćenos* ovog teatra sa doista velikom i lepom tradicijom, dok je na pretstavama Jugoslovenskog dram.skog pozorišta mogla da sretne život ume*nički uobličen virtouznošću zre-lih majstora režije i glume, dotle je na pretstavama Beogradskog dramskog pozorišta mogla da se upozna sa 'smelim nastojanjima jednog mladog _i polećnog teatarškog kolektiva, koji ine zastaje na granicama poznatog i "uobičajenog u scenskoj realizaciji, već pravi odlučne korake u traženju nowih izražajnih scenskih mogućnosti, ostajući pri tome na *erenu realističkog umetničkog uobličavanja. Nije nerazumljivo što baš kolektiv Beogradskog dramskog pozorišta ide putevima tražemja novog u scenskom realizmu: njega sačinjavaju, sa malim izuzecima, mladi glumci, od kojih se mnogi još i danas nalaze na studijama dramske umetnosti, a i reditelji su takođe muladi ljudi. Otuda ona - polemost i, reklo bi se, mladalačko samopouzdanje u traženju i nalaženju novijeg i slobodnijeg realističkog scenskog izraza, što donekle ide u eksperimenat, čime se i odlikuje ovo borbeno mlado pozorište. IT to novo se manifestuje koliko u metodu rež!·skog i glumačkog rešavanja „scenskih problema sugestivnim realističkim iz· ražajnim sredstvima, toliko i u izboTu samog repertoara, koji je u znatnom delu savremen. | Ovakva zapažanja i ovakve misli morale su se roditi kod svakog gledaoca u Skoplju koji prati razvoj teatra, koji ima ljubavi za scenu i in . res za pozorišnu problema“iku. A takve misli su mogle i morale da se nametnu utoliko pre i utoliko više, što je skopska pozorišna publika posle rata, a naročito poslednjih nekoliko godina, vaspitavana u duhu realističkog scenskog tuDIECELJAJ ali u izvesi meri jednostranog. | Piotuda ž gostovanje Beogradskog dramskog pozorišta u Skoplju pret:s*tavlja ne samo osveženje, već 1 Uu'Razivanje na nove mogućnosti O: - stičkog scenskog tumačenja, mogutnosti koje su za Skopsku pozorišnu publiku dosad bile nepoznate u praksi. A skopska publika je te mogućnosti shvatila sa razumevanJem i saživljavanjem, Veza između scene gledalaca bila je zaista brzo uspoštav_ ljena i ostajala čvrsta do kraja pretstave. Možda je izvesna smetnja u tome pogledu bila nenaviknutost beograd skih glumaca na akustiku sale Makedonskog narodnog teatra, pa im BEOvor nije mogao u jednakoj jačini dopreti do svih mesta u gledalištu. 'PUblika je ipak uglavnom pravilno reagovala na događaje na sceni. Međutim, izvesne slobodnije koncepcije, naročito režiske i scenografske, = {alto još ne ekstremiteti — na nju su delovali ponešto iznenađujuće. To bi moglo naroči*o da se kaže za izvesne. scene u »Smrti trgovačkog putnika« i »Noćima gneva«, koje su, inače bile vrlo dobro primljene, kao što su dobro prošle i »Opasna okuka« i »Skup«. Stvar koja je „međutim, na skopskoj sceni imala manje odziva bila je komeđija — vodvilj »Slamni šešir«. Publika je zaista ostala hladna prema pokušajima režije da se postigne jedna ritmika koja je samo spoljašnja. U svakom slučaju, gostovanje BeOgradskog dramskog pozorišta u Skoplju, kao što obeležava i skopska štampa, bilo je jedna radosna | korisnog pojava u našem kul”urnom životu, jer ie njegov mlad i poletan kolektiv dono nešto zaista novo za naše prilike.

