Književne novine
dnog okiobarskog dana krenula
sam prvim partizanskim vozom ža Beograd. Ukrcali smo se negde u Srbiji Bila sam tako uzbuđena da ne znam ni danas tačno odakle smo pošli; Beograd samo što je oslobo+ den, reke vojske valjaju sc prema severu, rat traje, još uvek težak, još uvek krvav, nemilosrdan. Sedimo u nekim poluotvorenim vagonima, pomalo pevamo, a sve više ćulimo. Mislimo o starim ruševinama, o prvim požarima koje pamlimo, 9 teškim bombardovanjima koja poznajemo samo po čuvenju, nagađamo koje su kuće oštećene u borbama za konačno oslobođennje građa ~... Iskrcali su nas na Čukarici, dalje voz nije mogao da ide. Pošla sam prema Topčiderskom brdu, prema kući iz koje sam otišla ne znajući kada i da li ću se tu i vraliti, prema kući u kojoj sam doživela presudne trenutke svog života, srela nezaboravne ljude, gde mi je predveče u avgustu četrdeset i prve saopšteno da sam član KPJ i gde sam, krijući se od svih, isplakala svoje suze što napuštam decu, vukla me je ta kuća kao magnet, ništa o njoj nisam znala, njena mi je sudbina tokom rata bila nepoznata, a njeni ukućani? Jesu li deca tamo, je li i moj muž 5 njima, jer je on sligao nekoliko dana pre mene, da, mislila sam, oni su tamo Sigurno svi zajedno.
Tog dana, oktobra četrdeset i če» tyrte, posle oslobođenja Beograda, moj Dedinjski bulevar na brzinu se oslobađao svoje prošlosti, Do juče preplašeni otišli su u grad da se šire, da viču, da pevaju, da slave. A oni drugi su iza zatvorenih šalona svojiš kuća smišljali kako će iz kože izdajnika! S vremena na vreme bi projurio neki parlizanski džip. Meć sam stigla gotovo do same Botićeve ulice kad su kraj mene stala jedna kola. Pukovnik se intereeovao ko je ta usamljena žena na bulevaru. Obradovala sam se kad sam poznala u njemu Pavla Pekića. Rekla sam mu kuda idem, ukrcao me Me w kola i pošao sa mnom,
Zašto ovo opisujem?
On je, verovatno, znao šta ću Dači. li ic pretpostavljao. LJ} svakom slučaju: pošao je sa mnom da mi bude lakže. A. ja sam mu veselo pričala: »Eto, ovuda je prolazio drug Tito. Sad ću ti pokazati gde su sedeli 4 jula „..«
Kad smo ušfi kroz kapiju koja je stojala širom olvorena, našli smo kuću praznu i pustu. Vetar je škripao razvaljenim vratima i prozorima. Stakla su bila razbijena. Kuća prljava, parket iscepan, nigde nemaštaja, nigde traga ljudskog života. Ovuda je prošao rat, požar, uništavanje, pljačka. U sobi gde je nekad bila irpezarija (eto, tu su sedeli tada drugovi!) viscla je oštećena freska Mila Milunovića, a na suprotnom zidu devojčica u skupatilar(elelo slikara Veljka Stanojeyića); na koju su očigledno pnucali dok je nisu poderali tako da je platno visilo iz okvira. To tužno prisuslivo uvređenc umelnosti usred prazne i prljave kuće mnogo me je pogodilo. »Hajdemo«, rekao je drug jer sam stajala kao ukopana, a on je očigledno razumco moj strah i tugu (jer gde su stanovnici kuće?), šta ćeš ovde.« š
On me je odveo kod Vlade Ribni-
kara i pomogao mi da nađem decu.
% Posle 27 marta CK KPJ rešio je
da se rukovodstvo partije preseli iz Zagreba u Beograd. Smeštaj ilegalnih poniiih radnika bio je ozbiljan problem za beogradsku organizaciju. Članovi partije koji su poznavali nažu kuću došli su na ideju da ee i oma upotrebi. Temeljito je. ispitan poloežai naše kuće, sva njena Iri izlaza, bašta koja je zarasla u korov i šiblje, Botićevo slepo sokače koje se moglo pretvoriti u tri slobodna prolaza ako se poznaju staze preko susednih imanja. Izgleda da se našim drugovima dopalo baš to što je u kući bilo mnogo dece, naše i tude, što je kapija stajala stalno otvorena, i što je to bila obična gostoprimljiva beogradska kuća.
