Književne novine

ПУТЕВИ Ја.

Потера за пејзажима

(Необјабљени рубопис из 1952 године)

МЉЕСВЕТТ

Море! |

Сви кажу да је плаво! И да је бескрајно!

Брзо на воз! На воз који сваког дана нанајају сланом водом! а

Пред полазак на сва места дуж прозора седа златно сунце. И ускаче рој позлаћених скакаваца. Пошли су са околних поља да траже зрела жита и до костију да оглођу све вршалице на овом путу.

Колубара се крије између врба. Река у којој се нико не купа, Песак је нетакнут, бео, чедан, без голих тела, украшен једино сенкама високих кукуруза. Неколико скакава-

ца раздрагано искаче у овај сунчани предео

са новим тајанственим нагоном.

"Прошли смо тихи Милановац. Чачак — је мирисао на свеже малине п локомотиве, Јуримо уз мутну Мораву између Каблара и Овчара. Пењемо се, с напором, уз голу, гломазну планину. Ево, нас најзад на самом врху међу птицама и облацима, између два ветра, У високој трави и цвећу-које лелуја. Летимо над црним шинама. Под нама, у подножју, велика зелена равница, прошарана белим мрљама за које још не знамо да ли су куће или рубље. Кажу нам да ћемо доле стићи — тек кроз један сат. Једна бачена јабука нестаје У зеленој провалији да објави наш долазак. Пошли смо за њом. Падамо као у сну, лако, У великим кружним виражима, пролазећи час кроз тунеле час кроз траву н густо лишће. Бистри потоци маме нас да се зауставимо. Газили бисмо по плиткој води, пили са камена и лежали у трави гледајући у воз како одлази. Са ОВИМ неоствареним жељама стижемо у зачарану долину. Замишљам цвркут штица и све дражи непознатог раја. Али ништа не чујем. Многобројне жене и ниједна тола. (Из овог раја, вероватно, још нико није истеран.) Повезане белим марамама, преплануле, босе, раде по пољима. Жене које се стојећи огледају у рекама!

А реке, међутим, више не теку мирно. Испод беле пене замишљам хитре пастрмке које нико не лови и које за страх још нису дознале. Један млади скакавац са наочарима мзненада напушта воз и остаје у зеленој свежини, У први сумрак прилази нам Вишеград, уз чије бокове светлуца чиста Дрина. Један ужурбани поток громогласно шуми. Још једна река, широка и стишана: огледало за месец који се рађа над црним боровима. Све већа тишина. Замишљам медведе како спавају, славује У гнезду, јагоде које нико не бере, петлове који не мисле на љубав, свеопшту чедност. Затварам очи н истог тренутка изгледа ми као да се воз враћа.

Примичемо се Сарајеву, Град са зидовима од халве и суџука, Алах је упалио — све звезде. Шалваре сада леже на столицама, а фереџе у долапима. Прозори су широм отворени. Тишина у којој се чује сваки уздах. Збогом, Сарајево! Остај у загрљају твојих верних планина које те чувају од сувишних звезда. .

Зора! Силна хука! Напад на воз2!

Неретва која цвили и урла без престанка! Иза оштрих планина _ рађа се црвено сунце које продорним погледом гледа истовремено у Мексико. Оног дивљег коња јахао је Том Кен. Ено каноа: један, два, три... Неретва је брза, јури кроз маглу на риђем коњу. Индијанци је гоне кроз облак прашине. Уплашени путници гледају у воду која — се пуши, Чувајте се отровних стрела! Ено града у камену у коме се крију разбојници и заплашена река. Примичемо се Брзом Јеле-

„ну, који се претвара у старца који клечи на молитвеном ћилиму и клања се сунцу које се тек родило, Једну девојку са витким ногама и белим зубима још нико није отео. Усуђује се да гази по Неретви. Понизно сунце дошло је до њених ногу,

Требишњица је пресушила. Види се место на коме понире кад има воде. Место на коме не бисте лежали! Виде се најмање њиве на свету. И људи који их обрађују. И лење змнје које леже на сунцу, скоро на сваком камену. Да ли змије једу жито и да ли скачу на воз» Сва зрна су пребројана. Хиљаде гуштеРа чувају стражу.

