Književne novine

a".

di S: O ONI

Pripremajući opširan predgovor za jubilarnu knjigu „Pesama“ Branka Radičevića, objavljenu u Beogradu 1924 u zajedničkom izdanju Srpske književne zadruge i Metice srpske povodom proslave stogodišnjice njegova rođenja, Pavle Po pović je bio srećne ruke da je mogao iskoristiti, pored rukopisa sačuvane pesnikove zaostavštine, i drugu, dotad manje poznatu ili i se= svim nepoznatu, arhivsko-literarnu građu. Da ne bi, međutim, preopiteretio i onako gust i mnogobrojmim. đetaljima prezasićen tekst svoga predgovora, on je tu građu izdvojeno štampao u članku „Ka poznavanju Branka Radičevića” u PPrilozima za književnost, jezik, i storiju i folklor (1924).

Između tih „nekoliko disparatnih priloga“ pažnju su nam privukle memoarske beleške slikara Stevana, Tođorovića (1851? — 1995).,... G. Ljubomir Živković, advokat i veliki poštovalac Brankov — piše m komentaru P. Popović — posetis je 10 juna 1919 g. Todorovića u mjegovu stanu i brižljivo ga ispitao o svemu što se tiče Bramka, On je to sve zabeležio i dao na pregled g. ToMdoroviću, koji, je potvrđio tačnost Đeležaka napisavši „Ovo je g. Ljuba Živković pisao sve po mome kazivanju. Stevan Tođorović“. G. Živković je te beleške ljubazno meni stavio na raspoloženje i ja ih ovde štampam s njegovim odobrenjem“.

Da je St. Tođorović drugovao u Beču sa našim pesnikom znalo se, jzvesno, i ranije. Pišući svoju monografiju o Branku (1889—1890), Svetislav Vulović se nekoliko puta pozvao na usmeno svedočenje St. Todorovića, ali je od njega isključivo tražio informacije o pesnikovu portretu. „Za ostale vesti koje mu je g. Tođorović mogao dati o pesniku — istakao je, sasvim opravdano. P. Popoyić — on se, izgleda, nije jatatbikO esovao”. Nekoliko godina kasnije, „Spomenici o proslavi pedesete godine „Đačkog rastanka“ (1894), St. Todorović je opet progovorio o tom svom crtežu da bi, 'pređ samu smrt, ovoga puta diktirajući Lj. Živkoviću, i treći put izneo čega se još prisećao. Te njegove, od smrti preuzete, uspomene pretstavljaju đanas dragoceno svedočanstvo poslednjeg živog Brankova ličnog poznanika i prijatelja. Te su beleške, s druge strane, i veoma prijatne za čitanje, „uz to ome dopunjuju uspomene ostalih”, đa se pozovemo na suđ P. Popovića, i „više je crta novih o Branku u njega”. U članku „Branko Radičević u uspomen; svojih savremenika“ (1955) Teodora Petrović je ista kla, imajuči na umu baš ova kazivanja St. Todorovića, da je on „jedini Branka slikao po prirođi i dobro je mogao znati kakav je Branko izgleđao“.