Jovan KOSTOVSKI

“

Š——~ Humoreska

KNIIŽEVNE NOVINE

< pottsko odelo

Malen rastom, laka hođa kao kad ne bi imao sopstvene fežine, sa nekom čudnom mešavinom detinjskog i staračkog na licu i nekim bezazlenim osmejkom kojim kao da hoće da se opravda što je živ: »Vidim, znam da postojim, ali sad šta ja mogu?« Izgleda izgubljen u svom odelu, toliko mu je ono veliko i široko;

iz predugačkih rukava jedva mu vire prsti; slamni.

šešir pao mu na klempave uši, a oči te. gledaju nekako čapkunski i kao da te iščikavaju: »Ajd', pogodi dali sam ovo ja ili neko drugi?« i

— Ti si Naftali Jeruhamović, je 11? — pokušavam ja da pogodim.

Kad jednog čoveka nikako nisi video kroz sve te strašne godine, ipak ti je bolje đa pitaš. Međutim, nisam morao da čekam da mi potvrdi da sam pogodio, Jer niko na svetu nije umeo da se tako detinjski raduje jednom susretu kao on.

— Pa kako si ostao živ, Naftali?

\ Tako su počinjali svi naši razgovori tih prvih gođina po Oslobođenju. U pitanju nije bilo radoznalosti već iznenađenje i radost zbog neočekivanog srefnog sticaja okolnosti koje su učinile da takav jedan kandidat smrti ipak ostane u životu.

; Međutim, Naftali je pitanje bukvalno shvatio (on je uvek sve bukvalno shvatao) i, prebrodivši jedan frenutak neodumice, otpočeo je da priča: |

— To je bio ovako. Ja sam tražio svoju jedinicu i tako sam u zoru stigao u Ćupriju.

"Tu je malo zastao kao da želi još jedamput da proveri jeli dobro počeo, a onda „setivši se nečega, nastavio:

— Ali najpre moram da vam kažem šta mi je kazala moja pokojna Džoja.

— Šta ti je kazala pokojna Džoja, Naftali?

— Bvo šta mi je Džoja kazala: »Najbolje će biti da obučete sportsko odelo. Jerbo, kaže, rat je rat, a sportsko odelo je sportsko odelo, »Ama, ja ću da dobijem vojničko«, kažem ja njoj. Ali ona je bila jako tvrdoglava: »Slušaj ti mene, kaže, čovek zavisi od odelo«. »Ajde, dobro, Džoja, kažem ja, ti znaš da sam ja uvek tebe slušao«. A to odelo ja sam ga kupio kad je Buhor telal otišao u mobilizaciju, pa pošto je onda meni moja pokojna Džoja rodila mog pokojnog sina, i ja sam rešio kad se šetamo da se ona diči sa njenog muža ,a to sam bio ja. Jer ona uvek se stidela što sam ja ovaki kad smo išli na špacir. Ali ko će meni pomoći ako sam ja lepo obućen, kao što i sami znate, druže doktore?

Naftali se idući trbuhom za kruhom, tamo negde pred rat bio otisnuo iz Leskovca »u svet«, najpre u Niš, a potom u Beograd, i tako je, uspet iskovao sebi svoju specijalnu gramatiku i sintaksu srpskog jezika, jednu za običan razgovor, a drugu za specijalne slučajeve, kad je valjalo izaći pred vlast, ili za druge svečane prilike. Za takvu svečanu priliku smatrao je očigledno i ovaj naš susret.

— Pa šta je posle bilo, Naftali?

— Ništa nije bilo, — nastavlja on, sležući ramenima. — Nego 'oću da kažem: ženska glava je ženska glava. Jer ona nije računala što sam ja nosio naočari i što imam žutu kosu. A ja kad sam one zore stigao tamo, u Ćupriju, pitam jednog usput gde je moja komanda. A on, pošto je još bio mrak, gleda me ovako, gleda me onako, sigurno misli da sam neki njegov poznati, i kaže: »Sad ću vi ja pokažem«. A posle, prošao je još jedan čovek i oni su počeli da se razgova– raju i sve nešto da gi ja ne čujem. Pa šapuću, šapuću, a ja samo slušam i naposletku čujem: peta kolona, kaže. Odmah sam se setio šta je: »U, majku mu, kažem, da se nije javila peta kolona?« A on meni kaže: »Čuće se«. »Dobro«, kažem sad ja opet njemu, »a da li ima. ovde-dosta vojske-i.imali li protivavijonska'

