Književne novine

a) e: __ Diskusija koja se već duže vreme-

_ na Vodi na stupcima

| ay »Književnih novina« o nekim praktičnim vidovima radio-drame kod nas, omoguću-

_ je da se pordd već zabeleženih teš-

koša i nedostataka iskustava, iskri-

__staliže i jedsn momenat koji je do-

|. našim radio-dramskim emisijama

O i

| Slednosti« u režijskim efektima, »do-

| nekakvog

sada ostao nenaglašen, a koji je i te-

ji i i praktično od naročitog zna-

aja i važnosti. _„ U nizu pozitivnih i tažnih konstafaca o druranturg:ji, režiji glumi

bilo je i takvih koji prcblem režije ne postavlja dovoljno jasno, pa še može steći htisak da ga postavljaju pogrešno. U dosadašnjim zamerkama režijskim ostvarenjima narožčilo je podvučen nedostatak izvesne »do-

Slednosti« koja se ceni sa gledišta »abuolutnog«e kyYiterijum:a, a ne sa gledišta osnovne koncepcije i id:ja dela.

Pošavši pravilno od toga da su naše radio-dramske režije često nedo-

_ sledne, da u nilma često vlada polpun . eklektizam ukusa i muoetođa, kritika

i bi

predlaže jednu mehaničku logiku ra-

a Sa pojedinim elementima režije (šumovi, muzika) ne dodimijući pritome osnovno pitanje — opravdenje pojedinih režiiskih postupaka,

Konstatovano je, očevidno sa pravom, da je kod radio-prijema dramskog dela sve svedeno na jedan kanal, na jedan put, jedno ·čulo (sluha) i iznesena je teza „da uprkos toga slušalac mora biti u mogućnosti da doživi potpuno dramu, da se u njemu ne sme pojaviti želja da išta od dramskog zbivanja vidi — njegoV sluh mu mora dati sve, ništa tu ne sme nedostajati. Ovakva formulacija podložna je dvostrukom tumačenju. Da stoji sama za sebe ona bi mogla jednostavno da se odnosi ma punoću i kvalitet umetničkog doživljaja i kao takva da bude saSvim tačna, ili da podvlači dominan tnu ulogu sluha u odnosu ma druga čula, (na primer, čulo viđa koje se tu i spominje,) i đa i sa te strane odgovara izvesnim nepobitnim i 'stinitim momentima ovog procesa. Ali zbog niza primera koji se dalje navode, reči »potpuno« i »ništa tu ne me nedđostajati« dobijaju sasvim drugčiju sadržinu i požinju da zastu paju jednu posebnu režijsku komcepciju koja se ovim putem uzdiže do stepena umetničke zakonitosti, Tako je navedem primer spikerskog *elcta koji opisuje proleće na selu i iznesena je zamerka što se pri tome ne čuju “nijedan od mnogobrojnih karakteristični'h zvukova koji se na selu u proleće mogu čuti. Međutim, to nikako ne stoji. Zavisi od snage i vrednosti teksta, od intonacije pisca, od na-– mene koju je taj *ekst dobio u celini dramske kompozicije, da li je potreb no pomoći mu i dopuniti ga umovima ili ne. Naprotiv ako se uzme u obzir neophodna ekonomija sredstava pre bi sa moglo tvrditi suprotno: da po pravilu tekst i šum jedno drugo isključuju, a samo se izuzetno dopunjuju.

Dalje, polazeći od aksijoma da se preko mikrofona može samo čuti, kritika je došla do čitavog niza zahteva šta se sve mora „omogućiti slušaccu da čuje, (recimo, dejstvo otrova na Romea treba da se čuje) i do nekakve imanenitne »doslednoSti« i »logike« u efektima. Tako, na primer, pošto Faust govori o mesečevom sjaju logična je pretpostavka mora biti da nema vetra i da se nikakva oluja ne približava, uprkos rastrzanosti i pustoši koja može da besni u unutrašnjem osećaju Fausta. Ne insistirajući na kontradđikciji ko-

