Književne novine
ЕњЊиИГЕ ГОВОРЕ.
Игове „Казне
(Одломак из књиге „Виктор Иго“, која ускоро излази у издању Српске књижевне задруге)
Поеле државног преврата који је, 2 децембра 1850, извршио Луј-наполеон са својим саучесницима у укидању свих слобода, и сломљеног народног отпора у ком је херојски учествовао, Иго се као осуђени емигрант склања У Белгију, а одатле одлази на острво Џерси, и пише једном свом пријатељу: „Остаје ми само да бесним као ветар и да ричем као море“.
Тај свој бес и ту своју рику Иго изражава у стиховима које тада пише, У Казнама, или Шибама, делу једног даха, једног душевног расположења, написаном у стваралачкој помами,
Кад се књига појавила у два издања, оба штампана у Бриселу, одмах је разграбљена. Једно потпуно, са свим песмама; друго без најжешћих алузија, како би се могле слободно продавати. У Француској међутим оба су издања забрањена и Казне су само потајно преношене и читане. пошто се о овом делу није смело писати ни у Француској ни у Белгији за време царског режима, чији је тлавни циљ био гушење слободе у свим видовима, то одјек Казни можемо пратити само кроз преписку песникових пријатеља. Луј Блан пише: „Знате ли да ваша књига чуда чини; да је у Белгији за три-четири дана продано седам и по хиљада примерака7 Снажно сте замахнули. Сјајно. Ах, кад би Француска могла читати ове громке и страшне странице!“ „Каква књига! Узвикује Пол Мерис, Каква дивота! Сав сам опсенут, сав заглушен од толиких муња и громова“. Емил Дешанел: „Ах, драги учитељу и велики песниче, прочитао сам Казне! Како сте им лепо име дали! Како су страттне а дивне! Цео је Брисел узбуђен. Никад нисте били снажнији, блиставији, разноврснији у тоновима и скалама. Сад смо освећени, ма шта се догодило. Не можете замислити какву нам је радост донела ваша књига. Добили смо је тек пре недељу дана а свако је зна напамет и гласно изговара“. Тек-кад су Казне објављене у Паризу, 1870, после пада царског поретка, и песниковог повратка у домовину, критика је могла писати о овом ремекделу, које, како је рекао Сарсе, блиста узвишеним лепотама, које је пуно дивних песама велике, вечне поезије, у којима се осећа „да је сваки стих обележен лавовским канџама“.
За песника Катила Мандеса Казне ће бити „беспримерна књига“, док према мишљењу Жила Левалоа, Иго
никад није био оригиналнији него у овој књизи снажног осећања, ботате маште, ведрог посматрања природе, и чудне и изванредне разноврсности,
_ Почетна песма ухазује се као визија грозоте која лебди над овом страховитом књигом, као авет ужаса и жалости, У Наполеону Малом, рекао је Ито, испекао сам само једну страну свом бедном с" душманину; У Казнама га „окрећем на роштиљу“. Те речи показују тон књиге. Кроз целу збирку различитог ритма, Иго или бесни од" тнева и једа, или свирепо исмева, ударајући увек из све снаге, Можда никад књига стихова није У тој мери обиловала јетким речима, свирепом иронијом, заједљивим и отровним елпитетима; можда никад Увређена истина није тако снажно протестовала, пуштајући тако громке крике, нити је правда тако крваво освевена. Та књига садржи све муње, гоомове, анатеме и срџбе једног доба. Жалећи м оплакујући жртве, Иго немилостиво, и у разним видовима, казењава злочинце. Он се не задовољава само проклињањем, он исмева саржазмом који личи на удар грома. Рика морских вала, брујање стена дају њетовим клетвама м осудама снагу природних елемената, Иго не исмева само личности него шиба друштво, судство, војеку, свештенство. С колико ироније жигоше он кукавичлук буржоазије која прихвата ропство без протеста и отпора.
