Književne novine

· TRAJNE VIZIJE Književnost zapisa i natpisa

Nastavak sa 1 strane

me Nikolici još jednom preznojavati. - a Pisari su međutim znali i druge stvari da zaBišu o svojim gosama. Naprimer :„Moj oče Milentije, kamo ti babi-Zmejki ot selo Istok upis? Takva li je tvoja pravđa! Oće il bog od tebe istezati, prokleta ti tvoja duša! Tvoema kmetovima što su onako kmetovali te no njiOvo izedoste... ni spomena podpisa”. Da, tako ovaj nepoznati zapisa, ali ostaše znani selo Istok i upravitelj 'dečanski koji pljačka seljake sredimom XVIII veka.

Po knjigama su, tu i tamo, stigli da zabeleže poneku svoju misao i siromašni pečalbari, kojih je svagda bilo u našim stranama. Jedan, đosta davmo, reče samo uzdah: „Tuga velika u čužde zemlju!” a drugi mu se pridruži posle čitavog stoleća: „Aoh moja tužice, da velika ti mi si, gde si sam zabirah u tuđu zemlju, a sam sam bez aspre, a siroma muž sam sebi ratnik!' Sve to zvuči kao stih, osećajno i neposredno, pa trajno koliko i sama nemaština i potera za hlebom.

Veoma su upečatljivi i omi što govore o elementarnim mneđaćama, kojih takođe nije, mali broj:

„V leto 1789 bist sneg velik 6 peđi i više, i bist mraz velik 20 dni. Oblekoše se ledom i mala dreva padoše na zemlju, pokri ih sneg, i biše lugovi jakože polja ravna, i mnogo ljudi pomreša i skoti i ptice bez čisla, pogiboša i Cigami čergari i mečkari, behu na polje, me mogaše da idu nigđe ot mega...” Ili: „Postaše zle godine među narod, mnoga nesuglasija, mrzosti, jarosti, pakosti narodi se mmogo; leta nerodna, vetrovi zli, zime zle, metili i bolesti u životinja”. Ili pak: „Da jest znano kade bog promenu učini: dade leta za zimu, i ne bi drevam cvieta krome drema...” ..Ovomu letu mi tica se u gori ne veseli a kamo li siromaški narod. Njive su nam puste ostamnule, istočnici ladni presamuli“. I sve rako u dugim niskama, tužbalice i jadikovke, :

Gde sve pisaše ovi naši blagočastivi i okajani preci takođe je poučno bar delimično saznati:

„V Cmoj Gore, v strane Skopija

" građe”,..

„ U sv. Trojici bliz. reke Vrhubreznice i mesta Pljevij”...

„V nekoem hudđem #pgmgradilišti- v velice stemi

„Pri reci Lužnici u selu Karamu u podkrilju gore Črmokose, blizu mesta Užica”...

„O Žitomisliću iže vo Hercegovini bliz Mostara”...

„V gradu' Lovčju v Matorje Gori” (Stara Planina)...

„Pod planinom Ovčarom i Kablarom na rece Morave”...

„ U potkrilju Fruške”...

„U Sentandriji više stolnoga grada Budima”... i ko da nabroji sva mesta njihova lutanja i zastanaka, jer idoše za masama naroda koji je stalno izmicao od zla gorem.

A iza njih ostajaše zapisi — sva dramatičnost i poezija ove zemlje kroz nekoliko vekova. Čitava jedna

književnost osobite vrednosti, i.

sasvim originalna,

M. PANIČ-SUREP

FRESKA IZ SOPOČANA

KNJEŽEVNE WOVINE

zovom Lestvica“* „...

DRAGINJA VLAŠIĆ: KOMPOZICIJA.

SABLAST NA POMOLU

31-XII-59 Vedro je. Približava se ponoć, irenutak kada će početi još jedna godina, a kobna, zastrašujuća vest

"još uvek zvoni u ušima i čini me nespokojnim. I pi-

tam se da li je posle svega što je ta godina donela, a što je bilo ohrabrenje, trebalo da se baš poslednjeg dana te godine pojavi i jedna takva vest koja opominje, potvrđuje da mnogo šta što bismo želeli, nije konačno nestalo sa ove zemlje, nagoveštava da mnogo šta ne treba nikada zaboraviti. Ne dopustiti da se zaboravi. !

