Književne novine

KNJIŽEVNE NOV

Iz osnova naučnog iy e. •” socijalizma (»Rad«, Beograd, 1960.) Koliko je imteresovanje masovnog čitaoca za istoriju rađoničkog pokreta, razvitak maučnog socijalizma, i društveno-politička Mretanja uopšte ~— pokazuje i drugo ivđanje Mola populayno-naučnih brošura »Iz osnova naučnog sogijalizma, Ovo kolo brošura ima zađatak da čitaocu objasni osnovne kategorije naučnog socijalizma i muarksističkog shvatanja društva kao posebnog kva liteta u objektivnoj stvarnosti, Drug'm rečima, ovim kolom obuhvaće= ne popularno-naučne brošure, s jeđne strane, obrađuju Krucijalne pojmove marksističkog učenja o družtvW, a, 5 druge, fiksiraju i obrazlažu osnovne etape u istorijskom razvoju Tiuđskog đruštva od prvobitne vaje» đnioe pa zakliučno s izgrađnjom so» cijalizma vw svetu i w Jugoslaviji. Shođno tome, u Drvu grupm mogu se Ssvrstafši brošure Ivana Laće »MarRksističko učenje o društvenom ?ZZ» vitku«, đr Žarka MBulajića »Marksističko wčenje o državi« i dr Wlađimira MRaškovića »O revoluciji i kla» sama. Š U drugu grupu spađaju brošure đr Timom*ra Vlaškalića »Postanak lIjuđskog đruštva i osnovne karakteri” stike brvobitne zajeđnice«, Svete Popovića »Osnovne RKkarakteriskke robovlasničkog i feuđalmog sistemas, Pera MDamianovića »Nastavak i raz vitak Kapitalizma i rađničke Klasea, Zivotina Jazića i đr Slobođannm Brankovića »MonopoTistički stadijum Ka” pitalizma«, Radđoša | Stamenkovića, »Državni Rhapitalizam«, dr Ivana Mak simovića »Osnovne karakteristike so oijatizma i kretfanie savrememog đru Btva ·Kka sociinlizmwu« i brošara dr Mirka Perovića »Osobenosti izgrađnie socifairzma m dugoslavili«, Drugo izđanje kola popularno-nančn'h brošura »Iz osnova naučnog 6O0cijalizmna sveđoči između ostalog | o snažnoj afirmaciji »Rađove eđicije »Rađnički wn'verziteta, najremomiranije popularno-nuučne izđavačbe institucije u zemlji.

BOSKO PETROVIĆ

Ruj O _(»Prosvetas, Beograđ,. 1900.) Albatros na plavim koricama sa umorno raširenim krilima našao je puta da uđe i u sree ove poezije. Jer, evo pesnika Koji neđvosmisleno tvrđi đa je umoran, da je nemoćan, da mu se spava, ali ne voli san: »Napuštam vrevu snova, stakleno pribran«. * Njegova sveščica stihova nema izrazitih, đobrih, pa čak ni uspelih mu celini pesama; poneki đobar stih, u speo Opis, prozna slika, poređenje, eto šta je uzdiže iznađ totalnog pro” mašaja. Ima stihova ·koji govore o

E.G

mođernom senzibilitetu, i onih koji

kazuju suprotno, Sspokojstva, sete, pribranosti, razočaranja, ali ne i napora đa se u Jednom pokušaju pre» skoči erzac Sporo đolazećeg, mlakog uspeha. Pesnik je okrenut čulima, očima koje viđe i ušima koje čuju, za razliku od onih koji su svoje po-

gleđe nprli u dubine i ponore svoga

subjekta. Ako i po čemu ostane u sećanju, Mnjiga pesama „ituja, biće to po onom prkosnom stajanju na stranu pesničkog realizma a ne po stihovima zahvaćenim temama O smisla Žživola ı prolaznosti, bogapitaj koliko bponhavljanjim i banalpim. A međuth!m tehnika opisa, rutinjrana i usavišavana još od zbirke »Zemlja i more« nije štedđela ništa čega bi se dotakla: i gole površine stvari, i sun čevog zalaska, i polja dalekih i pro stranih.