пишући Казне. Иго није само осудио једног човека и његове саралнике у злочину који су учинили према свом народу. Он је подмладио, освежио и преобразио разне уметничке
облике. Он је, како је рекао песник Теодор де Банвил, „присилио сатиру да, под његовом џиновском руком, буде ода, епопеја, роман, трагедија, песма, да уздише и пева, иако је она само рикала, и да одјекује наизменце на свим разноврсним жицама лире“. Право је чудо кад песник који пева као Пиндар и Есхил, успева да уз звуке хармоничне цитре, постане диЗА комичар и лакрдијаш као. Рале. Казне су за Ига биле ослобођење, не само психолошко него и песничко у ком је испољена његова права природа. Он се сад први пут сав предао себи, без стеге, без уздржавања, без зазирања, _ БИ
Казне означавају датум у животу и делу Виктора Ига. Ако је песник испевао неколико песама после 1840, он за последњих тринаест година није објавио ниједну збирку стихова. Усто, Казне се појављују у исто доба кад и две књиге песама које најављују нову уметност, у супротности с романтизмом који је у сталном опадању од 18406: Емаљи и камеје Теофила Готјеа и Античке поеме Леконта де Лила. Изненадно, муњевито и триумфално Игово ступање на позорницу значи „преузимање француске поезије у руке; оно показује, за песника, први степен једног новог и готово неочекиваног успињања“. Оно претставља пркос романтизма реализму, фантезизму, уметности ради уметности.
После појаве Казна, Иго је прави народни песник. Његови се стихови читају у свим друштвеним редовима, с усхићењем или негодовањем, али се читају, уче напамет, и постају моћно оружје у борби против Царства. У њима има нечег отровног, заразног, Отсада ће Игов утицај бити све већи и све јачи на народне масе.
У књижевности, новом енагом и новим уметничким богатствима које је у њему пробудила последња криза, Игова се личност устремљује победоносно над рушевинама Романтизма у изумирању, и означава његов лични успех, његов лични престиж. У политици, Ито неће више мењати своја мишљења; он је заувек прихватио демократске идеје и републику, и бориће се до краја живота за те идеале, „Бујица погрда која ће се читавих тридесет година изливати кроз његово дело против свега што се супрот= ставља, или му се чини да се супротставља том идеалу, извире из Казни“. ПЈЕР РУА ТОЧАК СРЕЋЕ НА ОДМОРУ
У кавани „Код ибрика
(Наставак са прве стране)
чарења што је нашла земљу сасвим друкчију од својих претстава, доживљава сад п друго, још теже: да јој литература нема одјека ни следбепика. ј
— Од литературе 20-их година није данас остало ништа, она на нас савршено не утиче. Ми тежимо сасвим другом, Али сад је доста: сад је на реду отворено разрачунавање. Даље не може.
— Чему ви тежите2
— То није лако рећи. Или овако: нама је главно пштање како је нешто начињено, Стало нам је да свака написана ствар буде истинита, права, Ми хоћемо да дамо комплексног човека, сви ми из новије генерације, без обзира на личну политичку оријентацију. Ми ништа не доппсујемо човеку, нити знамо КУД он тендира. Ми нисмо људи генерације експресионизма, који је имао рецепте. Много их је скренуло У лево: врло р;ави пророци.
Ту ми падају на ум нека имена, позната код нас између ратова, Видео сам већ раније да их нема. Нот. Брауне2 Ремарк, који је, направив бестселер, остао да забавља, Њих нема у немачкој литератури, Да ли их је и било Многих не,
Али шта у њој онда егзистира, и
какав је Тај човек који не зна куда ће, и одакле полази» Можда је боље стегнути питање: шта је, у литератури, са ратом, који је све тако пообарао да је и „небо било доле“ 2 Јер прошли рат и поратни дани наталожили су се у делима, познатим и у нас, управљеним према видицима _ социјалне реконструкције, што је у писцима вибрирало као узбудљива спасоносна нада. Радило се о акцији и позивало на њу, Чак п као консолидација грађанске републике, у делу браће Ман, она је звала на реална, објективна решења.