Jednog dana početkom maja telefonirao mi je moj muž iz grada da će na ručak dovesti gosta. Shvatila sam da se radi o nekom neobičnom čoveku, jer nije imao običaj da javlja kad bi hteo nekoga da dovede. Rekla sam mu da imamo na ručku moje roditelje. On je trenutak zastao kao da
Kouo PAILIHH
Ha kaHrap cryneH co Tyu PO MepaT a MozaT JM Ha TO M5Mepa!, HaLIMOB TyTyH — HalulaBa MakKa
HatraBa COJeHa 1107!
OJ TEMHM 3OpuHM Ha yTpHMHM JIGTHI
~ı kod male crkve ispod parka, menjala sam haljine da me agenti ne bi za pazili. Druga Tita dovela je do bulevara Ljubinka Đurđević (poginula u Foči februara 1942), videla sam kako se od nje odvojo, pošao prema Botićevoj ulici, popeo se do naše kuće i srećno stigao pa mesto sastanka. Zajedno s Filipom Macurom koji je krstario bulevarom na biciklu pošla sam da vidim dolazi li drug Marko. On je izbio iz šume, presekao brzo bulevar i nasmejao se Filipu na biciklu. Triput sam izlazila zbog Ivana Milutinovića koji je zakasnio tako da su se već zabrinuli za njega. Konačno je stigao. To je bio žilav čovek kao da je sav od čvorova, o“ čiju kao igle, oštra, prodorna po-
RUČA U BOTICEVOJ ULICI
se s nekim dogovara, pa je onda rekao: »Ne mari, naprotiv, još bolje«. Tako sam pryi put u životu videla druga Tita. »Inžinjer Petrović iz Zagreba«, rekao je WVlada, Petrović je prvo ime kojc je palo napamet mom mužu, pa ga je tako pretstavio mojim roditeljima, to ime inače drug Tito nije koristio. Imao je na sebi zelenkasto-sivo odelo i zelenu kravatu, bio je elegantno, ležerno obučen i ponašao se prirodno kao da sve nas poznaje godinama. Razgovarali smo o svemu | svačemu. Tada je Beograd zahvatio val mržnje prema Hrvatima, izbeglice su pričale o zverstvima astaša, iz ruke mw ruku išle su fotografije unakaženih srpskih leševa, počela je era hužkanja jednog naroda na drugi, srpske vlasti koristile su svaku priliku da udaraju u bubanj šovinizma; opšta atmosfera bila je io liko protivustaška da su ustaše slav-
~. OMN)A s ~ Za Up. Mr X ZM A IPI = TI ONJ il
l}} ———C
\{}||
Tjene u prve redove neprijatelja srpsiva, naravno i ispred Nemaca. I mi smo se zgražavali nad postupcima muslaša, a moj otac je izrazio sumnju da će se ikad moći takvi zločini zaboraviti. »Nije kriv hrvatski narod«, rekao je drug "Tito jednostavno, »svi će uvideti da hrvatski narod za to nije kriv.« Bilo je to tako definitivno i tako iskreno rečeno da i clanas pamtimo te njegove reči. Tvrdio e u daljem yrazgovoru da će bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije nadvladaii sve neprijateliske snage koje raziedaju zemlju. Moram da priznam da w opštoj atmosferi panike od ustaša i raspaljivanja mržnje | među marodima, te odlučne "Titove reči zvučale su gotovo tajanstveno, Mi smo osetili da to može reći samo onaj čovek koji gleda daleko ispred sebe i koji zna od nas mnogo više pa su mu jasni istoriski događaji koje mi ne možemo shvatiti. Taj ručak ostao je svima nama u sećanju kao nešto veoma utešno u mraku prvih dana okupacije. Posle ručka Vlada je otpratio druga Tita i odmah se vratio, »Ko je tai neobičan čovek?a, pitao je moj olac. »To je velika ličnost«, rekao je vlada, »ne smem da ti kažem«. Moji roditelji nisu više nikad sreli druga Tita kod nas. Godine 1943, jednog dana na ulici, suočili su se s njegovim likom: na plakatu ucenjen, proglašen za najljućeg neprijatelja »novog poretka«, Pričali
su mi posle rata kako su odmah poznali čoveka 8 kojim su ručali u našoj kući. Setili su se njegovih očiju i pokušavali da im odrede boju, da li je bila sasvim zelena ili zelenosiva, pričali su o lepom njegovom osmehu koji se iznenada, neočekiva< no, javlja na licu da bi opet tako naglo iščeznuo, evocirali su reči koje su izgovorene za stolom. i tada, pod okupacijom, u onom napaćenom Beogradu, osetili su radost što Nemci tog čoveka traže, znači da je živ, da radi, da ga se Nemci boje, a oni su ga upoznali, osetili da je izuzetan, pametan i dobar.
