Književne novine

kuje, Je li Miloska Venea „jedna žena“? Je li komađ Magbet priča o „jednoj sudbini“? bPozorištoe je izvanredno pogodno da kaže obe istine. Ono jednom nogom čvrsto stoji u posebnom, pošto je svaki glumac pred nama (čak i kad nosi masku!) besumnje „neko“ ko živi i diše; ipak, ono teži i napreže se da izloži jednu opštu istinu, pošto njegovu vezu s nekom naročitom „realističkom“ istinom pomućuje i potkopava činjenica da je ona gomila neistinitosti, lagarija i fikcije.

Sve umetnosti zavise ođ izopačenih fikcija, ali pozorište je majizopačenije. Zamislite đa se od na traži da verujemo da smo u Veneciji šesnaestog

= veka, đa je g. Bilington Mayar i da se sprema da jastukom zađavi mnogopoštovanu gđicu Hakabi: i zamislite pokušaj da nam se nametne verovanje da su ljudi ikađ govorili u neslikovanom stihu „+ štaviše, da su ljudi ikad bili tako čudđesno jasni. Pozorište ije ljiljan koji neobjašnjivo niče iz dZžungle korovom obraslih laži. Ipak, upravo ız napetosti koju stvara sva ova apsurdnost, „protivrečnost stvarnosti“, ono je u stanju da stvori takvu poeziju, čar i istinu. m

Roman je prvenstvemo nosilac jedinstvene okolnosti, pozorište uopštene. Pomoću svoje snage da uzdigne izloženu indiviđualnu radnju u oblast iđeje, tipa i opšteg pozorište je u stanju da izazove naše verovanje. Ali snaga je upravo ono s čim se publika devetnaestog veka nije Ssuočila, nije smela da suoči. Ona ju je ukrotila, učinila bezopasnom: sabila je u tu daleku vitrinu. Ona je pretrpala pozornicu naročitim predmetima, jer svaki konkretan predmet na pozornici ograničava i sužava radnju na jeđan trenutak u vremenu i prostoru. (Jeste li ikađ primetili da niko — sem Kađikad vladar —p u Šekspirovim komađima nikad ne seda? Na engleskoj i španskoj pozornici u vreme Elizabete I nije bilo čak ni stolica.) Tako su srednje klase pomoću obmane vremenom ođuzele pozorištu životnu Snagu. Kađ u pozorištu naglasite mes to, vi za njega svlačite, ograničavate i uprežete vreme. Potiskujete radnju u prošlost, dok je, naprotiv, slava pozorišta upravo u tome Što je tamo uvek „sada“. Pri takvim metođima prikazivanja sva su lica mrtva pre nego što radnja i počnć. Ne morate mnogo da se uživljavate. Nijedno veliko doba u pozorištu nije nikad pokušalo da osvoji veru publike putem ovakve specitikacije i lokalizovanja. Postao sam mezađovoljan pozorištem zato Sto nisam bio u stanju đa poverujem takvim detinjastim pokušajima da se buđe „stvaran“, · =

TRKA SA BUKTINJAMA

Počeo sam da pišem jednočinke koje su poku-

šale da uhvate ne verovatnost već stvarnost. U'

