Književne novine
| GLASOVI MLADIH
'SFERE”
Nije li moglo drugačije? : n Mi govorimo — u ređu. A aleje nemih kipova u nama oka-
menjenim ćute i mi uvek, svakom izgovorenom rečju, navlačimo na sebe njihov hladni gnjev, nad nas se nadnosi ćutljiva opasnost njihove mrtvorođene osvete. Ipak, svemoćna, ona nosi sve „Što joj možemo dati protiv sebe. Užasavamo se ljubavi naših dvojnika ubijenih, Nedvosmisleni pobednici, loše savesti. U piru pobede ih nalazimo i zaboravljamo, Ipak dođe jedam čas kada' se uputite svojom alejom. Jedno veče sa svetlim razderinama svetlosti, kada se pale ulične svetiljke i zatamnjuju nebo, đođe taj čas kada kapija zarđalo uzđahne hladnim šarkama u mlaki večernji vazđuh i neočekivano tresne za nama rešetkama. M- se ne osećamo u stupici: jedan predeo beskrajno uprošćen gde se · bregovi oblo smenjuju, nepravilno i učestano, perspektiva jedne staze uz mrku šumu bez drveća, jedna gomila stema, jedno suženo nebo zakovano zlatnim zvezdama. Taj pređeo nema potrebe da bude imenovan: on je svagda bio prisutan kao mi\sami, bezimen. Trajao je večno u lelujavom padanju. Nestvarnim koracima uput:mo se stazom zaustavljenim vođopadima i zapliyaamo uz njih — i opet će biti samo naše činjenje i razmaci, nova činjenja i novi razmaci, neponovljivo. Svaki pokret već spetljan mogučnošću predviđanja.
IHHTHHIHIiHTIIFTITHHHHIIHIIHiHŠIHIHPIHIPHHiUIHRILHIR?RH{E{{y4414141111111{18111011( 110044 1i{{464q1Peš
Ti Zemlja je okrugla, Ali nema bojazni da, makar večito išl) u istom pravcu, stignemo opet na mesto polaska, Zemlja je isto tako i velika. Neki, izdržljivi, stignu. I uzaludnost tako velikog napora čini đa oni nikađa Wwiše ne napuštaju svoj dom.
; IV Veoma je nejasno u kom smo to ogromnom malem krugu. Račun se izgubio davno, a horizonti stalno graniče vid na isti 7 Srđa Popović
,
KLOVN
Ljuđi se smeju mom izgledu i urhMću od zađovoljstva.
Ja ih ioliko mnogo zasmejavam da ne mogu da čuju moj plač.
Kažem vam
ja ih toliko mnogo zasmejavam da ne mogu da vide moje suze.
ii III IITFiTiiifrHHTTaIHHRI{{HPRHT111111HfiTITGIHiy1iififfgHIHIHIHHIWPHIRH
Čak i kađa bih wmto, čini mi se _ ljudi bi se smejali mom lešu . jer našli bi da je svakako i moje mrtvo telo smešno. Alekscnadar Aleksić
IPHHIGIHIIIHĆIiHI III II HIII(IHTII1{HIHHHHTHHIHHHIHHII{HHHIIIIIHIIIIIIHIHIIHHIHHTIHIHIHIHIHI III H1 HTTIHHHTHHH IH 1141 11 HIT IIIIIHI IH IIIRIRIUIRHI
NEDOREČENA PESMA
Kađa bi svako mogao sa „neću“ stvamo da neče, bilo bi obilje mira ma ovom vrhu života bilo bi jedno ja u men: u meni svako volim, ne bi nas grizli zubi nas koji grizemo sebe ne bi nas tkale noći nas od krvi i mesa ne bi nas jele reči | Kađa bi svako mogao da „neću“ stvarno da neće.
