Književne novine
O JEDNOM FEĐINOVOM ROMANU
I PREDGOVORU UZ TAJ
."
TRIP NAA || eat ay ka PR _M | /M i 0 |
ROMAN
{Pi Td.”
||
O (Izdavačko preduzeće „Rad“
· Serija „Sloenvski pisci ',1956)
· Roman: Konstantina: Feđi-
na. »Neobično leto« objavljen
je prvi put 1948 godine, tojest u vremenu kad je sovjetska književnost morala plaćati danak kuitu' Staljina, što se ispoljavalo ne sa*
mo u neposrednom veličanju
mjegove ličnosti na -stranicama mnogih.dela, već i u, samom odnosu pojedinih. autora prema, problemima unutarnjeg života i smisla romana, pripovetke ili stiha, U izvesnoj» mada svakako ne i presudnoj, meri. taj danak .je platio i značajni pisac Feđin. . On je · sačuvao u. romanu »Neobično leto«. sva obeležja i suštinu svog neosporno umetničkog, kreativnog i produbljenog načina viđenja zbi vanja i likova, on je majstorski razvio pripovedanje na širokom planu koji je obuhvatio mnoge aspekte ruske Devetstodevetnaeste i upečatljivo prikazao svu zaoštre nost borbe sukobljenih snaga novoga. i staroga.
' Međutim, u glavlje Peđinovog romana ipak je prodrla jedna slavopojna nofa Roja deluje veoma disonantno. A io je 'nota u slavu Slaljina -— voj skovođe, Staljina na koga »sVe češće misli« glavni junak romana revolucionar Kiril Izvjekov. (>Ali i nehotice, i to sve češće misli o Staljinu, Kiril ga vide kao vojnog komandania. Talo, misleći na junske događaje u Petrogradu, on sc sećao da je baš Staljin ugušio konfrarevolucionarni ustanak Rkronštatskih utvđenja — Cr= venog Brda i Sivog Konja. Tako mu je, zajedno s mišlju o sovjetskoj konjici, padalo na um da je baš Staljin potpisao zapovest o stvara nju »Prve konjičke« itd.) Suditi po tom i takvom završetž ku »Neobičnog leta« o nivou celog romana bilo bi potpumo pogrešno, ali je očigledno
da karakterizacija Kirila Iz-:
vjekova, inače izvrsna, ne bi nipošto izgubila da jc izosta1o Izvjekovljevo razmišljanje o Staljinu, kao i onaj neizrB= ziti dijalog Staljin — Kiril na kraju knjige. aaa
Roman »Neobično"t leto, najobimniji među dosadašnjim delima autora »Gradova i godina«, »Braće«, »Otmice FEvrope«, »Banateriiuma Arktur«, i »Prvih radosti«, čini središni deo velike trilogije čija će završna knjiga, kako izgleđa, uskoro izići- Nien početni roman »Prve rađosti« (1945), izvodi pred čitaoca mnoge ličnosti koje deistvuiu i u »Neobičnom Jetu«. U prvom romanu Feđin prikazuje svoie junake kao oličenia i socijalno=psihološke odraze jednog ioka zbivanja bitno različito :od onog naslikanog na prostoru »Neobičnog. leta«. Ali, u isti
mah, kroz kolizije.»Prvih ra
dosti•, kroz pobede. katastrofe, otpore i strepnje ovih ili onih ličnosti tog romana, umnogome je unufarnje napoveštena almosfera »Neo-. bičnog leta« — leta velikih borbi za učvršćenje i konačnu pobeđu Revolucije. .Kiril Tzvjekov je u prvom, romanu. mlađić na .pragu. revolucio= narne akcije. duhovno uspra– van. smeo i borben. a u »Neobičnom leftu« on je dat.kao zreli revolucionar, kao.čovek kadar đa npoftstiče i razvija ljudima smisao ioduševliemie za revolucionarni čin. Složeni sm psihološki: proeesi koji duhovno formiraju druge ličnosti oba. romana Anošku, Lizu itd. Pisac tumači i osvetliava te procese
pouzđanim zahvatom u nji-: Y
hove razvojne faze, nenametljivim i prividno samo priviđno — ravnođušnim postupkom maijsfora MKkoii Ooseća i veoma složene prelaze iz iednog wnutarniegs stamin u drugo. ali uzdržliivo iskazuje svoj odnos prema njima.
Kako u »Prvim radostima«, iako i u »Neobičnom letu« Teđin vezuje svoie Ppripoveđanie za grad Satafov. Iz-
. među prikazanih" odnosa posfoji vremenska udaljenost od devet. godina. »Prve rađosti«, polazeći od saratovskog ambijenta, sli kaju rusku stvarnost u 1910 godini, u razdoblju čiji su sadržaji i tokovi najvećim delom uslovlieni Prvom re volucijom i širokom skalom međusobno rofivstavljenih reagovanja na nju i na misao o revoluciji, o drukčiioj Rusiji i Tema nova štvarnost u nastajanju i učvršćenju, u botbama, n0va stvarnost koju Izvjekov, Rogozin i mnoge druge ličnosti 7 A; čekuju kao konačnu, neizmer
no dragu potvrdu
4
»Neobičnog leta« je
završno Do-
i},
stanja i:
drukčijem životu.
