Književne novine
| | |
| USLOVIMA
ODLOMCI IZ KRITIČKE PROZE PISACA - BORACA TI REVOLUCIONARA
Veselin Masleša
. NEKOLIKO
METODOLOŠKIH PRIMEDBI
(Odlomak}
Problem o mogućnosii š o mwslo. vima socijalne književnosti kod nas »ne zanima duhove«. Apriorističko odbijanje to onemogwćuje. Tu >»duhovi« dolaze sa gotovim, importiranim sudovima, odbijajući sve što jma ma kakve veze sa pojmom soci. jalan, koji za njih počinje da dobija značenje strašila. Međutim, on je o tvorem, a oni, koji po mišljenju ofi, cijelne štampane hartije nisu dohovi, učinili su nešto da se taj pojam kristalizuje. O definitivnom ne može
· biti govora, Rezultat toga je sledeća
tvrdnja: netačno je da kod nas postoji socijalna književnost. Netačno |jje da se kod nas ne može razviti socijalna književnost. Socijalna po svome sadržaju i po inspiraciji. Tačno je, međutim, da je u procesu stvaranja, da još ne postoji. Nas zanima sada tempo toga procesa, materijal i afirmacija. Konkretizacija njegovih pojedinih faza, ·graduelna uspevanja, tendencije razvoja, smer i okvir socijalnih stremljenja, unutar kojega su di{erencijacije nužno uc slovljene suprotnostima dijalektičkog razvoja. Njegovo rasprštavanje, transformacija na drugoj bazi, — na negaciji sadanje negacije. B. H. M.* je (u 6 br. »Stožera«) citirajući Remarqueov slučaj zahvatio u centar problema konkretizujući široki pojam socijalne književnosti prema vremenu, mestu i slepenu razvoja.
Metodološki, m postavljanju problema, analogija sa kritikom političke ekonomije, naukom kapitalističkog sistema proizvodnje, ne može se izbeći: »Kapital« je rezultat kritičke analize klasične filozofije, političke ekonomije i klasičnog razvoja kapitalizma Engleske. Teza da se, prema tome, rezultati toga ispitivanja ne mogu primenili na druge zemlje, falsi» fikat je, često upotrebljen, tačan, kas da se površno gleda. Poduprt dru. gim, metodološkim., [alsifikatom Marksove misli, da prelaz kvantiteta u kvalitet nastupa onda kada sc produktivne snage ne mogu više razvijati u dosadašnjem ~ okviru (Plehanov, 1905 god.) vodi revizionizmu i kompromisu. U književnosti postavljeno je tvrđenje: zemlje sa nerazvijenim kapitalizmom i neformiranom radničkom klasom — misli se i »an sich« i »{[Ur siche — ne mogu da dadnu pravu socijalnu književnost. Metodološki to Je krivo zbog toga, jer je socijalna književnost u njenoj današnjoj fazi — izuzimajući danas Nemačku i Rusiju — širi pojam od knjiŽevnosti novoga društva, i baš zbog toga je vezana za staro društvo kao njegova kritička senka, kao ogledalo raspadanja, kao znak slabosti, izražavajući negativni odnos prema starom, ne uspostavljajući još pozitivni odnos prema novom. Ovaj najširi pojam ne samo da ne isključuje diferencijacije, razvoj u pravcu alirmisanja pozitivnog, novog. nego je, čak neophodan preduslov za to.
Dinamika građanskog duha u nerazvijenim zemljama kretala se u dužim i bržim talasima nego u klasičnim. (Engleska, Nemačka, Francuska). Zato, jer je importovano sve šlo je za njegovu afirmaciju bilo potrebno: kapital, stručnjaci, civilizacija i kultura. Samo, on nije bio samonikao, originalan, genelički, nego
šematski: dobili smo tehničare kul* Bogomil Herman — marksistički publicista između dva rata.
\
lure, imitatore, pseudo-civilizovane duhove. Nije bilo nizašto drugo vremena: razvoj je išao tako brzo, da bi sve drugo bilo skupo plaćen luksuz. (Danas pokušavati stvoriti specifičnu građansku kulturu kod nas kada su faktori njene geneze importirani, znači IĆI protiv istoriske struje, dakle, nije ni moguće, a i anahronizam je, kada je građanska klasa već odigrala svoju ulogu).
