Književne novine
OPA OM UTU IM II
Naš će javni život uskoro biti intensivno ispunjen pomenima, Dositeja Obradovića, i Petra Pe' trovića Njegoša, jer se iduće godine prvome navršava stoOpedeset godina od smrti, a drugome od rođenja.
Dositej, kao što je poznato, umro je u Beogradu u jednoj kudi iznad današnje Jovanove pijace, 28, marta 1811. godine po Starom kalendaru. Dugo su se naši istoričari prepirali oko tačnog dana njegove smrti, dok to pilanje u poslednje vreme nije konačno raspravljeno, zahvaijujući izveštaju jednog austrisskog dostavljača iz Beograda koj je odmah javio da je »jUuče, tj, 9. aprila po novom ili 28 marta po starom kalendaru, ujutru u četiri sata preminuo poznati Dositej Obradović, jedan od najodličnijih pristalica Rusije i da je istog đana posle podne u Beogradu sahranjen«. Kako je razlika između staroga i novoga kalendara u prošlom veku dvanaest dana, a u ovome trinaest, gnači da bi sto i pedeseta godišnjica Dositejeve smrti iduće godine tačno dospela na deseti dan aprila.
Ali dok je tačan datum MDositejeve smrti ovim utvrđen, o go(oo Njegoševa rođenja postoji ješ i Ganas neslaganje. Ne samo Vladimir Ćorović u Btanojevićevoj Jinciklopediji, nego i nis GROB: istoričara uzimaju kao godinu Nejgoševa rođenja hiljadu osamstotina trinaestu mada drugi navođe 1811. godinu, Kad se, međutim, uzme u obzir da REN saradnici i savremnici bota evi, kao što su Vuk Vr-
ić, Milorad Medaković i Đor-
Dositejeva smpti MNjproševo poienjg
že 8 najvećim ] zdanj
ti ova, godina, RL istinite, pepa takođe imati na umu da se i u prepisoci još jednog savremenika, vojvode Stevana Knićanina, u dva maha nalazi potvrda da je Njegoš rođen 1811. godine. Najzad, i jeđan. nešto kasniji Dpisac, ali veoma, dobro obavešten, dr Lazar Tomanović, istoričar i predsednik ornogorske vlade, pominje samo ovaj datum. Današnji najpotpuniji znalac Njegoša, profesor Stanko Perunović, takođe daje niz dokaza i sveđočanstava, na osnovu preciznih pojedinosti, prema kojima se može bez kolebanja konačno uzeti za godinu Njegoševa rođ" nja hiljadu osam stotina jedđanaesta, i to prvi dan novembra po starom kalendaru ili četrnaesti po novom,
Prema tome, u iđućoj godini predstoje nam dve godišnjice: u proleće pomen Dositejeve smr ti, a u jesen Njegoševa rođenja. To je prilika da se ne samo
objave monografije i dokumenti.
o njihovom životu i radu nego. da se ponove i igsdanja njihovih dela, pošto su iscrpena. Ali ne bi trebalo da se samo preštampavaju dosađašnje edicije nego bi valjalo da se tekstovi i Dogs teja i Njegoša, još {ednom, nanovo kritički razmotre i dobro pretresu kako bi se oslobodili
od nagomilanih Btamparskih i
DOSIPEJ OBRADOVIĆ
finitivnije fiksirani, U mnogim vidne greške, kao, na primer,
sanduku ij. sedištu iz kola, na koje se Dositej kao đak u Hopovu naslanja u tremu dok djta knjigu pred igumanovom ćeli-
om.
„So smo obavešteni, iduće godine izići će izabrana Dosi: tejeva dela i sva prepiska; ne samo njegova pisma nego i Pisma njemu upućena, kojih u dosadanjim izdanjima Dositejeve korespondenoije nije bilo, Koliko se radujemo takvom potpunom i kritičkom igdanju Dositejevih pisama, koje je savesno i 8 akribijom priredio Borivoje Marinković, smatramo da nije doveljno objaviti izabrana dela Dositejeva nego da je sto i pe deseta „godišnjica Dositejeve smrti najpogodnija prilika da je sto i peđeseta godišnjica Đoesitejeve smrti najpogodnija prilika da se publikuju njegova celokupna dela u ponovno najbrižljivojoji redakciji.
