Književne novine

E.d mon

Teofil Golje, Gistav MP'ober,

U literarnim krugovima na Seni razgovore o romanima mlađe Fransoaz Sagan i pesmama »čuda od detefa« Minu Drue potisnula je nova iema'dana — »Dnevnik« bra če Žila i Edmona Gonku?ns, Woji je nedavno, šezdeset godina pošto je napišan, pro gledao kroz knjižarske izloge,

Kada je Edmon Gonkur koji je za četvrtinu veka nadživeo svog osam gođina mladeg brata Žila, 16 jula 1896 sklopio oči. bilo je prošlo tek četrnaest dana otkako je završio poslednju rečenicu u »Dnevniku«. Prvu je Žil napisao 2 decembra 1852 godine i dok je bio živ njegovo ga je pero ispunjavalo.

Tako su ogovaranja od pre šezdeset godina ponovo posta la tema dana. Pariski sveu i polusvet (koji je u ono doba cvetao) bili su polje po kome su braća Gonkur svakodnevno Želi svoje sarkastične opaske i svoje savremenike probadali oštricama zabeleški kao prirodnjak lep firove iglom. Samo lovina Gonkurovih nije bila nepomična i bezž

Životna ko zbirka Jeplirova, već kao da je svaki lik na stranicama rlkhopisa ješ disao i koprcao sč.

Siranice bez prećuikivanja

U ono doba parisko predgrađe Sen-Žermen nije kao danas bilo kvart razbarušenih boema, već aristokratsko sređišle mondenskog ž:vota. Ali braća Gonkur nisu se zadovoljila samo otm;enom gospodom po čijim su se salonima Kkveftali. oni su ne birajućči i gotovo bez logične veze »skiciFali« nadohvat: razgovore, goste, drža> nie ljudi, njihove mane, beslidnosli, zadovoljstva, svakodnevni život kneževa, knji ževnika, umetnika, Ćilta, kokota, posluge i, sa naročitom naklonošću, sumnjive likove koji su pošli stranputicom·

Ništa nije prećutkivano. Sve i svi nazivani su pravim imenom, pa je zato Edmon Gonkur testamentomni određio da »Dnevnik« mora dvadeset godina neotvoren ostati kod njegovog beležnika. Tek po isteku tog roka mogao se predati francuskoj Nacionalnoj biblioteci za zbir ku rukopisa. pa u štampu da bi se objavio.

Za izvršioca feštamenta Gonkur odredio je svoga prijatelja, književnika Alfonsa Dodea, koji ga je pre živeo samo za nešto više od godine dana, tako da je taj zadatak prešao na njegovog sina, Leona Dodea. On je sproveo u delo i drugu odredbu testamenfa: osnivanje Akađemije Gonkur i literarne nagrade Gonkur, koju će svake godine dodeliivati desetorica članova Akademije. Imovina i autorska prava braće Gonkur preneta su na Akademiju, kojn nosi njihovo ime. Kad jc 4 n od »deseforice« umre, ostala devetorica biraju njegovog naslednika, kao kod »četrdesetorice« iz Francuske akademije. Isto lice ne može biti član obeju akademija.

»Gonkurovci« su siromašni. Mali imetak koji su nasledili, oni nisu umeli da ulože i uvećaju. Zato danas Gonkurova nagrađa ima samo moralni značaj. Novčano, dna ne znači ništa, ali znači slavu i priznanje autoru i ogroman tiraž izdavaču.

Na godišnji ručak u jeđan čuveni pariski restoran, kome prisustvuju svi članovi Akademije Gonkur, uvek do đe i veliki broj novimara, jer se tad saopštava kome su »desetorica« za tu godinu do delila najviše priželjkivanu književnu nagradu u Francuskoj. Čak ni taj ručak Aka demija nije u stanju da plafi. Vlasniku reštorana čini čast (i reklamu) što se Gonkurovci okupljaju kod njega, pa im zaračunava mini-