Teđinovog romana do
onog naj-
đublje čovečnog·. i borbenog u njima. U Oktobarskoj revoluciji ·nalazi smisao svoga života oficir Dibič, i to zahyaljujući Izvjekovljevoj 5po sobnosti da: otkriva · unutaz= nje vrednosti skromnih, nerazmetljivih ljudi, . * * *
Zaista ie dobio što se pojavio prevod »Neobičnog leta«,.jednog od najboljih romana koje je dosad dala sovjetska Književnost. Postoji, međutim, . jedan razlog koji mas upućuje na,pomisao.da bi se,..s “ovim izdaniem, moglo pričekati još nekoliko meseci. Poznato je da se.ti Sovjetskom Savezu sada vrši destaljinizacija onih književnih, dela u Kojima je veličan, Staljin: Tako, naprimer, Valentin ·Katajev je izostavio iz novog, ovogodišnjeg izdania svoje mpripovetke »Sin puka« apoteozu Staljina, a Berta Đrajnjina, koja je napisala monotrrafiju baš o Feđinu (prvo izdanje — Moskva 1953). izbacila je iz četvrtog izdanja te Wmjige sve citate Sfaljinovih tekstova. T tako dalje... Nema sumnje da će se ın Moskvi uskono pojaviti novo izdanje »Meobičnog letas — i da će iz njiesa izostati slavopojni pašusi o kojima je već bilo reči. Time će završne stranice Feđinovog romana biti oslobođene jecnomr neumetničkog opflerećenja. i zato bi valjalo imati još mialo strpljenian dati prevod po takvom izdanju.
»Neobično :leto« preveo ie Petar Mitropan, marljiv i veoma plođan prevodilac sa Tuskog-. Jako se među Mitropanovim prevodima može naći i poneka munje. značaina knjiga, ne treba zaboraviti da je on prevco i iedno tako snažno delo kao što ie: »Hođ, po. mukama« Alekseia Nikolajevića 'rolstoja. U celini posmatran, prevodilački rad Mitropana zaslužuie priznanje. Ali ono se mora lskratiti TĐređgovoru Moji je Mit'opan nmapisao uz prevod »Neobičnos leta«.
Predgovor je rađen nedovolino samostalno. On se znatnim delom oslania ma pomenutu kniipu Brajnjne »Konstantin FPcdin«. Doduše. u predgovoru ima i konstatacija koje takoreći žive vlastitim životom — kao što · je, naprimer. opaska o poveza-– nosti završnih st ranica »Neobičnog leta« s Kultom ličnosti staliina, — ali Mitrop9n niije istrajao na tome putu. Na više Šmesta čitave rečenice ili delovi Ye čenica uzeti su iz monografiie prajniMme, 1 to bez navođenmia ižvora. Brainjiina je pomenuta samo jednom kao pBrajnjina i jednom kao kritičar koji je »lačno zapazio« (»Kao što je tačno ?Z78Bpazio. jedan kritičar...« ite). Uporedimo li nredgovor 5 knjigom »Konštantin fiedin«, kon·stovaćemo, sledeće podudamosti:
„Brajnjina: »„Romam
.aGyvadovi godine«,
„ javio. 10 godine, jeste jedan od prvih sovjefskih romana sde 'e :postavltav pitanje o plfevima „dafteligenceiie,, 1 Tevoluciij*: Mi> "tropan: »To je jedan od, prvih
sovietskih Tomana, gde Se MPOštavlia akiuelan problem O ulozi i „outevima inteligencije u Trevoluciji«. TBrrajnjina: »Još pre rata om (Starcov. junsi romana »Gradovi i·godine« — IL. Z.) oseća instinktivnu odvratnost prema luposti i „nečovečnosti nemačk'h birgera«; Mitropan: »Još pre Ta:ta on oseća instinktivnu odvratnost prema ttuvosti i egoizmu nemačkih »birgera«. Brainjina: »Ali pasivna đobrota, blagost, bolesni egocentrizam — fe osnovne octte niemova ka-
raktera — koče profeste. (OvO _ je nastavak izlaganja o Starcovu); Mitropan: »... ali nje-
gBeova aobroćudna prirođa, mehko„aj bolesni egocentrizem SDprečavaju ga,da to sprovede u delo«. o Brajinjina: »Po povratku u otadžbinu, oh (Stareov — UL. Z.) .se'divi veličini i Xeboti revolu= cilonarne borbe. želi da stane na stranu revolucionarnog marocda, ali ukorenjeni inteligentsko-ma– lograđamski pogledi i vasbolože= mja stoje imeđu niega i revoOTucije«; Mitropan: »Po povratku u Rusi Starcov se oduševliava veličinom revolucionarne bor be, želi .da. ide, s. narođom. ali idejni i psihološki teret prošlosti almu da uđe u borbu«.
sm " BrajnHmna: »Andrei Starcov pro padas besmislena: i jndno, pre
svega zato što »đo poslednjeg ire mutka nije učinio nijedan ĐOstupak, hedo je samo čekao da "884 vetar odnese ma: obalu Woie : je hteo da. se dđočepa«, Mitropan: »Andreji propada besmisleno i bez potrebe zbog toga što do poslednjeg trenutka nije činio ništa, nego ie: semo čekno đa ga. olain. otera na obalu za kojom ie žudđeo.ć TBrainiina: · »U” veličanstvenu simfoniju lepote, plemenitosti. moči revolucionarne borbe celo reme rodim Drizvuci žYtvOva—_ nia sebe samoga, smrti, ?bezizlaznmdsti: Mitropan: '»Među zvuke lepote i plemenitosti upliće se žalosni prizvuk osuđenosti, bezizlaznosfti, smrti«. ·Brnjnjina: »U romanu je priWazama Složena atmosfera posle + poraza prve ruswe Tevolucjie, kađ je, u uslovima nađiranja reakejje, Sšayrevao, novi vevolu“lonarni talas, kad, su Sseč radne masb Sšpremale za nove bitke#; Mitropan: »U. »Prvim rađostima«ć ie prikazana napregnuta atmo' sfera' poste poraža prve ruske revolucije, .kad, su .se pod pritiskom pobedničke Yeakcije skup. "liale' snage. za poslednju, bitfftu«. \\Brajnjina:.: »Pastuhova : i Cvjeiuhina PFeđin je naslikao tako lastičnmo, živo da. bi *»čovek kao što je rekao Gorki — »hteo' đodiruti mukom te. slike«; Mi« tropan: »Neke ličnosti, kao što su, haprimer, Književnik Pastu-
„hov i glumac Cyietuhin, orikaZane 'su tako” živo i plastično
da, kao 'Što je lepo 'Tekao M. Gorki, čovek oseća želju da ih dođirne rukom«, )) ovim nisu isoerpliene Mitropanove pozajmice iz"knjiHe Brai-
w njine...Ima ih; još, ali bi dalja poređenja svakako bila suvišna..
