Književne novine

*. OČI,

i , Će 1ı p 70

TU Parizu sam tražio Dre svega novo i ekspebiment. To je razumljivo kad se uz me u Oobzi” da sam tek bio napustio Beograd u kome je želja za novim najaktuelnija pozorišna tema, Stoga sam i žurio idući od pozorišta do pozorišta, da što pre vidim Šta pretstavlja savremena paniska-francuska . pozornica. Tužno je pomalo, ali istinito (i veoma poučno) da sam zaprepašćujuću svežinu video upravo tamo gde je nikalco nisam očekivao (»Komedi Transez«), a da sam se — gde sam mislio da Ću sigurno na-

ći majzanimljivije (Pozorište .·

u krugu) ja — dosađivao.

Najlakše je oduševliavati se nečim notomo velikim i značajnim, (To vade svi dile tanii i amateri). Pa, ipak, la gao bih kad ne bih priznao da sam se u Parizu najviše oduševio Moljjerom, onim iz »Komedi fransez«! Čini mi se da, sam sada prvi put mo gsao da uočim čistotu i Dpreglednost, Molijetove KWompozicije. Nikad dosad nisam mogao tako jasno na bOozornici da shvatim tu kristalnu jasnoću njesSove jednostavno sti, Niegove »Učene žene« u

»Komedi fransez«, date sa otsustvom svakog dwugop :tva osim klasičnih bpo-

nih „dale su mi savršen ulisak smisla, karaktera j ci lja pozorišta uopšte. Za me me je to bilo dragoceho iskustvo. Izvođenje njegove operekomedije »L,jubav kao lekar« (na isloj pozornici); težnjom da bude što autoentičnija molijevski, bila je neobično sveŽžŽa po slobodi tiraženja da donese vreme, }ličnosti i glu mu doba. To je bila riznica »improvizovane« glume. ško la njene duhovitosti. Izvor inspiracija i asocijacija.

Uz »Komoedi franseze moramo odmah postaviti »Teatr nasiona] de FOpera« sa Ada movom »Žizelom« u Kkocćoguvafiji, režiji Lifara sa njim muškoj ulozi -(Ai

u glavnoj | l ber). Ono što Je Komedi fransez« u francuskom Dpozo rištu, to je svakako »Teatr

nmasional de TOpera« u fran cuskoj operi i baletu. A ka ko je Lifar postavio i igrao »Žizelu«, | može i sme samo u pariskom »Teatr nasiona] de FOpera«. Ivef Šovir'(Zizela) sme da se uvrsti u tu veliku klasu (ja bih je nazvao romantičnom). Dva »moderna« baleta data isto veče (»Septuor« i »Entr de rond«) upravo su potvrdila da Lifa”p ne daje »Žizelu« kao veliki romantični klasič ni balet iz poštovanje prema francusko baletskoj tradiciciji. već da su i njegove »mo derne« igre koncipirane Uustvari romantično, čak i uz ritam rumbe, Kako se to ko me dopada. to je druga stva!, Ali ie činjenica da sui u tom slučaju bili u pitanju koreografija jednog velikog klasičnog francuskog baleta i francuske baletske tradicije. Marsel Marso. je mimičar kome ruke i noge. ili staš i vrat. sSovore isto toliko koli ko njegovo lice. A njegovo obrve. i usta! Najviši domef, možda, scenskog SOvora. Doklegod je Mautso na šceni, u gledalištu se ili ra„leže smeh, ili vreca suža, Režija njesovih komada mi slim da je na istoj visini 53 mjegovom mimičkomn: umetno šću. Čini mi se da je Marso ujedinio u sebi i u svome mi mičkom pozorištu sve što Je otkrilo i stvorilo savremeno moderno. pozorište. I svemu

tome uspeo da ulisnme SODp~

__stveni počai. 'ransformaciMa __ja komedije \ | __drame u roman, btoze u li-

u fraagediju. viku, prošlosti u sadašnjost, sadašnjosti u san sna u javu —to sve odjednom obuhvata 0 ;

tako se to današ,

Od „KOMEDI FR) do „GRAN-GINJ

jedna Marsoova pantomima bez menjanja dekora i Mosti ma sa istim glumcem. Od pet osoba nastaju samo dve, od dve mnoštvo, svet, vojske, stihije. To je Mapsoova pantomima. Vilara 6u kod nas mnogo hvalili povodom njegovog gostovanja. Ali ćete mi Dpoverovati da je on Sšasvim drukčiji kod kuće, u -svojoj »Palati Šajo«. U. dvorani sa pet hiljada · sedišta (čitaj: gledalaca), sa ogromnom, zapravo džinovskom pozornicom, sa stotinama svojih re-

