Književne novine

| (Наставак в друге стране) ~

веде слушаоца или читаоца да кажу; "Тако бих ја говорио да умем говорити у стиховима“. Отуда нам најбољи савремени песници пружају „емоцију и узбуђење по пуноћи веома различито од осећања које у нама побуђује поезија прошлости, чак и она највећа.

Музика поезије треба дакле да буде латентна музика у општем говору епохе. А то значи да је она инерентна говору места где песник борави. Не спада у моје намере да оптужујем ширење стандардизованог или Б. Б. С.-вог енглеског језика. Али ако ћемо доћи дотле да говоримо сви на исти начин, немамо више разлога зашто не бисмо и писали сви на исти начин. Дотле — а ја се надам да ће до такве евентуалности доћи што је могућно касније — на песнику је да употребљава говор који му је најприснији, говор своје средине, Ми, наравно, не мислимо да се песник задовољи тиме што ће тачно репродуковати свој сопствени начин говора, говор своје породице, својих пријатеља, идиом свога краја. Али оно што песник у томе налази претставља материју из које он извлачи поезију. Као вајар, песник треба да остане веран материји коју уобличава и да из ње извлачи звуке које је чуо, звуке од којих ће створити своЈу мелодију и своју хармонију,

Била би ипак заблуда веровати да свака поезија треба да буде мелодиозна, или да је само мелодија нешто друго до један од елемената од којих је сачињена музика речи. Извесне песме написане су да би се певале али највећи део модерне поезије захтева да буде казан — и мо. же се говорити и о нечем другом а не само о шапату безбројних пчела или о крицима голубова у старим брестовима. Дисонанса и чак какофонија имају своје место у поезији. Стога у једној песми извесне дужине треба између пасуса веће и мање интензивности да постоје пре лази који осигуравају континуитет емоције и дају своме таласању ритам који је суштаствен у музичкој «структури целине, И пасуси мањег интензитета биће прозаични у поређењу са општим нивоом целе песме. У томе смислу може се тврдити да ниједан песник неће умети да напише једну дугачку песму ако није у исто време и мајстор прозе, и " рекаб- бих чак мајстор прозаичности, Укратко, целина песме је важна: ако није нужно, нити чак пожељно да песма буде мелодиозна од почетка до краја, излази да песма није састављена само од речи које су слободне саме по себи, Ја сумњам да «с тачке гледишта јединог звука постоји нека разлика у лепоти између те и те речи истога језика. (Има ли или не језика лепших од других, то је друго питање). Ружне речи су оне које се не прилагођавају друштву у коме се налазе, Има зацело речи које су ружне зато што су незграпне или изобичајене, речи страног порекла или ниског рода (нпр.; телевизија). Али ја не верујем да једна реч добро постављена у сопствени језик може бити сама по себи лепа или ружна, Музика речи је, да се тако изразимо, У једној тачки пресека: она произлази, с једне стране, из олноса са речима које јој претходе и које је непосредно следе, затим, на неодређени начин, из односа са остатком контекста; с друге стране, из односа који прво значење тег речи У датом тексту одржава са саим значењима које су му придали разни контексти — другим речима, музика речи зависи од њеног богатства у асоцијацијама. Песнику остаје да на добра места расподели најбогатије речи међу најсиромашније. Он не сме себи дозволити да преоптере ти песму пребогатим "речима јер једино у извесним тренуцима нека реч може бити приморана да маговести сву историју једнога језика и једне цивилизације. Реч је овде о једном „алудирању“ које није ствар пролазне моде или ексцентричности извесног типа поезије, него о алудирању које произлази из саме природе речи и о коме брине подједнако сваки песник ма ко то био. Моја је намера да овде подвучем да једна „музикална песма“ у својој целини пружа музич“ ки склоп звукова и музички склоп споредних значења „речи које је сачињавају. (Ова два склопа нераздвојно чине један једини склоп, Ако ми пребацујете да се епитет „„музикални“ не може применити на чист звук, независно од смисла, ја вам само могу одговорити оно што сам рекао: звук је, као и смисао песме, резултат једног процеса апстракције. (Одломак из предавања одржаног

на Универзитету У Глазгову 1942)

Вечита вртешка

(П Р и п о АЈПРЕ су се јавиле, негде у присенку неког шибља, жуте купе јагорчевине,. Јавиле су се испод залеђене коре снега који се све брже топио под косим и оштрим зрацима младог пролећног сунца. Онда су наишле беле висибабе, па стидљиве љубичице, расцветао се маслачак у. ресама неког горког протестног жутила.

Све се то јављало нагло, дивље, као нанесено ветром, и задихано се мењало и нестајало да да места неком другом цвету. Све се то журило и, просто, надметало за заврши свој задатак у природи што пре и да што брже цвета.