'malnu sumu:· Ustvari, izda-

tok za ručak manji je nego napojnice koje dobiju kelneri ier se banket plaća — kao i krijiževna nagrada — u istom ignosu' kao kad ga je Akademija podmirivaia zlatnim francima! Zato je bilo prirodno da Akademija Gonkur s nestrpljenjem očekuje izđavanje »Dnevnika« od čije

KALENDAR

VEVVIK BRA(

Posle šest decenija ugledao svet

Princeza Matilda, Edmon de Gomkur, Alfons Dode i

bi prodaje popunila svoju

kasu. S razlogom se očekivao i senzacionalan uspeh »Dnev-

nika«, jer je još za života Edmon Gonkur bio objavio

»ugodni deo« tog dela, u kome je bilo mnogo indiskrecija, tako da je izazvao pažnju, pometnju i ogorčenje. U uvo du tog »ugodnog dela« Edmon je pisao; »U ovoj svesci hoću da kažem ljudima koje sam slikao u pojedinim trenucima samo prijatnu istinu. Ona druga, potpuna istina, biće objavljena tek dvadeset godina posle moje smrti«. Kako je već i »prijalna istina« izazvala veliki skandal, čitava Francuska iščekivala je s ne:trpljenjem »potpunu istinu«.

Dvadeset godina posle Edmonove smrti, 1916 godine, Prvi svetski rat bio je u punom jeku. Prancuska se bori la 'na život i smrti. »Dnevnik« u to vreme svakako nije bila nimalo prigodna knjiga. Pored toga, desetorica gonkurovaca mislila su još ma nešto: dvadeset godina to je jedva jedna generacija. Živelo je još suviše mnogo onih koji se pominju u »Dnevniku-•, ili su tek bili umnli. Zbog toga su gonkurovci pošli kod tadašnjeg ministra pravosuda, matema tičara Pola Penlevea, i zamo lili ga da za pet godina produži rok objavljivanja predviđen testamentom. Posle isteka tog vremena, oni će imati ne samo pravo, nego i dužnost, da štampaju »Dnevnik«. Njihova molba Je uslišena. Sa ćetliri decenije zakašnjenja

Kada je 1921 godine »Dnev nik« braće Gonkur 1irebao da iziđe, Nacionalna biblioteka opirala se da izda taj dragoceni rukopis. Na njen zahtev objavljivanje Kknj.ge odlagano je još tri puta. Onda su se »desetorica« odjednom užutrbala, jer nikako nisu htela da dozvole da .se autorsko pravo na »Dnevnik« ugasi, što bi značilo, kako gubitak po kasu Akademije Gonkur, tako i umanjenje njihovih tantijema. Godine 1946, posle Drugos svetskog rata, koji je takođe prouzrokovao odlaganje objavljivanja dela, najzad su se svi složili. Ali, u međuvremenu poskupela je Tehnika pripremnih radnji: rukopisi iz francuske Nacionalne biblioteke nisu se više smeli prepisivati na licu mesta, već samo mikrofilmovati. Taj posao, zatim izazivanje filmova, pa redđigovanje teksta, obavljen je za deset godina. I tek ove, 1956, sa četiri decenije zakašnjenja, pojavio se »Dnevnik« braće Gonkur u izdanju kuće »Ed'tions de 1 Imprimerie de Monaco«. Pa ipak se smatralo potrebnim da se pojedina imena raznih veličina o kojima su braća Gonkur bez ustezanja pisala, izbrišu iz »obzira pristojnosti i pravnih razloga«, kako njihova deca, il deca njhove dece, ne bi bila pogođena ili se možda žalila!

Braća Gonkur stekla su nekad popularnosi kao novinari. Bili su saradnici li-

Edmon | Žil! Gonkur 1852

KNJIŽEVNE NOVINE

Mmil ola sta »L'Eclair« (munja) ·Veowa ulicajnog oko polovine prošlog veka· Pisali su duhovito. živo i jasno. U svojim. romanima i »Dnevniku« za-

