Književne novine
VOM ;
JESENJIN
Ja nisam bio njegov savremenik. Od mojih a nije bilo ni traga, kao ni mog, kad je on već, umoran od života ali s lepu dušom punom praporaca, pisao: »OCveće mi veli zbogom ostaj... Cm je neizbežno savremenik svake mladosti. Može neko do urlanja Osporavati i mrzeti poeziju srca, jedinu koju on priznavao i pisao, može neko javno objaviti rat svim muzama osećajnosti, ali kad se zaljubi, i pored svih otpora u njemu, prvi, pesnik čijim će se stihovima udvarati svojoj izabranici biće pokojni sin pokojnog Aleksandra, Nikitiča i Tatjane Fijodorovne.
Njega je bilo nemoguće zaboraviti, .S još nekolicinom najodđabranijih, bio je prisutan na svakom našem gimnazijskom žuru. Na svakom.
rastanku koji smo doživeli. U
sećanju ljubavi. On je unapred dobijao sve vize za putovanja do našeg srca i bio na svakom
mašem trgu na kome smo, u
od mene 5Sa-
Kao
ako ne i jedini,
svakom predo- i ljubavi. /
vejavici, ispod
žmirkavih svetiljki, maštali o proleću.
A koliki su ga napadali.
i s pravom. Jer, on nije stigao da kaže svakom
reč kao sestri Šuri.
Kao Kačalovljevom Džimiju.
pesnicima Gruzije. | |
! Uostalom, proglašavan istovremeno i za generala i za kaplara, osporavan, odbacivan i napadan za sve što je bio i nije bio kriv, u život epohe umarširao je Kao najlepši bog breza i najprodornija, violina, u orkestru Revolucije, pa ako u istoriju literature i nisu mogli da uđu oni prljavi kafanski stolnjaci koje je zalio votkom svog očaja, ući će i ušli su zato zauvek oni besmrtni stihovi koje je, umoran i sumoTan, ispevao Isidori, domovini i brezama. Stihovi koje je nemoguće ne voleti i koji, i pored sveg umora i gorčine, pripadaju životu proleći
(Povodom 35-te | godišnjice smrti)
„ mada možda često
I zato, u mislima, koliko puta smo mu mi svi došli u posetu na Vaganjkovsko groblje i, mrtvog, zasuli ga ružama zahvalnosti.
Izet SARAJLIĆ
SUDBINA PRVOG: RUSROG PFPUTURISTIČKOG PESNIKA
Velemir Hlebniikov
TI JEDNA KOMEMORACIJA NJEMU POSVEĆENA
U svečanom i širokom obeležavanju pedestogodišnjice smrti Lava, Nikolajevića Tolstoja izgubila se jedna inače veoma interesantna, iako, naravno, ncuDporedivo manje važna hkomemora= cija u SSSR — povođom prenosa u Moskvu ostataka pesnika Velemira Hlebnjikova. Pre skoro četiri decenije, krajem juna 1922. godine, taj pesnik, najznaČajniji i najosobeniji predstavnik ruskog futurizma pređ početak delatnosti Majakovskog, sahranjen je u selu Ručji (NOvVgorodske oblasti), a nekoliko sedmica kasnije Majakovski je izišao pred čitaoce moskovskog časopisa »Krasnaja nov« sa dvostruko važnim člankom »V. V. Hlebnjikov«, tumačeći smisao i značaj njegova stvaralaštva i vlastiti odnos prema poeziji. Sada, u znaku 75-godišnjice TOđenja Hlebnjikova, prenos ostataka na jedno od moskovskih groblja okupio je. više Književnika i proučavalaca čliterature, od kojih su mnogi tom prilikom govorili o Velemiru i njegovim stihovima. Pesnik Boris Sluocki naglasio je da je Mlebnjikov oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i u mnogome povezao sa njom svoje stvaralaštvo; isto tako, govorili su Vsevolod Ivanov, autor slavnog komađa i pripovetke »Oklopni voz 14—6%, Katanjan, bliski prijatelj, biograf i komentator Majakovskog i drugi.