O tom njegovu crtežu mi danas nemamo nikakv:h bližih pođataka, jer treba biti rezervisan prema Mininoj idealisanoj „replici”. U svojim sećanjima St. Todorović, između ostalog, iznosi da je na molbu Stevana V. Popovića, urednika novosadskih „Srpskih ilustrovanih novina“, pristao da mu dš vernu kopiju toga svog rađa da bi ga litografisao. „Nu g. Steva, po svoj prilici, nije bio zadovoljan sa crtežom, te se obratio : g-đi Mini Vukomano vicki, kćeri Vuka St. Karadžića, da i ona po sećanju doprinese mome crtežu“. U razgovoru sa Lj. Živkovićem stari slikar je sebe dopunio rekavši da je Mina, „kroz svoje nekada zaljubljene oči“, drukčije zapamtila Brankov lik i zbog toga je u njegovu crtežu izvršila izvesne korekcije, pre svega u formi kose i,pokretu lica. Svoj originalni crtež, međutim, St.. Todorović je čuvao sve do povratka u „Srbiju iz Rima”, do 1917, kada mu je na stanic; u Bosanskom Brodu jeđan vojnik ukrao kofer u kojem se, pored drugih .radova, nalazio i ovaj Brankov portret. Nestanak ovoga crteža uslovio je da mi danas tek približno možemo utvrditi njegov fizički izgled. Jer, ako izuzmemo onu „dagerotipnu sliku“ rađenu u Temišvaru (koju pominje Svet. Vulović), pošto mam se ni ona nije sačuvala, jedini dosad poznati Brankov lik, kako uzima Vojislav M. Jovanović u članku „Jedan nepoznat lik Branka Radičevića“ (1954), pretstavlja melo zapaženi crtež Edvarđa Braumana, za koji Je isti ispitivač pretpostavio, nasuprot kasmijim do Rkazima” Ljubomira Durkovića-Jakšiča iznetim u đelu „Srbijansko-crnogorska saradnja 1650—1851” (1957),

Payje:mogage posluži ino. nenov.zaj_ m isti. meble BR, Ropomić: jem

NEOBJAVLJENE —

USPOMENE STEVANA

TODOROVIĆA ·

Brankov BK na Titograftj: Mrastasa Jovanovića „Srbi oko pevača“. i Izvesno je, u to ne treba sumnjati, da se ovom crtežu St. Todorovića neće GU ući u trag, đa on Više ne postoji. Izvesno je, takođe, da ćemo o Brankovu fizičkom izgledu i nađalje erpsti najviše podataka „iz onih toplih sećanja nekolicine njegovih prijatelja — kako piše V. M. Jovanović u naveđenom Svom članku — napisanih nažalost, dosta godina posle njegove smrti”. Osim, naravno, ako ne buđemo te sreće da pronađemo nama inače nepoznati Brankov lik slikara Pavla Simića. U članku „Vukov:, Brankovi i Daničićevi portreti“ (1947) Veljko 'Petrović je zabeležio: „Tvrđilo se đa je Pavle Simić imao, u svom albumu litografija, Vukove đake, s Brankom i Đurom, ; da ih je tu rađio po gledanju. Te litografije, ili tome slična crteža, nema u Simićevoj zaostavštini, kod novosadske svojte“. f Zanimljivo je skrenuti pažnju još na jedan slikarski rad P. Simića. I on nam danas nije poznat. U svojoj

knjizi „Srpska umetnost u Vojvođi- |

ni“ (1927), koju je napisao zajedno sa M. Kašaninom, V. Petrović je, po Svoj prilici koristeći zabeleške Tiije Ognjanovića ili Stevana Pavlovića (u vezi s tim isp. članak Nenađa Simića „Prilog za monografiju Pavla Simića“ (1954), đođao: „Do 1848 slikao je Simić manje stvari. Iz toga, doba potiče i „Crnogorac gquslar”, kompozicija sa 22» lika, posvečena, Todoru Pavloviću, slična, kompoziciji Katarine Ivanovićeve“. O istoj slici rekao je svoje mišljenje i V. M. Jovanović u članku „O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena“ (1954). Ukazujući na podatke koje su ostavil: Ivan Kukuljević Sakcinski i Milan Đ. Milićević, on je izrazio izvesnu sumnju u postojanje ove slike: jer, ne samo da tu kompoziciju „još niko nije — uz ograđu, ipak: „koliko je meni poznato“ — opisao ni po originalu niti po litografskoj „reprodukciji”, koju je, navodno, izradio J. Klaro (N. Simić ovo ime piše: „J.

