Književne novine

Milivoje Živanović

Oko 1600 godine šekspir je izgleda izgubio vermi u svćt i »drina je iščezla iz mjegovih komada. Njegovu uobnrazilju opsedaju sve češće mahnite i krvave V sudbine čovćka,

, 'aha“ i preobražavaju se u pesimizma pre

te „Kkvintese. sova dela bp surove optužbe } svega u tragedijama Kralj Lir i Makbćt. Ako je Lirov Život priča o poštepenoni nagrizanju vazuma ogsuđenog da nestane u maglama ludi Magbetov život je istorija ne monomanije., Jedna = Mdeja uvukla se u njegovu Svest i izvitoperila je sve pojmove i odnosše, a postepno i čitav redak stvari. Ali istovienicno Šekspir je u Malkbetu naslikao i oslobađahje zla imanentnog u čoveku i to kroz individualni sigurnim putcvima ıanjegove etičke pa čak izumske sfere, pošle čega „svet ostaje uzdrman i slomijen ali i na neki meobičan način bo gatiji iskustvom“,

U Makbetu je Šekspir kao nikad ranije ostvario strogu jed nostavnošt utiska (pomoću dinstva vadnje, dramske a tektonike, filosoiske ideje i mosflere) Koja e nimalo pična #ža pozžohište č Kao i kod Mshila zaplet krajnosti Jasan, karakteri ličanstveno snažni, stil | komplikovan. ali sličnost je maj imaženija u postojanju ·Tatum skog elemenia, toliko karakteri sličnog za antička t'agediju. Prisustvo sudbinskog u Maukbetu jzraženo je . dramatuškim postupkonı sum vešticama koji komentatori tumačc #zaš pajući uglavnom “dve t prvoj, Veštiće, su oličenje bine, jedna nadrealua intervencija u Makbetov. život pošle šoje on stupa na Sstažu XOčIiDan,” „daje.. čija... gzlokobna. . kretaı omeđavaju sudbinu Tog voljubivog Čoveka, Ovo tumače nje izgleda, međutim, neopravdono: šŠekspi' izvičito naglažšava da su* one pre instumcnti nego sile mraka i, ako ih shvatftimo kao sudbinu, dolazimo u apsurdnu situaciju da sudbina ima gospodara! Uz to je od samog početka jasno du Makbct nije nevin Čovek (pri prvom suBvctu sa Yvošticama on la mečiste savesti kad mu Ppboriču Đbudućno#*t), iako je stvar nagađanja u kojoj ic meri on opterećen ıdavom savoešću, bjilno je to u dramji sam Makbet nigde Me krivi veštice, za svoj udes. Šekspir je veštice zamišlio i kao spreg realnih i nadprirodnii svojstava. Izgleda du, je editelj M. Mil bio bliži onom dru gom shvatanju po kome su YVeštice izraz potsvešnih težnji Uuspavanih u Makbetovim grudima i koje prodiru u njegovu svest putem mnadprirodne »Ojave. To može zaključiti iz njihovog Zloguke stili-

nje-

po-

Venije se

šević

izglcucla,

zacije grotesknih pokreta i ol-

sustva realnih cuta.

Ali veštice su prorekle Makbetu buđućnost, a što je bprorečeno to je i utvrđeno! Poslav lja še tada pitanje gde je njeg

va krivica i da li je kana pravedna. Šekspip se u Makbetu viokobno nasinejsao pojmovima o dob i zlu i odatle utisak da je Makbet mjegovo ponajmanje humano delo. ishušenje je ležalo u samom Makbetu: zlo i dobro su imanentno sadržami i beočugu vremenu koji on ptestavlja, a miškterija dobra sami po sebi je mutna, kao i mistcrija zla, Ne smemo nikako boraviti da je šŠšekspit proiicsnjem sudbine Makbetu na Dpočetku tragedije Hteo da” naglai da ovaj njje slobodam da bira, kad što ne smemo zaboraviti nı vezi između unutrašnjih saagsa i spoljnih okolnosti, Postupci ı kretanje postaju tako dvostruko determinisani: krvava Kljca. mira ka čeka na pogodan sunčan dan a bi proklijala slučajemt, a, slučaj je samo nesaznana iAVesnost,

zZa-

Smrt ledi Makbet samo je povod da” „šŠekspi' zaključi Rkvrož Maškbeta ra je „život samo lutajuć pripovest Jednog

ima sve uslove da

bude ništa, 'Paj dodir realnog i

nadrelnog, halucinantine kombi kac realnog u realnim okol-

jedan od nadvisio

a. svakako su što sc Šekspir nad ponorom vckova. Od presudnog: značaja za vakter pretstave bile su neke osobinoe M. Žživanovića kao Makbeta, Njegov snažni temperamuont i znatno manja moć dočavavanjua senzitivno-intelektualnih stanja postali su sudbina OVE pretstave., Vanredđan psiholoki oj i užašnu jasnoću zločina

W ia-–

ne pripremljenog nizonr spoljnih već opravdanos

; 173 unutnrašnjoni lo.