На дубоком небу, крај ретких цируса, назире се рефлекс блиског мора, И као да се осећа његов непознати мирис, У овом плавом пространству виде се изврнуте једрилице и бели расплинути бродови, Други скакавци неопажено су поседали у фотеље, Једном од њих шапћем како ће видети море и не знам да ли је разумео,

Ево нас, најзад, на крају света! Све престаје, јер се и само небо сурвало под ноге, у плаву, огромну провалију, без краја и по четка. Јесу ли кипариси сва ова зелена вретена којим се ките сви преостали бреговир А плаве шуме, можда маслинер Појављује се на супротној страни, нови, узани залив, дубок и плав, На његовој глаткој површини, као љуске, леже бели чамци у пратњи вер"них сенки на самом дну. Око воза круже га„лебови. Плаво бескрајно море Као да је под „самим точковима.

Прве куће и први бродови, Први таласи врућине. Локомотива објављује пискаво и уморно: Груж. '

Дубровачка врата широм су отворена, Улазим за поворком фантома у оклопима кроз облак вреле прашине. Силазим свечано низ камене степенице године 1451. Огледам се у

б

једној фонтани коју су земљотреси уништили 1777 године. Намештам шешир. Вадим мач из корица. Окрећем се на све стране са достојанством _ авети. Уверавам вас, грађани Дубровника, да сам само један од ваших ванбрачних синова! Гледам у беле прозоре тражећи оно чега се можете одрећи. видим ништа, Госпође једу сладолед у хаљинама из 1982 године. Једина присна саздања, то су ове позлаћене куће од камена, које се гледају и скоро милују. Између њих ваздух је одуховљен, Улазим на једна врата од хладног камена у свежину и тишину, ослушкују“

ћи куцање срца овог града који уствари још

нико није освојио.

Кроз источну капију, са првом тугом, излазим на мало дубровачко пристаниште, Ходам дуж воде, кроз ројеве деце бакарне пути. Џрви пут видим голо море изблиза, Гледам у оштри плави хоризонт између Локрума и масивне тврђаве.

И гледам У морско дно посуто смарагдом: Две беле једрилице, Два плава облака _ на белом небу. Седим на најчистијој стени коју сам икад видео. И сликам овај акварел четкицама које умачем у читаво море.

РОСО 5О5ТЕМЏТО

Свиће. Како је тешко оставити Дубровник! Синоћ сам видео девојке на повратку са купања. Биле су мокре, отпуштених коса, чисте као потпуно нове. Слане као сребрне рибе. Ишле су Страдуном ходом храула, Улазиле у станове кроз широм отворене прозоре. МИ са прозора скакале у загрљај са широм отвореним рукама. И пливале по. растопљеном камену,.. Сад видим само бело рубље како се суши између прозора. Рубље које лепрша на бури са откинутим једрима и прамењем белих облака,

ПРЕДРАГ МИЛОСАВЉЕВИЋ: ДУБРОВНИК

Сунце се рађа, велико, румено „бело и топло као дојка коју осећате на образима, На свим звоницима избијају звонки сатови. Још један диван дан!

Трчим ка броду, неумољивом броду који треба да ме удостоји своје беле хрбати, Једем крушке. Угриске бацам у плаву воду и молим сирене за опроштај због овог прозаичног геста. Опроштај по обичају не добијам, „јер је природа неосетљива. Сунце сија и добром и рђавом и свима блистају и месец и звезде“. Како је Груж јарко обасјан. Велики бели бродови огледају се у мирној води, а живахни чамци љушкају се по ћуди сунца и таласа.

Мој брод је спреман за полазак, Пењем се на палубу са достојанством путника: 11 кла-

с ов

Али не

се, Поздрављам остале путнике раздрагано и чудим се што моју радост нико не дели, Замишљам _ путовање по мору. Сећам се доживљаја са Марком Полом као да су се јуче одиграли.

Још три минута до поласка. Бројим откуцаје срца које први пут, у овом животу, треба да напусти копно: један, два, три... кКако је вода прљава.,. четири, коре, лишће, хартије... пет, вода као да кључа... шест, постаје бела, пенушава, чиста... осам, чамац пун свежег воћа... девет, десет, једа-

наест..., на пристаништу стоји група људи и ,

жена... петнаест... један млади пар љу би се на. растанку до двадесет четири... растанак пред суседним бродом... двадесет пет... тренуци када речи замиру у грлу... тридесет... замишљам сузе које су пале У слано море и рибе које су на то савршено неосетљиве,.. тридесет три... тако смо ни ми неосетљиви на туђе уздахе зато што су од ваздуха... четрдесет... море се стишава... брод нечујно клизи... читаво копно покреће се поред тезги препуних воћа и лоцрнелих пиљарица које се играју фишецима од хартије и престижу железницу која мили ка суседном брегу. Сви бели бродови окрећу се једновремено и показују широке бокове и све катарке, Све се смањује. Људи се претварају у инсекте и постају – једнообразни, што у суштини и јесу.