Vlada i ja uskoro smo bolje upoznali druga Tita jer je češto dolazio, a jedno vreme i stanovao kod nas. Ponekad bi došao ujutru i ceo dan presedeo u dnu bašte, sakrivem bujnim žšibljem i dryećem, a uveče bi
otišao. A. nekad bi se stvorio na mi-
nuf, dva, radi kratkog, dogovorenog sastanka. Kad je stanovao kod nas, u maju 1941, spavao je u sobi našeg najmlađeg sina, soba je bila jako je»
dnostavna, pod sa linoleumom, krewet gvozdeni, ali gledala je na baštu i preko nje na Beograd a to se drugu Titu svidelo ... Vlada je češće razgovarao s njime, on je i ranije odlazio ma sastanke s Titom i više je bio upućen w politička zbivanja nego ja. No i ja sam imala sreću da u tim teškim danima doživim 'TlTitoyu vedrinu, njegovu sigur” nost, oplimizam, čvrstu veru u našem” čoveka i njegovu prirodnu ljubazmost s kojom se obraćao svakome. Osećanje straha ili nemira jščezavalo ije u njegovom prisustvu, mi smo u to vreme želeli da budemo stalno s njim, što je naravno bilo nemoguće. (Moram da priznam da što se toga liče nismo osećali ništa neobično jer sm se svi otimali da budu što češće i što duže s njiml) Čini mji se da svako ko je proživeo neko vreme kraj druga Tita mora da podlegne njegovom weobičnom ljudskom šarmu, ali i da ojača kao čovek crpeći iz tog dubokog vrela oplimizma i istine,
Četvrtog jula održan je wu kući istoriski „sastanak Politbiroa KPJ. Drugovi su dolazili pojedinačno, oko 11 sali pre podne, izlazila sam da ih dočekam na Dedinjski bulevar ilj
TyiuuiyHo6ebauuuie
'4 Ha nonra 158 OJ KOITKM IIOT. M Hayes CO Knmerpa MH BaemeHa jaj, CO WODpBB rropJrem Ha OMMTC MBTHIJI
TIO KDReBEKMTC macja »EOJITO3JIATHT TipMRacka TOpka Ha Z7BMBOT KJICT
ho HHKOjJa moba Ha BeuepM BMMHIM
moj rajiHo TiMe Tarara Hala
M rIorTa M KpBrTa M cHaraT8a HH.
ŽKonr — 2&OJTTHM IIpaB}M MmuHiaTa OJI HJI M ROJrTa POCTMEKa y TpanHTc HOCM.,
TIo yrpHHM DOCHJ, TIO MyTpHMT?Ć TIpećHJI, HaBeJUĆHM HMHEJM IIO FOJU4H5aTa POo/|H}H
aauMO0HHM HHMC TO DepeMe. JU4CT TIO JUMCT RHHJ RMCT IIO JIMCT HHJRJI
JIMCT TITO: mMC? ripeBpryj, HpyMrMcRaj, JIMCT TIO JIMCT MMJIHO, TaTOBHO pen
—
HaHđM»iM OearmacHa a naka jacHa. Ta Hespanr m?
JlegoT ju mojne Toj ma CG MĆCDJM +Mepk8 My HeMa, a B rpanmMTe mxa6M
Bes na ce sarpe, 6e3 nHo ma Hajne
doypujara,
He Tara a RuterBa, 1 B OMMTCE MaTH}T M MC cagKajK” caMa ce mHMra
Kaugrapor HOCM NMCjJeČTO 3JIATHO a B rpan Mrymro manrHTć GecHaT
KNJIŽEVNE NOVINUE
Ha x»xsonrara MaKa — Ha ?EOMNTHOT TyTyH Ha xonmrara TOT Ha DarTC UM?
i aa razara aaa ana znai ene
geda koji se pamti. Ali voleo se žali a šale su mu bile jednostavne
je da
i dobroćudne.