šekspiv je izgradio (i Živanović

je sledio mu tom pulu) UWomoću psihološkog paradoksa: Makbet je prvenstveno čovek ak „cije, ali i Covek krajne scnzitivne imaginacije, Niegova priroda, a docnije i savest, jezikom movalnih kategorija, Već &e olelovljuju u imaginaci koja užasava i uzbuđuje. Živanović je tačno naglakaVaO Maklbet sebe ne važume i plrerušavao je njegovo uznemirenje u Kkukavičluk, ı njegovu savest u nesigurnost. Ipak, mi stalno znali da imamo pred sobom silno hrabrog ČčOVĆKa, ali zato nismo osećali dovol;j no da je on poražen od početka usled pobede ambicija nad mje-

Ba, Je

bulja ne

SBOvVONe

da samog

smo

govom boljom prirodom. Doduše, tuj plemenitiji deo mne Živi

u Makbetu svesno i Živanović „je to igrazio, ali su svi duševni pokreti Makbeta u njegovom tama čenju imali veličanstvene dimen zije, bujne, gotovo mahbite pteokrete i otuda Makbetove vizijć nisu imale ono senzitivno podrh-

i Marija Crnobori u jedmoj sceni „Makbeta“ ..

tavanje i svetlucanje u svYetlošti dugi svetova. 1 eda da snažun spoljna cksYr ja gušila bojc preosetljive mašte. Ba ipak, bilo je i divnih mesta kad je senzilivni faktor bio ma. visimi akcije u zamahu. Prvenstveno to ı bile scene pred Dankanovi smrt i Bankovo umorstvo. Inač ı celini posmatrano, anov je Miakbetovu tragediju" p'onalao u džinovskoj borbi jedne izu zeino jake prirode sa sudbinoni koja je nadvladava. Za diskusiju da li je to najbolji postupak, ostaje pitanje ne bi li disproporeij (da je Makbet bio mokži i čovečniji) razotila irage

M. GCrnobori igrala Je ledi Makbet, sa primetnim naglaskom mi demonskom u njenoj prirodi. U njenom tumačenju bila je to ličnost za koju nema ıazlike između htenja i dela, osobina koju volja nikad mne izdaje, Ona nijć delovala na Makbeta svojom ženskom prirodom, i to je bilo potpuno opravdano, jer je ledi Mal bet majmanje Mva od svih Bek spir'ovih žena. Najpotpuniji | prirode ledi Makbct j otsustvo svih crta seksa, čini bićem del[ormisanim ga, u svetu moralnih distiikc Ledi Makbpet M. Cinoboti toporena je i sama pred sobom: dobro je «a nju kruna — žlo sve Što Be tome ispreči. M Crnovoti je osetila da sofizmj koje govori ledi Makbet ne mogu da hi Makbeta, i sav svoj intees je usretaoedila nu, formiranje odnosa u kom bi snaga volje domininala nad imaginacijom Makbetovom, Ova je takođe odlučno istakla nead između neobične volje ove i njene siromašne imaginaU početku, ova druga Os je njeno preimućčstvo, kasni pak izvrgava u najveću slakad njenu prirodu prifisnu i, kad u drugom, dolu komada Makbet postane žittva ha lucinantnih i deliriumskih stanja ona će popustiti ı skoro Doludeti — a to &e neće desiti Mak

«ije bim; je se bot: Hol

betu., Jedan ber'metično zatvore) svet bez elastičnosti koju daje mažšta nije izdržao, ali time Cr-

nobori istoyvrenieno podvlači i du binu n c Veze sa mužem koja ni,je mo „mtelektualna zajednica, zločina, Veličina ove kreacijć ješte u wačinu na koji je Crnobori prebrodila dramaturšku pra ninu između njenih poslednji re či u itećem: činu, koje još uvek svedoče o Pelko suažnoj ličnožii, i poslednje pojave, kad še njel duh rastapa u pomtrčini pomu-, ćene s Još od samog počet-

ka drame ona je pripremala laj prelaz (od scenc pri va

ivanja dulhonagoveštavala je da je njene volje potenci'ana O da se prikrije otpor prema zločinu. Kako je iedi Makbet Jičnosi siromašna maštom, za koju su „činovi jasne činjenice u određenim odnosima”, kucanje