U Kelnu, na fasadi nove sinagoge pojavili su se kukasti krstovi i parole, one iste parole koje su nagoveštavale dolazak Hiilera!na vlast, a zatim sve ono što još traje u pamćenju kao rat sa najmasovnijim načinom mbijanja, sa prvim pećima u istoriji čovekovoj u kojima je spaljivan čovek. I ti kukasti krstovi koje su nacrtali Armold Štronk i Paul Šenen, nisu tako naivna sbvar, iako su ta dvojica mladića možda još wvek naivni i nisu svesni svog postupka.

Pokušavam da ne mislim na sve to, gledam u pomorandže na stolu, u bocu s vinom, ali odnekud iz sećanja, naviru kukasti krstovi, svi oni koje sam video prvih.dana rata u jednoj našoj palanci kada sam prvi put ugledao ljude sa žutim trakama oko ruke i prvi put shvatio značenje jedne rečenice.

I ponovo se sećam svog malog druga Jakova čiji je otac popravljao kišobrane, a majka pravila šešire za onih nekoliko gospođa koje su sa svojim muževima prolazile sredinom ulice. Do dolaska Nemaca bio je sve ono što i mi ostali, a onda, njega su obeležili, pa se i na njega odnosila cna rečenica koja je bila ispisana na kartonu i visila na vratima svih radnji, onih gde smo kupovali lopte, seme za golubove i čitanke. Ta rečenica: » levrejima i Ciganima zabranjeno kupovanje«, bila je prva strašna slika rata, onoga rata koji sam i ja morao da doživim, i koji nije bio prošlost kao ratovi o kojima se pričalo i o kojima smo učili, pa ih dečački naivno i potajno priželjkivali, verujući da je u njima sve herojsko a ništa šsramno i ponižavajuće, :

Moj mali drug Jakov se jednog jutra nije više pojavio. Posle nekoliko dana poskidani su i oni kartoni koji su bili izvešani na vratima trgovina, i pri otvaranju vrata se sablasno klatili, jer više nije bilo mih kojima je bila upućena ona rečenica ispisana na njima. A ja se evo, i ove novogodišnje noći sećam njega, njegove smrti o kojoj ništa nisam čuo ali znam kakva ie bila, jer su se i posle osamnaest godina od dana kad sam ga poslednji put video pojavili u Kelnu, na fasadi nove sinagoge, kukasti krstovi, Ne, to nije

naivno. • 1-1-1960

Novogodišnji broj »Književne tribine« doneo je jedam izbor pesama posleratnih hrvatskih pesnika. Dvadeset i tri pesme od isto toliko autora. Od Jure Kaštelana, do valjda najmlađeg Dalibora Cvitana.

Bezbroj asocijacija u vezi s tom poezijom i tim izborom. >

'Mnogi pesnici su mi dobro poznati kao i njihove pesme, ali o nekima znam malo, daleko manje nego što bih to želeo. To je svakako i moja krivica. ali je sigurno po sredi i nešto drugo. Možda i to što mali broj tih pesnika objavljuje svoje pesme 'u beogradskim časopisima i listovima, i što se pojedine knjige pesama koje su štampane u Zagrebu, ovde u Beogradu, ne mogu nabaviti.

Prvi utisak je, onaj koji sam stekao već ranije: da retko koji od ovih pesnika. nalazi vezu sa onom međuratnom hrvatskom poezijom koja je dala nekoliko značajnih imena našoj literaturi i kulturi. Kao da su ti posleratni pesnici potpuno raskinuli sa prošlošću, sa onom najbližom prošlošću, i u želji da progovore novim jezikom nemaju ambicije da se nadovežu na ono Što već postoji. Otuda jedan paradoks: i Tin, i Krklec, i Cesarić, i Tadijanović imaju više sledbe-

nika u snpskoj poeziji nego u hrvatskoj. Možda to

samo tako izgleda i možda Je to, ako je istina, ono što će posleratnu hrvatsku poeziju učiniti veoma značajnom. r ,

Ražlike postoje i među pesnicima koji su u ovoj reviji svrstani u jednu generaciju. e

