Književne novine

Портрети (Наставак за ст. 9

И Скерлић иако не разумевајући ове младе, а нарочито највећег између свих Петковића-Диса, ипак је позвао на сарадњу 1906 године Пандуровића и штампао му песму: „Ми 1 милости божијој, деца овог столећа“, Син шеширџије из Кнез Михаилове улице, образован, интелигентан, и до данашњих дана свеж у својим књижевним оценама морао је да се превари у Дису, па и у оцени Симиног песимизма, али није могао да одоли, макар тој сугестивној моћи

андуровићевог тамног, ноћног, али истинитог угледавања ствари, које није морао ни да схвати.

6 Дис ни новине није читао, живео је у себи, отсутан, док је Скерлић био сав усмерен у друштвени живот и културни и уметнички, Диса је Сима волео као друга, и ценио као песника, а ако је Скерлића ценио, ипак је према њему осећао и надмоћни пркос младости према старости, Јер већ, у том Скерлићу, који и данас зрачи, било је доста и старог, које се већ онда показивало бар у односу на Симину и Дисову поезију.

Пандуровић не износи проседе свога песничког стварања, јер је он већ постојао и, можда о њему није ни мислио, можда њега није био ни свестан, Разлоге за писање види у акту слободе, Човек је, каже, везан " породицом као дете, а затим кад се ожени, везан је моралом друштва. _ — Тако да човек никада није свој сем у уметничком делу. Слобода је по моме мишљењу неопходна човеку. Он не може натерати свет да се промени, природне и друштвене законе да устукну, али може измислити свет, Човек тражи слободу, а она је уметност. Сваки песник кроз своју поезију тражи своју слободу, али та слобода песника кад се изрази постаје општа слобода. Не волим кад се товори о педагошкој користи, по езија има етику, она даје крила људима, али не треба лесник да има ту васпитачку намеру. Нека се не брине око тога,

Зар није и Пандуровићев песими=

зам имао крила, иако он није ми зслио ни на какве користи, ни на какву педагогију. Писао је, као што каже, јер је то волео и морао да ради, јер је то била лична _ његова страст, Као што други имају своје страсти, он је имао своју. Не воли ни формуле, ПО Меке је рекао, мислим Ибровац, да је сваки човек отисак калуп свога времена, а ја сам питао шта бива кад се разбије калуп,

Волео је Сима да разбија калупе. У неколико махова излазила је Антологија Богдана Поповића на којој је стајало; „пе уамеђиг“, Сима није дао да уђе његова песма која је већ изишла. У седам издања да би Богдана натерао на уагјеђиг, на промену, барем тако.

Пандуровић је памтио песнике после светског рата како су се јављали и како их је он примао у „Мисао“. Уживао је рецитујући песме Душана Васиљева, кога је штампао не знајући му чак ни име,

„ја сам газио у крви до колена и немам више снова“.

Он је отишао још 1925 године У пензију и каже, не само о тим друштвеним, већ и о дужностима које се песнику понекад намећу да их оствари у поезији:

— Песник не треба да има никакве наметнуте дужности.

У току свог живота Пандуровић је издао неколико књига стихова: „Посмртне почасти“ 1908, „Дани и ноћи“ 1912, „Стихове“ 1920, огледе из естетике „Интегрална поезија“ 1921, „Разговор о књижевности“ 1927ини3 превода. После рата сем неколико песама које је написао и објавио У последње време у „Књижевним новинама“, превео је „Тартифа“ од Молијера, „Игру љубави и случаја“ од Маривоа, „Јени“ од Оикфриде Ундест, са Живојином Симићем, неколико Шекспирових ствари: „Хенрих Ту“, „Краљ Џон Ричард 1“, и скоро је завршен и „Краљ Лир“.

Отпраћајући ме добацио ми је:

— О времену људи најмање воде рачуна.

А ја сам, одлазећи од овог нашег великог песника, поред Диса највећег У оном добу, још чуо стихове које ме је Ђорђе научио да волим, изговаране лагано Пандуровићевим одлучним крутим слоговима:

„И после ручка тако много јела и пића стоје на столу... ,

— о — — —

па ипак нисмо ми ни зато криви Тосподо...

И био сам горд на тај песимизам као што је умео да буде Ђорђе гор! на све што је било велико у Срби ји, на тај песимизам који је стоја“ у једном тешком добу на страни кри латих снага живота.