+ : i. a Aleksemdor I, Spcsić
U TIŠINI
U ovoj tišini podsjeća nešto.na život. poslije smrti
na samovanje i mirovanje o kojem
nitko mnogo ne zna
U ovoj tišmi sve se lako ostavi i zaboravi
Radovan BLAGOJEVIĆ
SVI Š
Pogledao sam kroz i viđeo ih: prvo jednog, a onda dru= gog, kako se vrzmaju oko male zgradice u dnu dvorišta. Tako tumaraju psi, koji uoči praznika noću, lutaju po dvorištima osećajući Krv zaklanih brava. Majka, koja se dotle nesretno okretala u krevetu, jer oca još nema — kresnula je šibicu i zapalila petrolejku u kujni, Istrčao sam iz sobe » zgoropadno, viknuo na nju: „Gasi!“ U ruci sam već držao pušku koju smo krili pod patosom u sobi. Vratio sam se u sobu, otvorio jedno krilo prozora i uperico cev u pravcu njih, Nisam ih više video. Najednom sam bio užasno ljut na majku: nje trebalo da pali svetlo u kujni! Ugleđali su svetlo : sklonili se. Osećao sam đa mi se tresu kolena i opalio sam u tome pravcu, sasvim nisko. Glas zarđaje puške, jako i zapomagajuće, potresao Je noć. Zatim sam se setio, da su mogli pobeči u pravcu kapije, pa sam istrčao na prag kuće i stao pored zida. Čuvši, da se desno od kuće, nešto skomatalo, opalio sam i drugi metak, zatm još jedan... a - rak
Tada se iza mojih leđa pojavio brat, koji je u gaćama istrčao iz kreveta. On je već mesecima bolestan cd tuberkuloze, a poslednjih dana ništa ne jede, pa je ubledio i brada mu izrasla. Uhvatih ga za ruku, pa ga bez reči povukoh u kuću. Njegovo lice se još više suzo, ali nije drhtao kao ja: znao je da je stariji i da zna bolje od mene da rukuje oružjem, da to i sada ireba da pokaže. Za sobom smo zaključali spoljna vrata, dobro! | M
— Šta je bilo? upitao me i tada sam u mraku video samo oči, a glas mu je bio suv. i x
— Psi! rekao sam. — Psi... dvojica. Znaš onu pijanduru iz Gornjeg kraja... brkatog... Ne snam kako se zove. a Vo
— Znam ga ja... — javi se majka, zgrčena u beloj košulji,
ed svog kreveta. e ai jedan visoki... — rekoh. — Ne znam gde sam ga viđao...
— Šta oni traže oko naše kuće? — upita brat.
— Ne znam, — odgovorih zbunjeno.
— Hajđemo, da pretražimo dvorište, — reče brat, uhvativSsi za pušku, koju sam mu namah pustio.
— Ima još jedam metak, — rekoh, |
— Jedan? — upita začuđeno brat. — Zašto si pucao u vazduh?
— Ne znam, — rekoh.
| — Polako, — reče brat i pođe na vrata.
Išao sam za njme, a drhtao sam celim telom, kao da mi je zima. On je neosetno otvorio vrata, podižući ih naviše da ne škripnu, pa nečujno, onako bos, kao senka stao uz zid. Ja do njega. Pred nama noč... sva nakostrešena kao smrt. Učini mi se da smrt iz nje rairiše, ali ne znam đa li je moja ili bratova. Znao sam da je vrlo opasno: oni možda čekaju u zased:, da pripucaju...
— Zašto si pucao u vazduh... imamo jedan metak, — reče brat. , — Ajde za mnom... — reče. mi i mahnu glavom u pravcu ktetanja. Spustio se na zadnji stepenik i stao, Osluškuje... Cekam šta će da reši, da :i će preiresati dvorište, ili ćemo tražiti zaklon, pa da čekamo. Kad on upita: „A, ctac... je li došao?“
— Nije, — rekoh. ·
— Onda je sve svršeno... — reče on : gumu me rukom U mišicu, što je značilo da idem odmah u kuću. Gurnu me i drugi put da požuvim, On je ostao nepomičan, s puškom pruženom u mrak, dok, nisam ja ušao. Majka me nešto pitala, a ja sam ćutao, Brat zatvori za sobom vrata i stade na sređ kujne.
— Sve je svršeno.:.. — opet reče.