Ni Njegoševa, proslava, ne treba da mine bez sličnoga izdđanja. Doduše, pre nekoliko godina izišlo je prilično solidno redigovano i protumačeno izdanje u osam knjiga njegovih celokupnih dela sa prepiskom i rečni-
| kom, ali je i ono gotovo već
rasprodano, a sem toga, najnovija istraživanja dala su nešto nove građe i pođataka na Osnovu kojih bi se moglo prirediti novo, još potpunije, kritičnije i
da o Njegošu postoji nekoliko ALBA publikacija hoje
56 godinama čekaju u igdavač kim preduzećima na red da uđu u štampu, Takve'su između osta 1ih, — navodimo samo dva sluOp|B BR ima ih mnogo, — album 8 iz Njegoševa života, kao i svedočanstva putnika i drugih savremenika, koji su se sretali 8 Njegošem, i još nekoliko dela koje (0, PHpradja jedan od naj·
aijjih radnika na osvetljava nju Njegoševa života, dr Ljubo mir Durković, Isto tako i iscrP nu monografiju prof, Btanka Perunovića o Njegošeyu životu i radu, kao i njegoye posebnB komentare i rasprave o Go skom vijencu, Luči Mikrokozmi, o Šćepanu Malom i »BSvobodijadi«, frebalo bi svakako ovom prilikom publikovati, sve do orl· ginalno i s poznavanjem sastav ljene antologije nmaiboljih stihova iz Nejgoševih dela,
Uyereni smo da bi ovom prilikom i drugi eminetni poznavaoci Njegoševa života, ošobito im Crne Gore i Srbije, objavili svoje radove (Pero Slijepčević, Nikola Banašević, Vido Lafkuvić, Risto Dragićević, Rađovan Lalić, Vuko Pavićević i drugi). Vrkov i Dositijev muzej, i društvo za proučavanje Dositeja i Vuka, koji izdaju jeđan godiš. njak, lepo uređivan, pod imenom Vukova »Kovčežića«, četvrtu njegovu svesku posvetiće Dositejevoj stopedestoj goto Možđa bi se mogli prirediti, slično ovome, »Njegoševa spome nica«a ili »Njegošev zbornik« koji bi doneli članke i arhivsku gra đu o Njegošu.
Na taj način dostojno bi se obeležile stopedđesetogodišnjice dvaju najvećih naših pisaca i mislilaca, Dositejeva smrt i Njegoševo rođenje.
izdanjima Dositejeva »Života i ona o »naručnom sanduku, iako bolje izdanje. priključenija«ć provlače se oče- je jasno da je reč o »karučnom „Ne treba, pritom, zaboraviti
AZAAZJ
đe Srdić tvrde da se Njegoš rođio godine 1811, onda se mo-
372000
drugih grešaka, te da njihovi tekstovi buđu što tačnije i de-
AA
Božiđaf KOVAČEVIĆ
22 OOUR 072 rep
· mosta. Ali u to vreme još uvek
PRIČa „KNVIŽEVNIH NOV/NA”
SLEPI PUTNIK
Krenuo sam na ovaj put gonjen više nekom neshvašljivom silom nego svojom sopstvenom željom. Krenuo sam, međutim, puna srca i sjaktavih očiju. i
Ipak, da vam predstavim celu stvar. Putujem teretnjakom koji staje pored svake kuće, klima se i škripi, mada nije toliko razdešen koliko natrpan svim i svačim. Popeo sam se
na taj vos u našem glavnom gradu, ali to kako sam dospeo do njega u svom saaašnjem zvanju, u samoj stvari, krajnje je nezanimljivo. „Čovek se malo izmuči, preskače ograde, isprlja mašinskim uljem i sa ne mnogo uzrujavanja, ta stvar
OVI O CINI
nadležnih, uz malo mašte, može alom čini mi se da sam celo to veče imao prilično alkohola u sebi. To me niukoliko ne pravda; naprotiv, donelo mi je samo štete. U neku čudnu maglu tone to vreme &ve do mog prvog susreta 85 Đokimirom. Tako sam u punoj neizvesnosti što se tiče mnogih stvari koje smatram za osobito važne u prethodnici
svakom putovanju. Na primer, da li sam oprao zube, da li je