. Ovoj komemoraciji prethođilo je pre izvesnog vremena objavljivanje knjige poema i pesama Hlebnjikova u ediciji »Biblioteka pesnika«, koju, po nekadašnjoj zamisli i inicijativi Maksima Gorkog, štampa izdavačko pređuzeće »Sovjetskij bpisatelj« (Sovjetski književnik). Pojava ' te knjige je utoliko interesantnija što pre nje zbirke poezije Hlebnjikova „nisu izlazile dvadeset godina: dva ranlja igpdanja štampana su 1940. Doduše, antologija ruske sovjetske DOevije objavljena 1958. sadržala je i stihove Hlebnjikova, a bilo je i osvrta na njegova dela i ličnost — na primer u Knjizi poznatog kritičara Kornelija Zjelmskog »Na granici dveju eDOoha«c. Ali sada, po svemu sudeći, jače dolazi do izražaja nastojanje da se sagleda i oceni suština neobičnog, složenog, u mnogome teško pristupačnog Velemirovog opusa (koji je najpotpunije predstavljen jednim danas retkim izdanjem u pet tomova, štampanim u Jenjingrađu 1928.—19983. godine).
Viktor Vladimirovič MHlebnjikov, rođen 1885, u bplemićkoj porodici, u selu Tunđutovu, AStrahanske „gubernije, uzeo je KRnjiževno ime Velemir, čime je težio da istakne svoje slovenske simpatije i zalaganje za jedinstveni jezik, svih slovenskih narođa. Studirao je u Kazanu a kasnije u Petrogradu, gde je izvesno vreme posećivao sastanke »Akađemije stiha« — jedne grupe mladih pesnika koja se nalazila pod uticajem simbolista. Na tim sastancima, ispoljilo se interesovanje mladog početnika kako za mitološke teme i folklor, tako i za pitanja jezika i uopšte izražajna sredstva Dpoezije. Neosporno je da su na po: četnika Hlebnjikova u izvesnoj meri uticali pojedini pesnicisimbolisti, a naročito Vjačeslaw Tvanov,. Unokentij Anjenski i Sergej Gorodecki, a može se sa razlogom govoriti i o uticaju
8.
CRTBEŽE NA OVOJ STRANI IZRADIO FRANJO LIKAR
OC zumupuua vog Onu punu umne ————
proze Alekseja Remizova. Me đutim, Velemir je ubrzo napustio simbolističko društvo, pošto je njegovo traganje za »samosvojnomc« rečju, kadrom da »OTganizuje materijal osećanja i misli« preraslo granice simbolističke teorije i prakse.
Kako je istakao Majakovski u članku »V. V. Hlebnjikov«, ovaj pesnik 'je nastojao da Otkrije same izvore reči, da oseti doba u kojem je »naziv Oodgovarao pređmetu«ć i da uzdigne reč do stepena najveće ađekvatnosti i izrazitosti. Naporedo s tim, Majakovski je naglasio da Hlebnjikov, i pored svog majstrostva, nije bio »pesnik za Dpotrošačec već za »proizvođače«, tj. za same pesnike. »... On je postavljao pesnički zadatak i Ukazivao način za njegovo rešenje a što se tiče korišćenja u praktične svrhe — prepuštao je to drugima«...