Alber

lektora i zvučnika, sa najmodernijom tehnikom efeka ta, sa nebrojenim glumcima prvog reda Vilar izgleda vaĆi i značajniji. Njegova pretstava Šekspirovog »Magbeta«, nije. drugo nego veličanstvena opsena. Vilar ne forsira nikakav određeni rcalizam. Sve što postoji na toj ogromnoj praznoj pozormici pretstavlja, ustvari, svet imaginacije, svet tragedije, Šekspira kao ideju, Radi sc o »živim slikama«, o igri mašte, senkama i ponornima. vrhovima patetike | zanosima lirike — sve podredeno tragediji! Sve je u toj pretstavi samo i jedino tragedija. I ona nadvlada, u jednom skoro košmarskom sim plicizmu upotrebe pozolišnih sredstava, u kojima Oogromnu ulogu igraju (narav-

"no. pored umetnika koji ih

koriste spretno i sa mercm i ukusom) boje kostima u dvema ošlim disonancama kao što su jarko crvena i kao ništa — crna, blješteći reflektori i mrak, i senke. senke osenčeni mrak svih mogućih gustina. A zatim dovođenje glasova sa DOZOTnice fakoreći u uho gledaoca zvučnicima koji čas sablasno šarućču, Čas bezumno laju, čas oburvaju planine. Krajnji rezultat je Šekspir. Bolje veći — Vilar. Ili Vilarov Šelcepir.

Kamiju nisu, meduftim, Do frebne nikakve (tehničke) senke i osvetljenja. Njemu nisu potrebni ni pozorišni ·prostoti (njegova pozornica jedva dna je široka čeliri,

' duboka dva meta). Njemu

na Dozotrnici treba samo čoOvek (glumac), ili bolje reći — samo i jedino reč. On kaže i sam (u programu pozorišta) da ga interesuje i u pozorištu jedino tragedija savremenog čoveka O(iaime, kako se oma može kompleksno i što prostije i što ubedljivije prikazati na pozornici); Kami je svestan da je pozornica 'sfrašno ubojno

. problem. Natavno,

b- A, TT

aa ili aaa ai NU E a Oea SMA: — Oe | S AE IL NO | 1 O O OM, MD, i

Wave · '

sredstvo. Samo kako, kako to učiniti, kako bĐrići čoveku. To je njegov pozorišni u tome je odlučujuće pitanje kakav tekst izgovoriti da to ubojno sredstvo deluje nmajbolje, tojest mnmajhumanije. Zato on' »emituje«ć jedan tehst kojj (po njegovom shvatanju) mora, da deluje na ljude ljudski, To je njegova adaptacija jednog pozo

rišnog Foknera (Rekvijem za jednu , poni). A to. što

Kamij i Fokner igraju danas u Patizu, najdublja je i naj-

Nami

potpunija tragedija. Još vi-

še — tragični užas bez Opoziva i bez izmene. Tu se ljudi, ubijaju. žderu jedan

drugog, kopaju po dušama, riju po očima. Knv, užas, bi lo da su u duši čovekovoj, bilo da se slivaju niz ruke ubica. Ne znam koliko je time zadovoljan Kami, i da li on samo lo hoće. Ako je io

hteo, onda je to postigao. Ali, šta je time postigao! »Ornifl ili promaja« zove

se „Anujeva »ftragikomedija« koja sada zabavlja Pariz. U lom komadu se Anuj šali, ali mu je i gorko od te šale, Samo, lo je daleko od onog »eornog humoyra« koji boklanja neštedimice Marso. Anujeva gorčina je zasićenost i prezianje ljudi i života. Anuj tu čas kaže,da je sve što posloji vredno da čovek živi i umre zna fo. Čas opet

da sve to nije život, i da sve to ništa ne vredi. Smisla nema -— rekao bi jeđan Anuj. A drugi bi sa. ukoreo (blago i sa blagim „humorom) ocdmah zbog toga.