„5li su novinarski stil. SeWe su opisali kao »strasne, nervozne, i bolesno razdražljive« prirode. Tvrdili su da su lIvorci naturalizma. Gotovo neizmenjene, stavljali su u svoje Pomane »u letu uhva– ćene skice iz stvarnog života«, doveli su reportažu takoreći do psihologiziranja; teme i figure nisu kao njihovi prethodnici birali samo u višim društvenim krugovima, već su · zaronili među obične ljude, pa i u mračne sredine koje dotad nisu smatrane dostojnim literature; radoznaIo su posmatrali patološke pojave i s beležnicom u ruci obliazili klinike i ludnice da bi histeriju, srčane i druge bolesti, posmatrali na čoveku, sve zato da bi što stvarnije ocrtiali likove.i događaje. i

Negovali su svojšLven »implesionistički«+ stil, uzdigli se iznad tako ljubomorno tbuva– nih gramatičkih i sintakličkih konvenciomalnosti Pran= cuske onoga doba, slobodi:ije gradili veči i *ve to pravdali potrebom da, lišanj 1Z= veštačenih,

nacifranih mačima izražavanja, dublje i .svestranije zahnavate raznoliki živol. ' Još slobodnijua jezikom meso u ostalim knjigama odl1'sxuje se »Dnevnik«. U ponmeksd izlonmijenim rečen'cn= ma javljali sw se i nepraviin: cblici reči, kakve su sc mogle čuti od »malih lrudi«.

Dok je Žil bio živ. sedala %i oba bra“x svake vočeri da pret'esu: sve doživljaje „iz proleklog da kcje b: mlađi zet: zabe!e*9, Njegova smrt zadala je starijem Edmonu težak udarac, jer su oni bili merazdvcjni i nikad jedan od dragog ništa nisu krili. One noći kad mu je

umno brat, Edmon je potpuno osedeo. Nedeljama ništa nije mogao da radi, a kada se opet prihvatio pera prvo je do” poslednje pojedinosti cpisao Žilovu agoniju. Time kao da je bio istočio deo svog bola, jer je od toga dana nastavio da vodi dnevnik.

»DNEVNJKA«: prostifutke

IZ carevi i

Na tipičan način za »Dnev= nik« ismejan je car Napoleon III. Gonkurovi su ga ovako ocrtali:

»S vremena na vreme na sreću se odabere pisac ili umiecinik kome se dozvoli da se pojavi u Kompien:iu, letrjem, carskom dvorcu. Treba se držati tradicija! Evo primera milosti kojom su obasipani. Ovo sam čuo od, čoveka koji je imao •«reću ·da uživa u carsk5?j ljubazrnosti. Can se žalio na svoje oči:

— Čudno, više ne mogu da razlikujem plavo od crnog!. Ko e ono tam)”

-— Sire, to je gospodin Ber OZ. .

Car podiže slas:

— Gospodine ĐBerlioze, 1e li, vaše odelo crao ili plavo?

— Sire, — bpožuri Berlioz da odgovori — ne bih sebi dczvolio da se pred vama DO-

+ ije ik . ,()

· D f bi

javim u plavom odelu, Crno je! — Dobro! — odvrati ćar. To je bilo sve što Je Napoleon III za četiri đana imao da kaže šlavnom kKompozitoırU.« ške o naglom usponu čuvćnih kokota. Jedna bi mirno mogla nositi naziv »Ođ koli-

” be do, dvyorca« Braća Gon-

kur zabeležila su je po pričanju književnog kritičara Sen-Viktora. Reč je o ženi koja je iz Poljske stigla kao Tereza Lekman, a u Parizu se prošlavila i obogatila, pa čak stekla i ime čuvenog portugalskog plemića La Paive, : | ,

»Pobegavši od svog muža krojača, „Jevrejčica Tereza našla se na obali Sene.” Pisac Asen Usej (poznat po zapisima iz' Drugog carstva) našao ju je polusmrznulu pod jednom klupom na Jelisejskim Poljima, — baš na onom mestu gde joj je docnije grof Henkel-Donermanrk sazidao dvorac sa stepenicama od oniksa i mramornim stubovima«. "Pa zgrada koja je izazvala mnoge puiče i danas postoji.