. Jedan ozbiljni prevođilac kao što je Mifropan: ne bi trebalo u tolikoj: meri: da 'bude prevodilac d na stranicama. predgovora koji 06% petpisao. Knjiga i čitalac s punim pravomi - traže drukčije napisane, šadtžajno celovitije i mnogo . ovriginalnije: predđifovore, Ali to je već posebna tema.
KNJIŽEVNE NOVINE
Teđina nom koji se po_#š
Lav Zaharov
Beograd, 1956)
Ožiljaix rata, Neizlečivj, ·onaj koji OCI duboko: u sebi zakopa, i nikada" Više ne uspe da ga istisme u rađosnu svetlost običnog dana, Prceludiy ove Knjige su dve-ti ratne godine, nekoliko viđenih i sanjanih ubistava i smrt oca. Odatle počinje i time se svršava roman S. V. Janković. Radnja ić vrlo, malo roman– sijerska u klasičnom smislu te reči. Fabula ne ide redosledom događaja. Više je lo Jjedah psi, hološki tekst koji ide za objašnjavanjem, za analizom te rane koja je piscu u detinistvu nanesena. Retrospektivno, psihološki verno i interesanino, S. V. Janković se priseća svega što joi se desilo. Roman je pisan u obliku dnevnika, a najbolji i naj potresniji njegovi~«delovi su snoviđenja, snovi, samorazgovori 5B pet ličnosti koje naporedo žive u čoveku i lirske ekspre5ije, poetski izlivi „koji se javljaju spontano i beg imalo izveštačenosti. Ostali. delovi, »realne« scene,· više objanšjavaju. radnju i služe kontinuitetu dela.
Prvi roman. ove mlade spisatelike, koja je dosada bila DOznata kao esejista, pisan je sveže, modđerno,. sa minimumom mana one vrste književnosti koja je kod nas poznata kao »ženska literatura«. Sa humanističkom podlogom, snažnim izra zom, »Ožiljak« je svakako jedno od: boljih ostvarenja pisaca mlađe generacije. Slučajevi u Moji ma mlađa devojčica preterano pametno i zrelo misli su jedina neuverljivost i slabost knjige-
Mirko MILOJKOVIĆ: „ Gunko *
(Sedma sila«,, Beograd, 1956)
Putopis Mirka Milojkovića iz Kine svedđočanstvo je o današnjem životu te daleke četiristomilionske zemlje i tekst za decu ostvaren na izvanredno privlačan. i zanimljiv način. Njegova Knjiga o Kini oslobođena je svake zamo)ne ozbilinosti, Razlog je vrlo :jednostavan, i njega nam sam pisac posredno of{kriva, Kina za ovog pisca nije bila zemlja u kojoj će, suočen sa mrežom tekućih problema i pitanja, ulazeći u njenu savremenost, duboko i »odgovorno« razmišljati. Više od toga, a bliže umetničkoj reči, pisac se seća svojih dečjih snova o putovaniu Kroz daleke zemlje, roz čudne, da-
leke zemlje, i to mu odlično služi u pisanju Knjige namenjene wmweci. Miloiković opisuje:
ljude, predele, običaje, gradove, pompezne hiljadugodišnjie građcvine, pustiniška i ozelenela Drosfvanstva Azije, putovanja, .jela, primenjenu „umetnosti, školski sistem i ređ. Doduše, ipak 1o nije samo zemlja snova. Vidi se, u podtekstu/'da niie reč o bilokojoj i kakvoi Kini, ali to nigde deletu ne može zasmetati ležii nerapgumljivošću,
Kao književno delo »Cunko& (wnr Ko ha; kineskom znači” Kina) ie.: sigunao najuspeliin knjiga koja je u »Zlatnoij jizi« Đosle vata objavliena. Sve je tu jednostavno„.”, 'poetično. ·' oplemenjeno zvukovima i bojama pišče vog dečjeg sna o nepoznafom, dale:om, nezamislivom svefu. Poređenja su" uvek tako prosta da ih· deca: mogu razumeti 1 zavoleti. a, nikad ispraznn 1 »dctiniasta«' da“ i stariji čitalac knigi ne' može uživati. Uživati i saznavati mnogo hnoVo, nepoznnto. . Dečji Dol fakta sa. poeviiom., \ osnova uspešnosti i lepote MilojkovićevoZ . dečjeg putopisa. koji-.će, u 10 smo uvereni, maiči TT kod naše dečje
san spojen sa realnošću. Ww tome de
na leo prijem publike.