ЉУБИША ЈОЦИЋ,

ПР ИУ Пи е У косвсљ Њ А-

СЛУЧАЈ

ИШАВ с аутобуса ступили

смо на трг, широк, отворен

према мору и обазрели се

око себе, Кратко смо могли

пробавити у том градићу, Ровињу, који сат једва, и за то време хтели смо да нам једно непознато место постане познато, забележено у памети као искуство једног новог простора, И стога, док смо стаЈали у нашим зимским сукнима под топлим сунчевим теретом (нигде на путу сунце није било тако размахнуто, тако сачувано), на широким плочама трга, било нам је као да смо дошли да присуствујемо једној претстави, једном позоришту у коме морамо и сами да учествујемо: кретањем, гледањем, питањем и обазирали смо се да видимо на којој страни ће завеса почети да се размиче.

Жута кула, четвртаста, на челу округао часовник и над сводом рељеф два лава подигнутих шапа један на другог, надносила се над трг и над нас, Унаоколо једноставна лица кућа; троспратна, различито обојена, — мастиљаво, црвено, жуто, камено. Кеј празан; камене главице за везивање бродова, један чамац изврнут стоји обојен, мрежа се суши на молу разапета међу ракљама. У том природном позоришту тешких камених кулиса и неограничене дубине видика, без завеса, без оквира, човек никад Није сигуран да ли је претстава већ почела или није, ни да ли ће ни кад почети, ни где треба стати да би се добро видело. Призор треба увребати на неочекиваном месту. Слути се: Случај уређује све то, Он обећава много и може све, али спорно је да ли му треба препусти= ти да води претставу, Некад му треба огромно времена и безбројна су његова оглушења., Какво уздање у њега кад знамо чега нас лишава сва ког тренутка,

Слажемо се да треба попити нешто топло, Ја сам и гладан. Велика стакла на тргу једно до другог, — кафана, Улазимо. Ни заду видим угласте руке штрче једна преко друге и на једном пљоснатом колену стоји лолта и неко други се устремио ка тој лопти и четвртасти узвици на белој површини, сви су заустављени у том тренутку кад смо ушли и стојеу својим бојама од једне контуре до друге, чувајући непомичну разбарушеност удова. Опет питање: да ли је почело или није» Поручимо чај, па зажелимо и колаче који су на око лепи те и њих затражимо. На белом видим натпис: Бруно Маскарели. Сећам се, упознао сам га у Београду пре годину дана или више, бледо, детињасто лице и коврџава коса. Приђем девојци за тезгом и питам да ли зна пде станује сликар тај и тај који је сликао ово на зиду њихове кафане, јер знам да Бруно живи у Ровињу. Она не може да се сети, али ако одем преко пута у експрес ресторан, каже, тамо ће умети да ми кажу где он станује,

Пустом улицом крај обале пролазим испод балкона и сунце се слива у олук између зидова и плочника, 0сећам топлоту како бије из камена, а с другог краја улице иде један ч0век према мени. Он је зарастао у браду и чупав иде без капута, око врата шал носи, а кад смо се приближили ја видим да је блед и кажем: Здраво, Бруно. Он гледа иза себе, коме се ја то јављам, чуди се. Али иза њега нема никог а он се зове Бруно. Дакле шта јер Ја му пружам руку. Ти ме се не сећаш, кажем му, ми смо се упознали у Београду и по-

в И

менем имена наших заједничких пријатеља. Он ме се савршено не сећа и пита куд сам пошао. Кажем му да сам дошао у Ровињ у друштву и да сам пошао да њега нађем како су ме упутили, Колико остајешр пита ме, Враћамо се првим аутобусом у Пулу, одговорим, желимо да видимо Ровињ и занимају нас Брунове слике. Врло добро, одговори он, све ћу вам показати, Пођемо на чај и тамо у кафани претставим га као свог старог пријатеља.

Повео нас у један од својих атељеа, Он их има три у том малом граду, и на наше чуђење објашњава да просторија има до миле воље, по што се прилично Италијана иселило, а Ровињ је град у коме је, изузетно, раније италијански живаљ био бројан. Празнине постепено испуњавају досељеници, Тај први атеље налази се у новом делу града, узбрдо, изгледа као гаража, а има и позорницу, праву, са завесама, и у њему сликар гради три велике слике, по поруџбини, али на први поглед се види да је поруџбина сликару оставила све слободе и да их он слика свим срцем.