Radoš NOVAKOVIĆ

neophodno ekonomičnost u zvučnim efeklima, čije gomilanje samo slabi dejstvo) ovi primeri jasno pokazuju da nišu izvedeni pravilni zaključci iz početne konstatacije đa je bDprilikom slušanja radio-dramskih dela sve ograničeno na jedan kanal. Kad se od te osnovne postavke pravilno i konzekventno razvija teorija rađio režije, onda se odmah dolazi do žakliučka da ogran:čencst medijuma imperafivno nameće selekciju sredstava režije, a ne njihovu konkurenciju, Sasvim suprotno od onoga što se po tim MKritirama zaključuje, za režisere rad o-drame osnovne dileme jesu: glas ili šum, odnošno glas li muzika — sasvim izuzštno i u posebnim slučajevima J»dno i drugo, a skoro nikad sva tri elementa jednovrememno, U stvari, analizirajući ove pojave, mi smo se ovde šusreli sa jdnim značajnim umetničkim problemom, ko) se inače postavlja u svima umetnostima i koji kod radđio-drame samo dobija naročito oštrinu usled ograničenosti puta kojim se umetnik obraća slušaccu. Prinuda da svoj umetnički sadržaj saopšti samo preko jednog čula namećš umetniku potrebu da taj sadržđaj u većoj meri stilizuje, da u većoj meri ot3itupi od mehaničkog kopiran'a štvarnosti i da snažnije i spretnije izvrši odabiranje elemenata nekog Dprizora, koji u stvarnosti biva opterećen masom suvišnih i indiferentnih detalja. Sasvim „suprotno od onoga što se momo zaključiti iz iznesen:h kritika i primera uz njih, u našoj praksi postoji baš nedostatak nemcphodne stilizamlje., Kod nas se sve Čuje, suviše čuje. Bitno i nebitno, vrata i fijaker koraci i seoska deca, i, eto, postoji opasnost da se čuie čak i trovanje — pa i samo proleće, Naši režiseri uglavnom ne stilizuju dovolij mo tako da kada bivaju suočeni sa nekim izražajnim sredstvom kao što je radio, koji im svojim osobinama nameće stilizaciu u jačoi Dpotenciii, daleko se teže snalaze nego u onim umetničkim oblastima (pozorište, film) gde ta stilizacija nije u toj meri neophodna, iako, naravno, i u tim umetničkim oblastima obavezno uvek postoji u izvesnom · procentu. Otuda i izvesne teškoće za naše Dpozorišne i filmske reditelje, teškoće koje se neće otkloniti samo praksom i specijalizacijom pojedinih umetnika za rad na rađio-drami, već Drvenstveno rešavanjem u suštini meobično značajnog estetskog problema sfilizacije.

Uopšte je nejasno zašto se pitanju stilizacije, fako bimom i osnovnom umetničkom ·„postup*u, ne poklanja dovoljno pažnje. Stilizacija ne samo da je najčešće otsuma u našoi praksi, već i naša kritika vrlo retko tretira pitanje stila i stilizacije. Kao da se smatra da postoji izvestan smtagonizam između umetničke stilizacije i realistekog stava umetnika u odnosu na sadržinu. Uprkos toga što je u svojoj suštini sasvim pogrešno, sudeći po našoj dosadašnjoi prežijskoj praksi ovako shvatanje postoji. Međutim, ne samo kod rađa na mikrofonu, već u svakoi umetničkoj delatnosti stilizacija je neizbežan pratilac, u Većoj ili manjoj meri, svakog stva ralačkog procesa. U pozočištu, filmu, muzici, u likovnim umetnostima naročito, stilizacija je vidljivo početak i u izvesnom smislu i kraj svakog umetničkog ucbličavanja. Pa ipak, naša praksa u pozorištu i filmu i šu