Klaron“), nego se, zbog pr:bližno i |

stog broja ucrtanih figura na litografiji A. Jovanovića „Srbi oko pevača” (zanimljivo je konstatovati frapantnu dveju slika), može zaključiti „da, pođaci Sakcinskoga i: Milićevića ukazuju na neku zbrku: oni se pre

odnose a Jovanović-Braumanovu, |

sliku no na Simićevu. Simićeva sli-

ka, ako je i postojala, nije mogla e

imati tako upadljivo istovetne opisne podatke koje i Jovanovićeva.

Ipak, celo ovo pitanje još ostaje da |

se rasvetli“. Ako se može imati uti-: sak nekakve sličnosti ovih dveju sli ka u tematskom pogledu, o nekim međusobnim „upadljivo istovetnim opisnim podacima“ teško da može biti reči iz prostog razloga što nam rad P. Simića nije sačuvan. Lj. Durković-Jakšić u pomenutoj svojoj knjizi ističe — što nije nevažno ako se u obzir uzmu njegova svestrana upućenost i tako neumorna istraživačka aktivnost — kako je ma sve strane duže vremena istrajno tragao za primerkom „ove kompozicije, ali je nisam mogao nigde naći“. Ako je nemamo, veliko je pitanje sme li se, pa i načelno, izvoditi bilo kakav zaključak, pogotovu ako je on zasnovan na nekritičnom domišljanju. Jer, kako bi drukčije trebalo objasniti postavku V. M. Jovanovića dasu I. Kukuljević Sakcinski i M. Đ. Milićević. pogrešno, umesto. litografije A. Jovanovića, pomenuli kompoziciju P. Simića upravo stoga što između njih postoji sličnost u približno istom broju iscrtanih figura? I đa li se uopšte može tvrditi da između ovih dveju slika. postoji neka sličnost u tom pravcu kad znamo đa je kompozicija P. Simića imala 22 ucrtana lica (po svedočenju I. Kukuljevića Sakcinskog, I. Ognjanovića, T. Pavlovića i M. 'Đ. Milićevića), a na litografiji A. Jovanovića (suđeći po njenoj inače nedovoljno oštroj reprodukciji u članku V. M. Jovanovića) prepoznajemo 36 fičnosti?

| Postavlja se, pre svega, prinmcipijelno pitanje: da li je P. Simić tbopšte bio iztadio rdku kompoziciju na kojoj je pretstavljen crmogorski guslar-pevač okružen shuišaocima? Treo balo bi, s druge strane, odgovoriti : zbog čega smo ovo Titaemje postanvi? i Govoreći đa su i u svetskoj literaturi retki bili pesnic! koji su u sebi spojili „i đuševnu i telesmu Tepotu

tematsku sličnost ovih |

BRANKU

više puta pomenutomi predgovoru izneo da je, pa svemu sudeći, Branko morao biti :dealno lep čovek. Uzgredno navodeći šta su o njegovu fizičkom izgleđu rekli oni koji su ga dobro poznavali (J. Đorđević, M. Polit Desančić, J. Subotić), P. Popović je u prođužetku, na strani XXVII, i ovo dopisao: „Obojica su, bili vrlo lepi — priča g. Stevan Todorović za Bramka i Daničića —; milina je bilo pogledati ih kađ iđu zajedno i mnogi se za nima okrenuo kad :ih je vidđeo“. Zainteresovalo nas je, dakako, da utvrdimo: izvor ovom značajnom kazivanju, jer u svim dosad poznatim, štampanim sećanjima staroga slikara o Branku Ove izjave, i ovako rečene, nije bilo?