— Što? -— kaže majka.
Je li došao otac? — upita brat. Nije:.. možda će noćiti kod sestre... — kaže majka.
— Eno... u voćnjaku visi njegov fenjer... ? svetli... — reče brat.
Nastala je tišina, Ona tišina u kojoj prisustvuje n a smrt, Brat je prišao prozoru. Mi za njime... O jednoj Šljivi, pod:gnut od zemlje za rast čoveka, visio je fenje", Njegova nejaka ružičasta svetlost, s mukom se probijala kroz prljavo i zadimljeno staklo; Krug
te svetlosti padao je na zemlju, na kojoj se ništa nije moglo ra-
spoznati, J · — On,je kukavac, odneo fenjer, — teče slomljeno majka. — To je naš fenjer... poznajem... Nas dvojica smo čutali, Prolazili su minuti... časovi... Niko ne sme da kaže: mrtav je..., a gruđi su nam zdrobljene, jedva dišemo,
· Balada o dimnjičaru
PRICa „KNJIŽEVNIH NOVINa”
\
UMOVI KAŽU: SMRT
jedva... Brat je i dalje držao pušku. U toj ćutnji, svi smo u svojim mislima, bili kod fenjera... kod njega. Tu je negde, u burjanu... mrtav! I svi smo ćutali još jedan ceo sat. Onda brat reče: |
— Nije trebalo da pucaš u vazduh... Sutra će doći da traže oružje, a za oružje se ide u logor... — Opet smo ćutali, bez snage da progovorimo. Za trenutak nismo mislili na oca, već na sutra; na Ćetnike, Nemce, na logor... I još: ja sam mislio na majku i bolesnog brata, a on, na mene i majku. Majka -— na obojicu. Brat je uvek govorio: „Neka mene ubiju i onako ću umreti...“ A. ja sam, slušajući ga, mislio: da samo njega bolesnog ne muče — ja ću !ako.
— Šta ćemo s puškom? — reče beznadežno brat, a po giasu vidim, da nije sam mogao ništa da sm'sli. :
— Ništa, — kaže majka. — Ubili su vam oca, pa će sad b:ti siti. Kazaćemo im, đa je bila njegova...
— Ništa to ne vredi, reče brat,
_— Ne vredi je Kriti, rekoh neodlučno,
Nastala je opet duga pauza.
— Zašto si pucao u vazduh? — reče brat.
— Hajđete u krevet, — reče majka. — Videćemo sutra...
Čutali smo. Kad bi znali đa majka zaista može da spava, bili bi djuti na nju. Ali, znamo, da to ona zbog nas.. Htela bi da nas umiri. Kao da u ratu može neko nekoga da uteši, da spreči, da odw brani... U ratu su neminovne smuti i strah i heroji.
— Šta ćemo s puškom? — reče opet brat.
Čutao sam. To je bilo najduže ćutanje: slušali smo kako nam · lupaju srca. Kroz suva grla potiskivali smo pljuvačku, gruđi su nam bile tesne i, bolele.
— Najduže ćutanje, — prošaptao sam. Onda sam pružio ruku i uhvatio za pušku. Oslanjala se kundakom o pod, a brat je. samo pri= državao lako, tako lako, kako se drži stvar s kojom ne znamo šta čemo. Preuzeo sam je od njega i stegao grčevito, jer brat se trgnuo i pokušao da je povrati,
1. — Nećeš! — rckoh tvrđoglavo. T tađa je tišma. Jednom rukom sam oblačio svoju sulnenu pridržavao pušku, okrećući bratu leđa,
Pošao sam u sobu i počeo oprezno otvarati prozor, pazeći da ne Škripne. Bojao sam se da idem na vrata: možda me čekaju u zaklonu. Samo da me ne ubiju ove noći..., mislio sam. Možda je otac Čekao :-đa ga odbranim, sn sam mu...
Protnuo sam levu nogu kroz prozor u mrak, zatim savio telo i provukao glavu. Brat me još jednom jako cimnuo za rukav. Morao sam ga grubo odgurnuti... Kasnije mi bilo mnogo žao: on je bolestan » brzo će umreti. Kad je bio zdrav, bio je jači od mene. I voleo me...