"Toliko je lepih strana ŽiVOta koje su nam nepoznate ili nedoslubne. Zaio je Anuj ponekad snažan, bun ošire otrovne satire. No zbog 1oSa je i bled izgubljen. U ovom komadu ga- zanima pro blem tragedije starenja jednog umetnika. I kao da plemenito ukazuje na lo da je rešenje u mladima, u nastavljanju čoveka kroz one koji dolaze. A odmah zatim

to je nejasno, čak kao da

je i uprljano. Onda, znači? Ništa? Inače, pozorišno nema fu ničeg novog. To je ·jednostavna komedija najsta rijeg realističkog tipa, s kra ja veka, Za ono što. Anuj hoće da kaže, takav lip komađa je potpano dovoljan!

Jedan Pirandelo u »Pariskom pozorištu u Rkrugu«,

OLA”

mora se priznati, privlačan (pozorišni) zalogaj! Ali, nažalost, moram odmah da kažem, jer nije poltebno troŠiti reči. Parisko pozoište u krugu »zanimljivo« je sa'mo zato što igra u Kkvrugu. A to je, čini mi se, potpuno nedovoljno, Pirandelo? Sveli su Sa na najuži »krug«. Htie li su njime da posole jednu »komediju«, u kojoj je mnaročito smešno to, što su svi »autenfični« Talijani, jer govore brzo, ftemperamentno su (čak se i nogama cakaJu i valjaju po podu). Doduše, napisali su na mMDrOgramu da ie to adaptacija Pirandela. A Pirandelo? Sre ćom, uopštie, celo veče, u celom komadu ga, nema.

Ako čovek hoće da gleda pravu bulevarsku laku-diju, onda je mnogo bolje. da sleda »Zlato i slamu«, komeđiju očigledno lonstruisenu i glupu, a ipak kraj svega toga — i pametnu! Ne pretendujući ni ma kakvu ozbilinost, u najlakšem bulevarskom stilu »Zla~-

„to i slama« (u pozotištu »Mi

šel) načinili su takav kalam bur da se publika valja od

smeha. A ideja komedije je |

zaista plemenita. Prava ljubav je zlato. Trgovina lju bavlju vodi u bezdan. Prezrite zlato plaćeno ljubavlju. Najčistije zlato je ljubav dvoje mladih bez obzira ma tegobe i prepreke,

Ali, uz ovakve lakndije (ko ja može čak da bude i pametna), ima i manje naivnih i bezopasnih. Kao ona u »EBvru« (»Toplo i hladmo«). Jedna mlada žena zakune SvoSša ljubavnika da zavede ljubavnicu njenog mylvog muža, kako bi joj preotela nasledstvo, mesto u grobu MRKraj njenog muža. Kad to mladić učini, ona je blažena i pada u noaučje svoje služavke!

Ako već timeba da se gleda užasno, onda je mnogo

celishodnije otići u pozorište ·,

»Gram ginjol«, gde za jedno veče vidite karminski — krvavu sa bistva i samoubistva. Osim losa u ank'-aktu videćete kako žena zatiče muža u kre vetu sa drugom ženom koju mu je ona podmeinula kako bi ga mogla uhvatiti na delu i tako doći do razvoda. Osim ftoga — do gole kože svući će soelri žene i jedan muškarac! Tome {reba dodati da je 10 pozorište u je-

pretstavu čeliri u-

dnoj kapeli, čiju autentičnost potvrđuje čitav »pedi~

gri« u programu) i da se sve lo dešava ma oltaru među kipovima anđela. onda je mo

žda zanimljivije od svake druge (umetnički pretenci-

ozne) gluposti,

Bogdan Čiplić

(Nastavak sa prve sfrane) tivnost, isčupati se iz

me je reč.

nc j za pozo?išla i

turno-prometne zajednice.

raju odbori po granama,

jednjice. no poredđanoj

slu — ukoliko već namera osvit

da u unutrašnjosti.