Koliko je ovo tačno za pozorišnu režiju, kao dokaz neka posluži sledeći primer uzet iz oblasti o kojoi je ovde prvemstveno reč. Tu skoro je davana radiodramatizacija američkog romana »Naslednica« pred gledaocima. U tom javnom izvođenju radilo se prvenstveno o tome da se ispitaju mogučnosti ambivalentnop izvođenja dela, jednovremeno za gledaoce | za mikrofon. Iako su njene prvobitne na mere bile prvenstveno eksperimentalne, ta pretstava je ostavila neob'č no snažan utisak na gledaoca i to ša čisto vizuelne i akustične strane. Stilizacija koju je reditelj „morao da sprovede radi posebnih usjova izvoOđenja i koja ga je prinudila da više sugerira ambijente i dekore neso da ih do detalja realizuje- odraziln se u doživljaiu gledaoca ne kao tehnička ili zanatska novina, već kao odre đena i u izvesnom smislu nova umetnička vrednost. Nenavihmuta na 0vakve režijske postupke kod nas publika je osetila ovde jedno znsčajno osveženje i nove mogućnosti peozorišnog izraza, nezavisno cd glumbčkih vrednosti, koje su na ovaj način bile posebno istaknute i podvučeme

Zaključak bi bio da dok se na pozorišnom planu stilizacija mestimično probija i ističe svoje prirodnn pra vo na Život, na terenu radio-drame gde je stilizacija neophodan uslov za

KNJIŽEVNE. NOVINE

postizanje i najminimalnijeg umetničkog kvaliteta, pitanje stoji potpuno otvoreno. Na tom planu je ponovno potrebno naglašavati izvesne ttare istine o sugestivnoj snazi nedorečenog i stilizovanog | to bez ikakvog straha da će se tim putem režija udaliti od njene realistične intonacije. Naprotiv, Za sada izgleda još uvek veća opashost da Se realizam pogrešno iđenfifikuje 5a »fotomsrafisenjem« stvarnosti, podrazumevajući tu prvenstveno onaj mehanički proćes koji se nalazi u biti svake foto-

prafske autehtičnosti. Takav »realizam«, međutm, izlazi iz okvira Umetnosti. Neizbežno svaka umetnost ima svoja materijalna ograničenia kojia sile umetnika da samo zaobilaznim Putem, posredno — jednom rečju stilizacijom — a ne mcehaničkim kopiranjem stvarnosti, đođe do one dublje istine, bez koje svako umetničko delo uprkos eveniualnih omecdotieih frogmemata istme koje može da sadrži — prazna forma.

Van svake je sumnje da problem

. / Laza azıĆc

INTIMA

umbuli... setim, se sada nekih davnih zumbula Z Kada me čudmi miris njihov za stolom sretne iznenadno

Od njih tomno potanjam, u neke druge dome ... Jesi li čula Da sam vikao? ... Ne, neka, ne diraj... Pusti me samo na, dmo Tih dana... po tragu mirisa da siđem na meke Pusti me, i tako sad već leprša»v sporije padam... Zumbuli... ja stiskam oči do bola, da što pre, što bye odem Na izvor mečeg što davmo utihmu, mečujno kada. I javi mi se topla i izborana ruka i jedna znama milošta, Starica, jedna i plava mirisnma starinska soba Pa onda s te ruke budem, Yadostam blago i toplo saznam da što-šta Imao sam i ja ko dete... I drugi bostanem, i sveg me obgrli doba Tih toplih čudnih zumbula. Znam da sam pune ruke Tog plavog i bledog cveća imao damima uza se: I kad ih razdelim, il bacim, ne ostavljam, to plavilo, te zvuke Nego ih mosim, nosim ... I evo — krišom, se polako gase U oknu oči neba. Ja duboko nemiran izlazim, i jedva čujno Zatvaram vrata... pa trknem ulicom, iz sobe valjda, kuđa li? Pomamno jurim: U meki mah iskočilo bi srce bujno... 4 kada stanem, zaplačem strasno a me zmam šta to žalim. 4 ne znam ništa, samo u prstima, u očima, u kosi,

slućeme bode,

BROJ 66

stilizacije shvaćene na ovako širok način, zahteva opširnije i preciznije estetske studije i analize. Teorefski

i sam termin je još uvek prilično ne

U suzi, eto, nemirni dame, u duši, u borama ma, dlamu, U uskom svome saznanju, u, memoći svojoj ja mosim

To srećno prokletstbo zumbula, opojne mođre str(Gke...