»Pošto je živela s·:čuvenim pijanistom Hercom, ostavila ga je da bi se udala za La Paivu· Od njega je želela samo' ime i odmah ga je napustila, rakavši da je »on za to dobio obeštećenje koje je žcleo«, Kasnije, jureći jednog boratog ljubavnika po celoj Evropi, našla se u Londonu bez ijedne pare i kad je već bila spremna da se ofruje, njen bivši muž La Paiva obasuo je novcem. ..«

RNJIŽEVNICI

Kafkadđ sa...) izbor događaja i jedna rečenica umesto zaključka otkrivaju stav braće Gonkur. Evo kako su opisali susrst između Viktora Igoa, koji se posle pada Napoleona III vratio iz izgnanstva i kao bradati Zevs seo na olimpiski presto književnosti, i Ernesta Renana, bpisca »Isusovog života« i »Uspomena iz detinjstva«.:

»Kada je Igo pružio Renaı · ruku da se oproste, ovaj se saže da je poljubi. Nema li u tome nešto od s'b ya bogoslovca koji ljubi ruku svom biskupu?«

Pre devetnaestog stoleća svaka ie mova građevina bila moderna. Tek od neđavno se moderne građevine moraju takmičiti s imitacijama starih. e

Postoje, natavno i zabele-

Ima primera” kađa je u »Dnevniku« zaista samo snim ljena neka scena, zabeležene

wbične reči velikih ljudi. Tako je opisana večera kod Zo,

le, na koju "je pozvao svoje prijatelje đa bi im pokazao svoj hovi dom:

»Radna soba „u kojoj. je mladi pisac ustoličen ta velikoj naslonjači... Spavaća soba s baldahinom, prozori-

ma iz Dvanaestog veka od

kruškovog drveta, fapiserijom i svecima po zidovima i tavanici, oltarskim rezbarijama nad vratima, u pretstavljaju malo neobičnu sredinu za pisca » Assommoir«-a. Poslužio nas je zaista izvršnim jelom, pravim boslastica. Flober je suviše jeo i pio. On grdi »građane«, što njegovoj susedi, ženi Alfonsa Dodea, veoma smeta. Neraspoložen i ljut, kompozitor ŠSarpantije sedi postrani i gunđa, a suviše glasni doma– ćinm napušta sobu, dobacujuĆi za Šarpantijea: »Nevero= vatan je. Želeo bi da samo on, on potpuno sam bude u salonu«...

O Floberu je u »Dnevniku« zabeleženo da'uopšte ne razume umetnost.

»Za dvadesetpet godina nije kupio nijedan umetnički predmet. Kod njega u kuči nema nijedne umetničke slike, nijedne stauete, nikakve zgodne stvarčice. Pa ipak on sa zanosom govori o umetnosti samo zato što to donosi uvaženje, spada u otmene teme, uzdiže čoveka i što je »antigrađansško«. Flober voli ume{nosi kao divljaci sliku: na taj nzžin što je gledaju naopako.«

Sve to iz »Dnevnika« zvučalo je u svoje vreme * „a zajedljivo, Današnji čitalac, navikao na složenije pogleđe, bita se verovatno šta treba da očekuje od te knjige. Ali, svakako već čekanje od šest decenija razvijao je inferesovanje i po proceni stručnjaka n samo sadašnje skra ćeno izdanje, već i ono potpuno što se završava, ubrzo će. postati »bestseler« u Fran cuskoj,