artiljerija?« A on opet: »čuće se«. »Ama, znam, kažem, nego sve od. toga zavisi, a. ako ste „čuli da ima

protivavijonska artiljerija, dobra je stvar i sve će dobro biti«. »Odma će ti kažemo«, kaže on meni, a baš smo stigli na pijac i bilo je puno Sveta. A on odjedanput... ama, bre, kao da nije onaj isti čovek! »Što se praviš, bre, kad si baš ti peta kolona« I odma poče da viče: »Ne dajte, ljudi, kaže, eve ga peta kolona!« A ja mu kažem: »B, bre, ti si budala, pa ja sam Jevrejin!« Ali on neće mi veruje, jerbo u Ćupriju nema Jevreji. A svet dolazi, dolazi, Jedan me muva levo, drugi muva desno, a ja posle, kad sam to video, stanem kod zida i kažem: »Sad ja ne mrdam dalje i da znate da ću da tužim „preko advokatal!l« A onda jedan poče da viče: »Treba da se strelja!« I tako sam ja uvideo da to nije šala. Samo ja nisam hteo da pokažem, nego kažem: »A otkud može bez rešenja? Iriat žem, da znate da ću da se žalim preko advokata! Onda je došao i jedan stražar, a ja kad sam ga video, kažem: »Molim da se zabeleži u zapisnik i odma da me vodite kod komandanta!« Oni posle još su vikali,

Mirko VUJAČIĆ

ali ja sam bio lađan: »Ništa mi se mene ne tiče, kažem, videće se ko je vera a ko je,nevera! Ali svaki, kažem, neka kaže svoje ime i prezime da se zabeleži!« A oni, žene kisele, niko ništa i kud koji!..

Tu je Naftali malo zastao đa se uveri vređi li da priča dalje.

— Nema ništa gore nego kad su ljudi glupi, izvođi on iz toga potrebno naravoučenije. — Jer zamisli samo: kad neće da ti ferma što sam Jevrejin;

— Dobro, Naftali, a šta je posle bilo?

— Je 1 posle? — On širi ruke i pokazuje dlanove: — Ništa nije bilo, — kaže. — Posle su došli Nemci i odveli su moju pokojnu Džoju i mog pokojnog sina.

Onđa odmahuje rukom kao đa bi time hteo da odagna bolne misli i mračne uspomene, Ja i ne pokušavam da nađem reč utehe. Bilo je u ono vreme isuviše bola i žalosti i to nas je odviklo od tih ceremonija.

— A šta ti je kazao komandant? — raspitujem dalje.

— Ama, kakav komanđant?! — čudi se Naftiali.

— Ja kad sam tamo došao, onđa onaj kapetan kaže: »Ajde, sad idi malo u apsu, a kad dođe komandant, vidđećemo«. »Razumem, gos. kapetane«, kažem ja, »ali molim pokorno „isprave su tu!« A on meni kaže: »Ajde, ajd, šprehen zi dajč, kako se nisi setio barem da promeniš to švapsko ođelo?« »Pa će mi daju u komandu vojničko«, kažem ja. A on se smeje: »Jes', jes, glaj kom, odma! će ti daju«, kaže, a isprave neće ni da pogleda. Sad ja vidim koliko je sati i mislim: »Ej, Džoja, Džoja, uvek sam ti govorio da me mene srce ne vuče za lepo odelo! I koj se nađao da će me to istera iz život!« Ali posle mislim: bolje da ne mislim ovako, jer mene me uvek maleriše kad ne mislim dobro.

, — Pravo imaš, Naftali, isto je to tako i sa mnom, — povlađujem mu ja.