— Ostani sine, njega su ubili... biće im valjda, dosta... šaputala mi majka. — Kako ću bez njega, bez tebe, bez... Htela je reći i bez bolesnog sina, pa se· uzdržala.
Nisam joj ništa odgovorio. Sad mislim da je trebalo makar nešto reći. Onđa se, tako bez reči, odlazilo u partizane. Za mnom se nje zalvarao prozor i osećao sam njihove poglede na zatiljku.
Mada sam još drhtao, uspeo sam da bez šuma preskočim ogra=
prekinuta najđuža bluzu, a drugom
du i uđem u voćnjak. Pogledao sam desno, prema fenjoru... Nisam smeo da odem do niega: kako mogu da vidim cčevo unakaženo lice!... neka ostane u mome sećanju — lep. Kad je otišao toga jutra, bio je
baš blago osmehnut, kakvog sam ga najviše voleo, jor sam ga takvog retko viđao. Sećam se, pio je vode iz velikog krčaga, zatim uzeo svoju kapu sa klupe i, izišao. Sa dvorišta je doviknuo majci da mu iznese fonjer... može zamrknuti. I tada se osmehnuo na moju majku.
I još zbog nečeg nisam smeo da priđem fenjeru; osećao sam,
da me jeza podilazi, kao da me iz mraka gledaju oči njegovih ubica. On! vrebsju mene! Imao sam samo jedan metak, za sebe — a za
njih?... Otac čeka da ga osvetim. O! Osveto!,.. doči će vreme, i, ljudi će zaboraviti, šta je značila osveta. Svi će reći da je to ružna reč. Ispred mene su sc lonile ograde, razdražujući pse. Bio sam sve bliže ivici sela. i žurio sam da se dohvatm jaruge. Za mnom je ostao nezatvoren prozor ı majka i brat zanemel kraj njega. Oni će tu ostati, ko zna dokle. Sutrađan, doći će oni... Penjer će sve do zoro da osvetljava moj put. Ujutru, na to mesto, doći će očeva sestra i
jaukaće. Skupiće se rođaci i komšije : prijatelji. I staviće ga na oprani sto u kući. da MR SSL SOL UI U, 070 JNA S OC i a n gui uha zi Baya
bar i izgubi zlo pamćenje i poganu narav. Narod poče da hrli prema Rhrovovims. Ljudi: se gaze, guraju, štipsju. Neki se tako zavadiše da se počeše daeliti u tabore; brzo sta-
što nema imena
NoćaSš
pukotinjenja.
BRHHRHIHHIIITRRAHHiFHHHifHP:1HgHiHRHH
Ono što je nekađ bilo najluđe
i ono što je sađa najozbiljnije
Sve radosti i luđosti dvađesetgođišnjaka. Sve plovidbe i brođolome pedesetgođišnjaka U ovoj tišini lako se poludi od necega
od nečeg što nije ni putovanje ni žema od misli da si još danas čovjek a sutra češ već možda biti zvijezda
ako ikako možeš ponesi dve ruke savijene u luk
za noćno bratimstvo ulice su ostale gole.
I ne rastuži se
ako košava razlista novinč . pa se neko drag nasmeši
sa hrpe suvog lišča —
jer noćas sve je izlišno.
ler SAMO MRAVI MOŽDA ZNAJU
Već su u ziđu nabrekle crvenociglene vene : okamenjena loza zgrčila se zmijoliko između stene i vremena granitna statua se pretvorila u proplanak mahovine .