Нехотице очекујемо тако и сал. Али тога нема: тако веле писци, тако показују и дела. Не само што се, у још окупираној земљи, не види куда путеви воде, не види се тамо ни одакле долазе. Узроци рата, они дубљи, тајанствени су онде и мутни, исто као и његов доживљај. Рат је тамо апокалиптичко, химерско путовање (Варшински), судбина, крвава досада (Бел), хаос, који и почиње и свршава се у субјективној интроверзији појединца, па се, коначно, пи решења траже у њој и из ње. А ту их је, разуме се, безброј, подједнако оправданих или произвољних, и сасвим диспаратних: од филозофије егзистенцијалне угрожености до естетизирања а ла Кароса, где је главно танано и уморно мо-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, 1 АПРИЛ 194
ХУАН ГРИ: ПОРТРЕ
У погледу уметности, његова жеља да „погоди своје противнике свим могућим средствима“, и „у исти мах са свих страна“; потреба да буде жив, разноврстан, да се служи „свим стиловима и свим ритмовима не мењајући надахнуће“, открила му је такве песничке изворе, таква уметничка средства да Казне означавају »у исто време и процват и обнову“.
Казне нису само збирка сатиричжих песама. Та би формула била уска за дело за које је сам песник рекао: То је читава једна епопеја“. Оне су епопеја „оживљавањем прошлости или будућности које се устремљују на сваком кораку да посраме садашњост“; оне су епопеја и по „ширини слика осуда на смрт без суђења, и покоља у којима има дантеовских визија“, и по сталној присутности „чудесног“.
ДУШАН МИЛАЧИЋ
В.. Г. Корољенко: »Жеивот мога савременика« _
(Издање „Свјетлост“, Сарајево, 1954)
Међу најсадржајнија и најсмелије казана књижевна сведочанства о Руској стварности у другој половини прошлог столећа свакако спада Корољенков обимни „Животопис мога савременика“. (Наслов „Живот мога савременика“, прихваћен у издању сарајевске „Свјетлости“, мање одговара наслову с изворника „Историн моего современика“. На широкој биографској подлози, Корољенко је дао у том делу низ веома упечатљивих и уверљивих слика из разних аспеката живота своје домовине, тежећи да првенствено осветли тешку заосталост, тлачење „неруских“ народа, Зорбу између слободоумних интелекгуалаца и царистичког апарата, на»тојања борбених духова да разбију јебелу кору примитивности и свакојаке беде што се била ухватила око обесправљених маса. Корољенко је замислио и написао своје аутобиографске странице претежно као неку врсту биографије Русије сагледане и доживљене у границама његових, Корољенкових тежњи, видокруга и судбине. У мајсторски оствареном међусобном прожимању и допуњавању мноштва садржаја „Животописа мота савременика“, „лични“ садржаји добијају обухватнији значај откривања 0вог или оног вида епохе и средине, док они општији јасно обележавају и етапе Корољенковог животног пута. „Животопис мога савременика“ обухвата нешто мање од половине тога пута — до Корољенкова повратка из далеке Јакутије (1885 године), где је протнани књижевник, дотле скоро непознат, написао своју лепу и дубоко човечну новелу „Макаров сан“, која га средином осамдесетих година прошлог века уводи међу признате и истакнуте руске писце. МИ то је почетак другог периода Корољенкова живота и делатности, периода који је остао изван „Животописа мога савременика“, у чи-
А. Пала
цески:
»Сестре Матераси«“
(Издање „Ноток“,
Роман Алда Палацеског „Сестре Мачераси“ спада у најсрећнија дела сазремене италијанске литературе; појед великог броја превода на скоро две познатије језике света, он је У замој Италији доживео своје двадеето издање.