oj kapital na sigurnom mestu, ili, naročito to, kako izgleda okomoliva. Ovo poslednje mogao sam da dosnam na mnogobrojnim okukama prilikom izlaska iz grada, na prelazu pre r su me obuzimala UGB a oduševljenja za kojima čeznu syi koji su skloni piću, Uživao sam gledajući sedefast sjaj predgrađa pomeran senkama, ljigavo telo reke i, ako me sećanje ne yara, u tim prvim itrenucima, najviše sam se radovao udišući punim grudima rezak noćni vazduh tek tu i tamo probađan čađu. Bio sam ptica na grani i moji damari aodjekiyahu zatamnjenim svemirom. rzo sam se, razumljivo, ljuto kajao zbog ovih slabosti. Pruga je tekla pravo kroz ravnicu, a kad voz stoji moj položaj mi ne dozvoljava da se izvučem iz skrovišta i tako ću možđa tek na kraju puta, kad to već ne bude važno, moći đa vidim tu lokomotivu čije sam sumorne krike slušao sad, otrežnjen, teških kapaka i osušena grla. 8 malo truda shvatićete kakva me jo nelagodnost obuzimala zbog toga i kakva se čudesna i besmislena pitanja Oi po mojoj glavi u vreme kad se rvi put sretoh s Đokimirom. ? elem, moj teretnjak se zaustavio na izvesnoj železničkoj postaji. Mnogo pre toga nagovešten je ovaj događaj dugim cviljenjem gvožđa i ti neugodni zvuci opomenuše me na prvu opasnost. Uzđao sam se, doduše, u bez ednost svog skrovišta pod stražarom pri kraju kompozicije, ali sam isto tako znao da će sprovodnici voza, praćeni zvižducima svojih pištaljki pregledati vagone. Polja pored pruge činila su se živa i teća. Noć je bila sivkasta, sa mesecom verovatno tamo peRde u pravci Tokomotive. Voz stađe. Teretnjaci se muhklo sudariše iao ovce. Negde zalaja pas i ženski glas poče da grdi. Čuh kako utrnu zveket lanaca. Odjednom sam pronašao da iz vagona do mene dopire ogavan smrad. Kao na emlu ili BŠevinu. Na mome satu bilo je nepunih đeset. Uvijajući se u vindiaknu zbog hladnoće i vlage, 'razabrah po škripanju staničnog ljunka da mi se približava neko, koga su iz neodređene. daljine u noć uvijenih glasova zvali po imenu i ko se adagieho nekim otegnutim krikom. U svakom BOMOOJH imao je le JBY fenjer sa sobom i sablasna senka, krilajući po polju, omOgu im njegovo' DM DHŽO VOJA SRIRG: EK A : . : :· | [53 AČir e : gy |; znao ime. trom hod i boju glasa. Na nek pe :pRajuči Siepjući iuckajući u polje. Njegova t elezničarska odeća Ld BURE ant priliku Oe O Ba ab) je odmah prema mom mestu | ODO jer, otpuhivao a onda telom prema meni, digao i NBBPC 6 Bler šćućuren, osmame potera jednom, pa drugi put Cutao SB jom voljom, ZRtrajuć: ga: Čovek od koga je, naravno HT BROOGBRMINVO. MU, visila sudbina mog putovanja bio je riđ, fe 8 kae ii a zatiljku i njegove velike, lepezas SRT: Oe WyitaBie boj riđi sjaj. Na zasenčenoj Rai a te Tale su se okrugle mrlje bez sjaja. Ponavljao O 05 je dulia i? izići odatle, tvrđoglavo sam n Pig :GoVa]Pho se da me iz nepoznatih razloga poštuje jer nije M POO odlučan u svojim zahtevim se odv ABE ALI Diana ekav ye digao Tpkbn ga traži Ponoć: 7 o !okomo! ; O aa zovnu ga. Videh da je gotovo spustio fenjeT, ukočivši se u mostu. Prevara je uspela,
on se vratio; GBTATRO bio je izvesno vreme zapr”jen, mrlje njegovih
očiju Sirije se u eb a znam i ne pomišljajući da sam
raspita Se a a odi 1fBđi od Ipiomoliya, biteo me kako 5
i dio se 1 ı imenu koje i ranije nije ČUC
OJO“ pa, "Belu i tako nam je u ćaskanju prošlo
KNJIZEVNE NOVINE
pre-_
vreme do polaska. Ipak, kad se razlegoše oštri zvižđuci i pas onovo zalaja tamo negde, moj Železničar se trže, uzbuni i
iımljajući čudne reči stade me vući za nogu koja mu je bila najbliža. Dreknuh na njega. Zar će me ostaviti u ovoj pustoši usred noći! Da je bar neka veća stanica! Voz je išao već, Đokimir poskakivao očigledno u nedoumici i kad poče uzvikivati ime nekog grada, dokonah da je moje putovanje zasad van opasnosti. Čovek se popeo i ostao u stražari iznad mene.
