Književne novine

МАДАМ

_ Мадам Колет која је умрла пре неки дан у овојој осамдесет и првој години, свакако је на заранцима свога живота била најпризнатија француска књижевница уопште, У Француској и у свету. Њој су одали признање Арагон и Елиар, исто као и Америчка. академија. А широка фран"цуска публика обожавала ју је и читала, У Француској је, поред осталог, књижевност ствар стила и заната, а не само дара, прозрења и генијалности, Нема теже и грђе поруге за француског писца но: да пише рђаво, да саставља несклапно, да је лош занатлија, да није еснаф-човек, А Мадам Колет, генијална романсијерка и најчитанији савремени писац, била је недокучни занатлија, са безброј све нових и све блиставијих руфетлијских и џокејских тајни, У тркаћој професији књижевника. Гете је, буквално до последњег дана свога живота испуњена посматрањем и уоченом писанијом, екопериментисао са стилом, са обртима, са редом, успором, ускоротом им успоном речи. Последње његово писмо (диктирано пред саму смрт послужитељу Јону) препуно је занатских „штосова“ и „манзафларија“. Таква је била и таква се поцепала Мадам Колет. Никад се у њеној гипкој, искричавој и неумитној прози ништа скаменило није. Ништа се ту никад не камени, у опреци са класичним порукама Хорација и Вергилија, где се, на крају крајева све окамени У бпоменик, себи и свом раздобљу. У Колети је све раствор који кључа, ври, рези, буја и клија. Трне и подилази вас жмарцима и безбројем мрави опстанака. О, Мадам Колет није писала такозване узвишене ства“ ђи! Напротив: све то ври, мирише на секс као код гусеница и лептира. Колета је писала све само фриволне ствари. Она је улазила у замршене нервне склопове сексуалних жеља, прецика, жудњи и оргија, Живот и смрт Ероса, како је то можда снивала Александрија. Снивала али није остварила. (Била је сувише учена).

Француска публика жељна је Фројда и старбегипатских еротских мистерија и гноза, на бази сексуалној, али ево како: да сви сазнамо неумитно: да читаву васиону и све ботове, Изиду, Озириса и Хоруса, кроКодиле и нилски муљ, – прожимају вексуални грчеви, али да су ови, пре свега, нешто што ваља склопити У речи и ритмове, да би имало где да се запише: у пирамидама или на ефинксовима. ' Дакле: занавек п У древне хиероглифе, на које смо навикли, Стари мандарински књижевни језик француски много је које чега морао да се лиши да би остао на висини Аристотеловог и Декартовог разлога, по грчком логичком калупу, Прискочио му је упомоћ, срећом, нови француски језик који увелико подржава Академија Гонкур (чији је дубоко уважавани претседник била Колета), Гонкури, насупрот мандаринској Академији Француској, негују чак и сокачки и ћорсокачки, буџачки и ћорбупачки израз; не стиде се пресног као ни Рабле, траже кратице, елипсе, скокове, вртеже, експлозије, у супер-умном динамичном језику улице. Високи језик француске Академије, напојен је прадревним соковима од којих столећима умире. Он је саздан у доба елопеја и подвига мукотрпних, када је реч надвикивала реч. Али тај је језик освештан навикама и литуртгијама. У њему је још увек много прастаре мудрости, горких пословица, и отровних лековитих трава. Французи се ужасавају и саме помисли да тај свој видарски и бајалички језик одбаце; а ипак га одбацују као змија жуљевити свлак. Одбацују га: и кад дишу, и кад љубе, и кад кликћу, кад освајају дан и комад; кад вијају хлеб, жену и постељу, и сладострасни грч, Академија Гонкур и читав натурализам, често су се и сувише подавали новом жаргону, када је овај бивао и остајао чак и само живописан, а не стваралачки (тојест: не у служби недвосмислене животне неумитности). Колета се, пак, жаргонским обртимд служила само као муњама. Стварност коју је она тражила и наилазила у анималном, обу-“ хвата и осветли покаткад све са цигла два три блештава ритма, у цикдак линији, па мрачноме своду испод кога бауљамо, Таква је Колета: муња. Откуд јој муња, као Зевсу2 Често сам ту помишљао на Павлова, На његове, наравно, рефлексе, Колета осети кад се извесни наши нервни рефлекси поклапају са извесном речју, са применом те речи, А она

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 12 АВ

Ре О Лао

осети и кад се та реч не сме потргнути, у тој нервној ситуацији треперења. Велики натуралисти, а пре свега Зола, често су плавили наше видике читавом гневном зашумелом буЈицом, а у часу када се не очекује ни поводањ ни олуја. Колета, пак, зна све више Павловљеве тајне: шта с чим и како и кад. Колета све зна што зрели писац треба да слути о склопу и споју, о вези условљеној и најзад безусловној, Кад код ње нешто треба да се расклопи или раздеси — оно се расклапа или раздешава. И сам је несклад тада сладак, јер је претежно условљен.