Mirko VUJACIĆ: „(Crvena lesen“
(»Minerva«, Subotica, 1956)
Nije to roman, A tako sa naziva pređuzeće koje ic vujačićevu knjigu otštampalo. U posveti svom boginulom drugu. pisac kaže: »Toj uspomeni ovaj dnevnika. Znači, ipak Ono. što jeste: dnevnik. Vujačić opisuje borbu dve-tri desetine partizana u zimskim danima snegom zavejane Crne Gore, odnosno, jednog crnogorskog kraja. s jedne strane italijanski okupatori, mo-
derno :oružje. regularne jedinice, s druge strane. šačica narodnih boraca bez oružja i bez hrane, S. jedne strane, borba protiv zavojevača, fašista, s druge strane klasna nacionalna borba, nacionalna „Revolucija. Nebođesan teren za tvrde okupatorske čizme, i herojska· izdržljivost brojno slabijih 'partizana. Gradić Miljkovac, njegovo stanovništvo, paljevine, · ođmazde, smutnja. Očeličena shvatanja čojstva i junaštva. Insistiranje na onome što je ljudsko u Italijanima nasilno ·:mobilisanim, osuđenim da ostave kosti u brdima Crne. Gore. "U tu radnju upleten je i život izgubljene dubrovačke devVojke, na rubu mel}odrame; ona dolazi na partizansku 'teritoriju kao špijun Gestapoa, no postaje partizansici borac. |
· Ocrtavajući likove partizana i komun]jsta, Vujačić je daleko otišao od svakog, uopštavanja i klišetiranja. To je i razumljivo: taj led je odavno probijen. Njegova Mnjiga, zamišljena kao miozaik, realistička je slika borbe, u kojoj ima mnogo neoplemenjenog naturalizma, Prizori se menjaju, jedna anegdota potiskuje drugu, »slučajevi« i zbitija Se prepliću. Šta te delove mozaika bovezuje? Atmosfera, sa. zagonetnim životom Marije, čiji slučaj tek na kraju biva otkriven. Šta ih razjeđinjuje? Ako je »Crvena jesen« dnevnik, on-
da skoro ništa? Koja je glavna ·
mana? Neprodubljenost likova; ali, to je već:mana romana, a ne dnevnika. VAM 1
:Vujačić, u korenu, ima mešto od krepke poetske reči, ima kod njega nešto 'neospormo đarovito,
čita bez zastoja. 8 druge s}rane, on ide, linijom · manjeg otpora;
,
pa se zbog toga »Crvena jesen -'
LC]
umesto da svoj odar co maksimu-– ma iškoisti, VIČBDe glavni umet mnički »adut« je livizam:; zato često, 1 to do neprijatnosti, odlazi u nategnutost, izveštačenost i
„vutinu,
Klod AVLIN:. 49% NOVA Cura 7 9 S) „Gospoda majar fit (ele) Bdograd,; ay.
Ea'{ + gr 7 ba Avlinov: Toman »gospođa Majaz« je prvi deo trjlogije 'o hekoliko ličnosti upoznatih i povezanih'u jedmom švajcarskom sanatorijumu za, plučne bolesti, U ovom romanu se pojavljuju tri glavne ličnosti: Filip Deni, Gospođa Maja i Madlena de Šarm. Međutim, integralni lik Denija, divadesetogodišnjeg mlađića ponesenog literaturom i Kknjiževnim poznanstvima, ostvaren je u dvema kasnijim knjigama trilogije. Ova knjiga, i pored ljubavmog zapleta između „Denija i Madlene de Šarm, najviše je piča o gospođi Majar.
To je tip sladostrasne žeme, željne avantura, preterano osetijive i bolesno sujetne na svoju ženstvenost, zastrašene pred neizvesnošću godina koje nailaze, pred mogućnošću Rklimakterija, TI dok se ostali bolesnici leče od te opake i sentimentalne bolesti, ona traga za onim Što smatra krunom ovozemaliskog života. Romansijeru je ona dvostruko &onistila: kroz nju je om naslikao određeni ftip čoveka, a u samoj strukturi romana ona ie izvor iz koga teku svi dramski Čvorovi, stimulus kretanja i događanja. tačka iz koje zrače sve pripovedne intrige.
Nimalo slabije nije nagovešten i lik mladog „Denija, divnog, ustreptalog mladića, koji svojim nemirom, svežinom, poetskom i filozofskom neizgrađenošć cira, pomalo, na neke od Židovih mladih junaka. Psihologija vrlo interesantne Madlene de Šarm najmanje produbljena, najviše nedorečena.
Avlinov roman se odvija u atmosferi švajcarskog lečilišta, i uspešnošću slikanja te sredine, mada ne i filozofskim retmanom, može se posmatrati i kao minijaturna slika »Carobnog bre ga«. Pa ipak, i pored fih nekoliko upečatljivih likova, moramo naglasiti da »Gospođa Majar« nije kmjiga posle koje se dugo i duboko razmišlja. Ona ne postav lja nikakve nove probleme, pogotovo ih me postavlja zanosno, strasno i otkrivalačiki. To je vrlo lepa, ljupka, u neku ruku čak i savrešena proza, građena virtuozno i sa merom, ali iu megde, ili malo dalje, prestaju svi njeni kvalileti.
Roman je odlično preveo Aleksandar Arsenijević.
v.
Ja Mira ALEČROVIĆ: „Srebrna kosa“
(„Dečja MNnjiga", Beograd, 1956) „Srebrma. kosa" je mali dečji roman Satkan iz fragmenata ŽIvota devetogodišnjeg bosanškog dečaka koji se bori, pati i olorjava u čoveka wu jeđinićama oslobodilačke' vojske.. Radromana počinje sa spaljivanjem sela, koje je, kao i ćela radnja romana uostalom, otslikano kroz svet dece, na način dostupan mjihovoj percepciji i mazi zapažanja i povezivanja događaja u glavni tok. Prateći mnogobrojne podvige malom čoveka srebrnobele kose, Alečkovićeva je ostvarila neobično zanimljiv i toplotom prožet dečji roman, u kome na avoučitelna, celishodna žica skoro da me Dostoji, ·ili je duboko prigušena mom građom življenja i bodogađajima koji će ma
pr reml]a dušu mladog čitaoca ostaviti nme-
v, trajan utisak. Iskusna pesnikinja i romansi) rka je Umela da u toj podužoj priči o
herojstvu' jednog detinjstva sjedini lepotu i izvornost događaja sa, njihovim poetskim ofsjajem, i da sve to da na djeđan način koji će se moći dojmiti senzibiliteta savremenog deteta. Knji ževni Mkualiteti nekih, we svih odeliaka, („Omerov otac“, .„Buma gori“, „U dimnjaku“, „Kao u snu” i „Mraj”) vrlo su sugestivni, neporecivi, i svedoče o OŽbiljnim naporima, koje je Alečkovićeva uložila u ovaj Kknjiževni rod, tako često skrnavljen neozbilinošću i diletantizmom. Tako su mmajmlađi čitaoci dobili yprisam, fino otsanjam romam, 1lZ» budijiv, samo gde-gđe narušem frazerstvom i očiglednošču piščevih tenđencija približavanja teksta uzrasta čitalaca.
Tlustracije Save Nikolića spret no ostvaruju imaginarni lik malog heroja svebme, rano osede?e kose, čije je izgubljeno detinjstvo, đanas, nadđoknađeno prođu ženom i osmišljenom mladošću u novim uslovima, života.