ni su po mnogim muestinin U Negotinu, Zaječaru,

| | | | | \

konvencionalnih »prosvetanskih« formi rada i okupiti na tom značajnom poslu najistaknu tije ličnosti iz domena o ko-

Prvi korak je lako učinili. Zatim su obrazovani sa-

vezi po granama: za narodradničke univerzilete, biblioteke, za amaterska dramske sekcije i najzad — za muzička društva. Posle toga su svuda Održane sre„ke skupštine Kul

Sada se u srezovima stvaa u većim komunama i opštinske kulturno-prosvetne zžza-

Tu bi negde bio kraj Žurhronologiji slvaranja move organizacije. Ali tu počinje i diskusija o dosad obavljenom Dpopostoji da se dade i neki na tekuće probleme dobrovoljnog kulturnog ra-

Razgovori o ovome vođe-

Pirotu, Nišu, Prokuplju, Vranju, Leskovcu, Peći, Prijepolju, Čačku, Valjevu, Mla-

cama

ZBACI

(Nastavak sa prve sirane) retko se· stide da budu nesrećni.«

Deci · šu igračke nasušna potreba. »Dete nije što i st"uk ruže. Moramo se mučiti da Sa podignemo, Verujem — kaže J,orlkkina Jer ma — đa u fome gubimo Dpola života. Ali sve je fo lepo. dobro, zdravo.« TI onda kako da u tom definjstvu ne vidimo i svoje i da svome de-

„detu ne pružimo malo sno•va makar i za dve tri pare...

Crni dečak Ričarda Rajta, »želeo je da ode»u bioskop; sva njegova čula kao da su bila gladna tih živih slika, U bioskopu je mogao da sneva bez napona; prosto se samo zavali u sedište i oči drži obvorene«. Otvorene oči! Dete uživa da gleda, da tapše. Mala Alisa, koja će »u svojim zrelim godinama sačuvati jednostavno i nežno Srce svoga detinjstva« — »treba samo da otvori oči pa da: se sve 'bretvori u suvu sitvarnost«, piše Luis Karol. Zato, kad zagleda u jednu knjigu: »uh. kakva mi je te knjiga pomisli Alisa — ni slika ni lbazgovora«. Da li su te reči zapazili i izdavači dečje literature alo kraj sebe nisu imali ilusfirotora?

A ako bismo želeli da ovu panoramu završimo i stavovima čuvenog dečjeg pisca u svetu — nemačkog pesnika Eriha Kestnera — dovoljno ije da prelistamo meke stranice omiljenog romana »Leteći razred«. On kaže: »Z08' odrastao čovek može potpu-– no da zaboravi svoju mladost da jednog dana više uopšte ne shvata· kako i deca znaju ponekad da budu žalosna i nesrećna? (Ovom prilikom vas molim od sveg srca: ne zaboravite nikad svoje detinjstvo! Obećavate li mi to? Časna reč?). — Ne zaboravite svoju mladost! To zvuči nekako suvišno sada dok ste još deca, ali to nije suvišno. Verujte mi!«

Sve te reči, lilterayne asocijacije, navirale su- čoveku prilikom posmatranja nekoliko izložbi na Kkraju prošle godine koje su prikazivale celim svojim delom ili odeli cima umetnost industrije de čjih igračaka. Dakako da od tih manifestacija, pored izložb» igračaka .iz Čehoslavačke i ranije iz Sjedinjenih Ameničkih Država, izložba »Umetnost-industrija« zauzima najvidnije mesto. Dovoljno je navesti desetak imena domaćih krealora igra čaka čiji krpemi muedvedići ili crnci, vojnici i lutke, domaće životinje i dečji saobraćaj pobuđuju ljubopitstvo 1 divljenje odraslih. Me lanija Velikonja, Anđa Stefanović, Ljuba Panić, Anica Polak, Božena Šulentić, Zinka Ivanović, Nada Pleše, Da nica Šantić, Viola Marinović i Dragoslav Lukić pokazali su da imaju večne detinje mašte i umetničke invencije da ožive čitav mali diznijevski svet na jedan poetski način. Posebno.su interesantne makete saobraćaja, koje potsećaju na reči Bransoa Boajea iz romana »Zabranjene igre«: »moftorma vo zila jeste da su brža, ali samo zato da se njima brže