Код Колете као код ни једног савременог писца, говоре, чаврљају, брбљају, гунђају, мумлају, урлају, животиње, звери, зверчице и бубице, птице и корњача, чак и валови морски, као какве медузе, па мачке, мачори и ко све не од бесловесних, коЈима је била окружена до краја живота, Кад код ње, у њеном писаном простору пролети лептир __ белкан или шаренко — то се осети. Не мислим само на прастару ономатопеју, на подражавање звуку. Него и на подражавање покрету, помисли и искрснућу. Ето, шта је веће и од ономатопеје: миг. Намигне нам нешто из свемира, из тајне бића.

Бајке људске казују: да су некада животиње уопште говориле. Како је изгледао тај немушти језик» По свему бих рекао (а пошто сам се начитао и бајки афричких, и полинезијских, и хиљаду једне ноћи, и пошто сам месецима о томе говорио са Растком): животиње су говориле једним мигом, једним свеобухватним потезом. Миг је довољан, шта више: претежнији је од мора речи, Хаос речи брка опипљиви смисао. Тај се језик животиња наметао сажетом својом опипљивошћу, Тај је језик згушњавао прастара искуства. То је брза дијагноза о Некој искрслој пре делној иди свемиоској ситуацији.

Има и данас писаца у Француској, који тврде да је највећи француски песник, тобожњи добри старац Лафонтен; код њега говоре људи, али и животиње, код њега говори васиона. И што је чудно: говор васионе, код Лафонтена, није премудар, него некако фриволан и олак, васиона ту

Сима Пандуровић

ПЕСИМИЗАМ НА СТРАНИ КРИЛАТИХ СНАГА ЖИВОТА

3. ЏУМХУР: СИМА ПАНДУРОВИЋ.

АШИ пријатељи преносе своје љубави, своје мисли на нас. Ђорђе Јовановић научио _ ме је да волим Проту Матију. Ненадовића, авим њему и устаницима, да Проту и Фрбију.

пеоа

да се Дд' будем поносит на

ТУСТ 1954

МАДАМ говори крајње лако и без напора, И код Колете говоре животиње мигом, а без напора, без психичких натезања. Код Колете су животиње мудре и лукаве, без. успора, преумних су

а исто онако човек.

и пренаглих нерава, сексуално усмерене као и,

Секс им је велики учитељ, брзи уживотиње обнаже на-,

читељ. Тако мах своју замршену душу и своје замршене нервне чворове, Све је У мигу и за миг, Све је у севу муње, за коју се тражи Колетино речи.

Колета је била у своје време артистка-циркузанка. Она је спремала „нумере“ за егзибиције у мјузикхоловима. Она је у високу и широку литературу унела предивна искуства циркуског света са трапеза и из кавеза. Тај је свет прецизан, дресерски стрпљив и видовит; он научнички бди и вреба, сачекује један једини сев очију код тигра и леопарда, код споре корњаче и избезумљеног удава. Тај се свет разуме у неухватној еквилибристици на гимнастичким справама више, треперљиве врсте, где се ни речи не могу измењивати већ само још погледи. Тако Колета. продире“ у неухватне магновене равнотеже које се исказују ин наговештавају флумидом. Тако Колета може да продре и у вечност, која је пуна осећајних и преобра-

| ПОРТРЕТИ

Ђорђе је волео Србију тако присно, непосредно, непролазно, тако страсно како нисам никога видео да воли. Али његова љубав није била слепа, и њена снага је била у томе, и изливала се баш због тога на све оне с којима је долазио у додир. И мишљу и срцем умео је да обухвати баш оно што је највише вредело у нашем народу, да му да прави смисао, и онда је дивни садржај тога човека као у спојеним _ судовима прелазио и у нас.