Srećnom putovanju u Trenton i Kamden četiri kuhinjske stolice pretstavljaju automobil i jedna porodđica prelazi sedamdeset milja za dvađeset minuta. Deveđeset gođina prolazi u D ugom božićnom ručku. U Pulmanovim kolima Hijavata nešto više običnih stolica služe kao postelje i mi slušamo samu životnu statistiku gradova i polja kroz koje putnici prolaze; slušamo njihove misli; slušamo čak i planete nad njihovim glavama. U kineskoj drami lice nam, zajašivši štap, saopštava da je na konju. U gotovo svakoj japanskoj No-drami glumac obilazi oko pozornice i mi znamo da je on na dugom putovanju. Setite se sveprisustva koje je Sekspirova pozormica pružala za scene bitke na kraju Julija Cezara i Antonija i Kleopatre. Kad ih danas gledamo, koliko se tekst seče i secka koliko se ponižava, koliko prezire njegova đramaturgija. Naš grad se ne nudi kao slika života u jednom selu Nju Hempšira, ni kao razmišljanje o ı uslovima života posle smrti (taj sam element samo · uzeo iz Danteovog Čistilišta). To je pokušaj da se otkrije neocenjiva vređnost u mmnajmanjim događajima našeg svakodnevnog Života. Postavio sam zahtev do krajnosti naopak, jer sam selo suprotstavio najvećim dimenzijama vremena i prostora. Reči koje se u ovom komadu ponavljaju (malo ih je primetilo) jesu „stotine“, „hiljađe“ i

„milioni“, Pmihma radost i tuga, njeni časovi algebre i rođendanski pokloni — Sta su oni kad uzmemo wu obzir sve bilione devojaka koje su živele, koje žive i koje će živeti? Za jednu apsolunu stvarnost tvrđenje svakog pojedinca može samo da bude unutrašnje, duboko unutrašnje. I ovde metođ prikazivanja nalazi svoje opravđanjie — u prva dva čina ima bar nekoliko stolica i stolova; ali kad ona ponovo posećuje Zemlju i kuhinju u koju se spustila na svoj dvanaesti rođenđanm, te iste sto! ice i što su nestali. Naše zahtevanje, naša nada, naše očajanje su u duhu — ne u stvarima, ne u „dekoraciji“. Molijer je rekao da su podijum i jedna ili dve strasti sve ono Što mu je potrebno za pozorište. Vrhuncu ovog komada potrebni su samo pet kvadratnih stopa daščane konstrukcije i strast da sć sazna šta za nas život znači.

Provođadžika je jedna samo neznatno iz“ menjena verzija Jonkerskog trgovca, koju sam napisao godinu dana posle Našeg grada. Jedan način da se otresete gluposti prikazivanja deyetnaestog veka jeste ismejati ga. Ovaj komad je parodija na one komade stalne glumačke družine koje sam kao đečak obično gledao u pozorištu Y\e Liberty, Oukland, Kalifornija. Čitao, sam već male teze na nemačkom jeziku koje ga upoređuju s velikim austriskim originalom na kom je zasnovan. Naučnici su vrlo zbunjeni. Tamo je najveći deo zapleta (sem što naša prijateljica Doli Levi nije u Nestrojevom komadu); tamo su neke od završnih rečenica; ali on je sav „o“ sasvim različitim stvarima, Nestrojevi divni i sardonični komadi su — kao i većina Molijerovih i Goldonijevih — „09“ pustoši koju ljudi stvaraju u svojim sopstvenim životima i u životima oko sebe zbog upornih iluzija koje gaje. Moji komad je o težnjama mladih (i ne samo mlađih) za jednim potpunijim, slobodnijim učestvovanjem u životu. Zamislite jednog austriskog farmaceuta kako ide prema polici đa nategne iz boce za koju zna da sadrži ljutu nagriznu tečnost, koja zajemčeno otklanja brađavice i izrasline; i zamislite njegovo iznenađenje kad otkrije da je ona bila napunjena pravim američkim pivom od brezove kore. j

Veliki pronalazač takođe počinje ismevanjem staromodnog pisanja komada; ali publika ubrzo primećuje da gleda „dva vremena odjednom“. Porodica Antrobus živi i u preistoriskom dobu i danas u jednom predgrađu Nju Džersija, nastanjenom imaocima sezonskih karata. Opet su dđogađaji iz našeg običnog svakodnevnog života ovoga puta iz porodičnog — '\oćrtani nasuprot ogromnim dimenzijama vremena i prostora. Ovaj komad bio je napisan uoči našeg stupanja u rat i u jakom uzbuđenju, pa mislim da on uglavnom deluje u okolnostima krize. Često je bio optuživan da je knjiška fantazija o istoriji, puna prilično beskrvnih učiteljskih šala. Ali gleđati ga u Nemačkoj ubrzo posle rata, u porušenim crkvama i pivnicama koje su služile kao pozorište, s publikom za koju je cena ulaznice značila gubitak obroka i za koju je bilo od najvećeg značaja to da postoji „recept za Supu od trave koja ne izaziva đijareu“, bilo je ne tako hladno iskustvo. Veoma sam ponosan što je on ove godine đoživeo prvi i neodoljivi prijem u Varšavi.