— Pa zato ti kažem. A kud ćeš veći maler: prvi put kad bi mi vredilo što sam Jevrejin, a oni mi neće veruju! A kao što i sami znate, druže doktore, ko je u to vreme voleo da bude Jevrejin? Onda se ja setim pa kažem: zašto, naposletku, da se sekiram? Isprave su tuj i onda će izađe delo na videlo. I tako, kad sam ušao u apsu, sve mislim: kad bude vreme, oni će me zovu, a ja odma' ima da tražim vojničko odelo. Ali ceo dan niko te ne zove, a kad je bilo jutro, dođe stražar i javlja: »Došli su« A jedan što je bio sa mene u apsu, tera me: »Ajde, Švabo, kaže, da vidiš kakva je situacija.

— A je 1 on znao za tvoj maler? — pitam ja Naftalia.

— Znao je, dabome, — odgovara Naftali i nastavlja: A mene srce u pete. »Ih, kažem, koj ti dava ova– kvu finu apsu!« Pa opet ne smem ni da ostanem, a onaj drugar sve me tera: »Ajde bre, Švabo, kaže, sad je tvoje carstvo! Samo nakrivi ovaj tvoj zeleni šešir sa perušku, pa čim gi vidiš, a ti dizaj ruku i viči Hajl Hitler!« Dobro, ajde, kad se mora s drage volje, i ja pođem. Idem i vidim niko me ništa ne pita. „Ej, pametna moja Džoja, mislim se ja, »kako si ti mene uvek lepo savetovala i učila i uvek mi je bilo dobro kad sam te slušao!« A na pijac, onda, kad sam viđeo jednog seljaka, a ja ga pitam: »Burazer, da li ti treba dobar momak?« A fo zato što mu je točak ispao iz kola i ja sam mu pomogao, jer kola su bila jako teška i on nije mogao sam. A kad sam ga pitao, on gleda u ono moje odelo i smeje se. »Burazeru, kažem mu ja, lako ćemo za odelo. A ako bi ti za mene imao neko seljačko odelo, ja bi' još više voleo.« Tako sam mu kazao i mislio sam: Lako ću ja posle mojoj Džoji dokazati. Ali šta vredi! Moja pokojna Džoja i moj

" pokoini sin nisu me dočekali! A on je: bio' kao jabuka 'i kad pruži ruke da me zagrli, guče i viče: tata, tata,

a ja mislim ne bi se menjao sa nikoga na svetu. Pa kako su ga njega ubili, to nikad ne mogu da budem pametan!..

Žak KONFINO

STORE ANZA

sak miriše na ribu i talasi lijeno zapliuskuiu pješčanu obalu. Na pržini, koja liči na siv beskraj mokrog šećera, vojnička cokula usadila svoje klince i trag njen, te sitne rupe, voda zatvara polako i uporno.

»Vojniče, šta ti rađiš ovdje na pustoj obali Dunava? T zašto si po pijesku ispisao toliko tragova?«

Podne je, a zenit vrti tjeme i pod njim nemirno kola krv u TĐanonskoj ravnici. Tamo. sa druge strane rijeke, pri zelenilu fruškogorskom, ptice isplazile kopliaste jezičke i njihova irjla miruju bez snage da zarone u vazduh. Kopači posjedali ispod velikih i širokih ftrešnievih stabala, čiji plođovi liče na crvene poljupce. Neko od njih puši. neko široko spava, sremski, a zdravlje trešnjevog crvenila pađa mo njihovim izboranim licima koje liče na miran reljet.

p' blagom spruđu Dunava pije-

Panonci,

Balkarna beđra žena i falasi kose i vođe igraju nehajnu igru na Dunavu I grane kao zamorene i zaustavljene na nekom dalekom putovanju čuvaju svežinu zelenila u lišću, ispod bijelog: mira neba pođ kojim plešu

· varljive slike kao fatamorgane iznad

tromog, ćudljivog Dunava, po kome plutaju bakarna tijela.