Zla) i

PREMIJERA u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

savesti na vrata hjene sVesii bDjažljivo je itiho ao cviljenje vefra-u pustinji, ali neumoljivo Dprisutno. dve scene: kad se posle Dan}lcanmovog ubistva začujc kucanje na Južnoj Kapiji u očima ledi Makbet počinju nejasno da se nastanjuju utvare, Ta slabosti nemoć

prisutna je takođe — mađa ne u

rečima — i u sconi vizije Bankovog đuha koji doživljava Makbet, 'Pako njena prirodg postepeno po pušta, ali' volja ostaje mneokrmnjena, Kađ pred kraj komada domonske crte iščezavaju iz oba Slavna, kataltiera, njen Kvaj, bez 'byuni Rkajauja, u sklađu je sa njenom prirođom: mneumoljivom akcijom prekratiti mučenje. Reditelj M. Milošević zamislio je pretstava strogih, jednostavhih obriša, pretstavu punu otroyvhog mraka i crme boje zla. On kao da je pošao od shvatanja da je Makbet u prvoj polovini ,.DOvVlačenje ljudskog Brca i našiupauje srca zlođuha“ koje se mora

izneti na odmeren i ubedljiv na-|

čin u „svim psihološkim i akcioOnim reakcijama njegovih ličnosti. Tako je jedan svet pakla zakoračio u našu svest, a protagsoni šti su iščupani i+ Oblasti humanih ciljeva i težnji. Sve ličnosti su preobraćene u nerealne inkaı nacije idcja, a svet realnih mogućnosti trenutno je iščezao. Uo-

bičajene odnose slutimo, ali su O |

ni zatvoremi u duplji zla. Običan život, pretvorio se gotovo u irans, gurnut je u neko „užasno zatišje“, a bolje ljudske osobine jedva se

Za fo su karakteristične |

naziru iza, Ogroninog samopotiski- |

vanja, Pošlo se čin zbude i mrak

bude očišćen og poslednje slutnje

nekog svetlucanja, začuie se kuca nje ma kapiji i. postaje jasno da je reakcija, otpočela: liudsko DOtiskuje demonsko, bila života ponovo kucaju a bujice syesti Vraćaju se u svoje redovne tokove, Mak be je tako imao dva iz'a~

za: u prvom delu bila je to dra- pa ličnosti za prevazilaženje dru-

| štveno-konve

ma intelektnalnih Womblikaciia svesti posle zločina — u drugoni, komad se pretvs;jio u dramu o iiraniji (od tvenutka kad je počeo proboj ljudskog u tu mračnu ir'a-

geđiju, To nije bilo opravdano, je se sudar kriminalne altćije i preo setljive uobrazilje ustvari pooštia Iz-

tim ljudskim alkcentima. gleda da su sklonošti glumac više pojačale tu tendenciju. Bila je to pretstava n kojoi je «dominirala crma boja i mraka koji obleće nad ovom ira

gedijom i skriva tamne ž

kao da reditelj nije usvojio šek- |

spipove Intencije o munjama i vat ljivoj svellosti „Vezda i ljudske dobrote koje Dpresecaju cinilo

lOĆI,

Koncepcija. M, Miloševića precimo je osećala Šekspirov tekkf, ali je često prcistavom dominina la pozorišna tehnika. Međutim Bekspirove tragodije su pre svega stvar glumčeVog semsibiliteta, i svako mjegovo &putavanje sbpoLj nim sredstvima preti da ljuske dimenzije svede na jednodimenzionalne zamisli u pokretu... U ovom smislu delovao je i mizansems očigledmim ginjanjem ka sjgurativnim ıešenjima (fema gozbe u kojoj se Makbet, uvek kad doživljnva halucinacije, nalazi u njem delu scene),

Strog i beglični karakiew banovog dekora (ni elizabctanski jednostayan a, ni dekor Kkojj bi omogućio diferenciranje mesta zbivanja po almosferiy M. Milošević je komponovanjem boje ošvyeclljenja i kostima činio raznolikim

Tumkćionalno srašlim sa šeksitovim tekstom,

na-

Se sei

Vladimir Stamenković

do- ,

|s jedne strane, mi& lc

| anja,

| ski preduslov

| Stiber

solistički, kamerni konceni pevačice Mlinor Mtibcr namećc, pitanje: zaista, zar je moguće

.objasniti moćno, silovito dejstyo boelkantističkog attizma ove ızYısne umotnice pevanja jedino činiocima | muxžič umetnosti: njenom perfektnom školom, prekrašno tembiiranim: tonom ić njenog majstovski obdelanog gla, finom pevačkom #Kulturo, poznavanjem i razumevanjem stilskin ogoPpenosšti vokalnih vevina bliže i dalje prošlosti? Razume se da nije. Ali, ako mo evociramo društVemo ttipicme pojave u prolesionalnoj radinosti negda čuvenih prvaka operske umetnosti (primadonna i primo uomo), ako sc sctimo ptkosnae ćuđiljivošti i egoi k zmaženošti ovih kotifeja Rko-scongke umetnosti od roncsanse, pogotovn od vremena čuvene venecijanske zatim i Nncayolitanske operske adicije sve do vagnorijanskih i Štrausovih heroina, ako nas neko potseti na jindiviđualističke, prepotonine „šusove“ ovih vladaki i vlauda= ia svoje vrste, od kojih su i Hondel i Gluk, pa i požni.i pe i Nhombpozitori imali mnogo što-šta da pretrpe, i ako, Uporedo sa tim sećanjeni evočirPamo : kvetanja (az ) ove svem ić združene Sa ša-

do moći

vesnošću, skromnošću, MWDpOTNnoOm! vadinošću i tolikin drugim opšteljudđskim, građanskim Y\ılinamxa,' koje je iza/ćvYao proces demolvati je same operske umetnosti kao fakve (proces komorcijalnog omasovljavanja Opere, proces porasta Kkonkurenm