ПРИЗОРИ

Чује се звук, један сложени несклад, рекло би се да је напрегнута читава група грла, али тај звук долази све ближе, те по томе личи на ветар или као да се хор девојака вози камионима и примиче уху изговарајући брзо један мали круг речи. За звуком види се обала коју сачињавају две сиве линије у сустицању, низ њих ветар заиста дува, тмуран, подземни ветар под којим шарене, коцкасте површине постају безбојне,

| Миодраг Павловић |

враћајући се у претходно стање недовршености, у своју зиму. А сребрно сјајне цеви оргуља размакнуте стоје косо, над главом тих девојака што су дошле на зид обале да певају, очију заплашених као у птица намучених ветром, у јесен. Њима су косе кратке и очи црне, има их десет видим не бројећи, а конопци висе од једне обале до друге и једро напето зелено, изврнуто, заклања троугао неба који би иначе могао да ту буде јер облака нема кад ветар дува тако јако и суво. А оно што је главно не види се: некога сахрањују и певају му мрзећи га што је умро и тиме припретио хладноћом. Дах им због тога усплахирен се прекида, |

Мрк и сам на врху жуте поплаве стоји он као да му никаква опасност није претила пре тога, Полу-месо и полу-торањ, тај човек је радостан као да га не сахрањују једанпут годишње, него је увек ту као чемпрес, као плава боја ите љигаве организме које риболовне руке извлаче из мрач ног дна, као да су донете на светлости и на жар за његову славу и храну. Симболи су ипак променљиви; и плавило није увек исто, што свако може да види, ако загледа мало боље. Ако је небо жуто, под оком се отвара плавило дубоко као провалија. Ако је небо азурно, провидно, површина мора постаје гушћа и одзвања сребрнасто. Ако је горња полутка сиво навучена и светлост заклања спратовима облака, плавило мора се смежура као кожа око зглобова и растегљиво је али непробојно, затеже се час у једном час у дру гом правцу. Катарке бацају дугачке оштре сенке које се укрштају као

ХЕНРИ МУР: ОДМОР

ЊБ

ножеви над кичмом велике рибе, И чује се нечији глас: изазовно се извија, топао, ено, види се поред стења седе три наге жене и рукама машу док им човек један брадати прилази иза леђа. Високо дрвеће и ниско жбуње цветају истим цветовима.

А под трећим погледом нема више ни мора ни копна, него се глатко тле простире без граница; слути се: из споја зиме и лета настала је једна заједничка пустиња, осветљена добро, али не сунцем него светлошћу без извора, Неколико прутова вековима показују у истом правцу и само с времена на време понека свест дође да се на тој раскрсници задржи, искупљена,

КРОВОВИ

Изашли смо из атељеа. Има једна тераса, Бруно нас води, са Које се види цео Ровињ као на длану, и острва око њега и брда у позадини,

После пењања уз многу окуку степеница кроз влажни сумрак ходника, на тераси смо, у висини и видимо све у један мах од пучине до ду“ боког копна, Срце Ровиња је стари део града, онај на полуострву, на заобљеном брду које на врху носи црк ву велику и торањ, дугачак, штапастг, Около по мору острвца густе шуме, као да се бујање подводног биља пробило на сувоћу ваздуха и храну светлости, прекидају сребрнасту хоризонталу јужног видика, оживљују је, а својом густином наговештавају природну раскош која изгледа неискоришћена, јер се једва један кров види на свим тим острвцима,

Али зато кровови старог Ровиња чине један сложен, затворен облик у широким, благо падајућим површинама, тамносмеђи, по ивицима црвени, један изнад другог на падини, скупљајући се концентрично на врху брда они би личили, да су и правилно, симетрично поређани, на разтранату слојевитост кинеских кровова. Међутим, по њиховој неуређеној нагомиланости, по узајамном – потискивању тих облика, који се назире кроз отсуство размере, и по збијености: њиховој утисак који човек добије гледајући, јесте да види једну препасту вегетацију, — гљиве што обрастају пањ — која је агресивно заузела цело брдо сасечено морем и припучено за материнско тело копна;

Ипак, монотонија равних нагнутих облика разбијена је танким вертикалама високих димњака, чији број је на том мало простору запањујуће ве лики, Сваки па и најмањи кров (великих уопште нема) носи читав венац димњака, сивих, четвртастих, са зазиданим теменом и постраним отворима за излажење дима. Бруно нам је објаснио да сваки спрат и сваки стан имају свој засебан димњак, чак и свака соба, јер зидови: камени, не допушају да се у њима праве дубоки олуци за заједничке димњаке,

Једна ствар постаје нарочито очигледна кад човек гледа људска скровишта одозго са метеоролошког нишана: сви људски односи на земљи, сва активност и радозналост прости-

у се у једном плану, у оном у коме гледају и прозори на кућама иу коме се врата отварају — у хоризонтали. У вертикалном плану, према небу, према облаку и сунцу, ч0век зна само за одбрану, у вертикали свакодневнице нису му потребни ни прозор, ни улица, него непромочив заклон за своје јазбинско шћућуривање. Само две ствари, како видим одавде, човек је послао горе, на сусрет плаветнилу: димњаке и звоник — дим и звук.