Komad mnogo duguje Džems Džojsovom Fineganovom buđenju, Bio bih vrlo šrećan kađ bi, u buđućnosti, neki pisac osetio da slično duguje ma kom mom delu. Književnost je uvek više ličila na trku sa buktinjama nego na besnu svađu među naslednicima.

Pozorište je zaostalo za drugim umetnostima u nalaženju „novih načina“ da izrazi kako u naše vreme ljudi i žene misle i osećaju. Ja nisam jedan od dramatičara koje tražimo. Želeo bih da sam. Nađam se da sam odigrao ulogu u pripremanju puta za njih. Ja nisam novator već onaj koji ponovo otkriva zaboravljena dobra ı, nadam se, onaj koji uklanja nametljive starudđije. I dok posmatram delo svojih savremenika, osećam, izgleda, đa sam izuzetan u jednoj stvari — ja dajem (zar ne?) utisak da sam u njemu silno uživao.

(Preveo Slobodan Đorđević)

a TA OR a O ono Tv oiaeneoo ana eia aaa | rave rune rar io ea a aaa aa aa ara ara array aa

koj likovnoj kulturi i bogatoj ir» diciji, njeni oblici česlo kao da su stare i dobro poznate forme koj» je vremenom sama priroda izvajala, a istovremeno je na njima i vrlo sugestivno prisutna ličnost mo dernog umetnika koja ·znenađuje originalnim rešenjima jedne vrlo vitalne, savremene „koncepcije. Longe je moderan skulptor, ali njegovo delo ne znači u odnosu na prošlosti prekid, „nego jednu plemenitu sponu. Mada je uglavnom zaokupljen problemima iz domena ocpsirakine plastike, Longe nije odbacio figuru. Vraća se na nju kao za odmor, za lirski predah, Tako. je više pula obrađivao sedeću figuru mladića, pa jedcn par — čoveker i ženu — klesan u bloku, sa jedva nocaGglašenim Ior· moma. Ima u prepunom oatleljeu i jedan portret poznatog lika, cli najzad rađen foplo i humano bez prazne palelike i konvencionalne poze. Ovo nije zvaničan portret velikoy čoveka, lo je iniimna beleška po sećonju dečcka — umetnik je naime unuk Karla Marksa. * *% %

Na slikarstvo Hansa Hoartunga mogle bi se primeniti reči njegovod prijatelja Voesili Kandinskog: »Svcika je istinska slika poezija“,

Rođen u Lajpcigu 1904, prvo je slikarsko obrazovanje dobio u Nemoačkoj. Progonjen od Gestcpoc, oc 1935 prelazi u Francusku. Živi i radi u Parizu. Dobitnik je više nagrade zcr slikarstvo, kao i Gu= genhajmove Kontineniclne (za Evropu i Alriku), koju mu je Mećunerodno udruženje kriličara dode=lilo kroejem 1957.