Sastanku su prisustvovali pored druga Tita, Rankovića i Milutinovića, drug Edvard Kardelj, Sveto-
Vukmanović 'Tempo, Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas. Prvo su se svi skupili u bašti, podelili se u grupice, posedali po travi i razgovarali. Dan je bio lep, sunčan. Bašta je tog dana bila prazna jer smo decu .po” slali kod nažih prijatelja na ručak s tim da se vrate tek smo baštom i objasnili položaj kuće onim drugovima koji je još nisu poznavali. Bilo je dogovoreno da će u slučaju opasnosti otići preko susednog imanja, izbiti na Dedinjski bulevar i tako pokušati da se spasu. Čuvali smo stražu. Ali ništa se nije desilo. Bilo je izuzetno mirno. Čak nikakav nepredviđeni gost ni sused nije navratio tog dana. Kroz prozor trpezarije gdc su radili izlazio je 5 vremena na vreme dim, toliko su pu-
zar
šili. Za ručak sw tražili samo save hrane, a popili su dosta crne kafe. Radili su vrlo intenzivno, bez pauze, sve do šest sati uveče. Tad su počeli da izlaze preko terase u bašim i udisali vazduh, zadovoljni, dobro raspoloženi. Prvi je otišao drug 'Tito. Ostali su se još šetali po bašti, šalili se i wopšte ponašali se kao da su ma nekom izletu a ne na važnoj dužnosti, nisu se žurili da odm, kao da svima njima policija nije za petama, kao da njihovi životi ne pretstavljaju stubove jugoslovenske revolucije! Sve te naše ljude pratila 'je atmoslera sigurnosti i vere. Nikad da osetiš neku zabrinutost u njima, mi Žurbu, a još manje neku nevericu, sumnju ili strah. Je li moguće da su osećali da ono što rade niko ne može da spreči, da li su već onda znali da su jači i od najveće vojne sile jer je narod uz njih i samo njihov poziv čeka?» Lola Ribar koji ie bio najkomunikativniji među njima, rekao nam je da su svršili krupan posao. »Ža ovaj dan znaće uskoro cela Jegoslavija«, rekao je.
Ponekad je dovoljno da se od nekog događaja odmakneš za godinu dana da bi osetio kako postaje islo“ rija, jer brzo raste u vremenu. To se dešava. sa četvriim julom. Četrdeset i prve on je bio jedan u nizu ilegalnih sastanaka rukovodilaca partije. Četrdeset i druge on je već bio jasna međa između oslobodilačkos rata i priprema za taj rat. Cetrdeset i pete pretvorio se m jedan od kamena temeljaca nove države. I slvo+ ren je muzej. DDanas tamo dolaze među poseliocima ljudi i deca rodena posle četrdeset i prve, oni ne pamte staru Jugoslaviju. Za njih ie muzej jedna istoriska priča, zanimljiva, a pomalo neshvatljiva kao što već jesu sve istoriske priče, A. za decu te dece 4 juli će postati legendarni početak borbe za nezavisnost, za slobodu·i za afirmaciju novih revolucio» marnih ideja koje će uticati na ideološka pomeranja wu svetu.
Bašta je proširena i pretvorena U prijatni park gde se može posedeti. Mislim da će. deci, omladini, pa i nama ponekad biti zanimljivo da tu dođemo. Tu je doneta odluka o opštem svenarodnom ustanku, Tu su borca Narodnooslobodilačkog rata orvi put nazvali partizan. Tu je {or mirap. legendarni Vrhovni štab za koji se čulo širom sveta. Kako to zvuči jednostavno. Kao svaka isto
riska istina,
uveče. Prošetali
Tin UJEVIĆ ĆIN SPUTANIH RUKI
U hoćnim tramvajima, kroz rane metropolitene,
sa žuljnim cipelama, no srcem ispod plavih. bluza, odlaze šutljive ekipe na posle ostavljene, i | s ushom od rakije vlažnom, i tihom sluinjom sUža. O L,TRo.a
„SRI My raz 14% a CEN
Na desno i na lijevo, već kamo potreba ište, : e sa djetetom i ženom kroz pospana predgrađa, ES fa i tek su u hrpi stigli na tamno hrvalište, ui ip eno se iza stakla blijeda krvavo sunce rađa,
Svi oni obaraju bore čela ponižena,
svi nude djelu ruke hrapave, uprljane.
Oko njih bruji orhestar kolesa i sirena, : u njima šapuću riječi buntovne, tmaste i sane.
Oni slušaju žarko pjevanje peći, I| i kajiše remena, i previranje kotla. Oni gleđaju: gle, duvar biva teži i veći, ? a jeza robovska pada s plafona pa sve đo tla.
Oni drijemaju uz dernjavu hiljade grla rada;
onda se buđe: na šini željeznica hukti, POO: otkucaj čekića kreše u njima ritam jađa, je dok tuga polja i tvornica u dnevnoj strasti hukti.