Posebno je i veoma složeno pitanje u kojoj je meri tađašnja praksa ruskog futurizma potvrđivala o »jeziku Stvarnostie«. U suštini, vrhunska predoktobarska dela MajakOVvSKOg, a među njima poema »Oblak u pantalonama«, bila su ne samo visoko iznad nivoa te prakse, već, umnogome, i izvan njenih tematskih pa i stilsko-leksičkih rezultata. Uz to, veoma ofanzivna delatnost futurista bila je u znainoj meri obeležena pojavama izgredništva, eksoesima, odba civanjem značajnih tekovina književnosti i kulture naporedo sa opravdanom osudom neodrživih, dojadelih sadržaja i Oblika. U znaku ekscesa bilo je i javno izneto tvrđenje futurisfa Davida Burljuka da je Hlebnjikov... veći pesnik od Puškina,
Međutim, realno sagledan, značaj Hlebnjikovljeva dela nije neznatan. Bilo bi veoma pogrešno smatrati Velemira Vladimiroviča samo osobenjakom veštimi u stihovanim trikovima. istina, pojeđine njegove pesme mogu delovati na neđovoljno Uupućenoz čitaoca kao trik, igra Tečima (rađi igre i radi i reči), ali opus Hlebnjikova, OcCenjen u celini, svakako je Kkrupnija vrednost, i to ne samo s8 gledišta forme i »stvaranja Tečia. Taj pesnik-lutalica, boem svoje vrste, za koga su bili sasvim beznačajni poimovi kao što su stan, redovna ishrana, povoljni uslovi za rad itd., taj uporni
putnik u prvom DbOsleokiobarskom razdoblju kad se putovalo i na krovovima vagona, kaj dobroćudni čovek sa jastučnicom punom rukopisa, (o kojima su se
više starali njegovi prijatelji nego on sam) proneo je kroz svoj kratki život jednu osobenu i na specijalan način veoma Upečatljivu poeziju.
Mutan je i čudan prvi utisak o njoj, ali ukoliko se udđubimo u te uzburkane, vijugave, penušave tokove lirike i epike, OSetićemo Hlebnjikovljevu emociju, njenu prođornost, njenu rašpevanost pred likom revolucije — u pesmi »Slobodđa dolazi naga...6d, poemi »Noć predsovjetska, itd. I po pripoveci — Dpoemi »Zangezid kao i po nizu drugih dela, Hlebnjikov je pesnik ne samo za »proizvođačeć već i za »potrošače«, tj. one Čitaoce koji đanas, četiri decenije posle njegove smrti i citiranog reagovanja Majakovskog, mogu u punoj meri uočiti mesto Velemirova stvaralaštva u pOosleoktobarskoj poeziji i u poeziji
uopšte. | Lav ZAHAROV
(Che New.lJork Cimcs 900
Profesor književnogti, pesnik i kritičar Horas Gregori objavljuje u jednom od poslednjih brojeva Kritički komentar povodom štampanja izbora iz Svinbermnove poezije koji je napravila poznata engleska savremema pesnikinja Edit Sitvel i koji po Gregorijevom mišljenju i pored izvesnih neđostataka treba da. obnovi imteresovanje za najvećeg engleskog pe-
snika s kraja XIX veka.
Svinbermnova slava | je počela da opada odmah pošle njegove smrti 1909. a od 1920. kađa je T. S. Eliot objavio svoj esej protiv Svinberna, njegovo ime je vešto bilo izostavljano iz pomodnih diskusija o poeziji i o pesnicima.
»Došlo je vreme — misli Gregori kada je potrebna nova interpretacija Svinbernovog genija, genija koga u njemu ima dovoljno« a Edit Sitvel čini baš ono što treba đa bi predstavila njegovu veličinu: izvrsno ana lizira njegove pesme, piše adutoritativmo kao da je jeđino njem odmos pesnika prema pesniku ispravam, a njen izbor je tako reći najbolji među svim izborima Svinbermove poeczije. Sađrži, između ostalog, njegovu poludramsku poemu »Maska Kraljice Bersebe« po kojoj on »pripada tradiciji engleske poezije od vremena Čoserove »Legende o dobroj ženi« do naših dana«, čitavu njegovu poemu »Atalanta« kao i dve izvrsne adaptacije Vijonovih balada.
»Ovaj izbor — zaključuje Gregori — osnažuje lirski stih na engleskom jeziku i otkriva tajnu zašto se Ezra Paunđ toliko divio Svinbemu i zašto poslednjih godina poezija Dilena Tomasa osvaja inače nepažljive slušaoce.« B. A. P.