Aj, da li sve prođe kad viđim još dečaka kako tetura

Nikola DRENOvAC /oš uvek fe čekam

O' drhtave strepnje u memi, do kamenih izvan, meme, tišin(\,

precizan. Praktična „namena ovoga članka ješte da postavi taj problem kao otvoren i važan za našu umetničku praksu baš u vezi sa radio-dramom gde je on prenebregnut u najvećem stepenu.

Ko starac uz mrtvaje, uz šume, s tuđim, očima, pod čelom

I prati letove ptica, a jedna memilosna i čudno teška bura

U uskim prsima već mu otima igre? — Aj, dečak s Yukom belom! Gde je, i gde li će stati trk njegov preko suha strništa,

Da li je klonula ko zumbuli ta želja vrh brazda, što se pruža

Da li je stigao dečak da oči isplače, dobi li za uzvrat išta,

Gde će mu stati u svetu taj osmeh polutužam?

Zumbuli... ništa... zumbuli... čuvaj me... o, ta bol potmula!

kao od rasplakanog šapata lišća do golotimje zaljuljamih grana. Razgrnem dušu i uokvug vucaju vidici, od, sna, široki i svetli.

Probuđena sunčana ptica donese u kljun, zlatnu, vlas svitamja, pa se budim zbog ljubavi koje nema i tugujem, zbog meba syušenog u crveme požare šuma, zbog stopa utismutih, u sag mladih, trava.

Još uvek te čekam i lutam osamljem, pored onesvešćemih jezeYq, uverem da ćeš se, bela i Yosma, izbiti iz mekog običmog cveta, ba u belo telo breze duboko urezujem tvoje ime. I čekam, čekam.

Ja ne znam zašto, al meni se čini da je od moje pomisli ma belimu, tvojih dojki, gora zadhtala. Znaš W. da ima u nama trepeta koji znače disanje mečeg što nikad me može umreti...

Koga sam video i šta me muče sećanja o majci, o su, o vodi? To čudno cveće mirmo stoji na stolu, — Ješi li čula Da sam vikao? ... Hodi!

krij se u ševaru, u tami, pod vrelo šuštanje šikaYe,

Naći ću tvoje Yuke — za nas odavno mema bežanja.

Skrij se, otidi, odlutaj sam, kroz noći zamišljem, u atare, Doći će po tvoj mir, po tvoj očaj ta krvava ljubav koja mas proganja. Plači i krši ruke, smej se sa srcem u čvrstoj šaci, sa, jecamjem, Poludi ili se pusti da ploviš dugo i dugo širokim, tokom, Dunavom Ja ću doći, zmaj: ja ću doći tiho, svirepa, i mučna kao kajanje, Doći ću jedne večeri opet, bosa, tajno drhtava, ko vetra talas travom. Zagrli me onda pa me ljuljaj, svet zaboravi, voli me i voli, Sani i meni po koji vrutak zvezdanog tvoga govoremja, Upši se i u mene, daj za čas i za, meme ogoli Te oči tako izgubljene but granja, ptica, put žuborenja. Priznaj me: pođi sa mnom stazom, kojom, vodđiš senku, svoju brismu, Lezi meni ma krila pa budi sa mnom + tih i svoj + ceo, Znam za hrastovu šumu — moj buđi — znam za livadu, otbohemu, i miyisn/\, Znam senke modre za tebe, voli me i voli — krvavo hoću svoj deo...

•.. Ti toneš gubiš se, odlaziš prosto, bez jada a ma đugo,

I memam krika za tobom, za tugu svoju ja nemam glasa...

I sve posivi sve se zatvori i bolom, potamni krugom, Za tobom mi mog plača, mi rupca, ni odjeka, mi talasa. Pa bledim. Večeri huje kraj meme ko opustela kuća...

Složim, se možda i zaborobim, možda, što puta srce brokunem, . Oslušnem taj huk mad krobom: to je sve umiruća

Pesma... ti jablani... čemu? O srce, čemu, bune?