Nesumnjivo, nepostojanje svesnog socijalnog kolektiva i objektivno so-
cijalnog kolektiva dopustilo je da in--
dividualni protesti i pokušaji novoga idu krivudavim putem, tražeći liniju od Dostojevskog i Ibzena, do novih formulacija. Rat je uspeo da razdrma savesti, da pobudi na plemenitost, izazove kuraž. Bio je isuviše snažan užas a da bi se, proživljen, mogao drukčije umetnički dati nego kao protest i krik. To je rezultat doživljaja. Al doživljaj nije mogao biti dovoljan za potrebno shvatanje logike, suštine i uslovljenosti rata. Međutim, vidimo, da čitav niz književnika koji su napisali poštene knjige o ratu nisu se dalje razvijali u pravcu emancipa– cije od onih istih wticaja protiv kojih sm m svojim knjigama o ratu ustali. Talentovaniji, moguće, nego niz novih mladih ljudi, proizašli ne iz rata nego iz poralne stvarnosti, oni gledaju sa superiornošću na mladenačku nesigurnost, skučenost izraza, naivnosocijalne revolte. Zato treba reći: većina ljudi koji su napisali antiratne knjige nisu, danas ni kod nas, preistavnici ni socijalne pa čak ni poŠteno pisane literature!
Socijalna književnost u svome razvoju teži da se formira kao pokret u književnosti, adekvatan društvenom
Đ. ANDREJEVIĆ- KUN: CRTEŽ (iz mape crieža, Beograd 1940)
pokretu masa, Subjekiivno. Objektivno samo tako može da postane i ostane. Nije grupa, nije ni revolucija duha, nego izraz i avangardizam u isto vreme, socijalnih faktora društvene dinamike. Nadrealizam, kao revolt duha, je interesantna pojava zbunjenosti građanskih intelektualaca i pokušaj traženja rešenja na planu individualnog odricanja današnje stvarnosti. Grupa ne znači kolektivnost, a pristajanje uz kolektivizam još ne znači uistinu kolektivističku akciju. Književnost je produkat uzajamnog uticanja ekonomskih, političkih, fizioloških i psiholoških činjenica. Prema tome zavisna od društvene stvarnosti, koja nosi u sebi klice svoje propasti. Suprotnosti na kojima počiva njen razvoj su polrebna inspiracija za književnike. saznanje da je društvena tendencioznost progresivna a stacionarnost reakcionarna. Progresiv-
ce _ a? ov i uh
one e
KAMILO, RUŽIČKA: CRTEŽ (oStožer« br. 9—10, Beograd 19831)
C. MAFPFERT: SMRT PROLETERSKOG DETETA.
na, jer znači novu podelu rada, novu društvenu tebniku, novi odnos prema produkcionim sredstvima. — Reakcionarna, jer pokušava da ograniči druŠtvo u njegovoj funkciji kao realizaciju ljudskih odnosa na bazi sve većeg porasta produktivnih snaga. Dakle, antisocijalna.
Otuda i termin socijalna književnost. Ne didaktična, ne malograđanski utilitaristička, ne subjektivno tlendenciozna, nego veristička, prekretnička, socijalno tendenciozna, kao nuŽni postulat istinitosti. Rekao sam jednom da polemika o tome sa građanskim književnicima ne može da bude konkretna, jer ne postoji isti kvalitet znanja, pa prema tome nije ni potrebna...