JP (55 LO
Iako već mesecima ne može, ZDOE zakašnjavanja, da uspostavi redovan kontakt sa čitaocima, »Književnost« ih bar ne razočarava sadržajem. Dvobroj 7—8B donosi niz zanimljivih priloga — književnih studija, putopisne i beletrističke proze (Miođraga Popovića, Zorana Gluščevića, dr Miloša N. Đurića, Lava Zaharova, Morisa Blanšoa, Ota Bihalji-Merina, Jare Ribnikar) kao i pogled u pesničku radionicu Momčila Nastasijevića i putopimi fragment (verovatno iz KMmjiževne zaostavštine — to u časopisu nije objašnjeno) Rada Drainca. Mada pisan nedovoljno brižljivo i mestimično maivno, taj Drainčev tekst — »Svetle noći i dani Jelade« — sadrži nekoliko karakterističnih poetskih detalja koje ovde prenosimo. »Na Krfu, zemlji starih Feaka, sve je cvetalo i prljav građ davao je utisak skoro napuštenog groblja. Po ulicama i balkonima kuća visili su ćilimi, stara odela, a grad je zaudarao dahom trule ribe. Ne misleći da obilazim Ahileom, taj moderni hotel Habsburgovaca, koji iz snobizma posećuju stari Englezi i AmeriRkanci, sa Bedekerom u ruci, bacio sam pogled na ivrđavu i za momenat me više interesovalo ostrvo lazaret, gđe je nekoliko razbijenih armija prošlo kroz dezinfekcione apavate. Bogato ostrvo, o kome je još Odisej, đolazeći sa Itake, govorio da je jeđini srećan kut grčke zemlje, ostavilo je na mene impresiju toliko ukoliko je prirođa kroz njegove pejsaže izražavala neopisivu misteriju. Odista, pored sedam Jonskih otoka ostrvo Krf je predmjačilo sa divnim i senovitim obalama, zelenim i Šarenim od rascvetale mirte i ranih bresaka«.
»U MEpidaurus stigao sam okolo deset časova, taman kada 8u crni VYrThovi i opustošeni krajevi ove zaboravljene okoline, posećivane samo od stranaca, blesnuji na Suncu, koje se u tom času probijalo kroz razredene oblake. Za mene je to bio svet, odista onaj svet semki i utvara, O kome sam toliki niz gođina odđuševljeno sanjario. I ako ne beše gotovo
______________________--—-—!_—T-tIm-
Marija TARJEVIĆ
Drvo i ptica
Videh kako jedno drvo
Na, trgu oboriše
I pogled je postao širi.
Zgrade su ćutale.
Automobilske sirene pištale,
A drvo je bilo zveT,
Uplašena zver koju vezuju. Možda će ovog proleća,
- Tz dalekih krajeva Neka ptica tražiti To đrvo svuda.
Sirene su pištale, Zgrađe su mirovale, Tvo su proterali
Pre noći.
Ali, ako ga neka ptica
Bude tražila svakog broleća? ;
muzuenn=zuzuEpSuraWninuunnunu„ uuu Auuu panInunn napadi Ime: umiuu iii ie uuu ema grr mamu nimi um|adun0 ue emaa
IZLOG ČASOPISA
mdkoga tu, sem razbijenog kamemja, Kkorintških i jomedujh polomijemih. atupova, ipal- osetio sam dah i zamah jedne gigantske kulture'i civilizacije, koja prednjači sa veđrinom i haTmonijom i kojoj beše panteistička deviza, velika i ničim neumrljana rađost čovekac,
»Napuštajući Mikenu bacio pogled na levu stranu na ostatke
sam
LJ
SANI.
—'
Svetoga puta, koji je vezivao ovaj ovaj građ sa Epidaurusom, i po kome su priređivali trke oni, koji su nagoveštavali špartanstvo. Poređ dru ma, levo i desno, stoje i sađa ostaci venecijanskih kula, a građ 'Tirins, stariji od Argosša, tamni se između maslina i jablanova ·kao gomila bednoga i pocrnelog kamemja.