То је, свакако, једна интересантна књига. Књига која је у стању да ангажује, да веже за себе једним стварним и живим интересом, која уме да пружи понеки драгоцен податак, да обогати читаочево искуство о једном, помало. можда Пут: лико природном“ а проблему — проблему жена ван љубави. повест двеју сестара Матераси, Терезе и Каролине, двеју педесетотодишњих, двеју трудбеничких шваља које“ су, после банкротства њихове породице иза-
званог некад, давно, нехатом и лакомисленошћу старијих, посветиле све своје снаге, читав свој живот, сам
смисао тог живота материјалној и моралној рехабилитацији породичне лозе, лишавајући се, тиме, свих па и најелементарнијих справа и потреба своје личне природе, љубави пре свега, да би, на крају, када је изгледало да је тај њихов жилави, тај њихов мукотрпни напор нашао своје каквотакво оправдање, добио своје колико“ толико достојно искупљење, доживеле срамну издају тог напора и свих илузија својих ол стране једног младог рођака, Рема, нарцисоидног дендија и пробисвета — има у свему теме једна дубока трагике, једна љута и потресна тудска невоља која не оставља равнодушним. Две уседелице, две сиротице, два промашена људска бића. Две мумије. живе оне својим животом, чедним и осамљеним, и у исти мах
дерирано причање (МПа уле Ка:фоМееђте; —- како је неко злобно рекао: Пријатно као кромпирпире),
· до религиозне резигнације као при“
лаза и првог корака ка активном сазнању реалности (Бел), али и такве у којој мистично светли модернизовани Гралов путир — симбол немачког витешког и војничког духа (Ернст Јингер). ~
По једном слабом роману, али интересантном баш због сирове експликације _ свакодневно-обичне _ 1стине, ево шта би просечни Немац мислио о времену које је ту скоро минуло преко њега: „Шта сам ја чинио за, време прошлих година у рату2г Покушавао сам да пливам у великој струји а да не разбијем главу о бродове и стубове испод мостова, да ме вир не повуче на песковито дно. Бранио сам се од свега пи свим средствима, Можда је то злочин 0стати у животу уместо умрети“. По антивни излази које он, по угледу на писце прошлог рата, покушава да нуди, веома су млаки, бледи, немеродавни. — И тако, скок назад, У себе. Или, на крају крајева, скок ма куда, ма и у ибеовски-стаљинску деперсонализацију, чија сурова пракса, и баш уколико је суровија, нечовечнија, привлачи — мада ређе -- кокетви снобизам дезоријентације (пример Сартрова покушаја).
Шта ће ту превладати, неизвесно. је, Шта би могло, ево како закључује један паметан и будан дух. Не буду љи се предузеле веома широке и сложене мере економско-политич-
,
Београд, 1953)
тако чудовишно промашеним, ван простора, ван времена, ван људи и догађаја, сасвим и искључиво потонуле У свој свакодневни, ситни посао, у корисво и јалово шивење туђег рубља, заборављајући, притом, да прави живот протиче крај њих, протиче једном немилосрдном, ужасавајућом брзином, у неповратно, у празно. Затомљен је у њима, дубоко потиснут и пригушен сваки глас њихове женскости, сваки отпор њихове крви и меса, и све за шта оне знају у „току шест радних дана, сва њихова брига и амбиција то је рад, од зрака до мрака. И то би било и остало све да у њихов живот, силином неочекиваног и ужареног метеора, није улетео млади Ремо м у корену уздрмао, протресао њихове обамрле егзистенције, присиливши их да мало реалније сагледају себе у дубљим релацијама животним, па онда исто тако ненадно нестао, ишчезао, остављајући иза себе пустош и једну горку носталгију. Не сасвим, не у потпуности, јер је истина да су ове две жртве младог распусника, упркос свем болу који им је нанео, сачувале према њему своју стару наклоност, ропску приврженост заправо. То је било неизбежно одавање дуга њиховој промашепој младости, Карактеристичан је призор на крају књиге у коме сестре' Матераси, у договору са старом служавком Ниобом, после Ремовог одласка у Америку, доносе одлуку да увеличају његову_ слику У купаћем костиму им да је обесе на најистакнутијем зиду собе, тамо где ће им бити увек на увиду. У природној величини!
Ова књига доиста није писана само
за забаву. Г. ВУЧКОВИЋ
ког карактера, вели Ерих Калер: „Немачка ће у сваком случају и даље остати жариште опасности, не толико због своје материјалне преваге колико због тога што би се разорно расположење духова, које је онде наступило после криза 20-их
година, могло перпетуирати, па, чак и поред потпуне материјалне ћи, довести свуд у свету до рих последица.“
Међутим, ту смо већу политици, Али она се толико приближује Ли-
немонајго- ПАБЛО ПИКАСО: ПОСЛЕ КУПАЊА
јим се томовима Корољенко види као гимназиста у Украјини, а затим као непокорни, слободоумни студент, као прогнаник приморан да научи обућарски занат итд. Над овим последњим делом В Г. Корољенка као да лебди слободољубива мисао најбољих претставника руске студентске омладине седамдесетих година, недовољно повезаних са широким масама и неискусних у вођењу борбе, али одлучних У своме супротстављању једној туробној и трулој стварности.