ćije među mpevačima koje due u serijama liferuje ni& muzičkoakademskih „fabrika“ itd.) „Slučaj“ velike ame e operske pevačice (pošto je Mlino liber prvenstveno operska umetnicća) postaje na mah objašnjiv takoreći kulturmo-istorishki, Oološki i socijal-psihološki mljiv i jasan.

Kakva eklatantna sinteza ju notornib mprotivmošti u ove zaista izvanredne

dvebiću . umelnice: italivniilt

atributa, čiji je takoreći o bio prekrasni ove pevačice, niz svojstava, idi kanih od mešavine ličnih prolesionalnihb napora i c(umuštveno organizovanih pogodnosti (lansireklame i drusšog čega), — s rruge stvame, plemenita bo,

ncionalnih m.:inira

operskog. profešionaliste, borba jednog freznog iskustva da u| metnik-izvođač danas mora služili unutam:joj istini umetnič

sve nijanse |

realne ,

Wog dela a ne obrnuto, i da pravo putem tog samoponišla\ vanja umecfnik-izvodač dospeva ozarenog samopotvirđivanja, Iz te protivnosti, ia te latenine tenzije radnog i stvaralačkog bi-

ća, iž tog potencijalnog i sialkonflikta Wonvenmcionalnog i

inmdividualno-kreatiyvnog

nog

sazdano

je ono što bil nažvao robovanjem i veličinom pevačkog požzi-

va. Rlinor Stiber, Dolazeći sa muzičke scene na koncertni podiutmı — iz paradnog i pompoznog bljcska u jednu skoro ku strikcij ova Junakinja be za prevazilaženje iznutra VeSa, OpOg čemu disciplinovano, Običajno, konvencionalno i po na

aske rc-

bor

vici služi vascelom aparaturomi svojih izražajnih sredstava (dak-

le, spolja) nikako smrtnu grešku najvećeg:.Dbroja operskih pevača: ona, ne napušta unutarnmju dramu muzike, u „Jjež-

pada u

gro sabijemu dramu svake VOkalne minijature, svakog soloida“, dramski napom, alo hu-

. čak i svakog kreativno nabujalog pojedinačnog tona. Kad ona peva Dezdemoninu predsmut-

nu reminišćcncu na jednu muodđu tolikim ostavljenim Barbaram:i, onu golu, iPepoeravu, Zlim slul-

njama prožetu pesmicu o Vrbi (a njen odlični pratilac Rldvin MDiltklif pretvara mekoliko najjednosštavnijih MWlavirskih sazvuka u one mečujne izmaglice

kojc su, recimo, našem

od suza velikomi Disu bile dobro name), onda „je ovde postavljenu lezu moguća Ošporavati činjenicom da je | uvek daleki, ali odblešak turobne Verdieve Općcui-

tu još živi

izbledeli

eu ae a YunuenerusEuHOP rex een IwerwLYamauacae ace c ae realne uan aaa veiae ya aair sea rescue zari" Keane aaa ia yaia ravan ranu una ana rreezeerennae een ren wrenaeetuanur ae

Nepotrebna opsesija

U celom tom poslu oko stvaranja nove dobrovoljnce kulturno=prosvetne organi zacije u mnogo je slučajeva zapažena velika briga pojcdinaca u #doorganizacionoj strukturi. Ne bi valjalo doduše ni potceniti tu pažnjt. Ali, ako razgovori o organizacionoj strukturi počnu di kao neka opsesija progone ljude koji treba da nose rad u srezu — onda će biti malo praktičnih rezultiafla.

A takvih pojava ima u ponekim srezovima.

Ima slučajeva da čak či-

tava aktivnost zamire »jcr nisu raščišćena izvesna pi-

Tanja o organizacionoj struk Turie. Na drugim mestima se opet pošlo, putem stvatanja omplikovanos sistema

Teoznih komisija odbora i pododbora i kao da se nastoji da se osnovne organi-

zacije — Rkulturmo-prosvoetna društva. čitaonice. narodni univerzite?i ili dramske sek cije, što više odvoje od sreske khulineno-prosvetne #2žzBjednice. Slvara se čitav niz prelaznih sftemenicn. Tako se obrazuju opštinske Kulino-prosvokne zajednice čak i tamo gde praktično nema nikakve, polzebe.„ pa se Dponegde pri opštinamn fotmiTaiu i razne komisije za DOjedine gra”e kulturno-proSvoetnog reda.