A sremski volovi što između rogova nose čitave daljine, iz svojih nozdrva puštaju vrele šikove i preklapaju očima, žeđ im s dunavskom vođom širi bokove, a papci tonu u krtičnjake pod težinom. Kosac zabo kosu u livadu i njena svijetla bijela kružna Vitica kupi sjaj sunca, Ona liči na obr-

vu. A pokraj kosca sremske snajke

na odmoru i obranice uzaslonjene uz stabla. Kupači ponekad lijeno pokrenu tijela i valovi potamne u nemirima ili se pretvore u sitno iverje lalasa koje se razbije o trag vojničkih

cokula na blagom sprudu što miriše na ribe i na umorni ljeti dan.

»A fi, vojniče?

Ti, u vojničkoj bluzi spučenoji na svih pet dugmađi, u cokulama teškim i zašniuranim na sve rupe, u gležnjacima stepnutim oko članaka da ne bi ušao vazduh u pantalone, ti kopaš rov i boriš se za rekordno vrijeme. a sunce vri nađ tobom i puška otežala na ramenu, a mime sjemke na obali i bakarni pokreti bezbrižnih žena i talasanjie smeđih kosa surih vođa ji veliki crveni đerdani trešnjevih poljubaca! Sve to, osim tebe, ima pređah i svemr tome ti čuvaš mir«.

Slava vojničkoj cokuli i onom nienom fragu na spruđu što miriše na golicavu igru riba i na nemir kupačica! »Zašto fi, vojniče, ne počineš, zašto na bluzi ne raskopčaš svih pet dugmadi „da te sunce izljubi, zašto ne skineš cokule da ti tabani osjete rast frave i sočni đah sremske Brankove zemlje, zašto pod trešnju ne pođeš da po tvom umorom tijelu sjedne orvenilo njenih očiju i zašto rukom ne pomrsiš talase ženskih kosa i panonskih rijeka?«

»Zašto!

Još ispod matice Dunava putuju gole ljudske lobanje, još nečije ruke na ovoj pjeskovitoj obali slomljene 1941 traže spas. Mnogo grobova ima bez znaka ispod surog valovlja rijeke i kađ god srebrna Hijelesa riba iskrsnu nn sivu površinu — učini mi se.đa ri–be začuđeno bježe od tog groblja nekopana, neznana, pusta, ostavljena i potopljena! „Nijesu nam dali ni da plačemo ni da se smijemo. Ispod šljivika, gdie Dunav davi vodu na zavijutku, kopači su pronašli jednu dječju ruku, mrtvu, uvelu ođ vode, zelenu od trave, ostavljenu, izgubljenu, samu samcatul«

Gola, sama samcata ruka, ne stigla da grli, ni da maše, ni da bere sremsko grožđe. Tek što je počela da raste otsjiekli su je tuđinci i pustili je samu u mutan Dunav.

Ruka... Sama ruka... Mrtva dječjia ruka...

»I dok ispod široke i silovite dunavske matice putuje naše groblje i

dok po plićacima iz naših lobanja rastu lokvanji i žabe uznemiruju sremske noći. bijele i mirisave — cokule vojničke meni nijesu teške. Pođ vrelim panonskim zenitom ja neću da otkopčam nijedno dugme na bluzi, jer stojim na straži vremena i čuvam obale naših rijeka đa ponovo po njima ne bi plivale same i mrtve diečie ruke. Ja stojim na straži mira ovih

falasa vođa naših panonskih i rusih -

ženskih kosa, nađ snom onog kosoen pođ mođrim, velikim poljupcima trešanja!« Srce bije pod rancem, foplo, vojiničko; opasač žulja slabine, a opet se ne može stati! Nikada ne dati đa putuju mrtve ruke po obalama, čuvati smijeh i crvenilo sremskih trešanja, mir kopača i kosača i spokoj Brankovih jecaja niz žutu sftražilovsku jesen! »Za mir ovih griva dima šfo kroz zračno nebo obiliežavaju socijalističko doba, za mir pašnjahm i rast vinograđa, za smijeh naših plaža i vođa — ja neću da otkopčam niti jedno dugme na bluzi!«

Dunav putuje Panonijom — težak, siv i umoran, zenit vrti svrdiom sun= ca, a vojnik na straži...