Slavko dJamevsbki: “ . [11 „ Uliea
(„Dečja Knjiga“, Beograd, 1956)
Dječja literatura kođ nas UZima sve šire razmjere. Njome se zadnjih gođina bave i mnogi pisci koji nikađa, u toku svoje đuge Književne djelatnosti, nijesu pisali za djecu. Njihovo bavljenje dječjom literaturom, čini se, u đobrom dijelu ušlovljeno je kuhentnošću „lirske Dedagogije", No problem dječjeg romena ostaje i đalje otvoren, Rijetki su slučajevi đa je to dosljedno komponovana knjiga,
logično rasterećena od nebitnih.
elemenata, i dramatski ujeđnačena, uopštemo uzev — ozbiljno shvaćena. . Kao po pravilu (izuzetak čini samo par naših najeminentnijih đječjih pisaca) romani za djecu su autobiografija piBčeve rane mlađosti, ispunjiema bezbrojnim | malovažnim
detaljima koji samo u izuzetnim slučajevima mogu imati meku
širu vrijednost. Prenatrpani nelogičnostima koje mogu samo u životu de se dogode gdje i me” moraju biti smiješne (ali u li-, teraturi, maročito dječjoj, ilekako smetaju), oni su više hronika o jednom djetinjstvu, ne. kad i o jednom vremenu i sre-. dini, nego pravi roman; obično. deskriptivni i neinventivni do le mjere da bi &vaki čitalac poželio da varadi koju paru na tako lakom poslu.. Ove postavke dobrim dijelom potvrđuje i TOman Slavka Janeskog, „Ulica“.
Zanimljiv kao pripovjedač koji zna, da rezbari sitnim detaljima. (sami po Sebi oni nijesu nezanimljivi kao dokumenat jednog sivog vromen& i jednog „VTID burnogp“ wjetinjstva um njemu), Janevski nikako ne uspijeva da kontinuira radnju romana, da je poveže u orgamšku, svisishodnu cjelinu, da joj udahne dušu i' učini je neodđoljivom, On polazi (bar u Ovom dičlu) Od postavke da treba reći sve o jednom djetinjstvu pa neka čitalac iza~
bere ono Što mu se najviše sVi- '
đa. Takvim metodom upravo mameće čitaoch pošao 8 kojim bi trebalo, naročito kađa su u Dpitanju čitaoci na, koje se i peda goški djeluje, samo pisac da 86 „obračuna“, Ovako, &likajući međuratnu čaršiju makedonske pro vincije, on heosporno daje dosta reljefnu sliku atmosfere, drušivenog .sivila, Yoaznovrsšme bijede i gladi, ćiftinstva, i sitnc trgovačke eksploatacije, ali jedinstvo romana time nije: očuvano. Štaviše ono je razvodnjeno. dekompenovano i svedeno na jednu široku panoramu Sitni događ”im, koji pšihološki nijesu optravđani. Tek
Gleđajući s čisto estetske stra ne, Osnovni medostaci ove Kknjige proisilaze iz piščeve želje da na, svega sto i dvađeset Sstramlca svoga romana osudi Sve Ppovoke kroz koje može đa prođe jedmo besprizorno dijete, da kon Trontirajući zlo #a mogućim dobrom pokaže kako.:treba a kako me treba raditi da, bi od sebe stvorili čovjeka, kakve sve {OTme borbe protiv poroka treba imati na umu da bi se naizad otrgli provaliji u koju naš. vodi laž, krađa, razbojhištvo. Ali ni sam, pedagoške strane gledajući, talrav metođ niie mogao dati na ročita ploda. Nemajući vremena (treba, opisati tok tolikih „događaja“!) da se upusti u dublju psihološku analizu, pisac opterećuje samo čitaoca sumnjom, i mnogobroinim pitanjima. Želeći da svoje lične ispovijesti prenese na širi, socijalni blato, Janevski še nerijetko služio parO-. lom koja je još „više, ubila svjćeše niti u ovoj Knjizi i učinila je ma izvještan način pedagoškopolitičkom čitankom za mlade. Ne lirske ni naturalističke ljuDavne situacije (koje su, mora se priznati, ređe u našoj dječjoj literaturi) niijesu mogle da epašu ovu knjigu. |
Na MWhyraju, pitamo se kome ie bilo potrebno da “še roman „Ulica" prevede ma srpski jezik? | Srefen PEROVIĆ
s
Mesu:i ISLAMOVIC: WI. „Igre vremena ba (sKorijen«, Banja Luka, 1956)
Lepa je ova zbirčica pesama, Lepa, na poseban jedan način. Ljubavna lirika, razmišlianja O vremenu, njegovom .hodu,. o hodu života, ali sve. O nepretenciozno, bez hbuke i kalabuke, prosto, ponekad preterano pror sto da ta jednostavnost prestaje da bude Kvalitet, i iskreno. 41Z pogovora saznajemo da je. Isla mović mlad pisac 58 mukotrpnom prošlošćuyv ali to se iz njegove lirike još kako osegd. On peva svoj život; on peva pesmu da odoli srcu; da odahne, O drugim zahtevima skoro da 1 ne vodi vačuna, a ako se katkada i priseti poetičkih normi, onda je to uzgredna, nuz-rabo= ita. Zato njegova. lirika ne :dolazi mi do kakvih. novih, pbrevratničkih zaključaka, Njegova Dpesma prestaje kod poslednjeg stiha; iza toga čovek malo zastane, ponese jeđan prijatan i prijateljski trenutak, koga O7biljnost, ne igra vremena kasni= je potisne u zaborav. I čitalac prelazi na drugu pesmu. Koia je ma istom nivou, mi bolja' ni 10šija, sa istim manama i vrlina-
ma.