I tako je počelo sve to između nas Neko vreme, otkad
su opet zaklopotali točkovi, upuštao sam se u svoje sanjarije, ali ubrzo sam bio prekinut u tome. Primetih da se ta riđa glava. obasjana svetlošću fenjera pojavljuje nada mnom s vremena na vreme, gledajući prema mom skrovištu s krajnjim zanimanjem, I uvek bi se razočarao kad bi me ponovo našao šćućurenog na, masnom gvožđu. Nismo govorili, madđa su nam se pogledi sretali međ brzim senkama. Besumnje, Đokimir se odmah pokajao zbog svoje neodlučnosti. Shvatao sam ga — svaki čas mogli su ga uhvatiti u kršenju dužnosti i strah ga je nagnao na revnost. Međutim, više nisam mogao da ne mislim o Đokimiru. Ja ga nisam mrzeo, samo je bilo nepodnošljiyo da se neko toliko bavi moiom ličnošću. Počeh da zviždim, pevam, lupkam o gvožđe — ništa ga nije moglo odvratiti ođ motrenja. Zaboravio sam na sve, i sasvim loše volje, zace- | njen od mnogog dima, ukočen od zime, Dponuđih mu gore cigaretu. Čuo sam neki ne. običan smeh, razdragan i bezobziran u isto vreme; odbio je, gurnuvši mi ruku na dole i ja shvatih da je taj železničar svakako skovao u svojoj glavi plan da me se oslobodi pre neke veće slanice. Odmah se pokazalo da sam bio u pravu. Na sledećih nekoliko postaja, bila je već skoro ponoć — sva ređe prilike i glasovi u mukloj tišini noći, Đokimir je izvodio čudnovate pokušaje sa mnom. Počeo je naivno, predlažući mi da se, kad već putujem, prebacim negde napred. na udobnije mesto. Hteo je da me prebaci u vagone drugog sprovodnika, Nasmejah mu se u brk, svestan svog prava; ipak, Đokimir je priznavao uslove našeg dogovora. Onda pokuša da me uveri kako bi trebalo da ostanem na nekoj postaji jer za nama id teretnjak zgodniji za mene i sigurniji. Rekoh da mi je milo što baš s njim putujem. On besno pljunu i upita kuda a ustvari idem. Odiučno pokazah pravac kretanja voza. Tu negde, uzeo je i prvu cigaretu od mene. Kada je voz kretao, on, u šali, „pokuša da me izvuče ispod svoje stražare, Smejući se prijatelJSki. ja ga odalamih nogom po grudima. |
| osili smo se tako još nekoliko stanica. On je promenio način, pokušavao je da uvreba kad sam izađem gonjen pri• rodnom nuždom i smradom iz vagona, da me uveri kako će baš na toj stanici pregledati voz i njega sigurno kazniti zbog mene, ali bih ga uvek prozreo na vreme. OBE. sam da mi je mrzak jer je već postajao sitničav: i na najmanji trzaj voza izvlačio bi svoju crvenu glavu da vidi nisam li kojim čudom ispao. TAP! J1VOj ja sam za sve to vreme pokušavao da razovaram s njim, laskao sam mu u više navrata; on se otvori POO đa govori mnoge đokimirske mudrosti ije su 378" nosile na razne u tu priliku neumešane stvari- a ipak se sve što je tu i tamo rekao svodilo na to da iako me on izbaci iz voza, čak iako me izbaci na, otvorenoj pruzi, 'to neće padati na njegovu dušu jer, eto, takav je život. Uz to, mađa je sve vreme grabio priliku da me se otrese, Đokimir je uporno hteo da sazna moj život. Ispričah mu nekoliko paprenih ljubavnih zgoda koje sam negde pročitao i to ga oduševi. Smejao se gromoglasno, ponavljajući skarednosti i ljuljajući fenierom prema lokomotivi. Hteo je da čuje još takvih priča. Počeo je da mi dosađuje i da se udvara. Oči su mu se skupljale i neki klizav smeh svaki čas bi ga zagušio.