„Buije nji ostao i bez svoga đubljeg opsega. Tu je, na prvom mestu, pokušaj đa se izbori bitka u korist nemarne iskrenosti i ne posređnoB saopštavanja,

ıNE

Meško je danas mači pesnika Koji će stvarati stihova ma lukaVoj tehnici koja ima đa doveđe do preobražaja: »Nepažljiv i ođsutan, i ne umem ništa đa rekneme. Izjava sličnih ovoj ima podosta u zbirci, mogu se naći MW svakoj pesmi: »Šta ću ja sad.. ja tih i nemoćan; »I ne možeš ništa«; »Stakleno pribran, čist, miran ođi se» be«; »svet mog znanja teškog ođ mene... Preko uzastopnih, vešto isti+ canih odricanja, možđa bi mogla da se unapređ osujeti svaka ona Kritika koja traži od pesnika više mego što pruža njegova tobožnja skromnost. Pa ipak, to je više prkos uprkos rizlka đa izazove ogorčenje kritike: kroz »nemanje« pesnik se čistieo, davao iz sebe sve ono što ima; plemenita ali plitka prirođa neposređnog ostala je s one strane poetskog, i kao kvintesenca i kao varljiva nađa koja ima svoju meru i svoj stil.

Pesma »Hukac, pisana #ehnmikom. slike kojom se danas u prozi uveliko služe neki novi realisti, zmači stvarno bežanje, otrežnjenje ođ snova i oma Je, Eao i većina drugih pesama, Wu Yrealističkom dekoru. Ovđeo viđimo stvari kako se đođiruju, zbiraju, osećamo Kretanje, pipamo powršinu. Pritom su ritam i opis dve osnovne osobenosti koje nose prisu» stvo predmeta, uočenih jednim poBledom. Pesma, »O preko neba hriše oblak: bele, Sva počiva na ritmu kome je dato da fascinantno podražava tek vremena, Žive slike stvari uhvaćene su kao senke u trku prolaznosti, Po menuta pesma ističe se od drugih jer je u njoj verbalizam i prozna suvoća sveđena na majmanju merm. Zaista, prava je šteta što iskustvo sa ovom pesmom mije na vreme prošireno i na druge priloge koji su se mašli u zbirci »Ruj«, jednom reči, što se pesnik mije znao Koristiti stečenim iskustvima,

Wmor i seta, starost i nemoć živa od prve đo pošlednje stranice »Rujae; ni pomena od straski, vizija, metafora, wrioglavice |I zanosa, Ofkhuda i zašto toliko muelanholija mwuvellh, sparušenih staraca? U mašoj mođernoj poeziji nema još jednog primera sa toliko sete i pomirenosti. Manir? Roncepcija, o kojoj je bilo reči? Ili možđa akribija godina? A verovatno i jeđno i drugo i tireće., Manir se oseća i prezentuje u stihovima verbalno poentiranim: »ne umem ništa da reknema, ili, »Sta ću ja sad. Ja tih i nemoćan... qu ogromnoj hladnoj ođaji moći«. Zatim se tome pridružuje staklena bpribranost, pribranost kojom se prave stihovi bez oduševljenja, a ipak ispunjeni bojom |} bolom stegnutog Srca, Zbog

starenja, wmiranja, promašenosti, Božo Vukadinović *

DRAGOSLAV ILIĆ / • .” Mita Cenić (»Rad«, Beograd 1960.) Neđavno se u okviru biblioteke »Likovi revolncionara« — koju je pokrenulo izđavačko preduzeće »Rađ« — pojavila neophodna, duo očekivama i vrlo korisna knjiga Dragoslava MmlHća o MJti Ceniću, jednom od predstavnika najstarije generacije revolucionara, srpskog i jugoslovenskog socijalističkog i radničkog pokreta. Iz više razloga, u pitanju Je sjajan