Odmah da ukažemo da navedemi citat pripada tekstu koji još nije publikovan. U arhivskoj zbirci Vukovog i Dositejevog muzeja tu Beogradu nalazi se poveći rukopis P. Popovića o Branku Radičeviću. To je samo jedna od prethodnih ređak-

) ı O NJI

cija, ako ne i prva, njegove studije štampane kao predgovor jubilarnom izđanju pesnikov:h dela. U zadnjem delu rukopisa, u svežnju listova ispu. njenih s raznolikim arhivskim isp:isi ma iskorišćenih mahom u samom. tekstu predgovora, naišli smo na zabeležena sećanja St. Todorovića o našem pesniku. Jedna beleška iz njih odnosi se na maločas navedenu rečenicu o lepoti Brankovoj koju je P. Popović ispisao bez označavanja izvora. Ove uspomene sačuvane su u tri odlomka. Prvi, tekstualno naj duži, Brankovim biograftjama je već poznat: to su beleške koje je P. Popović, po odobrenju Lj. Z.iVRkovića, objavio u svome časopisu. Druga dva odlomka, ne i manje interesantna, iz nepoznatih nam. razloga P. Popović nije publikovao. Od ta dva prvi tekst je zabeležio Lj. Živković 17. V. 1925, drugi neka nepoznata nam ruka 5. X. 1925. Drugom razgovoru sa starim slikarom, poređ Lj. Živkovića, prisustvovao je i P. Popović. Od njega potiče samo potpis na završetku zabeleženog razgovora. Arhivska istraživanja i ,naknadna proveravanja u punoj će meri pokazati koliko je St. Tođorović u ovim svojim, u javnosti još nepoznatim, izjavama o Branku bio objektivan prema njemu i minulim događajima. Na jednu pojeđinost ipak ćemo skrenuti pažnju, utoliko pre što ona u literaturi nije bila poznata i što daje odgovor na ranije postavljena pitanja u #ezi sa kompozicijom „Crnogorac guslar“ P. Simića. Iznoseći o Branku čega se Još prisećao, bez ređa i kako mu je šta dolazilo na vm, stari stikar je ređoznalom Li. Živkoviću i ovo pomenuo: „E, hoću još nešto đa vam kažem o Branku. Ima jedna slika koju je radio Pa-

ja Simić, slikar, „pBevanija Crno

: ? \ E = gorska“, Na slici je u sredi guslar, a oko njega su slušaoci, među ko=

jima odmah do guslara knez Mi-

hailo. Blizu njega se vidi i Brankova slika, koja liči na Branka. Ta . je slika bila u manastiru Kuveždinu kad sam 'je ja viđeo, a to može biti ,otprilike, 1855 godine. Samu sliku slikar je izradio dok je još Branko bio živ“; To 'je, ujedno, i poslednji njen, nama poznati, trag. Ako vremenom .nije uništena, Što ne ivrdimo, trebalo bi je ne izostavno potražiti — ukoliko zaista žehmo da saznamo nešto više o tome kako je Branko izgledao. U nastavku saopštavamo, u potpuno vernom prepisu, preostala dva još neštampana odlomka iz sećanja slikara St. Todorovića O

Bežim ispred Da bi ubrzo

}- živ, ko od početka mrtav, ničcm jutros U pčelinjem sudu zvezda,

Voćna sadnica sam što se Trenutak svoje uloge,

gde sam se rodio.

diže iz procepa svanuća.

svoje veze sa sobom. SO

te noći što se pred zoru svom snagom navaljuje na svet otvorila oči i opet pozajmila sunce. )

je najradosnije, preko dana

je sunce reko Pe ara i ogrobi od mučnih čela ljudi). . I Ja sam cro parče hleba, vazdašnja ljudska svetinja, ay Nedojedeno, ne sme se baciti na zemlju.

. »Beograd, 17 maja 1923, ma Spasov-dan. Kod g. Steve

odorovića u kući, Brankova ulica br. (2).