Da, to je ona Grčka koja me početkom svojim „osvajala do oduševljenja, da kasnije, čim noć padne, zasečem južnije od rta Matapan u krajeve još veđrije, gde je ljudska reč došla do punog izražaja, a ljudsko delo postalo obrazac za Uuniverzalne zakone. To je Atina, to je Atika, to je božanski i nenadmašni AkKkropol«. B.
/IHTEPATVPbI
U opširnom napisu, objavljenom u novembarskom broju ovog časopisa pod naslovom »O lepoti« K. Zeljinski pokušava da objasni fenomem lepote.
I pored velike raznolikosti oblika u kojima se lepo javlja, sve te pojave su sveukupnost odnosa nekađ i oprečnih elemenata, koji u svome uzajamnom odnosu čine nekakvo jedinstvo, svoje vrste Kristal »čiste forme«. Lepo je određeno kategorijom mere i kategorijom razvitka: »lepota je rešenje cilja Kroz borbu«, kaže autor. Stvarajući Veneru Milosku, umetnik je morao đa S5avlada mnogobrojne prepreke od nepodatljivosti kamena do svoje umetničke ideje. »U tim protivurečnostima i dijalektičkoj borbi „rođilo se jeđinstvo koje mi doživljavamo kao optimalno rešenje zađatka, kao najbolje ispunjenje unutrašnje mere.« I, ako se pod lepotom podrazumeva određen cilj, rešemje, onda lepota vođi idealu. Ne može svaki cili da bude ideal. Ali svaki ideal je cilj. U socijalnom smislu, iđeal ima neimarski karakter, i
Estetički odnos prema svetu je jedan od instrumenata čovekove bor> be za opstanak. Drugim rečima, taj odnos razvija refleks cilja, „razvija biološke i socijalne forme uzajamnog dejstva čoveka i sređine Koja ga okružuje. Ljudska norma, koja se uzima kao sinonim konačnog, optimalnog čovekovog razvitka, po autoru je u neposrednoj vezi sa istoriskim razvojem „čitavog čovečanstva. Prema tome, lep čovek je onaj koji ispunjava tu normu, koji je oti„ŠaO dalje od drugih na putu ispunjenja ideala, utemeljenog u njemu biološki i socijalno. ;
Idealna lepota nije privilegija umetnosti. Ona se kao idealno struk-
' turmo rešenje samog života, kao naj-
viši 1 savršen izraz ostvarenog unutrašnjeg cilja javlja i u prirodi. I tada ona za čoveka ima karakter svetinje i pre nego lepota ostvarena u umetnosti može da buđe impuls, opravđanje i objašnjemje ljudskih postupaka (Helena trojanska). Izme-
đu ostalog i zbog toga Bto umetnič-
ko đelo može đa koristi kao siže i haos, U tom slučaju, umetničko delo je atak na prirodnu organsku potrebu čoveka za lepotom kao infor-
macijom o organizaciji, SB.
i aakLAJ e eete Mek) ee
' progresivnih
TheNew Hungarian Qunrterby
Nastavljajući trađiciju časopisa koji je pod istim imemom izlazio u Buđimpešti na engleskom jeziku to. kom godina koje su prethodile poslednjem ratu, pre izvesnog vremena štampan je prvi broj nove edi-
„cije čija je intencija, kako kaže u-
rednik ištvan Boldižar, »đda pruži jednoj od najvećih jezičkih grupa uvid u život i misao malog naroda, ali narođa o kome se toliko govori i koji se često rđavo predstavlja. Sem unapređenja opšte kulture i dubljeg razumevanja među narodi“ ma želja uredništva je da ovaj časopis u vreme opasndosti od nuklearnog rata podrži poverenje u mir, privrženost životu i poštovanje čoveka. Časopis će donositi tekstove iz svih rođova umetnosti kao i članke iz ekonomije, „politike, sociologije, istorije, koji »neće govoriti samo o uspesima socijalističkog uređenja u Mađarskoj nego i o njegovim problemima.« Vanredno opremljen prvi broj između ostalog donosi literame priloge savremenih mađarskih pisaca Geze Otika, Imrea Dobocija, putopis Ištvana Vaša, likovni esej Ištvana Gentona o jednoj od najzanimljivijih ličnosti savremene mađarske umetnosti, T70-godišnjem slikaru i vajaru Beniju PFerenciju i članak Deneša Barte »Nepoznati Hajdna«.