rezultat. Naime, o Miti Ceniću dosad se kod nas neobično malo pisa”

lo. Ono što je pre ove knjige objav-

ljeno nema pretenzija đa osvetli lik i delatnost ovog revolucionara u celini. Ova skromna knjiga tu pretenziju- ostvaruje Ona je nažalost, „ograničena koncepcijom edicije u kojoj se javlja. Međutim, i pored toga ona ima mnoge kvalitete koji je čime soliđnom naučnom i literarnom osnovom daljib istraživanja. % me samo O, Autor Jo, izučavajući arhivski materijal (što je vrlo oči gledno), postigao da čitaoca ne »za" trpae činjenicama. vrlo jezgrovit i slikovit stil ima a posledicu da pređ čitaocem upečatljivo izsrasta lik Dimitrija Cenića, lik nedvosmisleno revolucionaran u uslovima koji su maksimalno sputavali ispoljavanje revolucionarnosti. Nije to slađunjavo romansirani tekst. Upravo u tom smislu, autor je ispoljio najveću Umešnost. Mita Cepnić je dat onakav kakav je bio i kao čovek i kao revolucionar: energičan, neđovoljno đosleđan ali ipak veoma privržen 5Ocijalističkim iđejama koje su jedva krčile put u zaostaloj 1 neurbanizovanoj Srbiji s kraja XIX i početka XX veka.

Hađ se uzmu u obzir intencije izdavača, „Mnjiga Dragoslava Mlića u potpunosti je odgovorila svojoj nameni, Autor je, međutim, trebalo da ostvari reljefniju i iscrpniju analizu đeoločko-političkih strujanja u ta-

đažnjoj Brbiji, a posebno da đirektnije uopšti i konfrontira Ceniće-

ve stavove 6 gleđištima Bvetozara Markovića» a eb ae Fi ranc Cengle

ona ista.

SANJA ZEMLJAMR.

Lutke ceste

i vodoskoci

(»Lykos, Zagreb 1960.) · Ovo je druga knjiga naše najmlađe Dpesnikimje (rođema 1946. gođine) Sanje Zemljar, zbirka zabeležaka «sa bula po Zapadnoj Nemačkoj. Prva knjiga stihova »Otvorena vrata« štampana je takođe u ovoj edi-

' ciji. Već ona je izazvala pravu buru

u književnim MWrugovima, najviše oko toga da ji je njem pravi autor bila đesetogođišnja devojčica. Posle toga Sanja Zemljar putuje na dvomesečnu »ođiseju« po Zapađnoj Nemačkoj i otuđa đonosi putopisne beleške. U želji đa sačuva svoj doživljaj, mala Zagrepčanka je pisala o svemu što

je zagolicalo i moglo da zagolica nje-.

nu pažmju. No, putopisi nisu sačuvali samo oznake onoga što je viđeno) deca iz obđaništa, teta Agmneza, mnogo građova i ljuđi); oni su of krili i kompleks autora, nametnuli unutrašnji teret: ozbiljnost i snalažljivost deteta, od naivne igre do saznanja o prolaznosti, o proticanju i ljudskoj sudbimi, To osećanje svedoči o kompleksnosti i uranEknu Sanje Zemijar, e

Knjiga je, i pored neveštine u pi" sanju, simpatična, nenametljiva i su” gestivna, Lirski jako začinjena, puna originalnog viđenja ona će naći put do čitaoca i kao literarmi pokušaj i kao dokument jednog naivnog i is» Wrenog doživljaja sveta.

Detar Cvetković

UBONHARD FRANM

Isusovi učenici

(»Mlađo pokolenje«, Beograđ, 1860.)

