Književne novine

kroz sve, radyavijanje 6 enetničkim delima može osetiti'uticaj*koji je izvršio jezik na ovo stanovište, On primetno uvećava teškoću bezbrojnih problema i to ćemo stalno morati da uzimamo u obzir. Primeri su takvi izrazi, kao „konstrukcija“, „oblik, „ravnoteža“, „kompozicija“, „zamisao“, „jedinstvo“, „izraz“, za sve umetnosti; „dubina“, „kretanje“, „sklop“, „temeljitost“, u kritici slikarstva; „ritam“, „naglasak", „zaplet“, „ličnost“, u književnoj kritici; „sklad“, „atmosfera“, „razvoj“, u muzici. Svi se ovi izrazi opšte upotrebljavaju kao da označavaju svojstva inherentna u stvarima van duha, kao što je neka slika, u smislu skupine boja, nesumnjivo van duha.'Čak ni'teškoća da se, u slučaju poezije, . otkrije šta drugo sem otiska i hartije postoji đa bi mu ova, navođna svojstva pripađela, nije sprečila Wu težnjUV

Ali jezik je zaista do neđavno uspevao da sakrije od nas 'gotovo sve ono o čemu govorimo. Bilo da raspravljamo o muzici, poeziji, slikarstvu, skulpturi ili arhitekturi, prisiljeni smo da govorimo kao da su izvesni fizički predmeti — treperenja struna i vazdušnih stubova, znaci otštampani na hartiji, platna i boje, mramorne mase, tvorevine od tesa-

nika, ono o čemu razgovaramo. A ipak se primedbe”

koje stavljamo kao kritičari, ne odnose na takve predmete, već na stanja duha, na doživljaje.

Cesto se oseća izvesna neobičnost u pogledu ovog stanovišta, ali se ona smanjuje razmišljanjem, Ako bilo ko kaže da je „Kraljica maja“ sentimentelna, nije teško složiti se da on ima u vidu jedno stanje duha. Ali ako on izjavi da mase u jednog Dota tačno uravnotežuju jedna drugu, ovo je manje očigledno, pa, ako nastavi raspravljanjem o vremenu u muzici, obliku u vizuelnoj umetnosti, zapletu u drami, činjenica da on sve vreme govori o duševnim doživljajima postaje skrivena. Govorni aparat stupa između nas i stvari kojima se zaista bavimo. Sa rečima koje su korisne, stvarno neproccnjive, kao zgodne privremene zamene u razgovoru, ali kojima su potrebna složena proširenja pre nego što se mogu s tačnošću upotrebiti, postupa sc isto tako jednostavno kao sa osobnim imenima ljudi. Tako traganje za stvarima koje ove reči izgleda označavaju postaje prirodno, pa na taj način nastaju bezbrojna tanana ispitivanja, osuđena ab initio #W pogledu svog glavnog cilja na neuspeh. | ·

Moramo onda biti spremni da prevedemo, na fraze cepidlačke i nezgrapne, sve suviše jednostavne izraze koje iziskuju pristojnosti govora. Kasnije ćemo otkriti, u njima svojstvenoj emotivnoj moći, glavni razlog zašto se, uprkos svakovrsnim zbrkama i nezgodama, ovi sadašnji načini govora zadržavaju. Oni su neophodni za emotivne svrhe, ali za jasnost, za ispitivanje onoga što se stvarno dešava, prevodi su podjednako nužni.

Većina kritičkih primeđdaba izlaže u skraćenom ebliku da jeđan predmet izaziva izvesne doživljaje, a po pravilu oblik tog izlaganja je takav da nagoveštava kako je za predmet rečeno da poseduje izvesna svojstva. Ali često kritičar ide dalje i tvrdi da je efekat u njegovom duhu posledica osobitih posebnih obeležja predmeta. U ovom slučaju on

ističe nešto o predmetu pored njegovog efekta na '

sebe, i ova potpunija vrsta kritike jeste ono što želimo. Međutim, pre nego što mu njegov posma-

trački dar može mnogo da koristi, potrebno. je vrlo jasno razgraničiti predmet, s njegovim obeležjima, i njegov doživljaj, koji je posledica raz-

mišljanja o njemu. Najveći deo kritičke književno. ~

sti je nažalost sačinjen od primera njihove zbrke.

Biće zgodno da u ovom trenutku uvedemo dve definicije. U potpunom kritičkom izlaganju · koje kaže ne samo da je neki doživljaj vredan u izvesnim

. pogledima već isto tako da njega izazivaju izvesna

obeležja u predmetu o kome je razmišljano, deo koji opisuje vrednost doživljaja nazvaćemo kritičkim delom. Onaj deo koji opisuje. predmet nazvaćemo tehničkim delom. Na taj način, kad se kaže da drukčije doživljujemo drvene Krstove i kamene krstove, to je tehnička primedba. A kad se kaže da je za nežnu strast metar pogodniji od proze, to bi bila, kao što stoji, tehnička primedba, ali ovde je očevidno da bi i kritički! deo lako mogao da bude prisutan. Sve primedbe u pogledi načina i sredstava pomoću kojih nastaju ili se izazivaju doživljaji tehničke su, ali kritičke primedbe su o vrednostima doživljaja i o razlozima da ih smatramo vrednim ili nevrednim. Pokušaćemo da u ovome što. sledi pokažemo da su Kkritičke pri medbe samo grana psiholoških primedaba, i da se nikakve posebne etičke ili metafizičke ideje ne moraju uvesti kako bi objasnile vrednost. Razlikovanje između tehničkih i Kritičkih pri medđaba od stvarne je važnosti, Zbrka ovde odgovorna je za neka najčudnija mesta u istorijama umetnosti. Izvesna tehnika u izvesnim slučajevima donosi divne rezultate; očigledna ebeležja ove tehnike smatraju se isprva sigurnim znacima odličnosti, a kasnije samom odličnošću. Jedno vreme se ništa, ma kako divno bilo, što ne pokazuje ova

Dovršmska obeležja, ne razmatra čestito. Tomas Rajmerovo “crnjivanje Šekspira, dr Džonsonovo gledanje na Miltonove pauze, „posledice Popovog

trijumfa, „arhaistična skulptura, grčki stavovi u

kompozicijama Davida, podražavanja Sezanu, čuveni ·

su primeri; oni bi se mogli boskrajno umnožiti, Obrnut slučaj podjednako je običan. Priznaje se očigledna tehnička mana u posebnom slučaju. Ona može da bude suviše. mnoga S-ova u pojedinom stihu ili nepravilnost i beslikovnost jedne „pindarske“ ode; ubuduće svaki stih površno sličan

| Sjaj dugih konvolvulusa, svaka neslikovana lirska pesma smatra se defektnom. Ovaj trik suđenja o celini prema pojedinosti, umasto suprotnog načina, zamenjivanja sredstva za cilj, tehnike za vrednost, ustvari je umnogome najuspešnija među zamkama koje čekaju kritičara u zasedi, Samo učitelj zna (a ponekad je i on sam kriv) koliko je veliki broj čitalaca koji misle, na-

“ primer, da je defektan slik — kljun čun, pre sve,

mesec zec — dovoljan razlog da se pesma osudi, bez obzira na sva druga razmatranja. Takvi revnosnici, kao što su oni zaokupljeni izgovaranjem stihova po metru (što je po pravilu posledica vežbanja iz latinskog pesništva), imaju malo razumevanja za poeziju. Mi obraćamo pažnju na spoljašnost kad ne znamo šta drugo da učinimo s pesmom.

(Preveo Slobodan ĐORĐEVIĆ)

~—. NOAM IO III IJ JIN TZ. NJNI III II JI INJ.

ĐPažmija. plasijae?

Nastavak sa 1 strane mom svoje perspektive i svojom mnogostranošću, daleko nadmašuje uobičajenu estetiku. Pritom, naravno, ne mislim na slučajeve grubog plagijata koji se mogu dokazati jednostavnim ukazivanjem

i gde preterano ambiciozni autori objavljuju u celosti pod svojim imenom &tuđa dela, jer to i nije

plagijat nego providna prevara. Plagijat koji može pretendovati na to da bude predmet estetskog razmatranja jeste nešto mnogo finijeg tkanja, Pod sumnju plagijata može pasti izvesna stilska tehnika, slikanje atmosfere sredine, metod obrade, a iznad svega: tema. Ali kako je teško presuditi po ovim pitanjima! Koliko nijansi u prikazivanju detalja kolebaju na

ovu ili na onu stranu jezičac terazija koje treba da odvagnu pravdu!

Pogledajmo najopštije primere.

Ko ne zna đa je mađarski pisac Ma dač prilikom stvaranja svog Tremek-dela „„Covekova tragedija“ (koje je na srpski jezik preveo Jo van Jovanović-Zmaj) u pogledu forme, raspoloženja, štaviše velikim delom i u pogledu samog pred meta, bio inspirisan Geteom, „Covekova tragedija“ teško da bi se rodila da nije bilo „Fausta“, Pa ipak ovaj mermerni spomenik mađarske književnosti nije plagijat. 1 mije to stoga što je Madđač ispunio skroz osobenim idejama raspoloženje jednog doba koje mu se spontano nudilo. Ili isto to drukČije rečeno: Adamov idejni let opisuje sasvim drugačiji svetlosni krug nego Geteov doktor FPaust. Oni su obojica komete, elemenat „im je jedinstven, materija zbiva= nja ista, ali može li se zato govoOriti o plagijatu? Ni u jednom od mnogih stotina inostranih kritičara „Covekove tragedije“ tokom decenija nije, iskrsla ni najmanja sumnja u tom pogledu.

Ili jedan drugi, još bliži, primer: šta da se kaže za besmrtnog „Kir Janju“ Jovana Sterije Popovića, pisca čijem imenu se u „Srpskoj Atini“ svake godine priređuju festivali originalne i autentične jugoslovenske drame? Je.li možda učeni književni rodoljub, u svojoj težnji da donese prosvetu svom rodu, pozajmio svog Sškrtog Cincarina iz Molijerovog „Tvrdice“? A. Molijer, opet, nije li možda i on svog Harpagona stvarao pod uticajem komedija naravi prethodnih vekova, čiji koreni vode, besumnje, do Plattovog Euklijona? Međutim, nijednom wzbiljnom. kritičaru ni kad nije mogla pasti na um misao da jz jdentičnosti osnovne teme i+sličnosji—xakoxse Skvar posma~

tra u najopštijim crtama — Trad- .

nje, zapleta i završnog raspleta izvuče zaključak o plagijatu. Nije moglo, jer je Sterijina obrada teme škrtice sa završetkom teme po onoj narodnoj: skup više plaća, toliko osobena, svoja, originalna i na sopstveni način proživljena da takav zaključak u čoveku uopšte ne može da iskrsne, (Da apstrahujemo kod ovoga primera okolnost da je, prema biografskim „pođacima, Sterija u toj svojoj komediji sli-

kao svoju najužu sredinu, a u samom Kir Janji svog rođenog oc8). i

Od Dikensa preko Šelija do Hajnea, od Petefija do Anatola Fran sa mogao bih đa izvedem kao svedoke svu svetsku književnost da je pitanje plagijata skoro ne=rešljivo. Raspon njegove skale počinje od prostog učeništva i preko epigonstva dopire do cinizma književnog prepisivanja čitavih delova iuđih tekstova. Klasični pretstavnik ovih poslednjih jeste Oskar Vajld, koji je preuzimao tekstove qde god ih je samo nalazio, ali čak i takve, bez izmene preuzete tekstove plamen njegovog genija pretopio je u punoprav no njegovo vlasništvo.

Nema, dakle, odlučujućih kriteri= - ja. Motive pojedinih „opravdđanih, ili naizgled neopravdanih, optužbi za plagijat islednici~estetičari treba, vanredno obazrivo i brižljivo, da sastave iz elementarnih delića, a pre svega treba iskazati da preuzimalac stoji duboko ispod onoga od koga preuzima, tako duboko da nije sposoban da preinači, da, na ovaj ili onaj način, sva= ri svoju lovinu. Jer među Vajldovim neosporno originalnim delima ima bezbroj odličnijih stvari nego Što su one prokrijumčarene, a misaone maksime Madačeve često imaju viši let od Magisterovih misli, Odričući se unapređ i beskompromisno svakog preuzimanja, prometa efektnih elemenata, da se tako izrazimo, svaka književnost bi izvršila samo osakaćenje, Zato se nemojmo bez temeljnog razloga laćati dvoseklog mača optužbe za plagijat i — naročito — prognajmo taj isuviše ozbiljan „reporterski materijal“ sa zabavnih stubaca popularnih nedeljnih listova, Jožej DEBRECENI

M. Matković. M.

Pavlović

5. Kulenović ·

Ja. ŽZmavece

3. Kislinger

ct savremenih. Crtani

Na Sterijinom pozorju u Novom Sadu izvedeno je ove godine pet savremenih domaćih drama o Kojima ranije nije bilo reči u „Književnim novinšma!

Matkovićeva drama „Vašar snova" (u izvođenju „Zagrebačkog dramskog kazališta) spada u krug domaćih dramskih dela, još uvek uzak, koja na human i duboko ljudski način prilaze malim beznačajni pripadnicima građanske klase, nesposobnim da se snađu u novim okolnostima života. Slično kao u Božićevoj drami „Ljuljačka u tužnoj vrbi" i ovde preovladavaju sivi bezizlazni tonov* kao što se opaža i jak uticaj nordiske privatne drame s kraja XIX veka. Dođuše, ovaj uticaj se različito manifestuje: dok

je u Božićevom komadu najdublje

da je radnja prezasićena čestim i nepravilno raspoređenim klimaksima. ln Reditelj Mladen. Škiljan nije težio da grotesknim ili satiričnim postupkom podvuče distanciju između publike i zbivanja na pozornici. Naprotiv, maksimalnim naglašavanjem sukoba Nine i Kreše dodao je pretstavi prizvuk tragedije. No, iako se opredelio za trageđiju reditelj je neprestano potiskivao gledaočev intepes za Karasovu sudbinu, koja u finalu treba da tragično natkrili celokupno zbivanje. Karasov kraj nije bio u skladu sa tokom komada i delovao je kao rđavo stilizovana groteska. Š

Reditelj je inače nastojao đa Osnovnu atmosferu komada forwira usklađivanjem pojedinačnih sukoba i raspoloženja, kao i svih vrsta sanjarenja u jedinstven ritam: ritam iluzionistički tužan, ispresecan hi-

Arh. Sveta Jovanović: Đekor za dramu »Na: sleponmi koloseku«

odjeknuo lirizam takvih komada, što se prvenstveno ogledalo u atmo sferi zasićenoj tugom, u Matkovićevoj drami su izvitoperenost. junaka i njihov tužan izlišan sukob sa životom transponovani u niz dramatičnih trenutaka ispod Kojih vibriraju dubinski tokovi života, Istovremeno se Božićevi junaci realizuju kroz poetske lamentacije, dok Matkovićeve ličnosti izviru iz dra= matičnih „suđara te tako deluju stvarnije i životnije.

Uz ove nameće se još jedna razlika. Događaji u „Ljuljački“, uprkos lokalizovanosti za određen kut zagrebačke periferije, deluju kao zbivanje iz dalekog i nepozratog Sveta. Utisak potiče možđa otuda što

· je Božićeva drama strogo ograni-

čena na posmatranje psiholoških deformacija individualnog slučaja. U Matkovićevoj drami, ma koliko inače osuđivali njegove junake kao pripadnike pregaženog društva, · u njihovom grčevitom hvatanju za iluzije naslućujemo delić opštečovečanske sudbine. To nam još jednom sugerira pomisao da je značajna samo ona umetnost koja u okolnostima · pojedinačnih istorija uspeva da pronađe tragičan, vanvremenski motiv ljudskog postojanja. U pogledu dramske strukture „Vašar snova“ je konvencionalan realistički komad, To je priča o porodici koja očekuje književni uspeh oca, u varljivoj nadi đa će tako prekinuti sa životarenjem i početi divan sunčan izlet u Život. Matkovićev postupak karakteriše izvesna statičnost: on je u stanju da trenutno osvetli situaciju, karaktere i atmosferu, no kasnije upada u po=navljanja koja samo ilustruju utvrđene. đramske pretpostavke. U početku komađa izgleda' da je Ivan Karaš, nesuđeni književnik, jedini

| junak komada, no uskoro otkriva-

mo i drugi dramski tok koji nosi njegova ćerka Nina. U izvesnom smislu je samo njena drama aktivna, jer se jedino Nina kroz akciju psihološki određuje i etički prelama. Velik je nedostatak što se u kulminacionoj tački ova dva toka nc ukrštaju na dramatičan način, Pred kraj komada Nina iščezava iz radnje i tada preovlađa Karasova micija Čija je sudbina izmerena još

na.samom početku. Spomenimo i to

•

steričnim praskanjima i grčevitim nastojanjima đa se očuva trag iluzlje koja obezbeđuje prividnu ravnotežu., U glumački izvrsnom ansamblu naročito se istakao smislom za karakternu komiku Viktor Bek. Gotovo ravan njemu bio je Boris Buzančić kao Karasov sin Vlađa. Buzančić je pronašao jedinstven ritam ovog lika negde na sredini između psihopatoloških manifestacija i gor kih dilema neutešene mladosti.

Narodni teatar iz Skoplja prikazao je dramu Koleta Čašula „Grančica na vetru“. U svom delu Čašule još jednom na sentimentalno-mc=lodramski način varira temu o brač nom trouglu. Pisac ispoljava sklonost ka psihologiziranju, ali lično= sti drame, slične patetično uveličanim „karikaturama | romantičarski shvaćenih narodskih crta, nisu u stanju da izraze psihološki sadržaj.

Ređitelj Tođorka Kondova-Zafirovska neprijatno je podvukla rđave strane dela, ali se istakla u epizodnoj ulozi sobarice,

Slovenačk5 narodncG pozorište iž Celja izvelo je dramu mladog autora Jura Kislingera „Na slepom koloseku“. To je psihološka drama o kraju nekoliko okupatorovih saradnika. Autor nastoji da nc slika ratne zločince. kao gomilu grotesknih nakaza već kao izrazite individue čiji je pad prouzrokovan okolnostima života i motivima psihološke prirode. Delo otkriva piščevu neveštinu time što introspekcije koje objašnjavaju izđaju nisu bitno značajne za centralan dramski tok. \ | Reditelj Janez Vrhunac podvukao je naturalističke elemente u zbivanju i glumi, kao i tešku morbidnu atmosleru zasićenu moralnim raspadanjem junaka drame.

..*

Mostarsko narodno pozorište E kazalo je na Sterijinom po» zorju komediju Skendera Kulcnovića „Djelidba“. U delu je na satiričan način uhvaćen trenutak iz posleratne obnove nekog bosanskog ili hercegovačkog sela, trenutak kad još uvek aktivno delaju iskonske

xi ue eBay a. ao

mržnje posejane vekovnim zaoštrav vanjem nacionalnih i verskih pred rasuda. Zaplet u komediji prouzrokuju mahinacije seoskih gazda koji nastoje da veći deo državne pomoć! obezbede za sebe i svoje saplemenike. Vrednost dela leži u uverljivo i ležerno naslikanom ambijentu ko ji karakteriše naročit, razvučen ris tam sređine i nekoliko tačno uOCos nih nacionalnih tipova. Komedija je pisana živim gipkim jezikom koji na živopisan način utvrđuje karak= tere i sitaacije. | |

No lokalna boja dijaloga usposštav lja i najveća ograničen” . Epski raz vučen narodski jezik, pun Barolikilt arabeski i naivnih sentencija, ne dozvoljava dramatično razvijanje akcije i uslovljava kompozicionu razvučenost. Sem toga, gledalac ima utisak da je fabula ovog komada dovoljna za manju aktovku, U pr vom činu date su, naprimer, pretpostavke zapleta pomoću pravolini= skog konfrontiranja mahinacija pro= tagonista suprotnih tabora; na pop» četku drugog čina dolazi do klimaksa koji se razrešava demaskiranjem seoskih bogataša, ali autor tada ne okončava komad yeć ponovo vapli-

Nastavak ma 8 slrani

Vladimir STAMENKOVI,

Nagrade

ma Irećem

| Sterijinom

pozorju

Na trećem Sterijinom po, zorju ·žiri kome je·pretsedavao književnik Dušan Matić dodelio je sleđeće nagrađe:

a) za savremenu domaću dtra mu — nagradu od 550.000 din. književniku Marijanu Maikoviću za dramu „Vašar snova“ ;

b) za savremenu domaću dramatizaciju ili scensku a daptaciju — nagrađu od 250.000 din. reditelju Mestnog gledališča iz Ljubljane Mirku Mahniču za scensku adaptaciju Vilharovog teksta „Veče u čitao nici“. |

c) za najbolju pretstavu u celini — proglašena je preista= va Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane drame Janeza Žmavca „U luci su orahove ljuske“, u režiji Slavka Jana;

d) za najbolju režiju — nas građu od 250.000 din. ređitelju Slovenskog narodnog gledališča, Slavku Janu za režiju drame „U luci su orahove ljuske“;

e) pet magradđa ođ po 200

· hiljada din, za najbolja glu= | mačka ostvarenja — 3Blaženki Katalinić (Jugoslovensko dram sko pozorište) za ulogu u „Du“ brovačkoj trilogiji“, 'Nevi Rošić (Zagrebačko dramsko kazalište) · za ulogu u „„Vašaru snova“, Viktoru Beku (Zagrebačko dram sko kazalište) za ulogu u „Vasaru snova“, Rađetu Markovi-= ću (Beogradsko dramsko pozo= tište) za ulogu u #„Nikoletini Bursaču“ i Marku Todorovićui (Jugoslovensko dramsko pozo= tište) za „ulogu u „Dubrovač“ koj trilogiji“;

i} za najbolju inscenaciju — nagradu ođ 120.000 &#dinm. scenografu Srpskog narodnog ' pozorišta iz Novog Sada Steva= nu Maksimoviću za scenogra= fiju „Maškarata ispod kuplja“;

g) za najbolje 'kostimografsko ostvarenje — nagradu od 120.000 din. kostimografu Hrvat skog narodnog kazališta iz Za= greba za kostime u „Heraklu“,

Pored ovih magrađa dođelje= Ba ije i jedna spgcijalna na« grada od 150.000 din, ređitelju Josipu Kulundžiću za- uspelu realizaciju „Maškarata ispod kuplja“, u izvođenju Srpskog

narodnog pozoriš i vo Sada. p šta iz Novog

Zak .KNJIŽEVNE NOVKMNEYT