Postoji ioš jedan kvalitei Islamovićevog pevanja. Naime, posle Raičkovićeve »Pesme tišine« mno gi mladi pisci su" bokušali još nešto odatle, iz tog emotivnog kompleksa, da isceđe. Iz određenih razloga to im nmije polazilo za rukom. Pojavilo še epigonstvo. Neinfeligentno, da ne kažemo odđurno. Islamović je prvi od tih majmlađih koji je u rudniku tišine našao neki svoj revir. | to rekao, na način Moji smo objasnili. Tu mu je, opet, pomogla okolnost da ta tišina nije apstrakcija, već primirje, sanjana luka pošle burmog plovljenja još burnijim okeanom života. T.epa, dakle, knjižica, Kkoia nikako nije i odlična, Ali plemenito nešto, iskreno, iako. bočetničko i bez Vvećih ambicija:
Desimir BLAGOJEVIĆ: „Tri kamtate“.
(»Nolite, Beograd, 1956) Poezija Desimira Blagojevića
oduvek je nosila.u Sebi nešto”
drevno, mitsko, folkiorno, .Naseljeno „predanjem, legendom, objavliivano kroz lirtMtu, pate“ ftiku doživljaja i pesničke senzacije, Ove tvrdnie naročito Vre, de za njegov prošlogodišnji »Dolazak međ: cvrčke«, iako i kod »Tini kantate« nisu neumesne.
Jer pesnik ostaje jedan svejed| no kroz kakve pređele prolazio.
Blagojevićeva poezija će moći, jednom, da se uzme za primer prelaza između vromantičarske, raspevanosti i šumnji i kataklizma modernog čoveka: Nije bez razloga Blagojević. nazivan neo0romantičarem. 'Taj termin može
da bude,
. sna
i 77, | ,
kao što pomalo 1 je-
ste, neprecizan, no ima ı njcmu qdosta istine. „»PUMi, Rkantaiec su stvarno ispevane U.zanosu, jali'. he u zanosu.pred živofom, Moji, jeste i koji buja prolećnom neumoljivošću, već pred životom, koji nile. wcoji :
forme prelazeći u'· stanje mrtvi-, , maspoveda,
ia: Medutim, „kod Nkantata mi smrt ni ođumiranje života nisu finalni, neporecivi. Stanje koje peva ova knjiga ie sam taj proces mestajanja u vremenu. Ono što je u njoi Tneoromantičarsko;j: uprkos svih godina straha i sum
nji, to je to iZvlačenjice glasa iz, dna 'sebe, ta mezaustavljivošst
stihayx to plavljenje reči, grca", nje ritmova, promenljivost, emo-. cija, ta dopevavanja i beskrajna osvetljavanja Svega Što se jednom, naizgled nemotivisa?no,. TeRlo. Savremenost sadržaja je druga strann.to. pevanja, koja. sa „njime ..čini jedinstvo, ·S5DpOo.l romantizma sa modernim, spol emoćija: sa' mislima, Jedinstvo zanesenog pevidnja 5a OtrovnoŠću. sadržaja. koji Sc peva. .
Vreme, | |
vreme čije?... n
Pesnik se, Dosle: svega, mašao van vremena, bez vremena,,1 iz te otuđenošti, više bolno-lepe a manje stravične. izvukao jezgro inspinisanosti ove knjige,„ Dominiraju opšte teme (liubav, prolaznost, smrt), no one, kod Blagojevića, nose: boju mečega vrlo ličnog. nešematiziranog, NGCponovljivog. "To. je veliki uspehy ali i talnavu Woju je fteško"prodreti. To se, i danas kao i juće. može obiasniti vema reč koje pomalo mirišu na izvl nje: kritičara, ali' su tačne: pesnička. tajna, »Tri kantale« SU. napisane u jednom dahu, iz jedmog trenuiMWa isceđene, i odafle počinju niene najlepše „odlike IL mane. Odlike: homogenost, ja-, motivisanost, „homnppaktnost celine, raspevanost bez, granica i stanica, jedna promašenost i. jedno fino poetsko ražočarenie do kraja sprovedeno. 'Mane su čisto formalne sadnžime: nebnyižljivost rima i nekritičnost.u odat, biranju nekih reći. .
M. D.
ALEKSA MIKIĆ:
„Pjesma na . Konjuhu“ ~
(»5vjetlost«, Sarajevo, 1955)
Činjenica, đa sve češće dobi-: jamo wdela dečje literature od domaćih autora, svakako je vidan izraz koliko su: semi. pišci poslednjih „godina tom pitanju poklonili :pažnju, pogotovo kad se' zna da smo do nedavno bili sasvim oskudni u proznoj literaturi za najmlađe. n h
Aleksa Mikić je jedan od onih ne baš mnogo čestih pisaca koji su se potpuno posvetili 'dečjioj književnosti. Pišući kratke priče, ot je mjihovim Kvalitetom stekao-:među decom široko.kolo čitalaca. ai i
Pjesma sa Monjuha«. je mjegov prvi roma. "To jć, priča o dečacima i devojčicama 'Binča, članovima:' pive partizanske »pio' nirske divizije«, koji žive i tade u toku rata na oslobođenoi teritoriji. Priča o mekoličini' smelih' malih junaka, koji kroz hrvanje sa teškoćama preduzimaju
(Nastavak sa prve: Bbtrane)
Ono što se i na ovom festi-, valu pokazalo kao zajednič-. ko uzvjesnom, znatnom broju amatera, fo je očevidna potreba: da se više ošvete učenju uopšte, posebno da govore i da se kreću scenom, da se oslobađaju grčeva i sl.; da što manje »glume*;"da ne ponavljaju mehanički jednom i negdje naučene pokrefe, geste i mime, da se naviknu da slušaju riječ — i cnda kad nije njima upućče= na — i da na nju adoekvaino reaguju; uopšle.da budu što prirodniji u tumačenju svoga lika i shvate njegovo mjesto i odnos prema parineru i u zbivanju. ~ ; e
O režiji je teško govorili jer. je reditelja· bilo ·i. amaTtera.i profesionalaca; još Više, u. većini slučajeva oni su, naknadno. »dotjerivali« preistavu, radeći kad “uporedo, kad. naizmjenično, ,kad.: usmjenjivanju. Čak ima. slu=: čajeva da ime rediteljevo otštampano na programu ne od govara posljednjem, odnosno prvom, odnosno: glavnom re-. ditelju, — tako.da. bi. trebaio posebnog napbra da sc utvrdi ko je ustvari režirao
_ neko djelo. Ipaki'6d više njih:
bar bi trebalo zaželjeti da posvete veću pažnju podjeli uloga i na repertoar ne stav-· ljiaju djela ako ma i.za jednu ulogu, samo, nemaju od govarajućeg glumca. Na. taj bismo način učinili nov ·kozrak ua daljem postrožavanju:
amaterskog rada: i iraženju.