” * nagrajiše«. Mdustrija ustvari su samo Th kotvorine, pa i pored toga što posloji velika potražnja, proizvodnja igračaka je mala jj — ovakve makete zasa-

da .se.jedino. koriste za — re

konstrukciju saobraćajnih nesreća. Ali budimo uvereni... da će industrija dečijeg zadovoljstva' da napre-

· ša deca ne

Nažalost, ta in- mali večnik pripada raznim jezicima ma osnovu svima za

jedničkog mačina života» u svetu.« (Tomas Man). · Nedavno je izdan alma– nah prijateljstva kcooji' je Okupio misli o uzajamnim od nosima među ljudima. Jedna ovakva panorama o deci i igračkama možda je imala isti cilj. Kada "sam G. Tar-

- talju upilao o njegovom de-

tinjstvu prvo što je rekao bilo je: »Izmenile su se igračky...« Samo,da se opet naigraju' — oru-

žjem. |

Tgračke &u slobodni svet malih bića i snena nostalgija odraslih ljudi koji mJkad ne mogu zaboraviti trenutke kada. Se nešto želelo bez tamničkih' zidova 'sujete. Ima nešto čudno i.fragično i prilepljenim dečjim nosevima na izlozima prodavnica igračaka. To je svet bez zidova, svet za kakvim. žudimo — vajldovska bašta ioja menija svoje konture prema našim snovima. Varamo se ako mislimo da ije igračka mešto inferiormo, i fo zato što smo izgubili Sposob nost da Kroz neku bezobličnu drvemu glavu doživimo radost i bol.

Tzmeđu igračke i umstničkog dela nema velike razlike, jer je umetnost elemen taro jednostavni puoktsticaj naše mašte. U fom smislu svako je dete umetnik, siva-– ralac koji ruši razlike izme~-

Lutka iz dečjeg filma đu živog i neživog. između značaja velikih stvari i Ča-

duje i da raduje prilikom robnog čuđenja malih svamnogih svečanosti foliko i Rkodmevnih radosti. Diznijev

loliko dece s kraja ma kraj svefta, jer »deca čine specijalan ljudski rod i društvo za sebe, takoreći sopstvenu naciju; lako i neminovno spuijatelje se čak ji had njihov

Šilja oličenje je te dečje potrebe za bežanijem od krutih. memilosrdnih maređenja odraslih. Igra je više od sna i ma-– nje od surove logike racio-

s lutkama

Iz dečjeg film: nalnih sprava sa jednom jedinom namenom. Revolver ili puška mogu ubiti i ništa više, a u rukama deteta zna-– če kraj ljudskih obličja kojc je ono u stanju da prida sve mu oko njega. Tada više nema čežnji Đred izlozima u kojima sanjaju mede i hukte mali motorni VOZOVI.

U svetlu nove - godine odbacimo jednosmenost Ktetanja, bar u dečjem živolu. Neka mržnja prema ratu po čne od de od ona dva, div na mališana koje i i policija mašla sakrivene, jedne večei, u velikoi prodav nici igračaka. Izbacimo oružja dz svih kutova snova, iz čarobnjačkih vriova fantazija i promena.

A. Mihailović

RAZLIČITE TF

denovcu, Smederevu, Požarevcu, Svetozarevu, Paraćči~-

nu i Boru bili su na okupu lokalni pretežno najzapaženiji kulturni radnici. Pokušali smo iz tih razgovora dna za čitaoce »Književnih noviha« izvučemo nekoliko najzapaženijih »sreskih« Nui turno-prosšvetnih problema.