Razgovori koji su o OvOme pilaniu nedavno vođdemi M srezpvimn uDbDozoravnil. Pre svega, da je sada najva-

_____________ o eš

žnije što brže prodrcti sa novim shvatanjima Rkujlurno-prosvetnogz rada iı zalo razumljivo je valja imali i najneophodniju organm,zac.jua kroz koju Će se 10 SDproVoditi. Ali, da li će ova ili ona forma sasvim odgovarati, ko sve može da bude čidn organizacıje a ko me, itd.. sve to treba prepustiti praktić~

nom iskustvu. Kad prode bar godinu dana 1 ionisanja „nove OTR i

znađno će se lakše moći odreditkti prednost ove 'li on organizacione forme rada.

O čemu rešavali

"amo gde još nema TORČUmevanja o ulozi Zaienmice, najteže je i bilo odabrati pitania o kojima bi vreželo Paemrevljati na sastano'ma.

Pa: ipak, io njjie smevim jednoslavan pp”oblem,i tamo gde se voć dobro radi.»

U razgovorima koji su Ovih dena vođeni u unuttašnjosti Srbije, uczavo o temanmza koje bi došle u obziv za sastanke sYeskih kulturno-ptosvetnih zajiedmicn dato je puno zapažanja vred-

nih ideja. Pre sve#a, šelo je nopiseppna ftema i bilo je dobr'h Đredloga za d'iskusiju. Napimcr: o esletskom izeledu sela. o izgledu za-

družnog doma, o podizanju zelenog pojasa, wedeniu bposlovnih prostorija, razomcii na raznim vašarima i Droslavama, o urednijem i kulturnijem izgleđu raznih SO-

cijalističkih poljoprivrednih gazdinstava i dugo,

Zatim, — industriska Dpreduzeća ili vudnici sa svojini naseljima koja šu češto izvan gradocva prostrana su Oblast? o kojoj mora buiinul.i Zajednica, Bilo je i tu zanim liivih misšljemia — naprime?: diskusija o opštoj higihjenskoj aganmdi, o spoljncm izgledu labrike, o neuglednin parolama i napisimn, O korišćenju sindikalnih biblio teka,. itd.

Ipak je najviše bilo mreži O raznim gradskim pitanjim:, naročito u malim stesk varošima U razgovorima ic dolazilo i do. predloga za saslanke kao što su: izgled | uuvedenje svih trgovačkih i uojite javnih izloga, o. JaVnim nalpisima u gradu. O pojavi prosjačenja, o rebertostu bioskopa, zatim o dobrim. i lošim sittanema SLeskih festivala, o gostovanjima poznatih umetnika, o na rodnoj muzici i slično.

Pri svemu tome valja uzeti u obzir da #lavnina pilanja nije ni uzimana u disku'sijuu A to su ona iz redov~

3 85%

ne, tekuće aktivnosti pojedinih stručnih saveza kul-

turno-prosvetne zajcdn:ce.

O seoskim kuliurno-prosvetinim društvima

T posle svega nabrojanon ostaje činjenica da najleži deo posla ostaje nam OSnOVnim Kkulturno-prosvetnim o ganizacijama — na kulturno posvetnim društvima. Pogo

tovu kad je reč o selima gde su lakva društva često joedina uporišta amaterskog pro svetnog rada, 7

Bilo je pril:Bom poslednje or”“anizacije i nekih ncpravilnih, odluka. o akvim društvima. Tako su, naprjmer, u Mladenovcu želeći da »raslwrste sa starim«e ıagformirali kulturno-prosvetno društvo | stvorili posebno amatersko bozorište i Pposebno diuštvo Pp 'telja, muzike. Možda i larve ustanove lamo treba. da rade. To najbolje znaju u srezu. Ali ipadc je pitanie da ” je baš frebalo rasform jedino kul lurno-brosve n «ruštvo, jer se njegova alti,nzst no može svoditi samo na muziku i pozotvište.

To pogotovu i zalio jer se, naprimer, u Smederevskoni Srezu dogodilo da je od bivša 59 kulturnmo-prosvetna društva po selima sađa osta lo samo 38, a ostala su preslala da rade »usled reorganizacije«. Prava je štela odišta ukidali bilo šta od sadašnjih kulturo-prosvetnih organizacija pod izgovorom da bi se stvorilo nešto novo. a to »nOvoO« je zasada i inače još prilično neodređeno. Najbolje je, Čini se, ostaviti sve što je dosad postojalo i pustiti da u praktičnom raiu izrastu i neki novi oblici akijvnosti, To je od posebnog značaja za sela gde je 1 inače čest slučaj da sem čilao-

nice i neke »diletantske grube« obično Pri školi, nema druge aktivnosti.