U fo vreme, bio sam se već sasvim ukočio od vlage
i dugog nepomeranja i Đokimir se već sasvim smučio pa sam odlučio da promenim mesto i železničara. Čim ·je teretnjak prispeo u neku stanicu i moj sprovodnik, rskajući po staničkom šljunku otišao negđe u
ravcu lokomotive, izviikoh se, proteglih udove, zakopčah se do grla i kretoh. Mesec se bledo ocrtavao ispod koprene oblaka i neko sivkasto svetlo uvijalo je u malenu i kao napuštenu staničnu zgrađu sa KkoTpicama sasvim uvelih betonija i naherenim nužnikom. Nigde se niko nije viđeo, u muklom zvonu naježenog praskozorja čulo se jedino sumorno otpuhivanje lokomotive i pljuskanje vode. Prikradđao sam se pored furgona a čudna drhtavica obuzimala me je od pomisli da sam se već dobro zaglibio u taj put. Razmišljao sam gde bih se mogao smestiti, gvožđe je bilo hladno i vlažno, kad neko tik uz mene uzviknu »Brdane!q« Poznao sam ga. Đokimir je stajao do mene i osenčeno mu se
'rušenu plamenu kosu.
. ija se zasad ipak vo
lice krivilo u neobičan smeh. Oterah ga bestraga. On mi objasni da kontrole neće biti sve do sledećeg podneva i da baš ne moram ostati na ovom pustom mestu. Rekoh mu da me ostavi na miru. On poče da me nagovara, Što naravno nije dugo trajalo jer sam brzo shvatio preimućstva njegove ponudo. Zbog nečeg se strašno obradovao kad sam pošao na» zad, stalno me je pljeskao po ramenu i obećavao da me više neće terati. Popeh se na svoje staro mesto, pomiren i sanjiv, mađa sam u ustima imao osećaj ubistvene gorčine. On je s krajnjom pažnjom posmatrao moje smeštanje i najzad, polpuno umiren, otišao. Nije ga bilo nazad ni kad je voz Trenuo. Nailazilo je ono neugodno vreme kad se snu najteže opirem a po glavi mi se neprestano vrzmao Đokimir. Ništa nisam mo: gao da utvrdim o njemu i samo mi je jedno bilo jasno, da moje misli uglavnom njemu idu. Mrzeo sam ga. Neka bitanga i adrapovac! Međutim, u mnogome sam promenio mišljenje kad sam. nešto kasnije, ležeći na umašćenoj železničarskoj bunđi i slami u njegovoj stražari, ugledao Đokimirovo lice 58 svim blizu sebe i prvi put jasno obasjano svetlošću fenjera. Tada sam, izgleda, beskrajno uživao, gledajući njegove šuplje oči i žuto namreškanu kožicu oko njih, njegov grbav nos i krute bore oko ustiju i ustanovivši da je moj željiezničar neminovno soliđan građanin i otac porodice. Došlo mi je da ga munem u rebra, namignem mu, izbekeljim se, dok se on mlitavo čuđio mojoj drskosti. Sad već sasvim raspoložen. urla-, jući od smeha ispričah mu još dva-tri dobra vica o ženama. Sav je sijao od sreće i delio svoju hranu sa mnom.