Hoartung je zacrtao u razvoju Gp» sitrakinog ·likovnog stvaranja jednu posebnu lirsku verijomtu, Linija i tačka na jednobojnoj površini jedini su elemenli njegovog slikarstva. Obično na svetlom fonu povlači tomne linije potezom debele čelke, naglo i snažno ili polako i jedva dodirujući platno i ovim kon trastom posliže dramoatiku linedrnog rilmc koji je glavna korckteristiko. njegovog dela, Linija mu ima onu specifičnu čistolu i sigurnošt poleza, čija je prividna lakoća plod discipline koja govori o poštovenmju iradicije kineskog crteže. Ovaj specilični Hartungov grođizom ulicao je na priličan broj

KNJAAEV.;NE NOVINE

LA mladih slikare. Njegovo slikcrsivo međutim, ostaje lično i originalno stvoremje u okviru apstraktne umetnosti, * * #%

Dela mladih umetnika, i onih najtalentovemijih, gotovo uvek pričaju svoje poreklo i nastajemje, o bično je 1o preko susreta s velikim majstorima, kroz naklonost za jednog umelnika ili preko doživljajee po muzejima. U toliko je neobičnije u svojoj samostalnosti i originelnosti delo mlade f{romcuske skulptorke Simon Boasek (Simone

Boisecq). U steroj uličici Letinskog kvortd, u ri Viskonti prepravljen od

prostorija stere štemporije ime umeinica svoj eielje. Rođena je Alžiru, a izleče u Parizu od 1952.

Dosadašnje dela vajarke ·obu= hvataju dva ciklusa. Prvi je vajcar= ko neczvala »vegetacija«, a drugi »grad•«, Prvi je svakeko ponela pod uliskom snažnog, bogalog raslinja iz svog dalekog rodnog kraja. Skulpture nastale slobodnim trcm sponovemjem ovog doživljaja nemaju direkinih aluzija na određeno bilje, ali imaju njegovu vitalnost, nabubrele forme što bujoju i rastu, upornost biljke koja teži na više. Drugi je ciklus na kome umetnice sada radi, doživljaj velikog odreda, Monumentalne, robu=

»MEGA-COHRPS«

»U samom smo jezgru života pomenemo li samo san, smrt ili ljubav«. (Marko Ristić: »Svedočoamstva«e br, 8, 1 mort 1925)

Nije ni slarg, a ni nova pojavd, već nešio sasvim. obično, da jednim novincomc, u određenim irenu-

·cimc, sc jasno određenom sumoni

nekih iskuslava priđemo, često pod pritiskom osećanja jedne polpune osme, sa željom da u njima oikrijemo neki bliži ili dalji refleks pravih podataka, o vremenu u ko-

me smo, o smislu svoga i našeg _

bitisamja u»njemu. I svuda, ako se sa svojom poanikom ne suočimo pominjemo, ustvori, smrt i ljubov, i, kada ih kažemo, kao što gornji molo ivrdi, ostojemo polvrđeni, na mestu jezgra života, jezgra jedinog koje je švuda rdsprostrto, uvek kao šareni kaleidoskop trajanja određeno.

I bez nekih izraženih težnji da tročim podaike o vremenu, lo popodne kada sam, po ko. znqa koji put sebi priznao da su najmonje preporučljiva intimna, sasvim ličnca, unuirošnja vraćcnja ka ranijim vidovima sopstvenog živolc, osećajući smušene vrednosti svih reirospekcija, svojom odvojenošću od sebe, ranijeg (treba, najzad, osivariti iskrenost mnogog zoaboravqi), listćeo sam nedeljne novine »Vjesnik u srijedu«, novine namenjenb onome, čemu, cdko su OVvOg karokterg, jedino mogu bili ncmenjene: registrovonju lokova savre= menog života koji, ni monje a ni više nego uvek, novinarskom hro= nikom zabeleženi, tako malo olsudno uliču ne naše želje i naša gorenja, ipak...