Како је море плаво, скоро црно! На прамцу пена је бела као пена на прамцу једне лађе, Како су острва зелена кад им се приђе! Како су обале стрме! Читаве планине сру“ чене у море! Тако изгледа крај света!

Пловимо кроз непознати архипелаг, На све стране, као птице, разлетела се зелена острва, Море је провидно као ваздух, Све је пусто, као уклето. Острва поред којих чак ни Аргонаути нису прошли,

и Нагло излазимо на пучину, Маестрал нас дотиче с бока, Сунце се примиче зениту. Налазимо се на 32" северне штприне. Копно нестаје. Ноћас је ветар однео сва наша једра. Далеко, У магли, плави се олупина Гордона Лима, коме хитамо у сусрет да престигнемо смрт која га вреба. Дивна прилика да видимо Јужни Пол и поларну светлост!

Броду се примичу невиђена чудовишта. Сазнајем, разочаран, да су то делфини, Необична бића. Играју се прамцем брода као чешалицом: навика из доба Луја ХУ. Корчула нас дочекује уз овај менует са ројем риба ин ројем деце и девојака. Вода се најзад смирује и као да ишчезава. Остаје само зелена сенка на сунчаном дну.

Нови делфини сачекују нас на ширини према Хвару, И нови галеби. Ветар је све јачи. Према западу нижу се силуете Паклених Отока. Читав Брач осветљава уморно сунце, Сва острва тону у море и претстојећи сумрак. Море је уствари поплава ексцесивних размера а копно несташица мора. Брод је бела играчка која се предаје таласима и враћа у заказано време. Познаје само површину мора. Сматра се изгубљеним кад потоне, изгубљеним за људе. .

Из ових сањарија (буде ме многобројне куће које се нечујно примичу. Фасаде свих боја под црвеним. далматинским капама поводе се у воденом огледалу. Безбрижни чамци клизе крај отворених прозора, Гојазна Диоклецијанова палата, обрасла у палме и имеле, показује своје беле мамутске кости. Тишина једне свечане вечери,

5

Е Џ В Е С

т и

| .е

, " / #-4 Од суза изгоре јељенове очи И очи човека и угасе пламен У очима сузе некад мрак издубе Као кати кише -

Сур п голем Камећ.

Ако си ти камен ког кила растата, И руни, говорим камену свом сивом, Онда сам ја камен мтого каменији, Јер сам себе топим

Сузом својом

Живом.

Па кажем: кад човек заћути, а суза

Рупа га. и топи, камену је сличан, А то значи његов бол да пигде није У књигу затисан

Ил ма ком

Испримањ,

А хажу ми: људи од камена граде Градове, а ја чим тихо одговарам:

Сваки град Ћу моћи лакше да разорим ме

Него што ћу своју Сузу Да изварам,

Да не буде суза, суза која рути,

Него да је зрно бисерно што звонш

Кроз ноћ, ; : Е та тај бисер најљетшој девојци

Да момак у селу

На свадби поклони.

Па нек сјаји ноћ ми од бисерних зрна, Од суза свих малих људи у тамни, Неж се с њима они зарадују ноћас Док кат килце руни

Камен

У тишини —

Нека сјаји суза човека у ноћи, Мученичка суза кад већ растопилм Нису своју бољку са њом људи мала, Ваљда што су тврђи и од камена

Билт.

Нерођена никад, сестро моја, кажем; Сузе мрак издубе им угасе пламен Јеленовог ока, у оку човека

Као капи килце

Сур п“ голем

Камен.

Б. Л. ЛАЗАРЕВИЋ

Шетам обалом зрацима клонулог сунца. Пењем се нечујним кораком на Марјан са Шолтом испод руке. Говорим јој, као вереници, најлепше речи које ми падају на памет, нежности које се шапћу само острву, ис трајном, верном, непокретном острву.

Збогом, Гргуре Нински! Научи људе књигама, Птице никад неће заборавити твој витки кажипрст, јер их, људи од бронзе још. нису затварали у кавезе, Остављам те у зеленој помрчини, Сви одлазе. Ти реџх је сомсћег тлатћепап!.