~ I Kaštelan i Šnajder i Vesna Parun izdvajaju se od onih mlađih i najmlađih, onih koji su se javili neposredno posle njih i onih koji su prve pesme štampali tek pre neku godinu. I nije tu u pitanju kvalitet, nego ono što bi se moglo nazvati poetskim svetom, preokupacijama, izrazom. Ovi mladi, ovde se misli na godine kad su se pojavili, traže i nalaze nove, ponekad nepoznate, često čudne, katkad nepojmljive metafore kojima opterećuju stih i zamagljuju misao, Ali, tamo gde su najbolji oni su zaisla izvorni i rečiti,

Dragoslav. GRBIĆ

Na kraju još jedan utisak: Uz Desanku Maksimović možda je VWesna Parun jedina pesnikinja koja se usuđuje da piše kao žena, senzibilhno i strasno, poimajući svet onako kako to žena može i ume. Inače, mnoge naše Žene-pesnici, među kojima ima i darovitih, nastoje da m sebi, kada govore kroz pesmu, uguše Ženstvenost, da govore oporim jezikom, nekada čak i grubo, verujmći naivno da će time njihova. poezija dobiti u snazi. A snaga je njihova svakako druge prirode. '

3-1

Prvi put na našim ulicama, za prvi praznik u ovoj godini pojavili su se svetleći fenjeri i još mnoge dekoracije koje su novogodišnju noć učinile prijatnijom i donele više iluzija.

Možda se kod nas zaista ne živi toliko na ulici koliko u drugim gradovima i drugim zemljama, oprma koje su južnije od nas, pa ipak, naš čovek, bar, poslednjih godina, dosta vremena provodi na ulici. Ulica je zato postala njegov svet, jedan deo njegovog života, onog svakodnevnog, i zato je potrebno da ta ulica bude što ·prijamija i što plemenitija.

Nekada je zaista ulica bila nešto pogrdno, nešto što je, ako se pridevalo uz ime muškarca i žene nagoveštavalo sve postojeće. poroke. Danas se to značenje ulice potpuno izgubilo i onaj ko je na ulici, ko jedan deo vremena provodi na njoj, nije ništa gori od ostalih niti je pak obeležen bilo čim pogrdnim. I ako se kod nas mnogo šta značajno događa na ulici, ako ulica u našem, čak i privatnom životu, znači nešto novo ı do skora nepostojeće, onda zaista te ulice treba učiniti što prijatnijim, što lepšim. Neke čak i intimnijim nego što jesu. i:

A naše su ulice sve iste, i razlikuju se samo po širini i po tome da li je jedna stnmma a druga nije.

U nekim gradovima pokušavaju da nekim ulicama daju posebno obeležje. Naprimer u Zagrebu jedna ulica će biti posvećena samo deci u tom pogledu što će se u njoj moći kupiti sve ono što je deci potrebno. Od odela do igrački. I varaju se oni koji još wvek misle da će se ta ulica izdvajati od drugih samo posebnim trgovinama. Kad u nju uđu deca, kad ona poslane njihova ulica, istog trenutka ona će dobiti sa-

- svim posebno obeležje i imaće posebnu draž. Jer, ulica

je život. 5-1

Novine sum objavile da je u automobilskoj nesreći poginuo Alber Kami.

Možda ni jedan pišac koji je kod nas prevođen poslednjih godina nije, bar što se tiče moje genera» cije, dočekan sa toliko simpatija kao Kami koji je umro od najstrašnije i najsvirepije bolesti našeg vremena, Njegova »Kuga«, kada se pojavila u knjižarama, bila je ne samo čitana i prepričavana, nego su pojedini pasusi iz nje bili citirani iz večeri u veče. I možda nijedan pisac nije u tolikoj meri uticao na otklanjanje nekih zabluda kada je u pitanju savremena, i kako se to kod nas često govori, ema proza, kao baš on. Kao što su opet nastale mnoge zablude sa njegovom knjigom eseja »Leto«, koja Je u većoj meri otkrila jednog izvrsnog putopisca a manje jednog prelinjenog i misaonog esejistu. ?