8 juna 1952 godine.

e Radoš NOVAKOVIĆ

STRANA ?

MEĐUNARODNA IZLOŽBA UMETNIČKE FOTOGRAFIJE

Kao đa kroz četiri stotime malih prozora gledamo na svet. I svesni smo da je nekoliko stotina ljudi razne narodnosti đugo i sa ljubavlju rađilo u tami laboratorija po najrazličitijim meridijanima đa nam sačuva i pošlje te odraze svoje stvarnosti. Kad čovek razmišlja o svome utisku pošto je pregledao »Međunarodnu izložbu fotografske umefnosti«, ne može da izbegne kao osnovnu i primarnu činjenicu da svi ti »po, ledi na svet«, mađa neki put toliko kratki da se mogu izraziti desetinama i hiljaditim delovima sekunde, u svojoj suštini se ne diferenciraju foliko po pejzažima, nošnjama i geografskim širinama, ni po umetničkim inđiviđualnostima, koliko se razlikuju po stavu umetnika prema stvarnošti koju snima. Pored impozantinog broja od tri stotine izlagača i preko četiri stotine slika, postoje samo dva stava. U pxvom slučaju su kamere gladne te stvarnosti na koju su upravljene i trude se ne samo da je zabeleže, već da je savladaju, objasne, obogate, razotkrivanjem njene dublje sadržine ili neke osnovne strane njene; u drugom slučaju, kamere snimajući beže od onoga što snimaju, kriju, maskiraju, izvitoperavaju ono što jeste, tako da bar izgleda ono što nije. I ta dva osnovna stava čoveka iz fotografskog aparata, čoveka svih boja i narodnosti, od Argentine do Belgije i od Brazilije do Vijetnama, toliko su nametljive i suštinske karakteristike ove neobičmo interesantne Izložbe, da ih ni naša kritika već od prvih osvrta nije mogla izbeći. Prebačeno je žiriju da je svoj kriterijum široko postavio i da 'je pustio izvesne »eksperimente« na standove Izložbe. Meni se čini, ipak, da je žiri dobro uradio što nije svoj kriterijum sveo na jedam određen umetnički stav, jer bi svakako lišio Izložbu onoga što ona treba da bude: objektivam prikaz umetničke fotografske umelnosti u svetu. Na kritici je da ove »eksperimente« objasni, protumači i do kraja oceni.

Kao što se već iz gornjeg može nazreti, ti takozvani »eksperimenti« nisu ustvari nikakvi eksperimemti, već jedam sasvim jasam i u svojoj umetničkoj metodi dosledan negativam stav

prema stvarnosti, odbijanje da se ta”

stvarnost upotrebi kao umetnički materijal, osim u onim njenim aspektima u kojima je ta stvarnost lišena svake realne sadržine. Stav i metod koji nisu nimalo specifični za fotografsku umetnost. Ono što čini, možda, neku specifičnost tih pojava u fotografiji, za razliku od sličnih stremljenja. u drugim. likovnim umetnostima, slikar= stvu „na.primer„jeste da:su te: deformacije; te -apstraltne kombinacije · linija, tonova i više ili manje jasnih simbola u jednom frojdističkom smislu, lišene u fotografskom procesu čak i one individualnosti fakture koju možemo sresti — recimo kod damašnjih ap=strakitnih slikara. Mehanički i tehnički proces fotografije ne samo đa čini ovakve igrarije lakim i svakom dostupnim, već pretstavlja prvenstvenu mehaničku slučajnost, gde autor učestvuje skoro isključivo svojim izborom, svodeći svoju aktivnu stvaralačku ulogu na virtuoznost fototehničara. Tehnički izdvojiti i onda ukomponirati jednu šaru dobijenu svejedno kako složenim foto~procesom suviše je mehanizovam postupak da bi se shva-– tio kao umetnički proces. Kod slikara, čak i kad mu je slikarstvo najapstrakinije, izvestan proces stvaranja ipak postoji. Kod fotografije toga nema ili ga bar nema u delima ove vrste koja. su izložena. Zbog takvog otsustva svakog alktivnijeg stvaralaštva u tom procešu, ti simbolični modeli i omamenti deluju, za nijansu više, apstraktni, hladni i prazni, lakše i brže izazivaju negodovanje posmatrača, koji prirodno očekuje i od najapstraktnijeg dela da mu nešto kaže.