(Objavljeno u časopisu »Stožer«,
br. 2, Beograd, 1932). Đorđe Jovanović
PESNIK I OČAJNIK DIS
(Odlomak)
Ali ono što je u olujnim i potmulim nemirima ovoga teškim nemoćima podgrizenog čoveka govorilo o ružŽnom i neljudskom životu, ono što je kod Disa zaista bilo negodovanje proliv stvarnih nakaznosti njegovog vremena, ona iskrena i nikada nepreboljena tuga, što živi na bunjištu i vidi samo bunjište, i oni, makar retki trenuci kada je osećao veru u ljude, kada je saosećao sa slrepnjama i razdraganostima svoga naroda — stvorili su ga pesnikom, i danas još uvek dragim i nezaboravljenim. Kroz žubore i zvekete predratne Srbije, koju toliko naivno ali i licemerno ulepšavaju, na mahove se čuju turobna i opora mucanja ovog pesnika, koji zbunjeno ili ogorčeno govori mnogc istine o njenim izvitoperenostima, tada sa mnogih sirana bezobzirno zataškavanih. U toj Srbiji padmenog radikalskog zveckanja sabljom, u toj srbijanskoj čaršiji koja sve naglije napušta ćepenke i čekmedžiće i zida fabrike i osniva banke, u toj samostalskoj Srbiji koja se lopta svojim elastičnim liberalizmom, ~ kroz Cvijićeve slavopojke snazi i pravima dinarskog Srbina, kroz Dučićeve madrigale ı kroz raspojasanu skadarlisku boemu, kroz sva ta gurmanska i uvodničarska srbovanja o tome da je već kucnuo čas ostvarenja i poslednjih još neostvarenih vekovnih snova — Disova se poezija katkada izvija kao gorka i preteća istina, kao svi» repa i takvoj Srbiji nepoželjna opomena da nije baš sve na svome mestu. da nije sve zdravo i oduševljeno. "Takav Dis se ne može prevideli, nc sme se zaobići, makoliko ne prihvatili i osuđivali njegove dekadenine nemoći, makoliko nam bila tuđa i mrtva njegova žeđ sa mistikom. Ono što je njega tištalo i sputlavalo postoji Još i danas, još snažnije ı još opakije, još uvek preti svakom današnjem pesniku koji, slično Disu, nije dorastao da razazna i da se sna» đe u borbama svoga vremena. Oni »boli poabani« o kojima je pevao Dis priznajući hrabro njihovu poabanost, danas su još poabaniji, i tom svojom frošnošću još opasnije ugrožavaju poeiski opstanak zbunjenom i pokolebanom piscu. I kao što je nekada bio opomena prazuzdanoslima
NA MANSARDI (»Stožer« br. 7“—8, Beograd 1932)
svoga doba, primer Disov i danas
može da bude dragocena opomena
mnogim savremenim pesnicima. (Objavljeno u časopisu »Život i rad«- | maj-——decembar, 1940, Beograd).
Jovan Kršić
LEKTIRA SARAJEVSKIH ATENTATORA
Po svom mentalitetu, bosanska omladina, koja je organizovala i izvršila atentat na pretstavnika austriskog imperijalizma i reakcije, bila je veoma daleko od političkog shvatanja tadašnje službene Srbije i njezinih pretstavnika. Istina, posle prvog balkanskog rata, jugoslovenska omladina u Austriji počinje da jače veruje u Srbiju i da u nju gleda kao u OPijemont, ali te veze sa Srbijom sentimentalne su a ne praktične. Omladina u Austriji razvija svoju oslobodilačku akciju samostalno, u jednoj ideologiji koja u Srbiji nije bila dovoljno pristupačna, a možda ni razumljiva.
Principova generacija nacionalno svesna i duboko socijalna, nikla iz
opšte socijalne revolucije, a na SY nacionalnu oslobodilačku akciju gledali su kao na deo te revolucije. Gavrilo Princip, pred sam atentat ćita Krapotkinovo »Blagostanje za sveć, i razmišlja o mogućnosti socijalne revolucije, a kasnije, u tamnici, priznaje dr. Papenhajmu da ga je lektira anarhističkih pisaca pobuđivala na alentat. |
Danilo Ilić, urednik narodno-socijalističkog lista »Zvono« i jedan od glavnih organizatora atentata, polazeći iz Švajcarske wu Bosnu »prikupi nešto ruske i francuske literature o narodnim i radničkim pokretima n Evropi... U Sarajevu pade sa stražću bujnih energija na prevočenje Bakunjina, Marksa, Gorkog i Andrejeva...«, a fe njegove prevode »omladina je primala sa raširenim grudima i gutala« (članak V. Gaćinovića o Danilu Iliću — »Spomenica V. Gaćinovića«, str. 59).
Najuticajniji propovednik direktne revolucionarne akcije i duhovni vođ revolucionarne omladine Vladimir Gaćinović, bio je, da tako kažemo, ruski orijentisan i imao je široko socijalno razumevanje političkih problema. Za vreme rata, on druguje s Trockim i prati s oduševljenjem rad ruskih revolucionara; u njujorškom »Dnevnom glasniku« od 28 avgusta 1916 nalazi se jedna njegova revolucionarna pesma u prozi »Drugarici« s poentom: »Sej drugarice sa Volge, crvena zr>a slobode, sej«.