O, srce. Muklo proćuti jad stismi se samo u bašte svoga strujamnja —

Tog modrog krvarenja u sebe, u sam, svoj, u meš0o, u, 'kose,

Zgrči se, zgusni u potskok na susret novog bujanja: Znaš li — jedne večeri tajno drhtava, vrh, Yose Bosa ćeš doći... jer mema mira za nas oboje ma svetu,

Jer nema dok trajemo, dok vode grgore i gore lišćem, vijote,

Dok zru kesteni — jer nema — dok se belasa dyhtavo krilo u letu, Jer mema mira za oboje, znaš li — poći ćeš... O, prsa tvoja govore:

Skrij se u ševaru, u gustiš lezi, upij se, izgubi se u oYyamja,

Utoni u bolja žitna, u blage zelene talase ko u zvuke,

Ja ću doći, znaj, ja ću doći tiho, svirepa, za, mas mema bežanja,

Naći ću tvoje ruke.

ja se tu javlja, (na drugom mestu

kritika „opravdano i sama podvlači stiliaciju.

Branko ĆOPIĆ

< noot-edeniija

Završen je školski odmor i sađ me evo ponovo kođ moje gazdarice Stane, govorljive, žuštre i vesele starice. Stanujem kod nje već nekoliko godina i sasvim sam se bprivikao na ovu trošnu staru jednospratnu drvenjarmu i na njezinu okolinu punu voćaka, pocrnjelih trulih taraba i tijesnih sokaka. Ovdje čovjek utcne u tjeskobu i zelenilo, zaboravlja da je tu neđaleko bučan i prostran grad, pa se knjiga i sama nađe u rukama i đačić se za tren oka primiri i postane prava marljiva bubica, ponos i nada matere udovice, koja negdje u dalekom selu s mukom zbraja dinar po dinar i provođi besane noći tugujući za svojim dječal.om.

Kod Stane stanuje i neka mlada kafanska pjevačica pred kojom od stida propadđam u zemlju, pa zato rađije provodim vrijeme u gazdaričinoj tijesnoj bašti, samo da se ne bih susretao s tom slobodnom muškobanjastom djevojkom.

) Kad se već nađem u bašti, onda je više nego sigurnmo da ću imati prilike da se toga dana bar jed-

nom vidim sa sinovima Enver-efendije, mojim sta-

rim znancima i dobrim prijateljima.

| Sinovi Enver=efendije, četvorica zdravih bučnih derana između deset i četraest godina starosti, uvijek

me dočekuju s vešselom grajom :

— O0, doš'o. došol Dje si, Janko, kako si Janko?!

—Hajd, vamo da ti pokažemo nove grifove!

— Preskači plot đa se takmičimo!

Njihova bašta, s orasima niskih krošanja, pretstav| lja za dječake pravo gimnastičko vježbalište. Grane im služe umjesto gimnastičkih sprava; tu može da se skače, baca kamena 1 dižu tereti. Dječaci satima Vise na orasima, premeću se, ljuljaju i natežu, sve dok ih iz kuće ne viknu na ručak ili zbog kakva posla. |

pEnvor-efenđija, niihov otac, nastavnik je gimnastike u našoj školi i čitavom ie gradu poznat kao trajni obožalavac snažnih, smjelih i odvažnih ljudi. Hra-

više često i vrlo upadljivo izbegava

koii još nije dorastao dotle da sa snagom poveže i ljepotu i tako oplemeni lik svoga bofca. U nje-

a O a

brost i shaga za njega su bile najviše i jedine vrline na ovome svijetu za koje se trebalo boriti i za njih živjeti.

Enver-efendija prolazi kroz varoš suv, Otresit i OZbiljan, slika i prilika suvoparnog bosanskog spartanca odvažnošću

Bovoj oporoj pojavi ima nešto asketsko, muženičko. Čak mu je i glas odrešit i oštar kno gola sablja.

Snaga... da, da, snaga i hrabrost — siječe on to je još jedino u šta se čovjek može pouzdati. Sve ostalo, ja ti kažem — nije ništa. Bude i prođe, ja ti kažem. Eto, naprimjer, ja...