G. Todorović, -kad sam mu pokazao sliku koja je fotografija slike (takođe fotografije) iz karlovačke gimnazije, koju mi je bio dao Pavle J. Popović, profesor na Univerzitetu, rekao mi je odmah pred svojom ženom, g-dom 'odorovićkom: »Ovo je Branko, ovo je Brankova slika! Tako se Branko i oblačio. Imao je o” tvorenu košulju. I on i Đura Daničić mosili su takve košulje u Beču. E. Branko, Branko! Milina je bilo videti njega i Đuru Daničića kad podu zajedno, Mnogi je na njih pogledao i za njima se okrenuo, jer su obojica bili vrlo lepi«. Zatim je g. Todorović napisao na slici: »Ovo je Branko Radičević, veliki pesnik. Steva Todorović, 17 maja 1923, Be-

ograd«. Nastavak ma 9 strani

U samu zoru

„Bruje grane Miriše jutro Verujte biće

Ja sam granata V| Koja došazi, plava ” , Iz mene klikću sve ptice koj

U ciglanoj izbi stara ga

rba ove podunavske zore |

kao Avala, u crvenom porubu svetlosti.

e su ma jug letele, i one ostartle, koje se nisu vratile

Klikću iz oramljenog neba, iz otvorenih krošnji Deva najveća ulica najvećeg grada Srbije

Godine 1957 leto dok sa drugi na raspustu Ja sam voleo i voleo i ja ću opet Vazduh je topao kao trinavi dah eV Prvi trolejbus se stidno provlači kroz žišinu Dođite da vidite _ Klikćm bakrene pličice · Bruje grane kao električna Ne čodite se što kao - a. i romašenog oca i tužne mlade Sa TaNyOAı kad je Milovan Pantović,

volim i Tlazarevačke strugare

rešetka zemlje.

živ ničem jutros

lade majke |

iz Ivanjice, tražio da ga živog zakopaju

»jer Je na svetu nepravda i gaženje, i ne očekujem nikakvu budućnost, niti šio na ovom svetu ima« I ja ne mogu to izvrdavanje ljubavi, Oko lampe bez zore i pameti,

Dođite da vidite Mirišu veliki hlebovi iz suvih daščanih pekara

Miriše jutarnja štampa, miriše svaki kamen

tu mušicm koja leti

leta, jedwa saksija probađenog gladnog cveća sunca '

maika već opominje

Ustani vreme je za školu zaboravi bolesnu glava

Verujte biće

O y ih |||

0.27 ~ | ||

Ogleda Ovo js (Satovi

Jer ne mogu

To je da se

Stojim, vreo Koja je već

Svi gradovi

Gradovi ove

Nandor MAJOR:

Baka je samo tako sedela, sedela je na otomanu u maloj kuhinji, gde je i spavala, i stanovala, eto, .

već devet godina, otkada je osećala đa joj je sve teže da nadđničenjem, pranjem, peglanjem i krpljenjem

cipela zaradi svoje hleb, pa je izđala svoju sobu polstanarima, uvek po trojici šegrta, koji su se kod hje i hranili, odnosno ručavali, Samo je tako sedela baka i toplota kuhinje ju je uspavala, dok je prežvakavala svakodnevne brige dečaka staračkom površnošću, koristeći vreme, koje joj je postajalo sve“ suvišnije. Uspavala se i zadremala je, kratko i čudno čak bi i sanjala nešto, a bilo joj je teško da' ustane i da ugasi svetlost (sbbaš mi se tako lepo sedi«) a sijalica od dvađeset i pet sveća takođe je uspavano žmirkala usred te toplote kuhinje.

T baka je tako zadremala.

Naokolo šd velike planine, šume, doline, Kakve još nikada nije videla, i Širok, beskrajan kameniti drum, sav u Kkrivinama, na kome umorno, ali ipak žustro ide, kroz sunce, toplotu, a poneki sveži dašak vetra joj izvlači ispod marame plavu kosu. Ide, hoda, korača, maše korpom, koju nosi u ruci, na koju je prebačena i velika, teška, topla marama.