Posebno zanimljiv, zbog pitanja koje postavlja (zašto je Stil u mađarskoj literaturi i umetnosti Uuopšte, takav kakav jeste?) i odgovora koji daje, je uvodni članak Lasla Boke »Problemi stila i nove publike«. Boka, naime, smatra da je umetnička sloboda postala stvarnost u Mađarskoj 1945., ali da je ona sobom donela i problem stila. Mađayski umetnici su shvatili da je stil medijum preko koga se održava veza između umetnosti i onih kojima je namenjena, u ovom slučaju milioni-
ma dotađ razvlašćenih radnih ljudi,
shvatili su da ođ njihovog stila zavisi efekat njihove stvaralačke produkcije. »Demokratizacija stila« postala je nova lozinka koja je u prvi mah shvaćena kao izvesha simplifikacija umetnosti. Čim su umetnici prihvatili taj kurs sukobili su se sa dvema opasnostima. Prva se sastojala u prebrzom uspehu, jer ništa nije bilo lakše nego naći za novu publiku zanimljiv predmet i obraditi ga »u primitivnom maniru didaktičnih priča«, ali to je bilo vraćanje stilu umetnosti XIM v. Druga opasnost je osećanje umetnika da zahtevi određenog predmeta i određene forme od strane publike predstavlja mešanje u njihovu stvaralačku slobodu Što je dovelo do opiranja i pribegavanja ekstremnosti u sadržaju i bizarnosti u formi. ·
Promenu je doneo XX kongres KP SSSR-a. Dogmatizam i šematizam, period netolerancije, su likvidirani, greške prošlosti hrabro su priznate. Ali bez obzira da li su mađarski umetnici želeli da primene »demokratizaciju stila oni su bili prisiljeni da svoj stil menjaju ZDbOg novih istorijskih uslova, a taj pritisak nisu vršili na mjih nikakvi spoljni faktori.c Svaki veliki period u kulturi čovečanstva (renesansa, prosvećenost) donosio je promenu stila zna isti način, mađarski pisci u situaciji su da predstavljaju i ilustruju novi svet. u kome je privatna svojina zamenjena zajedničkom, klasne barijere besklasnim · društvom, a izolovani Ego moralom ujedinjene zajednice«.
Laslo Boka smatra da je narod koji je bio toliko gođina odvojen od umetnosti, na' neki način ostao nevin od ulicaja akademskog nazadnjaštva koje je mađarska oficijelna kulturna politika podstrekivala protiv svih literarnih nastojanja pre rata, tako da može da prihvati prave vrednosti kao što su »Balzak, Stendal, Tolstoj, Dostojevski, Čehov, Gorki, Šolohov, Dikens, ''ekeri, Hemingvej, Keler, T. Man, H. Man i drugi pisci sličnog kalibra, kao po” lazne tačke u svom razvoju.
Demokratizacija stila ne sme da pomogne nekoj vrsti »primitivnog neo-popularizma« Već mora da ispuni veliku namenu: stil mora da bude sposoban da izrazi »neprestan dina~
mizam „socijalnog razvitka koji "krupno korača u jednom novom vitml.« .
»Činjenica da umetnik u mađa?rskom društvu nije ostavljem da sam rešava probleme SsvVOg rađa, izvesno je, ohrabruje — zaključuje Boka a v»novi stil rođen iz utrobe mađarske umetnosti odražavaće novi život
'koji je sada izgrađen“. ž B. A. P.
ı
KNJIŽEVNE NOVINB