ı Barokni

osvri

Enrika Josifa

Reč je o muzičkom ostvavehju Rnrika Josifa, o nje&ovoj »Antičkoj Sonati« za ovkestar, koju je Beogradska filharmonija, na svom drugom sezonskom pretplatnom koncertu 6. novembra, uvrstila u svoj program. Moj odnos prema Josšifovom delu o kojem je reč (samo prema tom jednom, takvom njegovom opusu), odnos jednoB muzičkog ukusa flormiranoš ne samo prema ličnim pieodispozicijama za ton u hJegovoj umetničkoj funkciji nego i pod opštim društvenim uslovima opstanka, nije ni iz daleka onakav kakav je bio kada se Josif, pre viže od dve i po a manje od tri godine. pojavio, uskoro po završenim studijama, sa svojim zapanjujućim, tragićnim patosom natopljenim »Isečkom«, kompozicijom za solo-soprah, klavir u četiri ruke i. recitatora. Ima za to razloga u stavu prema čijem bilo osvrtanju unatrag, iako khompoziciie u đuhu i stilu, čak i u fiksnim. praksom osveštanim, istoriski afirmiranim obrasema muzike jed nog već pređenog doba i jed nog prevaziđenog razvojJnoS slupnja u postojanju i krelianju muzičkog jezika po njegovoj sopstvenoj imanent noj zakonitosti — nisu nika-– kva nova pojava, niti jereš, niti neki pokajnički povratak ortođoksiji. Istoriski rettogradnih osvrta i reminj"cencija, — čas kao nekog žšla za »dobrim starim vremenima« formalno-strukturalne celovitosti i logičmosti muzičko-jezičke soecifičnosli kao takve. čas kao neke egzibicionističke, prkosne pa rade koja je u stanju da potvrdi kompozitorovu vnalačku snalažljivost i na flu ponavljania i podražavanja stiIcva koji su prošli, čas opet u smislu nekog blagog potsmeha »savršenstvima« prošlosti, iz čijih je kulturnih era svaka jednom bila jedna punovažna i društveno-istoriski uslovljena sadašnjost, savremenost, alttuelnost, dakle i jedna »modema« (kakc je samo renesansni Monfeverdi bio nedopustivo moderan za Đovani Artuzi-a, 1600–inite godine!) tih i takvih osvrta, iz ovih ili onih idejno-estetskih ili intimno-emotivnih pobuda, bilo je i ima mnogo u muzici. Ima toga, naravno i kod Sšavremenih majstora, i kod onih kojima ie muzikalni duh Enrika Josifa veoma blizak, u smislu Geteove izbornmosti, rođački blizak. Nije čak nimale apsurdno. ft]. moglo bi se jakim istoriskim i muziko loškim arpumentima braniti šhvatanje da je muzički spe-

cifični jezički izraz pogotoVa u okvirima sistema temperirane dijatonike, u okviTima fionalnog sistema, — u opadanju, u dekadenciji, već od vremena »srebrnog doba« Bahovih sinova, a svakako od vremena Betovenovih TOmanftikom nagriženih posšled njih gudačkih kvarteta, te da ic, zato, osvrt na barok tuga. za izgubljenim vrhuncima. Sasvim je, dakle, shvatljivo i (moralno, koliko i estetski) opravđano poklonjenje jednog današnjeg umefnika uzorima prema ko jima gaji divljenie. Za Josifa su fo barkoni maistori, i njegov sopstveni idejnodeklarativni komentar už prvo izvođenje »Antičke s"nate« o ovom i ovakvom nJe govom odašiljanju pozdrava očuvanim idealima minule epohe ne ostavlja u tom DpOgledu nikakve sumnje. o

Ne možemo ovde zalaziti u razmatranje onih vec pomenufih rsznovrsnih pobuda kod savremenih muzicara, da se jednom, ili s vremena na vreme, okrenu unazad. Uostalom, motivi Prokofjeva za rad na »Klasičnoj simfoniji« izloženi su u autobiografskom napišu majstorovom, pa je prkosni nestašluk, koji seva iz samog mu-– zičkog dela, posvedočen i autorovim deklaracijama. No, ono što bih ja ovde da kažem to je neosporiva istoriska i esteiska činjenica da eiož Stravinskog duhu i jeziku PPergolezi-a,. u »Pulčineli«, nije vrhunac stvaralaštva ovogs majstora, da stil i duh Riharda Štrausa ne kulminiraju ni u rokokoizirpncm »Građaninu-plemiću« ni u plesnoj sviti po Kumrenovim »Klavsenskim piiesama«, da Prokofjev ne bi bio ono što jie i što će zađu“o ostati. da se zadržao na SVOjoj »Kalsičnoj simfoniji« a da, metođska maestrija ilustrovanja svih mogućnosti savremenog instrumentiranja, kako je ova pokazana u Bendžamen Britnovim Varijacijama na Perselovu iemu, stoje blisko, u metodskom po pledu, Betovenovim Varijaci iama na Diabelievu temu, tako đa ovo poslednje delo savremenika uopšte ne može služiti za primer osvrtanja u prošlost.