od strašne unutarnje sile koja prebiva u kamenju i stvarima nev'dljivo se krive stare tvrđave i tornjevi
čovek nikada, samo mravi možda znaju za taj lagani proces
HRWHIIRHHRHIRI IRI IIHIIIIINHS III IIIHHHITIIRI II IIIIII III HIT III IIHTMIRIHIII
Đožidor Škritek
POZIV
ı Nikola Jeremić ·
[n
Dušem Govela
SBHHHiiiHEHHHHiMHIRRHHHTHHH
fe
„MEGA-CORPS“
Nastavak sa 7 strane
je konvencionalnih oružja? Možda e u brojonju video jedan spas, u mogućnosti da ćs, ipak, neko broliti ke
Koliko li je tek onih koji nisu zapazili ovu malu bolešku koja je u čtompocriji »Vjesnika u srijedu«, možda, mogla da ostone. »za idući broj« ili cc bude rcsturena, pre-
topljena u kipuće olovo što potse-
Ša na nemimu živu? 2 Možda treba, ne prevrcinički,
KNJIŽEVNE NOVINE
poštovati, cli molo zečuđeno, sva putovanja u neizvesnost?
Ili poreći ogromne, buduće, otgcr= nizoveme i trenutne Osvjencime, la senovce, Belzene i sva druga umorilačtva u kojima su brojevi nesta» lih postali mitovi, jedina komponenia prave drame modsrnog čČoveka? idi
Megcet-corps, -— kao'da je nagoveštaj snage smrti da ncdvisi ŽIVOT, uvek od sebe. 7 viši zato što pretnje sebi pokloni...
PO Branko Peić
IštHH{iiiHHIHIHiiiy1 RHI iii IiHRHIHIJiTRIRHIHHSiGHIIIRI Li HIHHTTRIHGIIISIHHiHHHITHHHHI TGT 11 gi 2 iBiHiHiiiIfiiiiIHigHididHHHHTHIBHIGI11iH11 HI IHiFIRRINI
Nastavak sa i strane
Sve bi bilo dobro đa se nije zaljubio. Evo kako je to bilo. Š Čistio je dimnjak onih kuća što su se pripile uz zemlju kao krtičnjaci. Onda je pogledao ulevo j ugledao fabrički prozor, Odmah iza stakla videla se- devojka, devojče jedno musavo i kosooko. On ni danas ne zna šta se u toj fabrici izrađuje, ali zna da njegova devojčica uvek stoji pred, mašinom kao pred oltarom, i da nešto radi. Primetila ga je i učinilo joj se da će pasti mašini u zagrljaj ne okrene li glavu. Zapamtila. je crni kotur žice s četkom i teškom kuglom.na kraju, i vitke stube što su štrčale visoko iznad njegove glave, | Otišao je w fabriku i zapitao da
li im je ispravan dimnjak. Rekli
su da ne znaju, Onda je on prislonio svoje stube pored mnjenog prozora i počeo da se penje. Svršio je·teški posao za nešto više gd tri sata i onda rekao radnicima i poslovođi da je sve u ređu. Hteli su da mu plate, ali je on odbio rekavši da će doći opet sutra. Kazali su da za to nema potrebe, all je on odvratio da ima.
Tako je počeo da dolazi svakog.
dana. Ali nikako s njom da se sastane i porazgovara. Najzad shvati da ona više voli svoju mašinu no njega i tuga ga obuze. Šestario je po krovovima, uveren da je pre= stala đa ga voli, I nije više odlazio. da im pregleđa dimnjak. Usamljen, visoko gore, skoro na nebu, sanjario je o njoj. I čim bi negđe ugledao mašinu, kakve točkove i Klipove, crno remenje i sjajne zube što su glođali čelik kao obični pleh,
ugleđao bi je. Obično stoji pred · njim i ćuti, kosooka. Opasana je
masnim remenjem svoje mašine. Dlanovi, rapavi kao šmir-papir, okrenuti su prema nebu — tako od-
mara ruke. Ni on se ne pomera 5 ; mesta. I stalno želi da joj polju- .
bi premorene šake na kojima nema čađi. /
Ali je i ona tužna. Nema ga. Ne”
dolazi više da čisti odđžak. Otpadio se i ođ nje i od fabrike, „Našao drugu, neku koja nema rapave dla-
nove, neku učenicu — više voli đa gleda crnu đačku kecelju s rimskim brojem na beretki no umazani radnički kombinezon. Šta je to s njim? Što ga nema? Vraga, ko mu je to rekao da ne dolazi. I ona Omrznu i svet, i svoju mašinu, i dru štvo iz rađionice, Kadgođ ponleđa u čunak u mašinu, u ttaj limeni dimnjak što isparine vuče i vodi dđo debeloy metalnog creva, vidi njega, Milisava. Lebdi na krovu, među odžacima, I košava pokušava da ga zanese. Raskoraćen, snažan
i crn, on stoji posađen u snegu, i,
gleda je dosta hladno.