Umre li neko u onim godinama kad je dao sve što je mogao i kad njegova smrt izgleda prirodnom, ma kako on veliki bio, manja je žalost nego kad umre onaj ko je mogao još da stvara i da još mnogo čime obraduje i ohrabri čovečanstvo.

OR “U. Memmacof

Znam topole kraj·reke i pregršt sivih mlinica,

i ono groblje na bregu, skriveno smokvom i narom,

znam ljubičasto nebo, prepuno malih ptica.

znam jedno južno veče

nad Mostarom. : :\

Pa često kad se osamim i ruke kad se skamene, sa mnom korake udvoji seta dosta stara.

Ja slutim, to je ona polajno došla do mene

zbog jedne davne nežnosti,

zbog Mostara.

Džon Krou Rensom

; Tenesi, Rensom je jedan od se-

OZLIRIKA U PREVODU.

ĐZON KROU RENSOM «(John ska dela stila. Svaki deo pesme Crowe Ransom) američki kritičar je u najvećoj meri podvrgnut cei pesmik rođem je 1888 u Pulakl,' lini, a celina, ostvarena vanređnom ekonomičnošću reči i Dpre-

dmorice osnivača Agrarne grupe, ciznošću, „daje neki but utisak čija je osnovna jiđeja bila vraća- bezličnog savršenstva. Glavna dela: birke „wJeza i groznića«

nje američkog Juga sa industriske ponovo ma isključivo agrarnu ekonomsku strukturu. Takođe je pokretač i aktivan član grupe Mova kritika, Godine 1051 dobio je molingenovu nagrađu za Dpoeziju. Njegove pesme su majstor-

i av z Šaziep

Ispamjen njenim vitkim belim rukama i mlečnom kožom Nosio je u sebi već hiljadu puta zapamćen greh. Usamljen u stisci gomile koračao je

Svestan njenog žumbula i izmime i slonovače.

(1924), »Milost posle muesa« (1924), »Dva džentimena u okovima« (1926), »Izabrane pesme« (1945); eseji: „»BOg bez groma« (1930), »Telo sveta« (1938), »Nova Kritika« (1941).

Mislio je na usta: tu čudesnu pukotinu

Iz koje je izbijala vrelina što treperi u poljupcu, Sve dok razumne reči nisu kružeći sišle iz glave, Sivi golubovi nesretno sleteli sa wkočenog zvonika.

Telo: beše to čedno polje na ljubav spremno,

Na polju njenog tela, sa opominjućim zvonikom wu visini, Ljiljani su rasli .i preklinjali ga da uzme,

Da ih wzbere i nosi, slomi i smrvi.

Oči što su govorile: ne obaziri se na svirepe reči, Zagrli moje cveće, ne grli mačeve.

Ali zašto su to rekle, golubovi doleteli tog trena I sve oporekli: Čast, Čast, vičući su došli.

Nesnosni njeni golubovi. Prečisti. Premudri. Pentrajući se na njegova ramena naređuju: ustami, Ostavi me sada, i da se nikad ne sretnemo, Večiti razmak sada zapoveda tvojim stopalima.

Zbilja teška dilema, koja tako otkriva

Čast među lopovima, Čast među ljubavnicima. O tako je mala reč Čast, oni osećaju tol

Ali siva reč leži između njih hladna kao čelik.

Video sam da su se na kraju ti ljubavnici

Potpuno predali mučenju ravnoteže.

Užasno su se proklinjali: a ipak

Bili su vezani jedno za drugo, i to nisu zaboravljali.

I wkočeni kao dve bolne zvezde, i uskovitlani

U zgusnutoj noći njihovom zatočničkom svetu, Izgarali·sm u vreloj ljubavi uvek da bliže dođu, Ali Čast ih je udarcima vraćala i održavala čistim.

O, poslušni ljubavnici, izgubljeni su sadal

Plačem od besa. Ali sa mutnim čelom

Zamišljen zbog obešenih i hrabrih

Nisam li ja naklapao: čoveče, šta bi ti da imaš?

Rastegnšte svoje vreme, i suzdržite dah,

Jedno bolje doba počinje sa Smrću.

Da li bi vi u Nebo da uđete i da tamo bestelesni prebivate) Hi bi pre poneli svoja nečasna tela u Pakao» cca

UW Nebu čuli ste nema venčanja,

Nema zapaljive ploti za vaš blud,

Vaša muška i ženska tela «livno wobličena Nestala su, a pomamna krv je tekla.