Književno delo kontrapunktne konstrukcije zahteva strpliivo i svakako duboko i fino tkanje, U »Isusovim ucen,cima« Leonarda Franka ovaj 56 primenjeni princip sukobljaava sa (ovde ponekad zloupotrebijenom) lozinkom piščevom da je »umetnost izostavljanje«. Sa teorijski ispravnom i kor.snom namerom da sa malo .teksta & više podteksta sugerira veliku ideju „humanizma s jedne sirane, a njeno drastično i surovo neg:ranje 8 druge, pisac ponekad sputava svoje vlastiio nadahnuće i na izvestan način osiromašuje svci tekst, I tako, u težnji da se svede na, naineophodnije, bikivo ostaje necdovoljno rafinirano, a nasuprot piščevoj želji — rečemica je odviše dorečena, čak tendenciozna (Što, istinm, potencira bumanu boju misli). Ponegde, ličnost ostaje „wopštena, nedovoljno životna, a kazivanje naivno. Ali lepa, čovekoljubiva ideja celine ostaje neokrnjena, čak izrazita i dostojna najvećeg poštovanja,

Pisac brižno neguje i razvija bogatu Mkrošnju ljudskih sudbina, vodi ıh uporedo, -prepiliće i konačno sjcdinjuje u jedinstveno, masivna stablo. Tu je istorija grupe plemenitih dečaka »Isusovih mučenika« koji u po sieratnoj, opustošenoj Nemačkoj, kao «izvršitelji pravde uzimaju od boga" tih koji sve imaju ı daju siromašnima koji ništa nemaju«, zatim potresna sudbina ponižene mlađe dJevrejke, priča o američkom vojniku i ne* mačkoj devojci koji se pronalaze vole na razvalinama dveju suprotnih, sukobljenih sila, To je po zamisli razuđena i široka, no po izgradnji malo osiromašena hronika koja „otkriva najrazličitije vidove ponovnih rađanja — u ratu razrušenih ljuđi i njihovih ideologija: socisocijalizma, i „neonacizma u isto vreme.

x ta mnogozvučpa ljudska simfonia raste do svoje završnice, koja imponuje svojim otvorenim, beskomprom.snim glasovima, ohrabrujući 1 optužujući u isto vreme,

Knjigu je prevela Marija Đorđević.

Judita Šalgo

• ..

Soci ologija (»Rad«, Beograd 1960.) Drugo kolo brošura ız oblasti 5ociologije odlikuje se „u odnosu na prethodno kolo izrazitom aktuelnošću obrađenih tema. Ono Je, pored toga, đato i na, jednom višem teo" rijskom nivou. Brošure o kojima je reč, lako popularno pisane, naime, nisu opterećeme tako Karakterističnim i prilično uobičajenim neđostacima naučno-popularnih tekstova kao što su, naprimer, simplifikovanje teorijskih problema i njihova jedno» strana obrada. Ronkrotnost pristupa · temeljitošk obrađe postavljenih pitanja + sleđeće su karakteristike u

ovo kolo uključenih tekstova, Miroslav Pečujlić ostvario je veoma soliđan prikaz srednjih slojeva u svojoj brošuri »O sređnjim slojo» vima u savremenom društvu«. Koautori brošuro »Klasni sastav u SO” eljalističkim zemljama“ su dr Rađo-

mir Kukić i Ljubiša Marković, Dr Jože Goričar napisao je brošuru »Klase u savremenom Kkapitalističkom društvu, a Vlado Vodđopivec brošuru »Političke partije u savremenom burčoaskom društvu« danez BStanovnik je autor brošura »Razvitak svojinskih odnosa u savremenom društvu“ i »Bitne ekonomske promene u 5avremenom dđruštvu«.

Tematski, najznačajnije su brošure dr Najđana Pašića „»Demokratija i savremeno društvo«, Rađoslava MHatkovića »Društveni razvitak i njegove mokretačke snage«, Rađomira Lukića »Savremena država« i Rudđija Supe" ka »Rulturne i iđeološke. promene u XX vekue.