Suočih se sa nolicom koja nam, besprizivno, u nizu zanimljivosti i novosii otkriva. jedan vid vremena u kojima smo, nesumnjivo. Naslov beleške: »Mega-leš•. Njen sadržaj: »Na zasjedonju Komiteta za civilnu obranu u Oxlfoerdu predložio je M. D. Meckintoch: neka se u registriranju rezultata žzračnog clom=– skog napada uvede lermip »megc=corp8š« (mega-–leš). To je nova jedinica brojenja, & upotrebljavala bi se, kade broj žrtava atomskog napade bude imao više od milijun. Tko će u tom slučaju brojiti?«

Zaista nije bitno da li će, i kada, doći do primene ove nove jedinice u sistemu mera, koja svoj elalon još nemci, svoj protlolip, da= kle, milion. leševa. Ili su porečena naša gimnaziska znanja da svaka jedinica mera iz sistema mera ima svoj apsoluino tačan, idecicm prototip, bod stoklenim zvonom čuvon u Porizu?

Ili su nadonja u potrebu broj= čomog normiranja onih koji ireba de umru, za koje se pretpostavlja

sne gromode deluju svojim nem. bičnim odnosima i sukobima površina, Ove kompozicije kao da su postepeno i vrlo dugo stvarane i kao da su u svom nqstcjanju rcsle, pa jedna moasc izazvala drugu i one se nizale tako u jednom originalnom ritmu koji vezuje sve delove kompozicije u jedinstvenu, organsšku celinu.

U neobičnim delima ove mlade vajarke oisutna je svaka priča i svciko sećanje, to je modema, vitelne umetnost, originalne i po kon cepoeiji i po izrazu i zaista su skulp torske vizije Simone Bocsek iz samo njenih ruku izrdsle, 7

Dr. Katarina Ambrozić

TREĆA SAMOSTALNA IZLOŽBA ZORE PETROVIĆ U BEOGRADU

U hizu svakodnevnih umetničkih izložaba đela naših i stranih likovnih umetnika, koje se često vrlo malo razlikuju među sobom, Beograd je imao prilike da viđi o-. \ih dana i jednu izložbu slika koja se po svemu izdvaja od onoga što je poslednjih meseci kod nas izloženo. Istaknuta beogradska sli karka Zora Petrović izložila je u Paviljonu na Malom Kalemegdanu 25 svojih najnovijih platna — kom pozicija, aktova i poluaktova i por treta, u kojima se prikazuje u jednom još življem koloritu i novom osvetljenju do čega. je došla spajajući svoju nekadašnju tamnu gamu sa novim koloritom.

Izložbu je otvorio 19 ovog meseca, u 18 časova vajar Sreten Sto janović, koji je, između dstalog, rekao i ovo: |

„Neobično izgleda da se Zotra Petrović nametnula kao vred nost jer ona ne pripada nikakvoj borbenoj grupaciji koja bi je automatski isturala u prvi plan, Nije povezana ni sa kakvim iđejnim koncima nigde. Ona nema bogatu rodbinu, mora da se bori za život i provodi ga kao nastavnik u gumnaziji. Ni u jedpom listu ni časo~

pisu nema. nekoda.ko. bi je.na~

merno pomagao, ni trgovca koji bi.se zainteresovano borio, ni nekog ženskog društva koje bi se po ženskoj liniji pomosilo njome. Ona noma ni neku fi-

“~ povezala sa jednomišljenicima da bi je oniisturali kao neku zastavu. Ona nije ni član nekog „tajnog društva“, Njeni aktovi nisu zavodljivi da bi se našli branioci lepote ženskoga tela. Naprotiv, ona ga raščlanjava do nemogućnosti i ponekad skoro đo apstrakcije. A neće da buđe ni apstraktna ni konkretna, a čini mi se da je rasla i razvijala se kao divlja mačka uporno. Napuštena, ism javana, bez zaštite i zakona. Njena Pešta na nju nije ostavila nikakav uticaj. Lot je veoma brzo izbleđeo pred ovim varvarinom | netaknutih osećanja i vrenja. Danas se manje-više traži da se slika ili vaja | smišljeno, „Proračunato, hladno, odmereno i nepogrešivo, Umetnik je na prvom mestu intelektualac pređ svojim platnom. Zora Petrović neman pojma o svemu tome. Ona slika protiv svih pravila, a ispada dobro, Kad su u Batizu bihi

lozofiju koja bi je automatski

najjača vrenja posle Prvog Svet skog rata onda se raspoznavao umetnjk po tome što nije namerno ovako ili onako slikao, nego je to moralo da proiziđe iz njegove ličnosti kao vulkanska lava što izbija,