Razume se da. je lako složiti se sa Josifovom formu-– lom-pitanjem: »Ne leži li svaka umefnička „savremer.ost i u načinu, a ne samo u sredstvu?«. Ima tog savremenog načina i u ovoj »Sonzti«, ali skoro isključivo u insfrumentacionem postuplu Josifnvom sa baroknim fipičnim formulama. premda ga ima i u izvesnom jubi-

ARHITEKTURA

SKOLA U SIBENIKU

stvaranja,

u ispravnost svoga stava kao autentičnog odvraza vremena i smatrajući iskreno

stava jedinim ispravnim butem on koristi iskustvo vekova kada arhi-

izražavanje toga arhitektonsiog

lirajućem figuriranju melodijskog moliva u Preludiumu; ima ga osobito u poludemonijački ~ poluhumoreskno aromaftizovanom procesu kretania Wugete (u 5010 hiaviru nad picikatima 8Sudača, u uporno stakatiranom kotrljanju tonova, u kapijanju čeličnih pastila iz kusgličnih ležaja umesto suza, u iznenadnom, ortodoksncim, nestrpljivom i gotovo šaljivom završetku tog stava). Ima log savremenog uha i sluha, brzo za pastoralnim nimbusom treperenja dveju zamo-ovski inkantiranih flauta na početku Žige, u fagotu i trubama sa rogom, u njihovom imitacionom ftrčkaranju, u jedmoj starimskoj idili lakonogih muza, koje su se, pretvorile u gipsane manekehne, pod neonskim svetlosnim slapovima trgovinskih izloga; ima tog zakonito aktuelnog zvučanja, posle preskočene i ne znamo zašto izostavljene Arije, u pravoverno kliširanom siroju barokne Pasakalje, u uvodnom cdeljku klavira po kojem kroz dve oktave razraiaka rade unisono dve ruke; ima ga u tmulom i stravičnom broju tremolirajućih violončela i basova, među koje se uvlači zagušena tema sordinirane irube, u nekolikim fino iznađenim de taljima varijacionih | mena ipkom koluianja jedne metal mo i stakleno rezonirajuće Pasakalje, sazdane iz mesinganih ploča i spiralnih federa. Najzad, u poslednjem preobražaju teme sa utvrđenim tokom njenih harmon= slih funkcija. ima istinski dramatičnog palilosa, Ima zebnje i drhtavice ljudske, možda nekog ozarenja uoči smr ti. nekog hrabrog dočekivanja neumitnosti kraja, da razume se, osveštenim Sredstvima: tihim tremolima gudača na fonu solističkih deklaracija klavira, ali posle vekovne prakse prisustva praobrazaca i prototipova muzike u njenim ljudskim osmišljenim formulama. No, čini mi se da bi svega fioga bilo i više i još bolje, da je savremenost načina bila manje sputana samom građom, melodijskim i ritmičkim in= vencijam3, koje u ovom sVoOm. delu Fnmriko Josif nije imao stvaralačke volje ili možda stvaralačke hrabrosti da po= traži u dnu svog sopstvenog zaista misaonog i gnjevno= poetičnog bića.

Pavle Stefanović

_ Tamo gde potreba diktira izgradnju novih objekata, jedini je ispravni put podržavanje masleđene tradicije: posedovati hrabrost sopstvenog uverenja i graditi iskreno u svom vremenu.