Ipak, po načinu obrađe, iscrpnosti analize i jasnosti isticanja osnovnih stavova i rešenja izuzetno se ističu

brošure Joža Goričara, Miroslava Pe-

čujlića, Radoslava Ratkovića i Najdana Pašića. F.C. :*

ERIH MARIJA REMARK

Pozajmljeni život

(»Miađo pokdlenje«, Beograd, 1960.)

Tirika i filosofija, suđbine i gra” dovi, ljubav i smrt — BVve se to prepliće u ovom Remarkovom romanu, i u tom kovitlacu ličnosti postaju čas marionete, čas tajanstvene senke, čas protagonisti tragičnog spektakla koji prikazuje (ili bolje: pokušava đa prikaže) borbu života i smrti, A u toj borbi nema mnogo pravila.

»Ne radi se uvek ono što je pra-

vilno„. Pa čak ni kađ se to zna. Ali u tome je ponekađ možđa čar života. Jasno?« — to su rečenice koje nalazimo već na početku knjige i one se provlače, u raznim vidovima, kroz čitavo delo. Ali stiče se utisak da ono »jasno« ponekad i nije najjiasnije, da je baš to pitanje probni Kkamen filosofskih i moralnih intencija za koje se zalaže ovaj roman. Jer, treba li isticati đa se Remark i ovoga puta angažuje za nešto, da je 1 ovo njegovo delo pleđoaje za svetle strane života i život uopšte.

Dve ličnosti su nosioci radnje u ro» manu: a&utomobilista Klerfe i bolesnica ođ tuberkuloze Lilijen Denkerk. Fabula je isto tako jednostavna: njihov susret, njihova ljubav i njihova smrt. Sve ostale ličnosti su statisti, funkcionalno raspoređeni na pojeđine epizođe, i pojavljuju se samo đa bi sa još jeđne strane bacili svetlo na ođnose Lilijen i MKlerfea, na njihovu igru između života i smrti. Klerfe živi ođ jedne do druge automobilske trke; Lilijen od jeđnog do drugog napađa bolesti. Oboje grabe život, rađuju mu se i pokušavaju đa ga što polpunije iskoriste. Sve što ih opterećuje i sprečava da uživaju u osvojenim trenucima, u vremenu Koje im još ostaje, oni se svesno truđe da zaborave. U Banatorijumu gđe Klerfe, đolazeći đa poseti svog prijatelja MHoImana, upoznaje Nilijen, reči bolest i smrt bile su zabranjene, ali zato me manje prisutne. One su i đalje pratile Lilijem i Klerfea na njihovim lutanjima kroz Švajcarsku, Francusku i Italiju. I zato Nilijen, kađ Klerfe vozi trku koja počinje i završava se u Breši, nalazi pravi izraz za besmislenost svoje trke sa smrću: »Iz Breše u Brešu!« Sve počinje i svršava se na istom mestu, uzaluđan je svaki na» por, svaka nađa, svaka brzina. A kad Klerfe pogine u trci u Monte Karlu, ona Se vraća u Ssanatorijum i tamo umire. .

Ovo Remarkovo đelo je, u odnosu na ostala njegova đela, meobično kratko. Maracija prožeta efektnim,

sentencioznim dijalozima teče glatko,

ı jednostavno; GWvaka epizođa, svaki postupak pojedinih ličnosti postaje simbol i, na svoj način, dopunjuje tkanje ove sage O ljubavi bez perspektive. Autor ne izbegava psihologiju, ali ne preopterećuje stranice 8VOg romana lažnom mudrošću i su višnom naučnošću, ostajući samo pisac sa bogatim iskustvom, intelektualac kome nisu strani problemi njegove epohe, A to je već bilo đovolj-

mović.

: lvan Šop Tribina mladih

(sTribina mlađih 1954—5%e, Novi Sađ, 1560.)