Sad iznenada, i ne shvata otkuđa, veliki vojnički logor se stvori kraj drema, 8 leve strane; pešacj u sivom tdmaraju fu, okolo ima i Wiše stražara, a

bog zna kako to, iznenađa se smrkava, i ona bi, se: požurila, užurbala bi hod, da stigne pre nego Što će potpuno da Se zamrači, ali ieško pokreće noge, kao da su od olova, prosto su se zalepile za' prašnjavi, kameniti drum,\ne može više da se požuri, uzalud, ipak je Već stara žena. Sasvim se već bilo smrklo, kad je stigla do kapije vojničkog logora, morala je da siđe sa druma, ali svega đeset koraka, tu je stražar sa puškom i opet je ona mlađa žena, reklo bi se, devojka još, nosi korpu,

"O kako tesno ječe kliktave potkovice

sunca

Za sve džepove za sve prozore za sve naočare

Dođite da se ljubite :

Dođite da se uverite i

Dođite, o spavači, prstima da opipate

Je li ovo zora ili ovo nije zora

Kliknimo, skupa kliknimo, ako jeste zora . O Srušimo je, pesnicama je srušimo, ako je utešno rasvetljenje ponoći Ali iz svakog lista sviće i ja verujem makar niko ne verovao Kolski točkovi otkivaju zgusnute zvuke iz oble, stare kaldrme

"To je rezomancija svega što ima potajnu misao, nevidljivo parče

čelika

Ulični sat je posve izlišan, ovo je vreme puno sebe Ovo je nemerljiva blagost nedeljnog ogledala što u čistoj gostinskoj

sobi

suprotni duvar, i ništa više

vreme toplo vreme

su izmišljeni da bi se hladno svetili hladnom vremenu) Pijace se guše od nakvašene zeleni, biljno bazdi to jutro

Ja poprečno gazim obale koje se zamnom izravnjavaju

Jer sanjam dan koji će neosetno i spokojno biti dan

jer hoću noć radeničkih laknuća noć neograđenu

više u ovoj obesmišljenoj koži opoojia

<eakiA

za glavu uhvatiš da poljubiš prvo stablo

Ne mogu više da prežvakavam bajati hleb star dva moga života Razvezuju se kese svetlosti, svako je drvo sunčev

izaslanik u ovom gradi

Sviće raskomadana lubenica na studenom hrastovom stolu

Tišina je još nedirnuta velika svečanost traje

U sobnim ormanima oživljuju komadi starog srebra, ovo je njihov čas Jedna kapija je otvorena, slutim toplotu između venjaka i zida,

u dvorištu

Nerazdruživo sviće, psi-lutalice vraćaju se kućama

i suzdržan od jedne nedoumice pomalo bespomoćna, ali više i nije samo moja

O kako duboko i pametno u zoru gradovi spavaju

sveta sve latice cveta

Mirne zvezde mirni. gradovi Razgovor gradova i zvezda

neprohodale nedelje, stari gradovi

Zauvek rešeni da istraju u svom postojanom beskraju

Milovah DANOJLIČ

TLUSTRACIJA SREAVOLJUBA BOGOJEVIĆA

— Ja Gašpara Hareka tražim, ovde'služi — rekH, je i ustanovila, taj vojnik sa puškom, koji stoji V kapiji, sasvim je čudan, ništa se ođ njega ne viđ u toj mračnoj večeri, mi lice, ništa, samo sivi šinjel i kao da me i glas izvire iz tog šinjela. — SestHaži — Nisam, ja sam mu žena. Šinjel je još uvek bez pokreta (ne vidi se lice, ništa se ne vidi, samo sivi šinjel), još je uvek bež · pokreta, pa zviždi i ostaje i dalje bez pokreta, tađa dolazi iz logora visok, snažan čovek, prilazi sivom šinjelu sa puškom i kaže mm nešto, onđa šinjel koji Je sad došao pristupi njoj, koja još uvek beznađežno drži korpu. Šinjel koji je došao pogleđa je, okrene se, vrati se u logor, nestaje u mraku, ali ponovo se wureti i stane pre nju: ž