Ova je srca tesalo hiljađe kladivaca, i Ove je mozgove pretrglo hiljadu Pasprskanja! . Crveho željezo, zapaljen ugalj na čela odsjev baca, petrolej i benzina na 'prašnom potiljku sanja,
Rastu, u proštor vrcane, pilane i talione! Zvonca i maljevi i pipci bude tonove mnogobrojne u mnogozvučje zapaljeno i zahuktale vasione
nad tjemena irenezije i nad šije već znojne.
Brije i šire protege užurbanosti snaga.
Struje od crne zemlje, streme do lampion8a sunca sa ognjem, Sa meljanjem crnoga zemljina blaga: sve pišti, sve kriješti, sve vrišti, 5Ve kliče i bunca.
Blažena himno napora ljudi, da nisi toliko skupa, bila bi najljepša pjesma i muzika vascijela svijeta!
U ovom glasu kao da preklinju robovi: o puca šum rabotanja poput prebogata zvukovna cyijeta.
Grme i gcromore potmule oblasti suterena u žustro razgorenje i Čak u raspraskanje. Iz toliko vrenja, plamena, vonjeva i pjend, sukljaju oblaci dima i rijeka magle: u sanje!
U ovom glasu zavija, kao đa orguljaju grobovi
i ječi nešto SUmOtTIO, strahovito i muklo.
U ovom glasu kao da preklinju robovi:
„O rasti, srce svijeta, crveno, salo da ne bi puklo!” U labirintu panike, duž acetilena,
nešto svirepo jednoliko, 5 provalom nadahnuća, pretače se u avožđe, paralelno, desna je uposlena, mozak brojeve misli, a srce kovanja vruća,
1 tako, po Ooproštaju Od vreve rađione,
na brođovima teškim od večernjega rada, spuštenih čela, kao na povratku iz kazniotne, klipšu hrpe u bijeđu skrovišta velegrađa;
a da im tamo barem, pored zdjele supe, daruje domaća svijetla još probuđena Vesta!
1 da se kućne nađe za prisne sinije skupe za ljubav i za snagu umorno Hofesta!
Žarko VASILJEVIĆ NA PERIFERIJI SOBA IZ DVORISTA
Stanuju tako na periferiji: i otac, mati, petoro dece, mačka i porodica starog miša kojoj se tačno nikada ne zna broj.
Nad kućom prođe po koji put u suton
ružičast. oblak gonjen sa Dunava
i cela porodica istrči da ga vidi
— i mačka i svi miševi redom ~”
a otac priča da je tako i u pozorištu i ukruti se važno
kao da je načinio poklon ženi, deci, mački i svima miševima redom,
Preleti jednom u nedelji, baš kad su svi stajali pred kućom,
mali žuti dečji balončić
i svi visoko dižu qlave i široko otvaraju usta,
svi: i mati i deca i mačka i svi miševi redo!,
samo se otac opet ukruti važno
i, opet priča đa je tako i u pozorištu,
i svečano obećava da će im svake nedelje prirediti'takvu pretstaviu
jer, veli, on ima prijatelja u velikoj operi kamo sami miljionari odlaze
a taj će ukrasti svake nedelje po jedan žuti balončić
i pustiti ga da preleti preko njihove kuće,
tako đa to milionsri De Opaze.
A kad iđuće neđelje nije preleteo žuti balončić
i otac đošao mekako manje krut i važan, |
i deca i mati i mačka | svi miševi redom počeli da broje dane na prsts
i da viču na sav glas: i
ponedeljak, utorak,
sreda
četvrtak, petak, |
subota, — TI
pa kad i iđuće nedelje nije naišao žuti balončić Ž
i otac došao nekako sasvim nevažan i sitan, sićušan kao majmanji
miš —
onda su zaplakali i zbog oca i zbog ŽUtog balončića 1 |P i mati ı deca i mačka i svi miševi redom
i sada šapatom brojali dane na prste: | ponedeljak, utorak, ' i sreda, e:
četvrtak, petak, ; w subota. 5 o Ali još nisu čestito ni izrekli subota, POSO.)
kada je, otac stao pred njih i rekao u poverenju: LO Draga ženo, deco, mačko i svi miševi redom, : javljam vam da žuti balončić nikada neće više preleteti preko "a ; naše kuće, jer su milionari sve opazili i sve otkrili, H ž i pojeli i žuti balončić { moga prijatelja radnika u velikoj opeti. Zbog ovog su dugo plakali i otat i mati i deca i mačka i svi miševi ređom, \. a žuti oblačić ođista nikađa više nije preleteo nad sobom iz dvorišta na periferiji.
a
bi ci h-az
ieg
Sa
or \