Zora Petrović je od toga soja ljudi. Ona je takav umetnik i postoji kao vrednost bez ičije pomoći, bez pravila, protiv mođe uinat svima kombinatorima, i klikti kao ptica na grani svoju pesmu, To nije lako postići ali su uloženi ogrom ni napori i samopregor urodili plodom. Svaki bi narod bio ponogsan sa Zorom Petrović i nje nim delom a to je slučaj i našetj narođa koji je shvata i zahvaljuje na daru koji nam pruža“.

Prva samostalna izložba Zore Petrović bila je 19927 godine. Ova izložba je treća posle rata, a trajaće deset dana, BEE,

da de, u budućnosti umreli, moasovno, iščeznuti, bez opiranja, lebdeći između svojih rađenja i ne= dostignutih želja, ni sami za io ne znajući, rekoh, možda su ta nadanja u nužnosti uvođenja jedinice Mega-leš — dovoljan razlog da se pretpostavi delinilivna utlilitarnost citironog predloga, ne samo, ngravno, njegova. bezumnost kao podatka o vremenu i jedne čulne vizije onočovečavonja. No to, verovalno vrlo preuramnjeno, moždc i sasvim pravovremeno nadanje da predlog o uvođenju jedđiniće jeze M. L. (Meqdq=corps5) nije izlišmm kđo Šio nem se može do učini, i nije ništa drugo do nojviše ecutentičan podatak o potrebi modernog čoveke da se saživi sa stalnom pomiŠlju o smrti, možda čak i o onoj koje je namenjena budućnosti? Zar je u macgnovenju, 5 jedne sirane, magnovenju slepe ležnje da se oružja učine oGorancijom premođi, slave, lepole koja uvek prestaje da to bude i uvek se obnavlja, — i, ne drugoj sironi, sitrastvenih, višestrono herojskih težnji de mir postone MIR, pitomi. se, zar je u tom meocnovenju svih denešnjih oprečnih težnji — jedina imperciivnci poltreba traganje za novim nmorma~– ma koje smrt treba da brojčano obeleže?

Treba priznali: predlog o uvođenju ove jedinice mere bez etolona (koliki bi volumen bio staklenog zvonc ispod koga bi smestili i,000.000 leševa?) koja je preteća i u Svojoj nešitvornosti, ali odveć slvdarnc kao groza što ne može Čak ni da zaploši u uobičajenom smislu jednog svakodnevnog strchci, usivari je poddtak o jednom sasvim neeksceniričnom, opštem potčinjavanju misli donašnjeg čoveka

svim onim preinjumc koje je on sam uslovio, Stvorio,

Odveć su istinita ova ponircmja što ih,M. L. beleži, poniremja u jednu, naizgled duboko groznu viziju sveta, groznu do rcezbludnosti koja je implicita smrti; ova su POniremje istinita jer su iznćed onoga Što je SADA, ovovremeno, ciktuslno, DANAS, preteći znemen Uuzdignut nad bitisonjem, svoakodnevTbhimid |

I kao apsolutno generalizovana pretpostavka i još uopšleniji pred" log, izrečen, možda, i kao mondeno, snobovsko koketironje sa šmrću, — u ovom času jedinića mere smrli M.-L. bez etalona, zdčeta kao ideja, objavljena uz komentar »Tko će u iom slučaju brojiti?• zaista pretpostavlja pitonj& o Živolu i o smrti onih koji bi zaqdovoljili zahteve nove mere, tog: novog Trogemja za brojnom klosifikacijom onoga Što je nojmenje podređeno normama i nezavisno od stcdtislikcr živih; leš, istisnut u svojoj nemoći, pod uslovom ulicaja „nukleernih snaga, gotovo nevidljiv, samo olisak i senka, nije manje nego pasivna poruge smrli, oli uvek poruga, jasna i primelnc, čišla u svome sarkazmu, kao da se od sebe scme otela jer Svaki je 5GT- · kazam, nesumnjivo i olpor prema sebi samom,