TI. M. RICHARDS: arhitektura«

Ako je ova hrabrost „pošedovanje vlastitog uverenja, onog Rembrantovož ili Gojinog, TuluzLofrekovog ili Lošovog# uverenja, ako je ta hrabrost iole premisa umetničkog stvaranja, ba ako je umetničko stvaranje nužno iskreni odraz ličnosti kreatora unutar kompleksa njegovog mentaliteta, etičkog 1 estetskog shvatanja, kreativne imaginacije i zanatske sposobnosti, ako je to tačno, možemo pristupiti analiziranju jedmog neobično Interesantnog arhitektonmskog problema rešenog u vitićevoj šibenskoi školi na način principijelno, teoretski fiksiran još pre 92% godina u polemičkim mislima Koste Strajnića (u diskusiji s Vinom Brajevićem, »Novo Doba 1930-5351 g.j, ali do sada, u našim razmerama, još nikada nerealiziran: odnos suvremenos arhitekta prema iskoriskom ambijentu. Unutar, istoriskog dela starog Šibenika, u direkfnom kontaktu sa franjevačkom romanskom crkvicom, patriciskom venecijansko-renesansnom palačom, te autohtonom pučkom arhitekturom, 1lo-

cirana je škola sa svojim specifičnim potrebama

suvremene pedagogije i svojom vremensxom distancom od nekoliko vekova, Prihvatajući rešenje tog konflikta prostormog identiteta i vremenske distance, Vitić ga pre Svega rešava principijelnim rasčišćavanjem u altemativi: prilagoditi plaširanjem i imitiranjem istoriskih elemenata ar-– hitekturu ambijentu, ili u taj ambijent uklopiti

dosledno savremeni izraž. Između tih dvaju mo-

gućnosti izbora projektant definira svoj stav, stav čoveka preokupiranog psihozom dvadesetog stoleća i ne stideći se i ne zataškavajući svoje estetske osećaje, arhitektofska shvatanja, '"tonstruktivne mogućnosti, . a niti utilitanme potrebe, on ikreira objekt kao beskompromisni tunkcionalni i estetski iyKaz svoga shvatanja, a time i doba u komejživimo. Jer bre svega nužno je mapomenuti da Vitićev

arhitektonski opus (započet neposredno pred rat

i sada u punom zamahu) senzžibilni je izraz šubjekta duboko pvožetog i zainteresiranog intelektualnim shvatanjima i materiialnim dostignućima civilizacije i kulture sredine dvadesetog stoleća u svojoj konkretnoi modifikaciji seografskih "KOOrdinata i mentaliteta našega tla: kombple&s Pionirskog gnada u Zagrebu, stanbeno našelje na Visu, »Jugokeramika« u Zaprešiću u materijalnom vidu pretstavljaju tretman tehnički sređene i doterane arhitekture, a u psihičkom smislu savremeni. iznažč

oslobođen hladnih shema Malievićevih arhitektona .

i kompozicija kvadrata, njihovim transplantivanjem u liMiku humanizirane arhitekture,

Ovako predđisponmiran stvaralački impuls su-_

Rkobljen s realizacijama drugog vremena i šhvatanja ne oponira, ne imitira, ne bplagita: verujući

»Moderna .

tektura mije bila pomodni malograđanski kič »stilskog« izživljavanja: kao što je renesansna palača ovdje nastala u vis-a-visu s romanskom ecrkvicom i kao Što vizantiska katedrala, romanski toranj, gotska upravna i renesansna javna zgrada stvaraju visokovredni arhitektonski ambijent venecijanskog trga Sv. Marka, ambijent nastao kreiranjem arhitekata, koji stvarajući svaki u svome vremenu (ssavremeno«) doživeli su .to vreme i izrazili ga iskreno građevinama ispunjenim duhom svoga doba, tako 1 Vitić »podržava nasleđenu trađiciju« i stvara ambijent u kojem istorisko nasleđe i savremeni objekt čime povezano komponovane delove.

Skola Vitića ie kristalni kubus čistih, svetlih ploha od kojih oma ma istočnoi strani rastvorena je u svoj svoioi veličini podatno orijentiraiući celi sadržaj na mali intimni školei trg, zelenilo i sunce. Ta škola {e stvarnost dečje psihe u kojoj realnost čvrsto omeđenog sveta uvek nalazi .svoju prozračnu opnu za let u imaginaciju, stvarnošt u kojoj atmosfera »razreda, tvrđi, hladni i zatVoreni prostor ožbukanih zidova umesto konkretnosti šeste stene malazi svoi prodor u emotivni registar plavih vizija svoda i semki pinija, u bogatu igru nijansa sunčanih traka, u arabeske lišća, taraca i stena lomnjenjaka, u prostor koji se nameće kao nužna kompenzacija mentalitetu deteta.