Кретање, кретање... чудесно бујање и пуцкетање у семенци која хита да избије из земље. Нагао раст. Весео кратак поздрав штролећу, Узнемирени сокови што теку некуд према врху стабљике да истерају цвет и плод и онда опет пресахну... невидљив, нечујан закон кретања У природи, .

Затим су дошле племените воћке, бео цват кајсија и благо богато руменило брескви, зеленкасто бледило шљиве, пробио је први лист ораха и његових тамно-зеленкастих реса У бескрајним китама, засочила је још неподрезана лоза на одрнама, кап по: кап која се, падајући, с праском разбијала о бетонску подлогу наше баште, кап тешка, масна и прозрачна као вода... млада трава је зашуштала. Сад ветар доноси целе таласе мириса из суседних вртова то „шуме бокори јоргована цветног“: бели, плави, љубичасти бокори који се брзо сасуше и висе као прљаве крпе, гадљиве и ником потребне...

Ако ноћу пљусне нагла киша, све се захукће халапљиво, шапће, говори, брбља — цео оркестар шумова — и жедно пије воду. Зором, све је у блеску, чисто, опрано и свеже, и поново, с подјареном радошћу, хита кроз своје вршке према сунцу... бесмислено, нагонски,.. до онога тренутка Кад ће да се стушти и увене — непојмљив закон кретања.

Пред болницом у близини нашега стана врхови црних борова поново су се зазеленели, и то њихово зеленило готово је прозрачно и одудара оштро, пркосно и младићки каћиперно, од црног основа старих накострешених иглица и чворновита грања — неки бескрајно добар сликарски контраст, тамно — црно и бледо бело, Нагло су посукнули у вис млади јабланови, витки и кротки. Теже све више _ горе, пролећним модринама небеса, као да се успињу на престо, дечачки радознали: Шта је то тамо, у тим благо осунчаним _ дубинама 2 Али одговора ниоткуд. Просто механично кретање... бесмислен вечни закон кретања...

АНДРЕ - ЛОТ; ДОМАЋИЦА ~

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК 8 МАЈ. 1954

1

САВРЕМЕНА

ПРОЗА

+ К 4).

Кад је све мирно, ноћу; кад се за тренутак — или се то само чини; заустави хуктање фабричких точкова, писак сирена, звиждање возова и клопарање њихових точкова по железном колосеку, као да се зачас, негде далеко, у оном воденом појасу што дави ову варош, зачује хуктање Саве која надолази... Али онда закрекећу из ритова и савских баруштина, пуних комараца и туберкулозе, млади жапци што се паре, закрекећу некако очајнички као да вапију за помоћ — нагон кретања сперме, неодољив, непрестан закон кретања _ кроз вечност, васионска вртешка, васионски перпетуум – мобиле... Потом је наишао кратак век лала, у средњем кругу наше баште, оивиченом ситним поточним камењем и плавим, белим и зеленим данцима од флаша за соду, Наишао је кратак век лала, чудесно богатство боја, прави сунчани спектар и на подне се разгоревао да у тренутку забукти као пожар; било је лала ружичастих, румених као ватра и као коса моје жене, белих и бледих и наранчастих, и непријатно жутих, и оних „царских“, белих кристалних чашица са једном једином уздужном линијом, танушном као конац и врело-руменом као крв, Све су изгтледале достојанствено, ћутљиве и презриве некако, на својим ВИТКИМ отворено-зеленкастим _ стабљикама. — Сатима сам их посматрао, ову бескорисну лепоту без мириса која се диви сама себи, непомична и бескрајно охола у својој краљевској отме» ности, и, можда, свесна своје изузетости у биљном царству: пролазећи улицом, људи су застајкивали и задивљено их миловали својим погледима... А онда су почеле да вену, нагло, час једна час друга, као да се утркују која ће пре да угине и отка шарен ћилим на своме подножју. И, као што обично бива у животу, изгледале су, у овоме кратком тренутку агоније, веома бедно и веома ружно. Сад су само патрљци, стабљике које жуте и. рђају, и ја не бих могао да их разликујем, готово, од

обичних и простачких пера бела и црна лука у суседној леји... да их нисам познавао кад су биле кра-

љевске лале, боја _ сунчаног спектра... Закон кретања...

Ових дана растворили су се пупољци ружа. Предвече и јутром, особито ако је било росе, њихов тежак мирис покуља у нашу собу као поплава, мирис раздражљив, али бескористан, мирис који се не једе и од кога се не живи, ., Мирис — кретање невидљивих атома, мирис атмосфере којом човек дише, – зачин који прочишћава _ устајали – ваздух

ове мемљиве шабачке вароши, мирис који буди снове,

олијајући и

БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ

чинећи човека пасивним.,;, У овоме веку фараонске радне напрегнутости. ·

Ноћу, за ведра неба и месечине, то је чаробно острвце које се аветињски пресијава, сан који умртвљује стварност — ови бокори ружа који живе полагано и доцветавају полагано, успоравајући својом жилавом отпорношћу свој сопствени закон кретања, успоравајући га, или, можда, помногостручавајући....