Dobre i loše si(tanec _ gostovanja

Podaci koje smo dobili iz Valjeva otkrili su i jednu ranije manje uočenu pojavu: haime. pravilna orijentacija na gostovanje jačih umetničkih gruba iz Beogra da prilično je umttvila ložal nu stvaralačku inicijativu.

U Valjevo redovno bar jedanput nedelnjo dolaze priznalj beogradski umetnici. Na lo se izdaju i znatna sredstva. Ali, to je opet paralizovalo svaku vlastitu ini-

cijativu, Na Narodni univer- ,

zilet na predavanja ne dolnzi više nego 20 do 30 slušalaca. Verovatno da bi gostovanje jačih grupa pre {irebyalo da oživi rad u manjim gradovima. Ali razume se raste i zahtev lokalne publike za višim umetničkim 'nivoom i domaćeg programa A o lome se, očigledno je, mora više voditi računa.

"Tako približno izgleda kra tak pogled samo nekih današnjih kulturnih zbivanja u unutrašnjosti Srbije.

Verovalno nema ni polrebeš za nekim apsolutnim zaključeima, ali — očito je da vazličite lendencije koje se pokazuju u oblasti kulture i prosvete ne bi frebalo da prođu bez odmeđenog ulicaja čitave naše javnosti.

· Slobodan Bosiljčić

ske scene po sredi. Pod ištom sumnjom leže i avije iz Mocartovih opera. naturalištički paro-

distička arijeta iz Menotieve Opere „Telefon“, \dvaputa dodata alija iz Geršvinove crnačke! opcYe „Porgi i Ali MKlinor Stiber peva ša Specifično muzičkim naponom Skrivene, dubinske, ljudski suštastvene dramatičnosti i grobnim žalom natopljenu pocmu prerafaelitske sestre Rogcilieve, i jednu fantasmagonično pro

Bes“.

zračnu epizodu ia poslednjeg Džojsovog romana bez fabulč „Pineganovo bdonje“, nad čijom

se lingvističkom kompleksnošću nadnco kompozitor IHseja za OTkestar, Samjuel Barber, i sasvim jednostavnu, strofičnu pesmicu O majci Abrahama Linkolna, o mi čija sem- navraća među da zapita da li je njen đe ; porastao, da li je imao radosti u životu, bez malo onako što govore utvarni i vazda ljudski provincijalni heroji savremene dramaturgije · Viliema Vajdlera. Najzad, tim dđubinskim. potemcijalnim dramatizmom VOTInOS zaOgrmute šu i OHme ncRolike pesme šubertove Rojc „je Mlinor Stiber umela, odabati u izobilju ođ šest stotina. minija-

kao

svega

turnih fragmenata vazdašnje ljud ske drame posred ove' tobož išnoseći svoju velelepnu ženštvenu ključivo lipske vrste muziciranja. 1 upravo” tu, u tim nekolikim šubertovim pesmama, ižbila, ii je jasmo, u svesti, ta osobena, svojevrsna dramatičnošt pevačkog umeća Mlinor wWtiber: šve operski konvencionalna, paradna, figuvu pod dvema crnim, rasečenim zavesama propisne duge haljine, izvivujući iz tih crnih nabora u predviđenoj i konyvencionajno određenoj meri, ona bi, za svaku pesmu ponaosob, za svaki emotivni i onaj skriveno idejni tonus svake od tih pesama odabrala jedan odgovarajući intonacioni ekspresivni vokalni stav, i, jedan istovcini akterski pandan, jedan stay upošte, jedno držanje,

jednu pozićiju, iz koje · emanira dinamika gesta, glaša, pogleda, lica, ruku, svega.. Tim čudnim

protivrečnim putovanjem iz propisno spoljašnjeg u nadahnuto i ozareno, u sašvim lično, u sašsvim određenu emocionalnu klimu ili atmoš eru jedne šŠubertove pesme, bez onog uobičajenog tilnog idetaljiniziranja i nijansi-

sup-

ranja, od početka do kraja pesme u znaku tog nadenog vida O-·

zarenosšti, skroz i neotštupno, zahyaćena tom jednom jedinstvenom ozaremošću emolflivnog itonusa pesme, Mlinor Stiber nam je, valjda i nehotično, prikazila istoriski Rvalitativni skok umetnika, preobražaj primadone u sakralnog službenika, prevrat jedne sasvim osobene viste: transformaciju uskipele umetnikove samosvesti i samođovo]ljnosli u čisto i potpuno potčinjavanje viziji kompozitorovoj. e

Pavle Stefanović

I« nisu

StrOSO Zatvoreni...