Veliki Tjubavnici leže u Paklu, upomi Opijaju se mesom na kostima;

Opijeni rastržu jedno drugo kad se ljube; Delovi se i dalje ljube — tome kraja nema.

Ali video sam da su još uvek kržili, po Njihovi plamenovi nisu bili ništa svetliji no Iskopao sam raku n tihoj zemlji i podigao spomenik

I uwklesao ove redove da ovekoveče njihov udes:

Ovde leže ekvilibristi; namerniče, lagano gazi; Jedno su do drugog, ali se ne dotiču svojim očima; Istrunule su usme i pepeo je uzvišena lobanja, —

Neka leže opasni i divni,

ZAVRŠENA

utvrđenoj orbiti. njihov led.

(Preveo Nikola PRERADOV:Ć)

FOKNEROVA TRILOCIJA

Ovih dana je izašla iz štampe 'posledđnja knjiga poznate trilogije o porođici Snoups, koju je Vilijem Fokner počeo pre nekih dvađeset godi-

na, Prvo delo trilogije bio je »Ha-,

mlet«, objavljen još 1939 i dosad preveđen na mnoge ježike sveta. Drugi deo istorije ove južnjačke porodđice sa Misisipija pojavio se tek 197 godine i mogao je da se čita kao potpuno samostalno đelio, Isti je slučaj sa poslednjim delom trilogije koji je objavljen ove gođine pođ naslovom »Dvorace. Sve tri knjige vezuje jedna ista nit: ličnosti i događaji oko pomenute porodice Snoups, aii su način tretiranja i zaokruženost rađnje wu svakoj od njih, đavali ovim delima. karakteristike posebnosti i završenosti,

Nova i poslednja Knjiga počinje opisivanjem događaja oko Minka Snoupsa, koji je publici pretstavljen brutalnim ubistvom Džeka Hiustomna u poslednjim scenama ·»Hamleta«. &Mink provodi 38 gođina u zatvoru zbog ubistva, razmišljajući celo vreme kako da se osveti Flemu Snoupsu, najbogatijem članu njihove porodice, koji nije upotrebio svoj uticaj đa ga spase zatvora. Tek na intervenciju lemove ćerke Mink izlazi iz zatvora i na putu za Džeferson, „Foknerov izmišljeni građ ma američkom dugu, Kupuje revolver đa bi se osvetio. Posle nekih spoređnih avantura ma tom putu kući, Mipk najzad sreće Flema pa se roman, a i cela saga o porođici Snoup5, završava u pomalo bizamoj sceni nasilja i krvi, Pored toga što se

srećemo sa nizom već poznatih lčnosti iz prethodnih delova trilogije, još jednom nam postaje jasmz činjenica đa Fokneru zaplet romana služi samo kao uvod u njegovo svestrano rasvetljavanje „umiverzainog konflikta između dobra i zla.

*

KNJIGA O SAVREMENOJ SICIL,JI

Pre nekoliko godina Italiju je umbuđio suđski proces protiv pisea Danila Dolčija, čija je knjiga »Izveštaj iz Palerma« u kojoj se opisuje beda stanovnika Sicilije, proglašena. za antidržavnu i huškačku, Pisac Dolči je osuđen na zatvor, ali je na opšti protest javnog mnjenja kaznz izrečena uslovno, „đok je njegova knjiga zabranjena ai zaplenjeni primerci spaljeni, Međutim, neđavno je Dolčijevo delo objavljeno u Engleskoj, Americi i Francuskoj, gde je čak proglašeno za bestseler. Alđos MHaksli je napisao predgovor za ova inostrana izđanja i pohvalio Dolčija kao pisca, osuđivši pritom sve one koji su prešli preko literarne vređnosti knjige i osuđili je Kao politički pamflet uperen protiv države, Objektivno opisivanje beđe Sicilijanaca, njihovih nađanja i ljubavi n& jeđan zaista umetnički način, pret" štavlja — kaže MHaksli — pravu vrednost ovog dela, koje za svoju široku popularnost mora vo mnogome da zahvali i strađanjima svog tvorca,

A. K.