Изгледа ми: ова трагична везаност за тле — нека врста непомичности и устајалости, Па ипак, све је то раст, детињство, бујање младости, зрелост и озбиљност, и крај, и обнова, и поново све исто као да свака пролећна светлост привуче и повуче себи као магнет сав тај невидљиви живот који се за зимских магли закопава дубоко у танушну кору ове планете, у овај црни прстен земљин,

Сад се разбуђује летњи цвет, зимски шебој, морско биље у саксијама, олоро и нарогушено, споро се опружајући _ напред, прст по прст, као да се мамурно протеже после зимског сна у лодруму... Мирис морске соли, далека плава острвца у магли, немерљива модра пучина. Тишина. Али, све је непрестано у покрету, свака кап воде и сваки милионити део њен, заједно са звездом на којој живи м креће се и путује заједно с њоме, и окреће се око себе и око других звезда и око оне највеће и најмлађе око сунца што шикља бесно у густим и топлим млазевима... бесмислена _ вртешка васионска.

Замирисао је заносни цват — лимунов, нежно провирује кроз бујно грање из своје ружичасте чашице, бели стидљивко, толико скроман. Па ипак се његово дебло — очајнички напреже да разбије железне обручеве зеленог сандучета у који је засађено: Простора! Простора и ваздуха! Некад, у својој младости, док сам работао у стакленој башти једне робијашнице, пљескао сам радосно том огромном налору: пробиће

„ово дебло своје окове, растргати сво-

је решетке и докопати се слободна

У галерији УЛУС-а,

ког сликара. — Слика горе:

отвара се 1 јуна ове године изложба слика М. Станчића, загребач-

у Београду,

М. СТАНЧИЋ; ВЕЧЕ

простора да живи како само хоће... Онда сам видео; нема у природи насиља и спутавања, све је само кретање ка слободи; ниједна биљка не мирује, ни она коју је њена семенка, случајно ветром нанесена, притеснила између две стене. Само је човек спутан, и медвед у кавезу, и птица у крлетци — све оно, дакле, што човек додирне својом сувереном песницом, све оно што се надомет једног метка приближи човеку јаднијем и мањем од сваког зрна горушичиног ..,

Аспарагус се превесио преко своје велике саксије, буја даномице, жуте гранчице његове надокнађују се новијим, млађим; смењују се смрти живот наочиглед; чудна мирна смена, без потреса, без 'револуције и без горчине живота... само је човек онај који пати и онај који умире незадовољан, и црв који дуби старо храстово стабло да би се у њему зачаурио ... за нови живот.

Најзад је из зелених мачева амарилиса, спремних за јуриш, букнуо црвени цват његов, крупан као песница, црвена труба у облику звона, налик на смањену трубу старих грамофона. То је крај маја и крај једне младости. _ Оплођење. је завршено. Почиње топла трудноћа, · љубављу благословена семенка расте... И опет у тајанственим ретортама — невидљива алхемичара, у фаустовским стакленим пећима у којима настаје хомункулус, у бескрајним цевчицама, каналима и жилицама.., кре“ тање, тајанствени ход

Амарилис — мирна депота у црве ном звону коме се на дну, у врућим устима, расцветава зеленкасто-жута звезда прашника, Амарилис, тајанствен, претећи као злочин, можда зао, па ипак... лепота. Коме» Зашто Лепота као радост очију и као радост живота, лепота бескорисна и сама себи циљ.

Али кад не би било ове бекорисне лепоте, бескрајно мирне у величанствености својој, иронично мирне и суверено мирне, какав би изгледао живот _човечји у овој непрестаној вртешци васионској>

НАПОКОН

Натокон: облак је жена, ју сутон прољетни обучена!

Жена безимена,

толико вољена, тражена, невиђена

цијелога вијека.

Натокон: ту је, чако далека! Под чешљем младог мјесеца клизи јој коса кб свиона шкољкина мека.

На вршцима дојки вријесова сјаја вео с модром се звијездом вечерњом стлео, да двије капа ружина млијека у мрамор

згусне.

Задња сунчева зрака,

ткаља облажа, боји јој усне

ч прстом Фидије, длијетом Родена глача потиљак, обли рамена.

Не дирајте у клавијатуру мора,

у црне форљминге бора,

јер, ако је приближи вјетар,

нестат ће вела с прозирношћу вријеса, ч она ће као све друге

изгубљене ... заборављене...

имати кржкост дуге

ч окус жеса.

АНТЕ ЦЕТИНЕО