МОРЕ ОТУЂЕНО

Још. док смо силазили с аутобуса приметио сам овде, на тргу, једну малу триумфалну капију, и долазећи поново на полазно место, да бисмо пошли у новом правцу, имао сам жељу да кроз ту капију и прођем. Срећом улица ка цркви полазила је баш са њеног прага. Обе стране капије урасле су у суседне блокове кућа. Прођох кроз њу весео, као да тамо иза ње почиње карневал,

А даље, узбрдо, кроз релативно шупљу улицу у подневној тишини, скоро уопште није било људи (две старице су седеле пред једним вратима), и било је неуобичајено чисто и нигде се по прозорима није рубље сушило, У први мах изгледало ми је да су становници отишли на неку "фешту“, Касније сам имао дојам да куће ове и нису да би се у њи ма становало, него су илустрације самих себе, кулисе у непрекидној претстави приморског градића, под ведрим небом. Без глумаца, кулисе су стекле, изгледа, друге становни-

ХЕНРИ МУР: ДУПЛА ФОРМА

ке: за нама, приметимо, помало се ствара поворка мачака. Бруно их све зна по имену, претставља их, нека сам имена запамтио: Гверино је био бео са црним пегама, Трифун црвен кастомрког крзна, Кенгур, Брунов миљеник пратио нас је верно – као пас до врха улице и шетао се с на ма око црке, сиви мачак Ћићуњо, плео нам се међу ноге и онда је у“ вређен одјурио, нико му није по» клонио пажњу.

Неко ко познаје море само у лет њој опреми изненађује се кад ВИДИ да је његова боја по лепом новем“ барском дану, исто толико плава као У најјаркије летње дане са истим преливима, и истом дубином пучине, Али море нечим поред свега друкчи“ је делује. Оно изгледа туђе, своје главо, непоуздано чак и кад је најмирније, Можда осећај да га човек не може уживати телесно, — да се. не може пустити њему, запливати, чини да оно делује независније нето иначе, као сила горопадна, које има своје засебне циљеве и од које нико, нико не може имати користи осим сопствених дивљих нагона те плаве силе.

Степенице црквене су дугачке, ско ро с једног краја платоа до другог, бројне и пред улазом постоји широка раван, а све су у мермеру као и предњи зид. У нескладу са широком и ниском црквеном грађевином, торањ је четвртаст, накалемљен као

оловка уз кутију шибица, а горе на:

њиховом врху бронзани је кип једне жене са преслицом у руци и точком крај себе. Света Еуфемија — каже Бруно — креће се увек у правиу ветра.

Све ствари одавде изгледају упрошћене, доказ да је видик заиста огро ман и нека равнотежа влада између свих страна света, између тежина и празнина и лево и десно и напред и позади, а ослонац те равнотеже налази се баш на овом месту на коме

стојимо, ИГРА

Гледам мермерну празнину степеништа и сјај њен како звонак чека да га нешто пробуди. А горе изнад мене, свестан сам једног торња штапастог и темељног, Али та извесност о његовом постојању почиње да слаби у мени, и ја га тада примећујем. Погледам горе; празно — ни неба, ни: камена, ветар је туда прошао без трага. Доле: сенка је једна мирно, стреласто легла преко мермерних плоча док сам гледао у вис, И разумем, торањ је пао као сенка у ту неодољиву празнину која се под њим отворила. Моја радозналост расте. Чудим се да сенка не клизи низ степенице, низ брдо или да не отступи уназад под заклон старих сво дова. Овако пад торња, чини ми се, није довршен, И заиста. Сваки степеник има своју сенку, видљивост свог рељефа. Таква једна сенка између мене и торња диже се постепено у усправни положај. За сенком диже се и тело те сенке, — излизан камен степеништа, и стаје крај сенке торња као њен чувар, И с друге стране исто се тако дижу сенке, па пречага камена, и торањ има два стражара. То је био услов да се он почне кретати. И почиње: својим носем, својим врхом, он тежи надоле, на ширину степеница, полако као гтломазна животиња која се тешко буди, он прави неспретне покрете У правцу мора. Два усправна степени ка га подупиру, дају му правац и газе у корак с њим. Цео проблем годишњих доба, рађања и умпрања, Који ме је мучио откако сам из континенталне магле стигао на море, на једном пред овим призором изгледао ми је решен; оно што умре треба сахранити и заборавити под каме= ном. Али тако изгледа само привид“ но, Под наднетим врхом торња, море у свом плаветнилу прави једно женствено улегнуће, Рекло би се да

(Наставак на петој стран

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 12 АВГУСТ 1954