Ali na Izložbi nisu samo za kritikovanje sa pozicija jednog ozbiljnog umetničkog kriterijuma upadljive krajnosti antirealističnih „manifestacija kao što su »Mačak u kokošarniku« od Demera ili »Pantazija« od Delanija. Te komcepcije provejavaju i kroz sasvim druge, mnogo manje bučne i senzacionalne oblike, ništa manje istovelme u šuštini svog umetničkog stava sa najapstraktnijim pojavama na ovoj Izložbi. Mislimo na dela koja se kreću u granicama omeđenim s jedne strane običnim kičom, a s druBe onim što se naziva u umetničkoj fotografiji piktorijalizmom. Od raznih mačkica pa do pejzaža engleske škole, od maglenih jutara japanskih umetnika pa do brazilijanskih crepova i raznih refleksa po vođi, staklu i drugim materijalima, sve te teme pret stavljaju u svome korenu isti način zloupotrebe fotoaparata. I tu je tehnika snimanja stavljena u službu formalnih ciljeva. U svim tim slučajevima, iako prepoznajemo oblike predmeta i aspekte stvarnosti koji su snimljeni, iako izgleda da je snimljena sadržina tih dela ono što je glavno — osnovni umetnički interes nije u njima već u sporednim ili deformisanim njihovim izgledima, Dok kič traži površnu, jeftinu emotivnost gledaoca, budeći u njemu anekdotske „asocijacije, dotle piktorijalizam ide za praznim imitacijama najčešće istoriskih slikarskih vrednosti. Govori se o piktorijalizmu u umetnosti fotografije kao o pojavi koja je odigrala časno svoju ulogu, · dala svoje pozitivne rezultate i na koju sada treba gledati sa poštovanjem koje se oseća prema tradiciji. Može biti. Ali je potrebno podvući da sa umetničke 'tačke gledišta ne postoji velika razdaljina između apstraktnog spleta tehnički postignutih šara Žorža Halforda, s jedne strane, i izvesnih pejzaža člji meko crtani oblici treba da iza-

zovu reminiscencije na emgleske pejzažiste prošlog veka i slikarskih kičeva za turiste na temu Kanal Grande, sa druge strane. Oštro i jasno postavljena teoretska analiza dokazala bi bez po muke đa velika većina apstrakinih krajnošti na Izložbi nije ništa drugo do konzervativno razvijanje do krajnjih posledica istih onih shva=tanja na kojima se temelji i tradicionalni piktorijalizam. U tom pogledu su možda najkarakterističniji radovi iz Engleske i Japana kada se uporede među sobom. Engleska fotografija je pretstavljena nizom kartona na kojima su prikazani drveće, doline, pašnjaci, neobične semke uglova ili najobičnije šare. Japan je_skoro išključivo zastupljen imitacijama svoga starog klasičnog slikarstva, bez ijednog vrednog i umefnički interesantnog podatka o onome što je stvarnost Japana. I da nema svetog brda Fužijame koje pretstavlja kao neku vrstu zaštitnog žiga za japanske umetnike, ovi radovi bi se jedva razlikova= li među sobom. Iako umetnici obeju zemalja idu za imitacijama svoje slikarske tradicije, iako se nesumnjivo Rejnolds i Hokusaji duboko razlikuju po umetničkim karakteristikama, poslati rađovi ove dve zemlje izgledaju kao istovemo bled i neinteresantan umetnički doživljaj.

I u jednom i u drugom slučaju mi smo daleko od umetinosti, i u jednom i u drugom slučaju naš doživljaj ostaje nejasan i površan.