A u jednom članku, koji je napisao na zahtev Trockog, izražava Gaćinović još svesnije svoje mišljenje o ruskim revolucionarima i revolu cionarnoj ruskoj literaturi: »Černiševskoga, Hercena, Lavrova i Bakunjina mi ubrajamo među naše najbliže učitelje. Mi smo, ako hoćete, vaša (ruska) idejna kolonija...«
Atentator Nedeljko Čabrinović, itipograf, organizovan je socijalista. On se oduševljava za revolucionarni socijalizam, napada »štrajkbrehere«, biva progonjen, potuca se i traži zarade, te tako god. 1912 u Beogradu
ulazi u krug bosanskih đaka, većinom .
isteranih iz austriskih škola. Drugujući s njima, on popunajava svoje obražovanje, prima od njih neke poglede revolucionarnog nacionalizma i izmiruje ih sa svojim socijalističkin shvatanjima; ali na drugoj strani i on, makar i indirektno, uspeva da među svoje drugove proturi ponešto od svoje skromne socijalističke crudicije, da im skrene pažnju na koju socijalističku knjigu i slično.
U ruci mi je jedna takva socijalistička knjiga koju su, u julu 1912, pročitali Princip i Čabrinović i u kojoj su njihovi potpisi, marginalija i podvučena mesta. To je utopistički roman »Vesti ni od kuda« (News from Nowhere) od socijaliste i pesnika iz Bratstva Prerafaelita Viliama Morisa. Ta je knjiga izašla kao treći svezak »Zabavnika Borbe« u prevodu Dušana M. Bogosavljevića,
VILIM SVEČNJAK: POSLE RIBOLOVA (Naša stvarnost« br. 13—14, Beograa 1938)
sirotinje, znači nešto zakasnelu i novim prilikama akomodiranu pojavu onoga istoga pokreta koji se u oslobođenoj Srbiji pojavio već sedamdesetih godina kao »nova nauka« Svetozara Markovića i drugova. Dakako, ta »nova nauka« bosanske omladine ne naglašava materijalistički princip kao dogmu socijalizma, nego na ekonomsku bedmwm «gleda kao na rezultat tuđeg gospodstva. Treba organizovati revoluciju i nacionalno se osloboditi da se dođe do uslova socijalne slobode i napretka. Ta omladina pokazuje neobičnu zrelost i duhovnu radoznalost. Ona veruje u se i n snagu svoga idealizma. Ti mladi ljudi mnogo čitaju i razmišljaju. Pored domaćih pisaca, oni poznaju i sliranu književnost, osobito anarhističke i socijalističke ruske spise Bakunjina, Hercena, Krapotkina i dr. S ruskim revolucionarima, oni sm verovali u mogućnosL jednc
a u izdanju Socijalističke knjižare u Beogradu 1911 godine.
»Vesti ni od kuda« su romantičarska vizija jednoga čoveka koji se nenadno nađe u nekoj idealnoj zemlji budućnosti koja se emancipo• vala od svih socijalnih zala i koja živi radosnim idiličnim 'životom; wu toj zemlji se rad smatra srećom zabavom koja oplemenjuje i razveseljuje čoveka. Viliam Moris marksista i on ne uzima ekonomsk; momenat kao osovinu socijalnog pitanja. Socijalno pitanje mu je, pre svega, pilanje moralnog vaspitanja; dobrota srca i smisao za lepotu i harmoniju vodi idealnom komunističkom poretku u društvu...
nije
(Ogagaled Sarajevo, swe iz
Stevan Galogaža ISKUSTVA
JEDNOG UREBSDNIKA
(Odlomak) Od mnogih intelektualaca, i, mentalnih | prema bijedi radničke
klase, primamo novele i pjesme, čija bi štampanje bilo zaista uzaludno bc šenje papira. U tim novelama 8D0, minju se: radničke »ispucane ruke, prosjak na ulici, labrički dimnjak predgrađe, ispijeno lice »dok kapi. talista na to i — ne misli«. To ca ne možemo shvatiti kao »socijalny, književnost iz nekoliko razloga, Prije svega, tu nema onog daha realnosti oseća se laž intelektualca koji ni srastao sa radničkom stvarnošću i radničkim pokretom. Nije svako pričanje o bijedi — eo ipso Socijalna književnost. Odvojeno prikazivati bj. jedu jednog radnika i nad tim knji. Ževno sentimentalisati, lo je Pojava
od koje nikome nikakve koristi. Dim.