Želi da mu priđe i zapita ga je H mu hladno: donela bi mu rukavice i šalče koje je sama za njega isplela, Taman nešto zausti, kad li iz njegovih neđara glavicu promoli golupčić. Ona ostaje bez reči: samo želi da kroči napred i dugo miluje već pripitomljenog goluba gušana... i
Dakle, on više nije samo naš dimnjičar., Ne korača samo s kuće
|
na kuću, korak miu je veći. Za nekoliko trenutaka prošestari i vidi sve krovove Beograđa, Razume se, i stube njegove su porasle — treklo bi se da su od trsko,
Toliko je bio dobar da je postao skoro svemoguć. Svet beogradskih potkrovlja prosto jc srećan otkad je on gore. Jer on odozgo ne silazi, toliko ima posla. Tamo i spava, po svoj prilici na nogama. U jednoj ruci drži stube, u drugoj kotur žice — ravnoteža. Pa lebdi između velikih kuća zatvore nih očiju,
Gore više nema sirotinje, i svima se čini da zima nije tako strašna, Spasi sigurne smrti i mačiće, i zečeve, i kučiće, i sve golubove njih nekoliko desetina hiljada.
Desi se čudo: zaljubi se u njega košava,
Milisav se toliko proču da svet sa zemlje, iz stanova-i sa ulica, kako srećni tako i ucveljeni, počeše da navaljuju gore. Ko god dobaulja do potkrovlja postane do-
—
<
O PASOS
Btevan Dukić: Ranjenik
doše da se vuku za uši, noseve i čuperke,
Ali se tu stvori milicija koja napravi rod i poče da izdaje propusnice — ne zaboravimo spomenuti i busanje u prsi, pominjanja ratnih zasluga i protekciju. Milicionar je na mukama: nije lako Srbin biti, pa još ı narod dovoditi u red.
Milisav je već car. Car bez krune. Car sa stubama, koturom žice i tučamnom kuglom. Crni car belih zuba i toplog osmeha. Car čudđotvorac. Prvi zar dobročinac. On je car zato Što sve može.
Eto, dok sneg pada, i studen te-. ra ćoeljad u mlake kuće, on stoj na krovu nove desetospratnice, Spustio je stube do zemlje. Jer zna da tuda mora proći ona, njegov devojčurak s kikićima. Svejedno što se tu nikad nisu sastali. I ona zaista stiže. Bez propusnice, dakle preko reda, ustrča stubama: nijedan vatrogasac nije joj ravan. Ko i juče, kao ı prošlih deset puta, ona stade ispred njega i obori pogled. Odjednom poraste skoro koliko on i približi mu se. Ali nisu na istoj kući — ona na jednom, a on na drugom krovu. Glave približiše, obraz uz obraz.
Gazeći sneg, ljudi i žene gledaju cara i caricu. I no čude se.
Car Milisav Prvi želi đa pita caricu je li umorna.
Carica odgovara pitanjem: đa mu nije zima. .
Onda oboje miluju goluba gušana, Bezimenoj carici ne smeta što
je zar garav. Ni caru Milisavu Prvom Što su caričini dlanovi rapavi kao šmir-papir. _ Vidimo ga odozdo i srećni smo što je naš sused. Neka i od nas neko postane veliki čovek. Sneži, Bele kokice zastiru nam vidik.
Oko cara i carice, koji se jedno drugom sve više naginju, đešava se malo čuđo. Sneg se topi. Koliko mogu rukama i stubama da dokuo, nigde ni pahuljice. BO
Tako im i treba kad miluju go , uba gušana.
(Marta 1958)
Miodrag Bulatović
9