друкчије делује на читаоца први од четири тома „Животописа мога савременика“: ту Корољенко понире у свет детињства и дечаштва, ту он прелази у сећању почетак свог животног пута, од првих утисака до матуре. Али, У исти мах, први том Корољенкова дела изврсно дочарава особену атмосферу живота у пишчеву завичају, где су се тада свакодневно сукобљавали пољски, руски и украјински утицаји. · Витална и поред свих русификаторских настојања царизма, струјања пољ+ ске и украјинске културе снажно су деловала и на Корољенка не само У детињству већ и касније: његове приче „У рђавом друштву“, „Парадокс“ и неке друге проткане су у много чему духом и ритмом оновремене пољске књижевности, а „Шума шуми“ сва је у мирној и топлој украјинској интонацији, сва је дочаравање питоме природе Украјине. 6 Међутим, значај првог тома „живо“ тописа мога савременика“ није само У указивању на чиниоце који су касније одиграли крупну улогу у формирању стилских и неких садржајних одлика Корољенкова опуса. Много је важнија атмосфера детињства и гимназиских година живота младог Владимира — а ту атмосферу први том „Животописа“ преноси високом уметничком једно ставношћу, нижући призоре обрачуна с пољским устаницима, беде малих људи, притиска повлашћених чиновника „од каријере“ на оне незаштићене и ситне, дотрајалог и бесмисленог школског система итд. Корољенков начин причања, непосредан и веома природан, скоро без иједног трага „заната“, прожима сва поглавља пр вог тома дахом човечности, која тежи да открије боље, племенитије побуде тамо где их немарни поглед не би
уочио. _ Књига коју је недавно издала сарајевска „Свјетлост“ уствари је превод
изабраних места из „Животописа мога савременика“, и то само из првог тома. Нека поглавља су изостављена, а остала су знатно скраћена. Има и случајева спајања двају поглавља у једно, уз велико скраћење Корољенкова текста. Сем у два-три случаја, ове измене извршене су доста успешно, тако да ће читалац стећи утисак да је пред њим заокружена књижевна _ целина, али требало је навести у самој књизи на који је начин издање приређено. Зашто то није учињеног
Превод Миле Стојнић и Наде Богдановић је течан, али на појединим местима није довољно сигуран. У потлављу „Мој отац“, на стр. 14, преводиоцима се омакла једна труба грешка. Према овом преводу, »удовица је водила процес „по праву сиротиње“, не уносећи у њега прљавштину грбова...“ В. Г. Корољенко написао је, међутим, нешто сасвим друго: да удовица, по праву сиротиње, није плаћала таксе за вођење парнице... преводиоци не знају — или нису узеди у обзир реч пошлина (што вначи: царина, дажбина, такса), а управо та реч стоји у изворнику. Уместо ње преведена је друга, по звучању, али не и по смислу слична реч пошлостћ, које, наравно, нема у оригиналу и чије је значење: тривијалност, баналност, простота. Од тога је у преводу направљена „прљавштина“, не толико на штету удовице-парничарке, колико на штету читалаца.
Остале грешке преводилаца овог Корољенковог мемоарског дела нису тако грубе, а нису ни бројне.
ЛАВ ЗАХАРОВ
тератури да и познаник у гостиони Код ибрика гази у њу:
— Затим цензура, — вели он, Ми званично немамо цензуре, то вам је познато» Но има нешто невидљиво али осетно, што се шуља и примиче, нешто — да ли само клери-.
кално, то тренутно није важно што захтева да се пише и мисли по једном обрасцу, Тако нешто. Па, ви-
БОШКО ПЕТРОВИЋ
дећемо.
МОДИЉАНИ: ПОРТРЕ ДЕВОЈКЕ