I tu sad počinje njegova, uvijek do sitnica ista priča, 6 borbama na Piavi „gdje šu Enver-efendiju spasile jedino njegova snaga i hrabrost.

— Hiljade njih, ja ti kažem, izgibe, potopi se u Pijavi, a ja — snažan, izdržljiv, hrabar — zapo...

— 1 ti, bome, zaradi srebmmu kolajnu — već ga đopuniuju slušaoci.

Veliku srebr nu! uozbilieno ih ispravlja Fnverefendija. — A da ne bi snage i hrabrosti, ja ti kažem..,

Enver-efendija dolazi u školu obučen uvijek nekako na svoju ruku: pola kao sportist, pola kao šumar. Tu su ti obično nekakve »pumbp«e — hlače, zelene čaaa kaput s koštanom dugmadi, Direktor se ponekad ijuti:

— SEnver-efendija, molim vms, pa vi kao da ćete nekud u šumu, a ne na čas. Šta je Sad to?

Enver-efendija jedva vidljivo crvemi i jogunasto se brani:

— Gospođdinč direktore, ja sam sportist, strog prema sebi. i

— Ali. molim vaš, pa OVO je gimnazija.

— Znam. „Bospodine direktore, ali i Jarić se nosi... samo da vidite, pa mu niko ništa ne veli.

Jarić je učiteli gimnastike u susjednoi većoj varoši i on je odvajkada Enverov takmaec, Njihove dvije gimnazije svake se godine takmiče u javnim gimnastičkim nastupima. Enver<efemdija uvijek pomalo DpOdrugljivo priča o Jarićevom upotnom dovijanju da ga pob jedi i i zasjemnk ba, ali čim neo pokuša da se i sam Jariću naruga, Bnver ga spremno uzima u zaštitu:

— A, nemoj, nemoj... Jarić je Soko, fer borac, ja ti kažem...

Ponekad, obično praznikom. Jarić dolazi u posietu Enver-efendiji, Tada ih možete vidjeti, rame uz rame. pune nekakvog višeg, viteškog ponosa, kako se šetaju glavnom ulicom. Krivonogi atleta Jarić pomalo se razmetljivo šepuri u svom vječitom, raskopčanom huber-

Sava Šumanović Žena u polju

is O,

tusu kao da upola leti, dok poređ njega maršifa Enverefendija, ozaren kao da je među besmrtnicima iz drevne Sparte. Nešto zaista nesvakodnevno, herojsko izbija iz njih dvojice, pa ih mi, đaci, pozdravljamo s nekim svečanim poštovanjem i namjerno prolazimo po više puta šetalištem samo da bi ih još koji put sreli.

Četvoricu svojih sinova MHnver-efendija vaspitava na poseban, originalan način, Ljeti, zimi, bez prestanka, oni po voćnjaku izvode na granama svoje prevrtancije i vratolomije, trče u krug i masiraju se snijegom. Otac ih nadgleda i hrabri:

.— Tako, tako, junaci... Ima da postaneš hrabar, čvrst. Nikad kijavica, nikad prehlade, ja ti kažem...

Ako Se pobiju sa nekim u mahali, Bnver-efendijini sinovi nikad ne trče da se potuže ocu, pa makar dobili ne znam kakvih batina. Umjeslo đa im pruži zaštitu, on je videći ih katkad okrvavljene. počinjao da ispituje:

— Jeste li se dobro tukli, a? A da niste pobjegli? Niste?! Bravo, bravisimo, junaci!

Znao sam ga godinama, uvijek jednaka, postojano bodra i neizmjenljiva. Izgledalo je kao da nikako ne stari, dok su dječaci rasli, činilo še, brže od ostalih. Nekako odjednom, kao prekonoć, doživljeli smo i to da vidimo Erver-efendiju kako pun ponosa izlazi iz gimnazije ruku pod ruku s nasfarijim šinom koji je bio obrošten od velike mature. Bili su jednaki rastom, oba malčice mrki i praznički kruti.

— Evo, vidite mog Džafera, sve s odličnim, Gimnastika — pet, vlađanje pet, sve — pet!