Doris Fisintin o problemima riječkog »Salona«

Đe ati jednom op studioznom izložbom dost savremenog. likovnog

stvaralaštva, pomoći popularizaciji domaćih umetnika u inostanstvu, upoznati našu javnost delima umetnika duiugih malja, zađaci su koje je

ša

sebe postavila riječka likovnih umjetnosti; taj značajni poduhvat sprovodi u delo iž-

ložbama koje se jednom u godine održavaju u njenim « ranama pod imenom ALON«,

3ez preterivanja. na teritoriji FNRJ godi · 6 održi nelcoliko stotina izložbi Udruženja likovnih umetnika, grupa i poje-

dve

dinaca. Te su manifestacije ptilog i značajan faktor w našem Kulturnom životu, ali &tvoz njih se, objektivno, ne stiče jasan i konkretan pregled celokupne na= Še likovne problematike. „»SALONI« 54. 1 56 svojim karakte-

rom i razmerama popunili su Uupravo fu prazninu, pružili ?7GOgućnost sagledavanja granica naše savremene likovne umetnosli, a samim tim postigli cili kome su težili, \

Direktoru Galerije likovnih mjetnosti u Rijeci i čI: 3orisu Vižintinu. posta nckoliko pitanja o dosada ılim postignućima »&ALONA«, Droblemima i njegovoj perspektivi. U kojoj Je meri \LON« avdao i izvršio zadalak koje pred sebe postavio? . smatram vekao je Boris Vižintin da je u ovom momentu teško Mazati o tome necšto odredenije, nas prckratak Vremenski razmak dijeli od SALON 54. a naročito cd SAcinjenica ie oba nju „SALONA“, kako javnosti. tako i Me većeg diiela likovnih umdetahza bobudili veliku pažnju i interesovamje. Ukoliko je bilo opravdano njihovo »rođenje« i daljimi ODslanak, da li su oni i ı Kolikoj mjeri iz li ulogu koja im ic bila namijenjena -— polkazat će vriieme. Kakav »SALONARkovodi: ' uporedo s načela sprovodi? Ukratko: gledajući nost ne Mao ustaljeni skup Tormi. idcja i imena, već kao pojavu u stalmom MKkretanju »SALONI« nastoje da formiraj :voje izložbe lako da njihove fizionomije Dudu stvai izbmaz i osleđalo lrenufnmo aktluclnih događaja nn likovnom planu u zemlji, AnaliziPaiući pvethodno cielokupnu /„Ssituaciju u zemlji,

uti je zapravo zadatnk i ideje kojima se ruovim: Moja

umiel-

»SALONI« odabiraju u svoj Okvir ne samo djela vecentnogm karaktera meso ı prvom edu alttaelnog. Drusim viječima: »SALONI« izlažu djela koja,

prema ocjeni niihovih organizatora, imaju izvjlestan značaj za suvPemeno umjetničko stvaranje kod nas.

— Da li su »SALONI« 54 i 56 uticali na neki način na zbiva-

nja u našem likovnom životu?

Pokušamo li šompariat! stanje umjetnosti u zemlji od 1954 na ovamo, dolazimo do »:

nimljivin zapažanja, koja Zuju mesumnjivo kretanje Ickupnoj našoi umjetnosti, vo u onom smjeru kako uočila NA 54« To na većini izl šim umietnič

je »SALO-

pBotovo u svim na-

i ukazala izložba ic

vidljivo ba, i i im centrima

ođ

Ljubijane do Skoplja, Uostalom, dovoljno je n3abi li »liho imena mlađih, a i s'Mrijih Wmjetnika. koje riečito ilustrira-

ju ovu tezu: šajić, Gelić, 'Partaija, Gliha, Motika. Kožonje, JDe-

jak, Stupica, Bešlić, Jančić, . Kratohvil, Zoran PetroSmokvina, Srbinović, Đu-

vie, ıić, Slana i wdrugi. — U odnosu na »SALONEx ka-

po vašem mišljenju, re-

sve SU, coi.| odnosno Du-

e umetnika,

— U većini slučajeva — DpozžiLvne. No, kako to biva gmoOtovD na svakoj izložbi divergenina mišljenja postoje i ovde. Dok

ne pruža mogućnost is doživljavanja 1 pretstavlja blef, diupima upravo Dizložbe znače dobrodošlo eženje i pokušaj ostva

nost nog običan

jedne izložbene manifestabi slajala uporedo 5a su ım #Sstvatalaštvom ma

poliu svjetske umjetnosti, Činijenica je, međutim, da je naroć MLON :ao ako kod tako i jnostrane kritike na neočekivano pozitivan odjek. Sakupljena dokumentaciia nedvojbeno govoti u puilog dalj-

vom:

njeg razvijanja i proširivanja započetih ideja. i || — Dua li je broj učesnika. —

izlagača striktno odreden; čime se Žiri »SALONA« rukovodi bptilikom izbota radova? |

— Ne striktno, ali doneklc Jest. T to uglavnom iz tebničkih vazloszn — ograničenja izložbenog prostora, Medutim, uza SVce 10, vijocčki »SALONI« ne preistavliaiu ijeđanm SsttVORO zatvoreni Momap' imena, kao što nisu zatlvovoni ni za nove ideje, »SALONI« žele biti — da Se tako izrazim — osjetljivi ne samo za kretanje nn širokom planu, već i za pr mijene kod pojedinaca w smislu rnzvoia „a naročito za težnje naše nmanimjlađe Jikovne generacije Hoće li se u »SALONWU« j nadalje kao izlagači pojnvljivati slrani umetnici, ili on ima kankter čisto jugoslovenske likovnc manifestacije?