njak je dimnjak, predgrađe je pred. građe, i to nisu apsolutni simboli bj. jede. Što je danas nešto takvo, to ne znači da io isto sutra ne može biti drugačije. Odnos radne snage prema kapitalu, posljedice koje nastaju iz toga odnosa — nisu objašnjenje de, klamacijama o dimnjaku, o ulici, , predgrađu. To je stvaranje mšslike koja se sama sobom zadovoljava, od. vraćanje pogleda od običnih + golih stvarnosti koje traže naučno fmdj, rano iumačenje i praklična rješenja, Česti onaj refren, kako bogataši »prolaze kraj bijede« i »ništa ne vi de« — ne može se prihvatiti, To znači imputirati kapitalisti da ne misli na to, da je on naivan i glup, što nije tačno. On i te kako misli, kom. binira, računa, bavi se cijelom jed, nom strategijom, koja kulminira u
višku vrednosti, što manuelni radnje
vrlo dobro osjećaju. Osim toga šta to, dakle, nije točno, takva shvatanja
polaze sa stanovišta kao da je rad
KRSTO HEGEDUŠIĆ: CRTEZ (»Stožer« br, 9—10, Beograđ 1931)
nička klasa neki prosjak na koju bi se kapitalista trebao »obazrijeti« i »smilovati«. To je osnovno nepoznavanje modernog radničkog pokreta i nje govih ciljeva, pa i to nepoznavanje isključuje da se takvi književnici mogu smatrati dobrim piscima.
Prelazimo na drugu pojavu: knji Ževni radovi radnika manuelca. Ža mene je ovo naročilo drago i važno pitanje, jer sam opazio da kod radničke klase, već i pod današnjim nepovoljnim objektivnim ~ uslovima, ima odličnih pisaca. O neprilikama, koje većini radničkih pisaca smeta da do kraja razviju svoje sposobnosti, ne možemo sad ovdje govorit Mi smo do sad u »Literaturi« žtam“ pali nekoliko članaka i novela koje su napisali manuelci, a karakteri4 stično je da su ma književnom natjes čaju »Literature«, na koji su stigle 53 novele od 43 autora, dobili prve nagrade dvojica iz radničkih redova,
Ali i tu ima nekih pisaca koje nisma ,
mogli štampali radi izvjesnih gre-
šaka.
Međutim ovo je pilanje puno de« likatnosti, koje se momentano ne mod že u punom opsegu fretirati, pa se namjerno | ograničavamo na pitanje stila. Teza da je »stil čovjek« za nas Je neprihvailjiva. Ona ze rekvizit individualističkog naziranja na svijet, Socijalno orijentirani književnici imaju biti na čisto s tim da je sti klasa a ne čovjek. Otuda se javlja logičan zahtjev da radnici književ“ nici ne smiju podražavati pisce i literaturu jednog' starog društva, koje ima svoj zaseban stil. Stil jednog književnika, saglasno vezanog za današnji produkcioni sistem, ne može biti jednak stilu onih koji su žrtve toga sistema. Mi danas imamo razvijenu književnost, koja izražava naučno fundirana proleterska naziranja na svijet, ali još uvijek nemamo razvijenu ~ književnost iz proleterskih radničkih redova. Postoji nekoliko odličnih početaka, koji odrazuju i neposrednost i stvarnost i novi stil, i kad bi bilo mogućnosti trebalo bi to sistematski i kritički skupljati i štampali u posebnim edicijama. Ali u ne“ kim radovima mnogih pisaca iz tih redova glavni je nedostatak baš to podražavanje građanskih pisaca. Tragovi ideologije ovih pisaca zalutaju u radničku književnost katkad neopaženo, da tlo njeni pisci često i ne primjele, a jako su iznenađeni kad im se to otkrije...
(Objavljeno w knjizi Galogaži“ nih članaka: »Pisci i stvarnost«,
Zagreb, »Kultwra«, 1939);
KNIIŽEVNE NOVINE