boljeg:kvaliteta: , z. .*PN.Ž Režiski i glumački travnič ka pretstava · »Pokondirene: ftikve« „data,je — uosatlom kao i večina drugih — u stereotipnom. klišeju, ali solidno, dosta ujednačeno i čisto. Njihovo izvođenje ide u ed uzdignutijih amaterskih pret stava, onih koje se mogu gle dati. Od izvođača istakla se
Zdenka Čeh u ulozi MEvice,
Frirodna i živa, a osjetljiva
Za riječ i zbivanje oko sebe
ona je vanredno fino reagovala, izražavala raspoloženja” i prelazila iz jednog u drugo. ~ Njoj ponajbliži bio je Jo-' šip Taštro (Vasilije) svojom nrieposrednošću i toplinom. »Zla žena« Vrnjačke Banje postavljena je i Vodena si-
napušta svole o
. Čev
· datle su valjda ii
akcije, pomažući ranjenim borcima, ali nekoliko njih gube SVO= je {vote kao žrtve tih tešlkoća.
sama zanimljivost” i ,speciličnost fabule omogućavala je piBcu romaRDnL a
lo. Izgleda, Or rGožio 5 ieškočama savladivanja tolikog gradiva, njegovo , pa je i poređ zanimljivih detalja često nabacivao površne slike, ponekad i stijiski neujednačcne, &oje u „detinjoj mašti ne: mogu ostaviti upečalliivljeg' traga, · Ima pojedinošti čak pored kojih će mladi čitalac ostati ravnodušan. a
No, pogrešno bi bilo misliti da
je” Mikićev roman većim delom neuspeo. Iza njega stoji pi5aC sa i darom
znatnim mogucnostima ! 1 za pričanje. Što mu ponekad nije pošlo za rukom ma uravnoteži svoje delo,. to .je zacelo proizišlo iz činjenice da mu je to prva knjiga šireg opsega. Pokušaj vre dan pažnje, za početak čak značajan, s Đ. ČBDO VUKOVIĆ: i • “ LA 51.
Tim „Lavlje Srce“ (Natodna knjiga«, Cetinje, 1956)
Činjenica da sve veći broj naših pisaca | pisanjem literature za decu pret stavlja u svakom slučaju Koristan: poduhvat icr 5č do skora baš u toj vrsti literature ošsoca1a nasušna potreba. Tako VEĆ, u zadnjoj godini dana, pojavio se čitav niz romana Za najmJađe koji po svojim umetničkim kvalitetima u botpunosti zadovoljavaju. Sa zadovoljstvom SC može „konstatovati da se i nOVI roman Čeda Vukovića pridružio tim osfvarenjima. Čak, bez preterivanja se može. reči, „da on spada među najbolja dela te: NU ste koja su se kod nas pojavila pošle rata dz pora domaćih bisaca. · i # 5:
Ono što je naljvažnije, u ovom Vukovićevom romanu, to ie piš-: uspeh da zadrži čitaočevu pažnju od prve do poslednje stranice. „Zanimljivost đabule, sočno i' Živo pričanje, vanredan jezik, — to: su sVe elementi koji ovaj roman uzdižu do vigoke ume{ničke lestvice koiu je Vu-
. Rović vrlo uspešno ostvar:O.,
Jedan dečak, ljubiteli futbala.
oporčen ma neuspehe kluba za koji navija, dolazi ma ideju“ O osnivanju futbalskog tima: od
životinja. Uz pomoć starog dresera jednog zoološkog vtta deČak uspeva u. svojim poduhvati-= ma, i.sa svojim timom »Lavlje srce«, pored mnogobrojnih nepriliša koje prouzrokuic potera koju za njima sprovodi Upiava zookoškog vita .iz koga su ŽiVD= tinje bobegle, proputuje skorđ ceo Svet Dronoseći slavu svojih ljubimaca. a
Način .na. koji.je Vuković šve to ispričao w„rošto zadivliuie. sa dosta mašte, humora a i/didaktičko-pedagoškog smisla roman poštiže potpuni efekat. tako, ta će mladi čitaoci u njemu naći dobru i zanimljivu „lektiru. Vuković je ovom Kkmilisom pokazao da je izraziti dečji pisac, f i Bila bi šteta da fe svoje mo-~
gučnosti ne realizuie u svom budućem književnom radu.
švakako dojlustracije romana
Uspehu solidne
prinose vrlo Ivana Lučeva. s ĐD.