вомро

Бели бродови спавају сном заслуженим. Све спава. По обичају спавам стојећи. У ду“ боком сну улазим у воз да наставим ове са» њарије. И истог тренутка све се креће. У даљини светлуца широки Каштелански залив. Један бели тањир заузима место отсутног ме» сеца. Каштел Стари, са црном поноћном брадом, једва видљив, застаје за тренутак. Око воза шуњају се непознате, невидљиве жене. Нуде шапатом смокве, крупне, мекане, лепљиве, тешке, зелене и румене смокве. Виде се само светле очи и назиру беле осе ноге.

И воз се предаје ноћи. Плива по црном мору, дубоком мору сна и тишине, по мору без пучине и хоризонта.

И са дна овог свеотиштег мора, из плавих. и црних дубина, рађа се снена, златна слика Дубровника. Град пун колона и фонтана из којих врца рујно вино, Један свежањ Конављанки са позлаћеним грудима, бачен са про“ зора Кнежеве палате, остаје на белом камену. Сагињем се, опрезно и нежно, да узмем један од ових белих цветова. Али је неко и нешто и овај свежањ однело. И тако даље, до зоре н завршне станице,

Београд, августа 1932

Предраг Милосављевић

2

„ИЗВЕСТИЈА“ _ КРИТИКУЈУ ПРОКОФЈЕВЉЕВ ПОСЛЕДЊИ БАЛЕТ

„Камени цвет“, балет коме је Сертеј Прокофјев посветио низ година свог живота, појавио се коначно на репертоару московског Бољшог театра, готово годину дана по композиторовој смрти. Мако то дело, компоновано на мотиве из познате Бажовљеве бајке, садржи квалитете који га, према мишљењу страних посматрача, стављају изнад „Ромеа и Јулије“, московска штампа га није примила најповољније.

Балетски критичар „Известија“ замера Прокофјеву што је протагонисткињи дао нежнији и лиричнији лик но што га има у Бажовљевој бајци, а сматра за ману и маводно претерано ослањање на пантомиму.

% ; МОДЕЛ ПОЗОРИШТА ИЗ ШЕКСПИРОВА ВРЕМЕНА

На основу података до којих је дошао добрим делом из стихова Шекспировот савременика Едманда Спенсера

и Спенсерове преписке, енглески театролог Ричард Садерн начинио је мажету позоришта како је оно морало изгледати у Елизабетино доба. За разлику од доскорашњих — концепција, према којима је то позориште било крајње неугледно и архитектонски примитивно, Садернова макета приказује богато украшену грађевину са исликаним зидовима и мраморасто обојеним дрвеним стубовима.

х

ШУБЕРТОВА ОПЕРА СПАСЕНА ЗАБОРАВА

Бечки диригент Виктор Квирин Пласер је припремио за концертно извођење Штубертову с" романтичну оперу „Алфонсо и Естрела“, која је у Бечкој опери последњи пут извођена 1884 године. У Пласеровој обради, опера износи двадесет и пет слика, и од пре извесног времена преноси се у том облику преко аустриског радија.

Штуберт је ово дело, које се у Шшпавији игра још од Деветог столећа, компоновао између септембра 1821 и фебруара 1822 године. За обнову „Алфонса и Естреле“ у бечким круговима влада велико интересовање,

ФУРТВЕНГЛЕР _ ОПТУЖУЈЕ ЗБОГ КРШЕЊА АУТОРСКОГ ПРАВА

Немачки диригент Вилхелм Фуртвенглер тражио је преко својих правозаступника у САД да се сместа обустави продаја грамофонских плоча америчког предузећа „Јуренија“ на којима, је снимљено једно дело наводно извођено још 1944 под његовом диритентском палицом у оквиру музичке радио емисије. То дело — уствари Бетовенову „Ероику“ дириговао је Фуртвенглер на концерту Бечког филхармониског оркестра пред крај рата, а сада се оно, без диригентове дозволе, појавило на плочама „Јуреније“,

према објашњењима Фуртвенглерових адвоката, „Ероика“ је један од магнетофонских снимака које су за-. плениле совјетске трупе приликом освајања берлинске радио станице.

ин К. ХЕГЕДУШИЋ: ВИЊЕТА

ЗА „БАЛАДЕ ПЕТРИЦЕ КЕРЕМПУХА“ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 1 АПРИЛ

;