Najinteresaninije pretstavljene stra ne zemlje na Izložbi jesu Zapadna Nemačka i delimično Italija. I tu odmah ftfreba napomenuti i to da naša fotografija (izgleda, preobilno zastupliena, valjda usled ustupaka autoritetima pojedinih imena) spađa u red izlagača čiji udeo pretstavlja jednu od najvažnijih vrednosti Izložbe.

Među nemačkim umetnicima naročito se ističu E. Angenent i V. Rajzevic. Prvi je dao nekoliko dela na temu rudara od kojih je umetnički najzrelija i najdublja realizacija »Posle smene«. Rajzevic sa slikama »Obeleženi«, »Mi očekujemo« i »Deca u avliji« jeste najsnažniji temperamenat na Izložbi. I pored izvesnih recidiva nemačkog impresionizma iz perioda posle Prvog svetskog rata „ijegova dela imaju neobičnu sađržajnu snagu. Od velikog broja nemačkih izlagača, koji su skoro svi ozbiljni i zanimljivi, treba izdvojiti još i Kelerovo »Očajamje«, Krojdđerovog »Solistu«, a naročito Boja sa njegovom slikom »Novi život«, ~ Italija je očevidno nedovoljno zastupljena, I po broju izlagača i po izboru dela. Izdvajaju se kao pretstavnici novih puteva italijanskog realizma PF. Džovanini i M. Davolio Naročito prvi. Davolio, iako u neorealističkom stilu, neguje možda isuviše izvemu bizarnu dekorativnost koja je tom stilu bliska. I Francuska kod koje nema čitave jedne grupe umetnika (»Grup Kenz«) nije dovoljno bogato zastupljena na Izložbi. Ipak izvesna dela, po shvatanjima bliska italijanskoj školi, dokazuju vrednost realističkog puta u fotografskoj umetnosti, kao i mogućnost da se idući pravcem postignu zanimljivi i uzbudljivi umetnički rezultati.

Dok su SAD karakterizirane uglav-= nom ftežnjom za tehničkim majstorstvom, ostajući po sadržini u granica-– ma konvemcionalnih šablona i motiva, dotle je čitav niz malih zemalja dao pojedinačno vrlo interesantne priloge. Tako Južna Afrika ima jedno malo remek đelo Džozef Denfilda koje še zove »Trgovačka radnja«, Indija »Posle rada« od Kasimata, a Portugalija »Pralje« od Rose Kasakos Kanađa, Brazilija i Malaja, iako interesanine u celini, imaju po jednu pošiljku koja otskače po svojoj snaz' i vrednosti: »Volovi« Brazilijanca Asmana, »Bacanje mreže« Malajca Vu Vung Kua i »Lovca« Kanađanina Kaloveja, Kao što smo već napomenuli prilog jugoslovenske umetničke fotografije je neobično raznovrstan i bogat vrednostima. Počevši od Ž. Skrigina, čiji se dar afirmiše u slici »Četvrta ofanziva«, u suštini slikarski koncipovanoj, punoj potresne, duboko ljudske i dramatične tematike, pa preko niza solidnih priloga T. Dabca, S, Horvaa i S. Smoleja, do neobično uspelih i svežih rađova B. Debeljkovića, V. Marinkovića, M. Đorđevića koji ulivaju najlepše nađe. U njihovim radovima se jasno oseća stremljenje da se u fotografiji da puna vrednost sadržini, shvatajući sve ostale elemente umetničke fotografije kao proizvode te sadržine, D. Aleksičeva pošilika »Posle napornog rađa« ima snagu detalja neke Brojgelove slike, jako formalno nema nikakvih prikorijalističkih pretenzija, toliko je u njoj životne snage i istine. Treba pomenuti ! radove M. Pavlovića lirski tananog i pored nedovoljno izražajne inđiviđualnosti i O. Hohnjeca, čiji portret ku-

lačke lepotice mnogo otskače od o-

stalih · radova.

CR:P100

Živan Vulić: