Književne novine

O SAVESTI O

Pomekad se dogođi da Se čogvek zaustavi na jednoj sitnici koja mu, začuđenom, okkrije mešto što je dotle trajalo u njemu nekako miro i jednostavno, a što on dugo nije umeo da đefiniše. Povodi za takva otkrića su razmi i obično nailaze onda kađa ih najmanje očekujemo, opomene nas tako poneki njihov jedva primetni disakorđ u onom naviklom sva~

· kodnevnom. spletu događaja i on

je često toliko kratak i labilan da može nestati skoro istovremeno, obično zauvek, ako ga ah ne prihvatimo svesno i ne posve-

. timo mu potrebnu pažnju,

„Povod za ove redove mogao je biti i neki drugi događaj iz onog

· Širokog dnevnog repertoara okol-

mosti, a ipak, sasvim slučajno, bilo je to jedno staro i dopola već sasušeno drvo. Hrast. Jutros, nestrpljivo očekujući „da se na radiju završi ono opšimo i verovatno malom broju ljudi potrebno raspređanje o vremenskoj situaciji nad Evropom i o uslovima za jedrenje kod mas, začuo sam kako megde mapolju „wodjekuju . udarci sekire. Nešto Kasnije, kađa sam prilikom oblačenja slučajno pogle dao kroz prozor, spazio sam kako radnici nekog građevinskog pređu zeća dube široku trupinu tog hrasta da bi napravili putanju za dugu trbušastu testeru koja će mu skratiti umiranje, A malo povi-. še, nad ikrovovima, razilazili su se retki aprilski oblaci i prodiYvala je u sobu buka nekih kamjona koji su se, pretovareni, vukli uz strminu obližnje ulice. Slika tog več, uhođanog prolećnog dana bila je nalik na sve one ranije, sagleđanoe sa istog prozora, a udarci sekire, tada „pomalo potiskivani u Širini obuhvatanja života koji je trajao tamo napolju, izgledahu isuviše beznačajni da bi narušili ono znano već i pomireno pojima njefmonotonije. I zato, jedino što mi je tog trenutka u sobi izgleđalo

EŽEN JONESKO: „la sam za klasiku“

Posle Koldvelovog »Ja sam nnepi-

| smem, OVOK puta donosimo u nešto skraćenom obliku,intervju sa Eženom ·

Joneskom, koji je objavio italijanski književni list »Mbijera, leterarija«. Pitanje: Volite Ti apstraktnu umet= nost? odgovor: Ja sam za Klasiku.

Pitanje: Šta ste mapisali pre mego što ste postali đramski pisac? 'Odgovor: Nabisao sam jedan roman koji nikad nije bjo· objavijen, zatim sam pisao filozofske eseje. fakođe neuspele, i povrh svega novele i bezbroj članaka koji su ostali u fijoci, Pitanje: moje svoje delo najviše volite?

Odgovor: »Žrive dužnosti«, delo koje sam napisao pre četiri godine. Na kraju iniervjua Kžen dJonesko ie rekao da su mu uzori Molijer, Džeri i Gistav Flober. »Bez Pariza đođao je — ne bi postojao ni Jone sko, ni Bekef, ni Brefon... pa ni sam Piranđelo... Samo Pariz je mogao da, Đruži Mansdav .&

LIRIKA

#7 ovom broju »KRnjiževne wdvince« domose prevod jedne od najuspelijih. pesama, a po mišljenju izvesnog broja Kyritičara zaista najdivniju lirsku tvorevinm velikog lirskog pesnika Engleske deveinaestog veka, pretstavnika napredne grupe engleskih romantičara i jedđnog od majvećih liričara mo> derne Evrope, Persi Biš Šelija (Percy Bysshe Shelley). Njegova simbolična, uzvišena, i po lirskoj lepoti nenadmašna »Oda Zapađnom vefru« majstorski ispevana u tercarimj sa sfihovima koji promiču i hmje zaletom vetra i vihora, prenoseći, u mahnitom

natetu, metaforu za muetafo-, rom, sliku za slikom, — Pre-

je samoj sebi svrha,

Momčilo MILANKOV

Susreti su mnogo trajniji ako se dožive sadržajng i'pri-

sno, Jer, stvarno, ako nisam doživeo onu

nisam obraćao

skulpturu ili ako

pažnju na hrast pod prozorom — možđa ih ni-

sam mi voleo? Učiti tu neiscrpnt umeinost posmatranja zmači istovremeno i opredeliti se... Opredeljenje koje ne bi smelo da bude samo nekakvo pribežište smisla. Niti pak konjormizam otromele misli... Samo savest pogleda koja poneki put opomene i otvori makar za trenutak u nama širinu onog beskraja vidljivog i učini nas moćnim đa se zagleđamo u njegovo

rasprostiranje isto onako video dalje.

ponosno kao da niko pre nas me

ee —————s:=———"

izvesno, bila je meteorološka pro gnoza. | -

_ A predveče, ponovo u sobi, lista juči neke svoje ranije tekstove, nalazim jednu zabelešku koju sam sasvim zaboravio u bhrpi praznih papira i koja je, sećam se, bila napisana bez neke određenije na mere da je objavim, za „fijoku“, kako sam tađa mislio:

| _„.. Žao mi je što to nisam onda uradio, onog popodneva od pre nekoliko godina. u Umetiničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu kad sam prvi put otkrio u sebi ono čudesno, gomilanje „utisaka, novu i još neznanu smenu vlastitih projekcija doživljenu jednim jedinim obilaskom kamene glave nekakve nepostojeće životinje. U sali je sve bilo uskomešano od reči, uzvika, koraka, smeha i, što tada nije bilo baš mnogo čudno, nerazumevanja velikog dela publi ke, koja se, iznenađujuće brojna, sakupila da viđi senzaciju. Bila je to izložba Henri Mura, I eto, pokušavam. sad, nažalost sa poprilič nim zakašnjenjem, da se u sećanju vratim na tu propuštenu hroniku koja beleži put od svega nekoliko koraka oko postamenta na kome je stajala glava. Razume se, izgubljeno je, ono najvažnije: čar

neposrednog otkriča. U ovom be-·

leženju ostaće samo bledi tragovi onih dvadesetak glava viđenih tog popodneva 'na „jednom mestu u jednom obličju. Napisaču, „naprimer, o tome kako je glava životinje čudno draga, pitoma, skoro diznijevski smešna kađa se posma tra polukoso sa leve strane, Samo korak ka njenom „anfasu“ ona postaje groteskno glupa sa SVOjim razjapljenim čeljustima, Još dalje, pak, licem u lice sa njom, sva se pretvare u glad onu prastavu, biološku i yečiti, „glad. koja

sagleđavanja donosi nov doživljaj: navikli već na tu izmišljenu životinju određujemo joj u mašti rasu i podneblje (ja sam, ne znajući zašto, zamišljao polarno) i ona se sad javlja u ambijentu, smanjena nekako ali zato zlobna, podmukla grabljivica.., 1 tako redom, možda bih mogao da nabrojim još par utisaka, već pomalo nevernih, pomalo izmišljenih nad ovom hartijom koja treba da zame ni sećanje, jer ništa više u meni ne može neoštečeno da ptrevali vreme do onog popodneva.”

I onda, sasvim otsutno, pogled se ponovo zaustavi ma onom mestu gde je do jutros stajao hrast. Osetih kako sam pomalo nezadovo ljan promenom koja je nastala u skučenom predelu pod mojim prozorom i koju tek sada shvatam određenije, Zaista, čudna je

OUR. BR O BOJ:

edeći ugao

to stvar, pomislih, to drvo koje sam godinama posmatrao, a ni jedan jedini put nisam razmišljao o njemu. Pa čak je pomalo i smešno da tek sad, posle njegovog mestanka, odnekud sigurno znam da će nadalje ostati u mom sećanju kao trajni podatak. Zaista, zar je sve~o njemu na tom mestu pod mojim prozorom bilo zapisano u ,udžbeniku botanike? Pored svoje vrste i tačnog opisa svih osobina i životnih funkcija, imalo je to drvo svoju wkolinu, Svoju istoriju i smrt samo svoju koja ga je vrebala i za koju niko nije umeo da kaže u kakvom će se ruhu pojaviti. Pod njim su se igrala deca, nekoliko generacija čak, na njegovoj su kori nečije šake bile naslonjene još sinoć, u deblu mu počivao metak ispaljen pre mnogo godina, Bilo je isto tako predvečerje i isto fako a pril kađa je taj metak napustio svoje društvo iz rafala i zaustavio se u deblu. Avion je odleteo i više se nikad nije vratio, a taj je metak ostao kao ekser zabijen u čamovinu, A isto tako, čudno je samo kako na to nisam ranije obraćao pažnju, pod krošnjom tog drveta zbivalo se pomalo i vreme mog Života, trajale su neke večeri, Jutra, izgovorene su neke reči. I nikad baš nisam pomislio kako je bio potreban taj ogromni stari hrast pod mojim „prozorom.

· jednostavnošću,

najrevolucionarnijeg .

vazilazi sve Što, je u takvoj formi mapisano na engleskom jeziku, Ona pretstavlja izvan“ redno uspelu ođu Reygeneraciji prirode, R posle drugog čitanja neminovno i ono Što je Šeli poistovećivao sa Regeneracijom: Revolucijiu. To dje strasno prizivanje duha ReVvoJucije iz oslobođene Amerike da donese proleće političkih slobođa porobljenoj Evropi, Pesmu je Šeli ispevao u Italiji, u koju se povukao nezađovoljan političkim stanjem u đomovini, »kraj Firence, u šumi koja kao skut vubi Arno, jednoga đana kada je taj burni vetar... skupljao isparenja koja pružaju jesenje Više nego ijeđno Šelijevo delo u stihu, ona pretstavija

kiše«..

simtezu svih njegovih Wthtisaka o bogafsivu mora i neizmernoj moći vihora, i neposrednije od bilo koje druge mjegove pesme, i na manjem proStoru od ma koga dSelijevog” pisma, proznog đela ili speva. iznosi „mnajintimniju ispovest pesnikove duše, njegov Zanmos i razočarenje wu životu i njegovu neuuništivu veru u Ssreć”niju budućnost čovečanstva. Pesma 'je kođ nas prevođena i yanije, ali samo u prozi. Ovaj naš prvi prevođ u stihu urađen je u Britaniji 1951,go- ' dine. Do Shđa se još nije pojavio u štampi. Uzet je iz zbirke prevoda w stihu koju je prevodilac sredio za štampanje i koja će se tokom ove Bodine pojaviti u javnosti.

· ODA ZAPADNOM VETRU

Divlji zapadni vetre, jesenjeg bića dahu, Što nevidnim prisustvom lišće razgoniš svelo Da beži k'o đusi pred čarobnjakom u strahu,

· e | ić \ Sašičavo-rumeno, tamno, žućkasto-beilo, Baš kao mnoštvo neko što kuga potamani' O ti, čije 36 kolo u zimski sen ponelo

KNJOŠŽEV,NE NOVINE

Seme Što ima krila da k'o leš pokopani U grobu leži svome sve dokle sestra tvoja, Proleće od azura, sviralom ne obznani

Dolazak snenoj zemlji, pa iz njenoga sloja, Istera mio behar na zračne paše svoje, Mirisom ispun do, obiljem živih boja!

Ali, rekoh već, iza Makva SsaZnanja potreban je samo povod. A nestanak tog hrasta prošao' bi verovatno neopaženo da među pa pirima nisam našao onu zabelešku o naknadnim utiscima, sa izložbe. Znači, ta je mogućnost već trajala u meni, mada mnmeznana. I bilo je potrebno predvečerje i onaj tekst i poravnata zemlja na kojoj je do maločas živelo drvo da sve *o povežem pa da se, iznenađen tom čak i opredelim. Istma, trebalo je biti i pomalo sentimentalan. Ali, zašto da ne? Zašto kađ je takvo stanje pokrenulo razmišljanje o punoći jednog zapažanja, o nečemu stalnijem u stvarima oko nas, o savesti oka. Zaista, učinilo mi se tada, a Što sam se duže bavio tom mišlju po stajao sam sve sigurniji, da mora postojati negde u nama ta čudesna savest očiju, to čulo ne vida nego gledanja, učestvovanja, svakosekundnog stvaranja sveta koji nas okružuje i nudi nam #ždobilja svojih oblika, boja, kretanja. A u tim razmišljanjima čovek se skoro uvek seti još ponekog detalja, stvari ili navike. Ustvari, najlakše je zadržati se na slikarima, oni izgledaju lukaviji od ostalih, Lištao samo jedared beležnicu jednoga od njih. Skice, pravljene brzo, halapljivo, rekao bih, sa iskusnim nastojanjem da im ništa ne promakne što im se učini bitno u pre delu, A oznake boja napisane su obično, rečima, jer one mogu isto tako da izblede iz utiska, a treba ih na neki način zadržati, fotografisati u svesti. Kod tih ljudi po stoji sistem, Ali to je nešto razumljivo, profesionalno, ustanovljeno već ko zna kad i esnafski usavršavano kroz generacije. Zato je mjihova lukavost samo jedan vid stvari. Umiriti savest oka nikako ne znači poći njihovim stopama. Tu nema šegrtovanja ni maj storskih uverenja, svako polazi 5vojim putem. Svako za sebe. Sebi.

· Radomir Stewić-Rtas: Grafika

Divlji duše što svud je biće prisustno tvoje, Koji rušiš i stvaraš, saslušaj reči moje!

Ti, po čijoj se struji rasiplju na sve strane Vesnici kiše, munje, — oblaci što vijore

U nemirnoj visini k'o trulo lišće s

Što sva se nebom mrsi il' tamo gds je more! Po vazdušastom valu pučine tvoje plave

Mnoge se razasule vitice bure skore

K'o zašarena kosa što diže se sa glave Neke Menađe besne — gde vidici prestaju Sve do vrha neba, gde svetla vrhunac slave!

Naržcaljko godine što već se bliži kraju — Kojoj će noć da pruži k'o grob kupole svoje Što svod. im isparenja skupljena tvoja daju.

Zato mi je mnogo draži onaj rapin o kome sam nedavno čuo od jednog poznanika. Kaže da ga je video na jednom od svojih pulovanja: odrpan, izmučen sirotinjom i glađu, izlazi taj Arapin nešto pre zalaska sunca, spušta se pored potoka, skida svoje prnje, kupa se i onda dugo sedi sa jednim cvetom u ruci, nepomičan i zagledan u malu prolaznu raskoš boja nad pustinjom koja počinje neda leko od tog mesta i prostire se prema „zapađu ravna i jednolična kao pučina, Taj je veći posmatrač. On ne krađe ništa, niti pak bilo šta narušava uzimajući nasitno. U tom času sva lepota oko njega pripada njemu.

A koliko je oblika oko nas sa istim mneponovljenim svojsvvima? Koliko samo propuštenih doživljaja zbog kojih je Život siromaŠniji i kraći, jer smo prolazili otsutno, pogleda skrenutog ustranu? Sećam se da sam tu skoro pročitao jednu knjigu iz popularne aslro-

grane

Da iz njih, kad 86 zgusnu, započnu da se roje

Grad, vatra, kiša crna, — saslušaj reči moje!

Ti koji Sredozemlje iz letnje prenu Banje · - Koju mu valom svojim ujednačenim daje Kristalnih morskih struja lagano krivuđanje —

More, što u smi vide, u zalivu od Baje, , Kule, palate stare, kraj ostrva od Jave, < Koje se, potresene talasom jačim, sjaje

— U cvetove zarasle i azur morske trave Što mirisima slatkim sva čula opijaju!

O, ti, — za koga stazu atlantske snage prave

Raskoliv se u ponor, a alge, Što cvetaju,

Usnuloj zemlji budi

I one šume vlažne, što nose ruho svoje

Od. svelog morskog lišća, čim glas ti razaznaju,

Odmah od pukog straha postaju sive boje, Dršću, irgaju nakit, — saslušaj reči moje!

Henri Mur: Ratnik sa štitom

O, da sam list uveli da nosiš ms sa sobom, O, da sam oblak hitri uz tebe koji leti, Il da sam talas morski što nabuja pred tobom,

Da nešto od te snage mogu i ja poneti, AU ne k'o ti slobodam kog' ništa ne savlada!

I da se s tobom mogu sve do neba popeti

— Kao što nekađ činih žarom dečaka mlada Za koga, da te stigne, ništa vizija nije Ja mučio se ne bih k'o što se mutim sada,

Vetre, ja ti se molim sred jada što me bije: Ko list, oblak :1 talas do svog me digni krila! Na trnju sam života, iz srca krv mi lije! 173

To časova je mnogih sputala gruba sila Coveka tebi slična: divljačna, gorda, čila.

O, da sam lira tvoja k'o što Je šuma ova! TI moje vene lišće i, kao njeno, pada! Brujanje tvojih simih, odmersnih zvukova Iz nas će da izmami glas jesenjeg Ssklada Prijatan ma da tužan. O, đuše pun nemira, Postani ja iP duh moj kojim žestina vlada Jmrle misli moje poteraj VrH svemira. ; H'o sveo list da nova ubrzaš rađanja rana!

Pa putem čarolije, što stih mi.ovaj dira,

Raznesi reči „moje ljudima sa svih strana, K'o s vatre što se večne žar, pepeo, razleće! Vetre, kada nam zima Sva ledena doleće, Zar daleko iza nje ostaje premaleće?

Prevela i beleži napisala dr Ranka KUIČ ~

f }

A- nomije i da sam naišao na jednu

misao, ustvari citat rečenice jednog od starih asova te struke, napisanu ili izgovorenu najmanje stoleće 'i po unazad. Onda nisam bio dovoljno pažljiv i nisam se zadržao na njoj mada je zasluživa la to. A sada, otvarajući ponovo tu knjigu, pročitana misao ima u meni svoju punu vrednost. jer je postala i moja, Ona glasi: „Posmatranje je u izvesnom smislu umetnost, koja se mora naučiti“, Onome čije su ovo reči zaista valja poverovati, taj je decenijama provodio besane noći! za teleskopom, Posmatranje je za njega bilo više nego poziv, čak i više nego strast — on je gledao dalje u prostor no i jedno ljudsko biće pre njega, I zato mi se čini da je svako propušteno zapažanje na neki način izneveravanje sebe. Ne, beleženje je tu najmanje važno. Susreti su mnogo trajniji ako se dožive sadržajno i prisno, Jer, stvarno, ako nisam „doživeo onu skulpturu ili ako nisam obraćao pažnju na hrast pod prozorom možda ih nisam ni voleo? I možda bi takvo ili neko slično pitanje bilo osnova za jednu sentimentalnu estetiku. I ne samo estetiku. Jer učiti tu neiscrpnu umetnost Dposmatranja znači istovremeno i opredeliti se. A to je opredeljenje možda najnotornije od svih pred kojima se čovek koleba toliko puta u životu, a ponckad ı toliko puta u jednom jedinom danu. O predđeljenje za svet naizgleđ po= znatih stvari, susreta, za sve: pre“

podneva, večeti, leta, vode, za svet one nevešte, od svih postojećih možda „neveštije napravljene

dečje strelice koja se zaplela u granje hrasta podđ prozorom. Q-

predeljenje koje ne bi smelo da bude samo nekakvo pribežište smisla. Niti pak konformizam o-

tromele m;jsli. Ono svojim postoja njem u nama ne iscrpljuje ni jednu plemenitu strast, ni jedan uzlet. Naprotiv, Ono je samo lju bav oka. Samo savest pogleda koja poneki put opomene i otvori makar za trenutak u nama širinu onog beskraja vidljivog i učini nas moćnim da se zagledamo u njegovo rasprostiranje isto onako ponosno, kao da niko pre nas nije vidđea dalje.

protok s mojih usana!

}