Miječki salom

KNJIŽEVNB NOVLNUM

— Mi ne možemo, niti želimo, da sc ograđimo odđ likovnih događaja izvan granica naše zemlje. Naprotiv, namjeravamo ne samo pratiti ih, i znači, upore-

divati umjetničke napore kod nas I u svijetu, nego Dpovezat}

oba toka u jednu što je moguće više, konstruktivnu cjelinu, zbližiti ih, a to znači pružiti i jednima i drugima mogućnost odnosno priliku upoznavanja. Ovakav korak imat će besumnje važnost za upoznavanje i popularizaciju naši) umjetnika u vanjskom svijetu, a i za širenje rijednih tradicija naše umjelničke prošlosti. Pivo, u tom smislu, jednog konkrctnog ezultata: za vrijeme izložbe »SALONA 50«, bio je u nijeci i dr liebert Pauluz, pretstavnik galerije Orangerije u Tirlaagenu, koji je, pregleđavši izložbu, ođmah predložio razmjenu. Tako će u proljeće 1957 po gradovima Zapadne Njemačke u našoj organizaciji, biti pri'eđena izložba suvremenog slikarstva i Miparstva Hrvatsxe, dok ćemo mi u zamjenu dobiti izložbu suvremeslikarstva i Kkiparstva Nicmačke. Koliko ćemo na slijedeći naš 'SALONv moći pozvati umjetnika iz inozemstva zavisi prvenstveno od sredstava kojima ćemo 'raspolagati. Predviđeno je za sadn gostovanje iz Italije, Njemačke i Austrije.

- Recite nam nešto o perspektivama »SALONA«, o terminima kada će se odižavati izložbe, dalic, da li će »SALON« u buduće okupiti umetnike iz čitave naše zemlje?

— Puije svega, zbog kolizije sa venecijanskim Bijenalom, radt čega oni naši umjetnici koji budu na njemu izlagali ne mogu sudjelovati i na našoj izložbi sa svojim najboljim radovima, prebacit ćemo »SALON-•, vjerojatno, na neparne godine. Na taj način povezali bi dvije značajne manifestacije opće jugoslovemskog karaKtera — grafički bijenoele u Ljubljani sa našim »SALONOM“"“, što se tiče drugog dijela pitanja, bilježimo u svoi nedostatak što u dosadašnjim »SALONIMAwu nismo obuhvatili likovne umjetnike iz ostalih naših republika — Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. No, razlog je bio u tome što nismo imali dovoljno uvida u likovna dostignuća umjetnika otičnih republika. Već na slijedećem „SALONU nastojat ćemo to Kkovigirati.

_ Da li.ima izgleda da će u dogledno vreme niječki »SALON«= prerasti u manifestaciju evropskih razmena?

— Bilo bi možda prepotentno \eć sada davati izjave o tome. Međutim, ništa nije isključeno, nogotovu ako se za to budu zainteresovali viši faktori, bez čije se materijalne:i moralne pomoći teva ideja nebi mogla sprovesti. Sa; današnjim našim skrom nim administrativnim aparatom i finansiskim Bređstvima to ne bi bilo izvedivo. :

— Na kuaju, dozvolite nam jedno pilanje na koja nam možete .uskvatiti odgovor, Naime, postoji li otpor prema »SALONU-, i ima li »SALON“, kao jedna od najvećih likovnih mahnifestacija u našoj zemlji, sve uslove 'za dug, život?

— Dozvolite mil da vam kao odgovor postavim Drotupitanle: jeste lj ikad naišli na jednu. izložbu kojom šu sVj bili zadovolini? Tako je i sa našim »SALONOM-, U početku je postojao izvjestan otpor koji je potjecno iz nćupućenosfi i nerazumievanja. ali sveo na minimum. Dvugi dio otfpora potječe iz samih umjetničTih MWruagova bilo u obliku mnevovolinih izjava. pokušajn gzapla-

ivanja, pa čak i prijetećih pisama — da iz veoma providnih razloma Moje ovđie nije potPebno ćitivati,

Što se pak tiče »dugog života« SALONA», a suđeći prema materijalmoj i moralnoj pomoći l-o

Walnih i republičkih Natvodnih vinsti. optimistički ~ pretpostav-

ljam da će se on razviti vw jeđnu od naših najznačajnijih i najinteresantnijih likovnih manifestaćija. Marija Marinčić

se već ove sode.