Đokimir je, besumnje, živeo u novogradnji pored žuć&kaste supruge u sobnoj haljini na volane i cvetove. Radovao sam se,
Voz je išao dalje, kroz svitanje, paučinu polja, nekom tromom brzinom stižući senke i kad je naišla prva veća stanica, neki uglavnom prizeman grad, ja sam shvatio da ra, stanak neće ispasti lako. Nisam bio mnogo zabrinut. Ipak, ja sam slobodan a Đokimir će posle bilo kakvog rastanka
aaa === SBmo otpljunuti na šljunak, opsovati i sve
Ljubiša JEREMIC ~
će biti po starom. S druge strane, još uvek sam želeo da vidim lokomotivu. Međutim, kad je voz stao, ispostavilo se da je stanica, prilično živa, svetla su neprijatno blještala u muhtr:oni sjaju zore, a Đokimir se muvao pored vagona dovikujući se i nije obraćao ni naimanje pažnju na moje postojanje. Odlazio je do česme u kamenu i sređivao svoju razbaBio je nekako uzbuđen. Izvukoh se oprezno i tada sve shvatih. Posredi je bila neka prostakuša kratkih sukanja sa cvetom u silno nakovrčanoj kosi. Razmetala se pored furgona noseći belu polivinilsku torbicu i isti takav kaiš, Đokimir se zatezao skakućući prema njoj. Strpah ruke u džepove i naslonih se na zid česme — ja sam na putu i sato sam je, razumljivo, odmah prezreo, Ali Đokimir je svoju nameru privodio u delo. Počeo je sa smeškanjem i bezazlenostima. Ona je isto tako odgovarala. Sudeći po govoru mogla je da buđe prodavačica krakera koja sanja, ili mesna zavodnica, Bez oduševljenja je odgovara i podmuklo odbijala ponuđe. Čini mi se da je na mene obratila pažnju zbog mog stava i za nju neobičnog odela, »Ah, reče tadđ Đokimiru, koji mi se odmah obratio, klimanjem glave,'ah, ako već imate ovakvog prijatelja, onđa da, daa.... On odmah postade prisan 5 njom, Ja sam se smejao sasvim blizu njih, šljapkajući nogom po blatu. Đokimir je odvede nekud iza stanične šupe, vrati se do mene s nekim podlačkim smejuljenjem i muvanjem u rebra, a zatim sav usplahiren otrča ponovo prema šupi. Napio sam se vode i umio a onda mi se valjalo skloniti. Čitavih pola satu zurio sam u planine iznad grada. Voz je stajao, Đokimir kao u zemjlu da je propao . Zvuk brzog kretanja ponovo je mogao da me uspava, ali sam se brinuo zbog jedne stvari; već se sasvim razđanilo, ocrtavao se istok, a od Đokimira ni traga ni glasa. Odlučio sam da ga sam obiđem. Vagoni su se stalno razilazili i cimali, pa mi je trebalo mnogo truda dok se uspentrah u stražaru. I šta sam video! Moj železničar sedeo je na svojoj bundi prekrštenih nogu, čeljust mu beše opuštena i niz bradu so cedila bala. Btrašno je kolutao očima neodređeno mašući praznom bocom. Ritnuh ga što sam mogao jače. w'Ajđe, budi otmen sad, viknmuh mu i ponudi me da sednem! Đokimir se iskezi prema meni. Bio je pijan do kraja. Spustih se na slamu prema njemu, sedoh na svoje ceva nice i dograbih ga za ramena. »Đokimire!«, vikao sam. »Br... brrr, rdane«, odvratio mi je. »Mi smo prijatelji«, dođađoh ja. On nabra neposlušne veđe. »Mi smo stari prijatelji!s, nastavih Na licu mu se pomaljala zapanjenost. »Ti si moj brat!« On je skičao od straha.
Vozim se sad bez brige i usmnemirenja. Sa mesta na e se sad nalazim, stvarno Va ya vita IBkooBRU M zato op da pratim kako se prema nebesnom plavetnilu rasplinjavaju Wečurie dima. pokimpir mi dotura hranu, a ja se zabavljam time što pokušavam da odredim kad smo prošli ispod mesta na kome se maločas nalazio kolut dima. Naravno, ne uspevam. Nebeski svod je tako velik, pa ko bi tu uočio mesto nečega što se rodi, za tren bude i iščili?
Strah me je samo jedne stvari — da mi odjednom ne dosade i vožnja i tužni i Đokimir. Međutim, to su tlapnje im. Na kraju krajeva! ~ i
O a or aaa rta a