Otišao sam na studije, pa u vojsku, u rat i, konačno, u ustanak. A za čitavo to vrijeme, nekih doesetak godina, nisam imao prilike da vidim Enver-efendiju. Čuo sam samo ponekad od znanaca da je još uvijek isti, da se jednako nosi i bez prestanka se takmiči s Jarićem,

Godinu dana poslije oslobođenja našao sam se Donovo u malom građu gdje sam proveo svoje školovaunje. Potražio sam najprije kuću svoje gazdarice Stane, ali tamo sam našao samo prazan plac s gomilama maltera već obrasla u jaku *ravuljinu. Okolne bašte bile šu še nekako smanjile, a šljivici ostarjeli, puni suvih grana i ovdje-ondje bolomljeni.

— Eto ti! — tužno sam kazao sam sebi osjećajući da je u meni, poslije dugo vremena, konačno umrlo nešto drago i godinama brižljivo čuvaho, Bio sam botišten kao da su me iznenada pokrali i oborene glave krenuo sam uskim Sokakom stišane mahale, nad khojom se nadvijala oblačna jesen ispun'ema pofuljenim suštanjem orahovih krošahja iz okolnih bašta.

-——---C~_---—-_-C-—— YČ - - —.-- - .J.

|_-—__——___—_—_ __—_ _—— _—_______ __ ______________ __ ________I Aaaa a ia aaa ee LI u aaa oan Minnplnja u ni

e A

— Đače, stoj poznao sam te!

Prenuh se od imenadna povika. Preda mnom je stajao glavom Enver-efenđija.

— O, kako si, Bnver-efendija?

Dobro, vrlo dobro! — odgovori on svojim otšječnim glasom kao da komanduje. — Predajem fis-kulluru u svih osam razreda. Sjajno!

Bio se ipak nešto izmjenio. Usukao se, potamnio kao da je oprljen požarom, a u izrazu lica skamenilo mu se nešto samoprijegomo. oporo i gorko,

— Pa kako tvoji, kako?...

SO ĆOI o ODB me on, a lice mu se još više ohladnje. — Djeca su O. *Že

— Gdje ti je Džafer? O O OR OBN

— Džafer? Pao je kao legionar na istočnom boji-

7 osmrino odlikovan gvozdenim križom... Heroj! Tu Enver-efendija začuta i ukoči še kao da nekom

nevidljiivom odaje počast. — A onaj iza njega, Osmanl — Osman! Pao u četvrtoj ofanzivi kao komandir

čete... Položai Crni Vrh-Peulje... Juriš čete... Heroj! J urišao na čelu

— A Mustafa?

— O JB je u bandi,

— U ovoj ustaškoj bandi koja se još krije po. Sz Jeste. On im je vođa. Nekidan je vazžbio BLHAVU a OB 35 se došad na nož probio... POMAE u je nekidan ranjen i onaj moj najmlađi

~— A šta ti rađi Alija?

Heroj OE O OBHH band. •. Tri ordena za hrabrost, \ ... Ako Mustafi. neće niko drugi, a lava aa dodi žačmč

i 00 10 Enver-efendija, moj Enver... Kako to

NM 2 A vidiš! Nemam ništa da se požalim: sve POIBaONe Mi: Mene je samo strah bilo da koji te šaVica... Tako ti je to moj đače — heOtišao ie od mene hi j .. fnačhe hiz sokak, uspravljen, krut i saSet kao čovjek koji je od sebe dao sve, do poslednje Oatayee i sad se kreće kroz ovaj život, siguran i bez e jer mu više niko i ničim ne može da nauđi. Oćeš-nećeš, ipak je odnio sa sb. j i . 1iOC Šš, ip » Od) soDom jedan dio mo. SieniBtva, one nezaboravne đane kad O. se, ajedno, ura O nješBiH sinova, Izkmičio pod orahom Snažl, izdržljivosti i smjelim vr t ij i skim granama voćaka, O aa ON

— Kako se samo tragično razdvojismo?!

SOS USNE |. PR av SO O , „SarO0N cesa