Hteo bih da znam kecko izgleda Mr. M. D. Meckintoch i želeo. bin da znam “rave molive njegovog predloga o brojanju leševa budućih. Dcr li se ideja o Mega-? “u zeačela kod Mr. Meckintocha kadć je »Luftwale« rušile Covenity i London, ili, možda, Mr. Meckintoch nije upoznao vidove rušilačke sns

Nastavak na 9D strani

IHHHHIIIIIIFMAFWMY IR IIIMWJ RIFFRTHM IPI II ATP IP IMMMMMRRRIIITIIIIIPA AMHHUIIHIIII (HRIHWHUIUFIIIIUIIMWWHĆAFKH III II IMMIMIHRURRIJIIM

da me budem ono pun je noći. Glas

: _ Branko MILJKOVIĆ

Svest o pesml

U ovo veče mene nije stid

što sam. Željen plod što sebe sanja zid otkri u daljini gde zaziđan mi brod.

U tom ziđu čuvam svoju gordost pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi, Otkud ta moć da sebi odolevam

kad umesto ja pesmu pesma mene rodi?

· Je li to čudna želja da se živi bez sebe? Želja: za pesmom bez pesnika? Od prošlosti do zaborava vreme što se divi

Š = = = = = S = Š = = = = S = s = S = S = = = = = s = = = = S = Š s = = = = = = = E

šu|

IHIHHHHIIITTIFTI!H40441141|04411di04{HHi{Q\{4{{4{đ1164|H1(17i{I0M0TIHiT|FI|1Hy118140144111}ii

izđajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!

I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti zvezđe životinjama i cveću

I snagu svoju đati qladi crnog korenja?

U ovo veče mene nije stid

što pevam iz zida lepše no na slobodi. Sunce mi u peti bvidi, Blešti zid

na kraju puta što nikud ne vođi.

Reč vatra! ja sam rekao hvala što živim

toj reči čiju poseđujem moć da je kažem,

Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pođ čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda vahi tela i nema pesme,

jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč želja! jeđina još smisao ne nađe i ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lade kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt hvala joj što me ne sprečava da još jednom siđem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt! hvala joj što me još ne preči đa volim samog sebe i da se divim

svojoj ljudskoj moći da :zgovaram reči.

Verujem, đa bih mogao da govorim,

da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći, Ili ču otkriti

Kako je besciljno ljubim k'o kiša, kao vreme, k'o onaj što ne odvaja bilo od onog što će biti,

Verujem, mada bez nađe ući mora

u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne prodam, da živim dok umirem. Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je cvet, da l' tamo qde miriše sa ruba sveta punog a*praznog, il' tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna 5 zvezđana

Ni bol ni ljubav ne može đa je zameni

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pešmo prazna i zvezdana, tamo,

tvoj cvet mi srće slaže, kroz krv šeta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leđima mi cveta.

i RHIIIHHLIIIIIIIUIIIIJIIIIIIIHIIIIRIEIJIRIH01IGIRIRIIIIJKIIIIMI IKIITIIJIIGIIIIIJIM4KIIAIJIRIMRIIIJININ

HHHIIIIIIHIIINi{HHJGIHtIII RIR: Biidiii adi HdRIHIJFidfGHLHFiHSIILIIHHIIIIHEiGigidaki{4qifigigis iz iiišiiriiiiigHiyaIiaiRHHHHiHiGariiiHIIHIHIIIHHiIHHIe:tiiiqigI1RIiHiqRIIfiHqapiraii iii HHIFitIiii ii iHFdiiiGiiiGiiiipiGiqIHHTIHIIIIHIHHHIHiiTIHIHHININ,