E PFESTIVALA –
amqtlerskih pozorišia
gunijom rukom i s Više rediteljske i Igumačke vještine. I homosehija je. Izvjesne suprotnosti u 'koncepciji i tuma čenju nekih likova'(Sultana, Pela) govore da režija nije bila jedinstvena, ili bar" dosljedna. — Svojom smirenošću, odmjerenim gestom i do bro pogođenim tonom, izmoeđu glumaca vidno se izdvojio
Bora Đorđević u ulozi Srete,
čizmara. Očevidno, on je talentovan. i' iskusan · amater loji zna. vrijednost riječi i izraza ma sceni, koji ima mjore i umije “da kazuje svoja osjećanja i raspoloženja. | Slovenački amateri prvi su ge put: suočili sa Sterijom. Oproistekla ona otstupanja od. autora, na' zočito mijenjanja likova i nji hovih: :odnosa ·. (Pema-–Jovan, Ružičić). o je i učinilo da je. pretstava bila manje cjelovita”i manje. odgovarajuća Ste rijinoj misli, njegovom Sstilu i dobu. Ali se i pored ton nije spustila. ispod opšteg, dobrog prosjeka. Zasluga za to pripada najviše Meliti Je-
lenćevoj, boljoj, Pemi na o-'
vom festivalu. Izvrsnoj pojavi ona je dodala, ,izražajnu, temperameninu igru, naročito očima, i naročito u izražavanju iznenađenja i srdžbe. Pa ipak, da je bila manje zahuktana, da je intonirala za stepem: niže 'i time' · sebi omogućila i mirnije tonove i prirodnije prelaze, bila bi za koplje bolja. Angela Heligmanova dala je dosljedno i dobro, ujednačeno, tip čankolize Sare: } it bei
Da” preistava đevđeliske
»Zle žend« nesumnjivo bude
još bolja, izrazitija, pa i jedinstvenija, zasmetala je činjenića koju treba pripišati brzini spremanja: 'amsambi
nije tečno znao uloge. Ali šu'
i u tome dvije glumice bile iznimka. Rodna Danailova donijela je Pelu” diskrefno, jasno, prirodno, Izvanredno nađenim, rječitim · detaljom WE "uspijevala da osvijetli
- i scenu. — ili ova (Persida) istakla e "BVBJUO prirodnošću u držanju i goVoru, jednostavnošću u izra-
Of žef
zu i pokretu.
Kikinđanski »Kir .Janja«
najčistija je „pretstava na. Festivalu, — homogena, puna
da ostvari kvalitetno međutim, da 5C'
"nim movinama« “zaista ·
počinje da se bavi
svojom.
Druže Uredniče! .
"Kao obični čitalac, revol“ijran sam fonom i načinom
kojim književnik Ranko Ma rinković u poslednjem broju »Vjesnika u srijedu« 'reagira na jednu recehziju, samo zalo šlo ona nije onako sto procenino šuperlativna i o-
·duševljena kako bi on želio.
Svaki javni radnik mora da bude spreman ha javnu kri tiku svojih djela,i da disci plinirano podnese „eventual ni negativni :sud, :ako, je .on· iznesen u pristojnom obliku i bez vrijeđanja., A, 'Stammn, kovićev prikaz'.u ·»Književje pisan načinom i tonom na koji se niko' razuman ne bi smio uvrijediti, Marinkovićeva je reakcija narotiv za. pjenjena, megalomanski o malovažavajuća, vredljiva, Iza svake. riječi proviruje bolesna sujeta .i samozaljub. ljenost. Čovjek u Dolemici iy: mora da obuzda histe=· rične ispade 1 da ne reagira kao nervčik! A duhovitosti kao one »s jedne strane«'i »gs dvuge strane« (»neka SVO ju zamisao recenzent vrati u drugu stranu svog Bubika«. »on (t.j. recenzent) tako vješto zna skočiti sebi u Uusla i proći krož svoja vlasti ta: 'cCrijevVaL..... pa se ponovo, pojaviti s druge Strane živ i čitaV«. i TOIDe slično) ne spađaju u 'ton. disku«ie među civiliziranim' ljudima. Po svom sumthjivom' ukusu te »duhovitosti« mpotsjećaju na one nekadašnje ·mazovi »komične« gramofonske plo če za' soldafe i sluškinje, s opscenim aluzijama, pod na slovom »ogre i dolie, sptije da i straga«. To nije dostoj. no jednog uvaženog pisca. Molim Vas da objavite ove retke, jer je potrebno. da i književnici znaju šic či. taoci misle i kako reagiraju na pojedine “njihove po, stupke. + ) Sa S. Babić, student 31. listopada 1956 Zagreb, i;
almoslere· i sa" jasnom koncipiranim likovima· i njihovim odnosima; orkestar u' ko me se osobeni tonovi sliva-' ju u:harmoničnu “cjelini. Na=: slovnu blogu: Sava Pavlović je: shvatio kao dramsku, BOtovo tragičnu,.i.sa mjestimič nim, rekli bismo:neminovnim zastojima, predasima, dokraja je 'pronio realistički upe„čatljivo, na: mjestima 'izvrsno. On ima znatan izražaj-
Yo >
ni. registar, osječanje' mje?e
i sposobnost da ekonomiše dahom, gestom, pokretom. Sluga Petar Lazara Popovića, kao pretstavnik naroda još gluvog da čuje šta se:oko njega dešava i još ropski odanog gospodaru koji ga isko rišćuje, izrazit i dosljedno istinit. — Milica Bastajić tumačila je dobro pogođen lik ćerke, Katice, zračeći dječe jom ljubavlju, toplinom; njež nošću, cap oga a PKK Očevidno idući za šcenskim efektima režija je u našičkoj »Zloj ·ženi« prekrajala tekšt (radnje i dijaloge) i ubacivala nove' scene (pijanka, · kao uvod u II čin), ra time iskrivila Sferiju. Ali je ansambl iznio pretstavu tako da je opravdao dolazak na Festival. Nafočito' Marija Strahonja, koja je.inteligentno tumačila mastarnu, kapri cioznu mladu žemu i dala naj bolju Sultanu na Testivalu.' Posebno, njeni prelazi iz raspoloženja 'u raspoloženje, iz jednog stanja u,njegovu suproinost, svjedoče o'znmainijim kvalitetima ovog atnatera. — Blaženka Majer, u ulo-. zi sobarice Perside, — neposredna, i, iskrena, „izrazita; primjer kako nosilac epizodne iole pravilnim shvatanjem i odnosom može da dje. istakne golovo.u prvi plan. Poslednjeg dana, 20 oktobra, održano je savjetovanje a uveče su, poslije završne. pretstave, proglašene nagrade i time zaključen I Festival amaterskih pozorišta Jugoslavije. koji je, u čast Ste rijinu, organizovalo . Vijeće kulturno-prosvjetmog šavezš JOgostavije-/;") # dO M“ NE 7,
_. Marko Marković