Ta škola je realizacija dijapazona vremena razvitog na snažnim društvenim „previranjima i stabilizacijama u forme Života i shvatanja oslobođenog inferiornosti, opterećenosti, kićenošti, lažnosti i Dperfidnosti civilizacije koja je eMWsploataciju proklamirala kao princip, eklektički kič kao reprezentativnost, lažnost fasade kao umietnost svoga sadržaja, razvitog u forme životnog shvatanja jednakosti, iskrenosti. čistoće i lakoće: osnovna masa objekta je kvadar utisnut u kamenu podlogu, č sti glatki bijeli kvadar koji čini okvir svojoj ustaWljenoj steni napetoj u ritmu „konstruktivnih

·' vertikala i razapetoi u rasteru šprliaka i horizon-

ftalmih limenmih ventilacija, Rhao opna što svojim laganim i prozračnim odelivanjem unutarnjih „od vanjskih prostora đaje celom kompleksu prisan, lagan, jednostavan, topao 1 prijatan dojam. Lepota čistoće harmonirano odvaganih ploha i volumen38, lepota fakture materijala, koja ideu gradaciii od grube kamene podloge u Koju je umetnuta čvrsta struktura okvira unutar koje tek dolaze lagani materijali staklo i pozadi njega tekstil, lepota iskrenog izražavanja. konstrukcije — tektonskog tretmana osmovne mase, #de je u sistemu armirano-betonskih Breda i stupova napeto staklo, te stereotomske plohe kamenog zida podnožja sa izdubenim karakterom otvora. — lepota gde se upravo u kontraepunmktu fih dvaju sistema građenja dobila vrlo

izražajha skladnost cjeline, ta lepota, kao kvalitet

harmoniziranja mas& i ploha, kao kvalitet fakture

- materijala i njihovih odnosa, kao kvalitet izraža-

vahja sadržaja, i statičkih vrijednosti, kao Kvalitet odaza inkarnmata u hladnom felu objekta, ta lepota dobila je ovde svoju realizaciju visokih Kkrealivnih vrednosti, eo

Ovako savremćno koncipiran 1 realiziran laj

'— umetnosk,

ola u Šibeniku

objekt sadržava u sebi estetska (a time i etička) stremljenja autora i našeg vremena, Ssadržava ih i predstavlja autenličnu manifestaciju shvatanja i prilika jedne vremenski i sociološki određene sledine, Naše sredine, Pa iako je io dovolino za teoretsk, besprekornu harmonizaciju, u konkretnom slučaju, kađa taj objekt nije Đbamo jedinjca celine, već je organski srastao s tow celinom, nametalo se ublaživanje sudara putem umetanja tampon sloja pomoću kojega se objekt uključuje u svoju okolinu. Za ovai tampon Vitić odabue lokalni materijal — kamen — kojega je već tako spretno iskoristio unutar koncepcije same zgrađe, i koji sada upravo zbog njegove lokalne svudprisutnosti (stari gradski zid nasuprot glavnc*: pročeija, palača 8 leve strane škole, crkvica na južnoj strani trga u užem ambijentu, a celi Šibenik i region u širem) ORO i kao okvir koji mu povezuje objekt s okoinom. Vitićeva škold znači veliko saznanje u konkretizaciji i dokazu ispravnosti teze Rihandsa u svetskoj literaturi i Strajnića u našim razmerama OUmjeinička djela uvijek se međusobno podnosč i harmoniraju, bez obzira kojemu vremenu ili kojemu stilu pripadala«). znači arhitektonsku reali- . zaciju u punom značenju te reči, realizaciju koja u sebi uključuje onu imanentnu, ali danas prečesto degeneriranu, komponentu humaniziranjia o” bjektivne stvarnosti, komponentu koju nazivamo

-Andrija Mutrjaković