Neshvalanje nove wlose 'Kulturno-prosvetne zajednice

Ocene su pomalo tamnijih boja. ' Ne zato što možda nema nikakvih uspeha. Ali učinilo nam se pre svega da se izgubilo, puno vremena u 1956 godini u diskusijama o pravoj ulozi Zajednice, Pa ipak, ne u malom broju mesta, i dalje ima ozbiljnog peshvatanja nove orijentaci-

je u kultumom i prosvetnom. radu. Možda je najkarakteri-

stičniji primer Pirota. 'Tamo su čilavu reorganizaciju shvatili sasvim pogrešno i umesto da U radu sa narodnim univerzitetima, čitaoniili dramskimni sekcijama, naprimer, okupe Veći broj ljudi koji bi samostalno vođili taj posao — oni

su obrazovali (iz »finansiskih razloga«!) samo neke već stereotipne komisije. Ra zumliivo „e da se pri ovakvim uslovima tamo · nije mogao ni osetiti neki novi zamah u kulturnom životu.

Nije u suštini mnogo bolja situacija ni u Vranju, gde

doduše ima znatno više redovne aktivnosti Fo selima, ali u tom radu hema ničes novog. Sve teče po: uhodaaim iračnicama slaros Saveza kulturno – prosvetnih društava. Sve forme, razn!' Testivali itd. su iste i ne oseća se shvatanje i hapor da se u' lom radu unese i novi impuls. -

Ima još podataka o zaostajanju u kulturno-prosvetnoj aklivnosti,

Možda je najizrazitiji primer zapažen u srezu Peč. 'Tamo su, naprime?, na osi vaćčkoj skupštini Saveza čitaonica došli isključivo prosvetni ı ferenti iz narodni odbora opština. Nije onda u, čudno što je za pretsednika takvog saveza izabran načelnik za prosvetu narodnog odbora sreza. Nema .ni govora o nekom širem oKupljar.ju novih ljudi koji bi. amaterski, iz ljubavi prema

IDENCIJE

tom> poslu radili na bopularizaciji Knjige, * Valja priznati

da «hije

mnogo bolja situacija ni u Svetozarevu — {lamo su sa-

mo promenili, Tirmu i nuamesto slarog naziva saG& je novi. A shvatanje ljudi pa i način rada ostao je DOLDUno nepromenjen. Na dnevnom reau njihovih saslanaka stalno se ponavljaju već treane tačke: 1, Feslival, Obezbeđenje prostori;a itd. — već napamet' se gotovo zna Šta će dalje naići,

U isto vreme u Prijepolju kažu: »Nemamo vremena za diskusiju opyro blemima moramo raditi«. Samo šta, kako i ko?

Nije svuda istu

Ali podaci kojima laSpolažemo BOVOTeE i o povoljn:Jem slanju u nekim krajeVima. Leskovac i okolna možda su najizrazitij. mer o lome da'ideja o VOJ orijentaciji aktivnosti ne

krGtko

ptrino- u kulturnoj ] prodire svuda sa toliko mnogo teškoća., 'P:-

mu SC pre svega ljudi koji su Ušli u veće Kultur::prosvetne zajednice redov-

došlo ri So Što legata.

no sastaju i rešavaju o najaktueinijim pilan, Vez marodnih univerziteta še odmah prihvatio organiZacije raznih predavanja povodom skupštinske debšte, a Savez amaterskih pozorišta je već okupio puno oduševljenih ljubitelja dram ske umelnosli koji pružaju ozbiljnu pomoeć seoskim sek cijama u režiji, glumi, tehničkim pitanjima, u muzičkoj pratnji, materijalu itd.

IT u Niškom srezu ima zapaženih uspeha. Tamo naročito dolazi do izražaja pomoc Socijalističkog savezu. Mnogi, kulturni javni radniĆć 1 poznati stručnjaci okupili su se, naprimer, oko Narodnog univerzitela. Za hJešovV rad su već vrlo zainteFesovana Udruženja pravnika, ekonomista inženjera druga. U Prokublju su nedavno održali uspešan kurs za bibliotekare bo selima, a u Zaječarskon STeZu su sve seoske čilaonice Ušle u budžete narodnili odbora opština.

Takode ne može ostali nezapažena | | nova altivnost du Smederevu gde je nedavno vođena svestrana · diskusija

O kulturno-zabavnom ŽiVOlu. Karakteristično je'i Veliko interesovanje prosvelnih i kulturnih radnika u

Požarevcu gde je na osni-

vačkoj skupštini Z ajednice !put više gostiju neje bilo pozvatih de-