Једна од Ђорђевих љубави био је и Сима Пандуровић, тај човек коме је Скерлић пребацивао песимизам, али чијој снази није могао ипак да одоли, баш зато што није имао право, јер је та црна и горка и огорчена поезија била истина.

Једна по једна личност са страница уџбеника преко Ђорђа постајала ми је блиска, неки бркати устаник, неки писац са наочарима, или неки разбарушени или уштогљени човек кога сам сретао на улици. Видео сам их под новом светлошћу којом их је Ђорђе осветљавао у раз“ говору са мном.

Тако је и наизглед мрка и не. приступачна појава Симе Пандуровића постала драга моме срцу.

И сад, кад сам се приближавао стану нашег великог песника, у који ћу први пут ући, понављао сам У себи његове стихове које је Ђорђе толико пута предамном поновио, те стихове који би као тотемски знаци на стубу тотема, могли да стоје на плочи времена у коме су настали:

„И после ручка тако много јела

И пића стоји на столу. Кроз стакла Прозора, јесен увела и бела

Срца се наших изгледа дотакла,

па ипак, нисмо ми ни зато криви, Тосподо. Јесу протекла тролећа Немирна, лепа, али нека живи Суморна мис'о и нашег столећа!“

небо:

уске књижевнице

КОЛЕТ

жајних грозница и чворова. Вечност у пролазности; пролазност која се само опреком са вечношћу мери.

Тако код Колете Бергсонов: појам о присном, органском трајању једног процеса, или потеза или титраја (даигбе) добија своју многослутну пететику. Време је ту осетно према зависности од складова који имају да се одиграју, · Широкој публици нису _ требали: ви Павлов, ни Фројд, ни Бергсон, ни Фабр, да осети бездану дубину живота у тобоже плитким сексуалним дрхатима Колете, њених зверчица, њених буба м јунака. Широка потрошачка публика осетила је обнажени надражај Колетиних речи, њен понорни обухват у власт мига и магновења. Широка читалачка публика зна: да Колетини ритмови и методе превазилазе, тако рећи, оне о којима она пише. Морала је неке људе и жене да потегне, па их је често узимала из „потока“: из злочина, разврата, мађија, свакојаких чулних пркоса и слутњи. Колета је таквим својим продорима у бића иу речи тих бића и свих бића, наговестила: да је њој главно да уђе у ла·бораторију природе. А ушла је у њу не само као надахнути биолог него и као мајстор реченице, која пушта своје жилице кроз читаву нашу људску истину.

Ови стихови написани раније, а изашљи 1908 године у мостарској „Малој библиотеци“, под насловом збирке „Посмртне почасти“, а песме „Ми по милости божијој, деца овог столећа“, били су Ђорђу најдражи Симини стихови, а и мени. Ђорђе је видео ту трпезу претоварену јелима и те људе који су изашли из страховладе и глувог доба Обреновића, да би стојали пред анексијом Босне и Херцеговине, те људе претоварених трбуха масним јелима и душа друштвеним непогодама.

Песник ме је примио врло срдачно нако смо се мало познавали, иако је било време поподневном одмору. У малој претрпаној соби скромним стварима, тако претрпаној да се није могло да приђе ни писаћем столу, започео је наш разговор не много течно, Пандуровић се снебивао, као да и сам није знао одакле да почне; и као да се извињавао, за изглед свога стана:

— Знате како је. Моје друштво, Дис, Луковић, Симић, ми нисмо имали много земаљских амбиција, Били смо индивидуалисти, верни својим погледима на човека, друштво, живот. Нисмо претстављали никакву књижевну организацију, групацију и једина веза која је постојала међу нама биле су личне симпатије и за једничке симпатије за поезију.

Затим је Пандуровић говорио о Скерлићу, Имао је 19 година кад се с њим упознао, Пандуровић је превео пети чин Игоове драме „Краљ се забавља“ и то је било објављено 1902 године у „Покрету“. Позориште је прослављало стогодишњицу Игоа и управник позоришта позвао је Пандуровића да му начини превод целе драме У стиховима за ту свечаност. У књижевном одбору при позоришту за француску књижевност био

је Јован Скерлић, Скерлић је позвао младога Пандуровића да разговарају о преводу. Пандуровића је импреснионирала Скерлићева личност, слобода с којом је говорио о свемуи отвореност. Показао му је две Дучићеве песме „Јабланови“ и другу, ко“ лико се сећа „Акорд“. Питао га је шта мисли о њима, и онда је сам рекао:

— То је интелигентно писано, али таквих ствари у Француској има на стотине,

Драма је по оцени _ Скерлићевој примљена, али није играна све до пада Обреновића, јер је дворска камарила у томе видела алузије на дивастију. Али од тада почиње однос између Пандуровића и Скерлића, та» кав због кога и данас Пандуровић осећа гордост, Не само зато што се Скерлић може ценити, већ што је тај ауторитативни човек морао да при. зна сву драж силовитости Пандуровићевог песимизма у поезији и сме лости и пркоса у животу. И сад кад песник говори о том просвећеном апсолутисти своје младости, не може да уздржи онај смех који изражава обесни пркос и задовољство да је младић повукао ауторитет за браду.

Пандуровићево лице, избраздано, са крупним очима пуним суморне таг ме, и уснама стиснутим у дугу линију суве озбиљности, браде снажно издељане, прска у смех нагао, бев љупкости, али асталски срдачан и пријатељски. Као да се насмејао У експлозији један каменолом. И као да је и сам каменолом изненађен од свог смеха, од испретураних гранатих стабала која се сручују са ње тових стрмина, од узлетелих тица његових распуклина.

Приликом тих првих виђења Скере лић је затражио и Пандуровићеве песме и штампао их исте деветстотреће у Српском књижевном гласни• ку. Пандуровић ми чита стихове једне од тих песама: „Посмртне почасти“. у А месец мирно, залеђено тледа На снежна поља и урвине леда. %.

Он чита лагано, држећи малу пожутелу књижицу из деветстоосме, која одише на увелу хартију, у сна жној руци која не подрхтава. Глас му није звонак, али је одлучан, И та реч по реч, коју он доноси једну за другом као ледено стење саставља васионски табло сна:

Мирно ко звезда са небесна свода, : Она већ сиђе у таласе неме

Разгледајући стихове које му је У првом сусрету показао, Скерлић га пита очигледно зачуђен савременим изразом: „Откуд вам овај стих“,

„прошла си тихо с господином оним“ (из песме „У пролазу јуче“)

Станари из истог стана, чули су се у заједничком ходнику, па смо прешли на узани балкон, у чијем је куту било цвећа у саксијама, засађеног руком Пандуровићеве _ жене. Ни ту нисмо били мирнији, јер су се на другом крају заједничког балко“ на почела да играју голишава и драга деца, али ипак на њему остадо“ смо јер је ту било више ваздуха.

Дис, Милан Симић и Пандуровић деветстотреће _ издају – „Књижевну недељу“, и тада су се за три године посвађали Сима и Скерлић, јер је У том _ младићком _ листу _ нападнут „Књижевни гласник“, Скерлић је био самосталац, а ови младићи су припадали националној омладини, Али после, пи упркос ове свађе, Скерлић је и доцније осећао дивљење према Пандуровићу, и журио је да му у свакој прилици изрази срдачно пријатељство, Али у сваком сусрету пребацивао му је песимизам, а песимизам је тада по мишљењу Пандуровића био револуционарни став.

— Песимизам, наш песимизам, Данице Марковић, Ракића, Стевана Луковића, Диса, Велимира Рајића, Милана Симића, свих нас, произилазио је из тешке ситуације у земљи, Осећала се депресија у самој земљи, о+ коло смо били окружени непријатељима. Ми нисмо били никаква имитација туђе литературе, _Дис није знао ни речи француске, — што је осећао, писао је.

Драг му је био Дис, драги друг за столом у ноћима бдења. Ни један ни други много разговоран. Дис је осећао своју вредност, био је и свестан ње, али није волео да говори о томе, Знали су се, гледали су се преко стола и кроз редове који су им били штампани ту и тамо, и могли су да тихо и без буке проведу ноћ један крај другог, лагано, врло лагано приносећи чашу уснама.

Али кад би писао, Пандуровић, би сам У својој соби дижући се од стола говорио и гестикулирао, То би-и сад понекад радо чинио, али не може, пробудиће некога у суседном стану од кога га одвајају само врата.

— После смрти Војислава Илића, — каже Пандуровић, — поезија је била безбојна све до ових младих мојих другова који су веровали да њихова поезија, да поезија рођена у Србији може да достигне велику светску поезију.

(Наставак на четвртој страни)