Novosadska »Tribina mlađihe afirmisala se za relativno kratko wreme je postala institucija koja u kulturnom životu svoga građa, i ne samo svoga građa, igra značajnu ulogu. Njeno delovanje oseća se u celokupnom našem „kultumom žŽivotu, pošto je ona za pet gođina uspela da okupi veliki broj mladih intelektualaca iz cele zemlje i da ostvari brojne susrete političara, pisaca, naučnika, likovnih umetnika, publicista iz cele dugoslavije. U gradu Kkoji ima dugu i lepu kulturnu trađiciju, kao što je to Novi Sad, Tribina mladih mogla je da naiđe i naišla je na punu podršku i razumevanje. Rezultati toga rada nalaze se sada pred nama, tako đa mogu da še pažljivo analiziraju i đa se pravilno ocene. U izvanredno lepo opremije" noj knjizi Tribina obaveštava publiku o svom delovanju, koje zaslužuje sva priznanja, Veliki broj raznovrsnih priredbi, Mmjiževmih „matinea, slikarskihb izložbi, predavanja iz svih oblasti samo je jedan deo rađa Tribine mlađih. Tribina rađi na otkrivanju mlađih umetnika i za mnoge od njih istupanje na 'ribini je početak afirmacije., Tako, možđa, rukovođstvo Tribine nije uvek znalo đa ođabere najpogodnije ličnosti koje će na 'Fribini govoriti, ono je uvek znalo da pronađe zanimljive teme koje će ne samo privući pažnju već i zađobiti naklonost publike. Priznanja koja su 'Tribini ođali mnogi javni radnici i koja se nalaze u ovoj knjizi majbolje su, svedočanstvo i potvrđa korisnosti i značaja takvog rađa.

Petogodišnji bilans Tribine mladih svakako je pozitivan, a rezultati njenog rađa značajniji nego što se u prvi mah pretfpostavlja. Ostaje na kraju da se zaželi da Tribina i dalje buđe ono što je bila dosada mesto na kome će se darovito i inteligentno raspravljati o svim akta elnim problemima i na kome će 5e najlakše i najbrže uspostaviti svima podjednako drag kontakt umetnika i publike.

Predrag Protić

MBONU OJKE

„Moja Afrika“ (»Naprijeđ«, Zagreb, 1965.)

Pisac, poznati nigorijski javni rađ” nik 1 političar, pođelio je svoju knji-

„gu „u dva. dela, „od 'kojih je prvi na»

zvao »povijest moga života« a drugi veoma široko Život u Africi. Poređ toga on u prilozima upučuje zainteresovanog na izvore iz kojih može doći do dđetljnijih saznaja o Afriel, informiše ga o ličnostima | događajima koji su važni za poznavanje Afrike, samo ovog puta lišene uobičajenog egzotičnog oreola, kroz koji Evropljani i ostali vole da je posmatraju. U prvom đelu knjige se govori o neđavnoj prošlosti Nigerije, o radu misionara i prođiranju novog, o 5ukobu toga novog 6a satrim. Drugi deo, koji u većoj meri tretira ceo kontinent i tako opravđava naslov knjige, tiče se ekonomskih, društvenih, političkih i religioznih prihHka i folklora.

Međutim, u ovoj svojoj nefalsifikovanoj prezentaciji Afriko Mbonu Ojike je ograničen svojim mislonarskim vaspitanjem (on se školovao prvo u misionarskim školama, a& za tim u Americi) i željom đa Afriku predstavi u svetlu koje bi bilo simpatično za belog»čoveka kakvog ga je on uposnao — naviknutog da sluŠša o Africi ljuđožđera, pagana i mističnih, krvavih Kkultova (knjiga je prevod skraćene verzije pisane “za britanske čitaoce). Zato om stalno polazi od standarđa takvog čitaoca i pokušava da afričke norme stavi u šablone čitaočevih shvatanja.

Ipak, pisac je slabosti ove poslednje tenđencije na mnogo mesta uspešno prevazišao u svom plemenitom naporu da Afrikance približi Evropljanima i doprineše njihovom boliem uzajamnom razumevanju.

Nikola Mišić TAŠKO GEORGIEVSKI

Luge i volci

Roman mlađog makeđonskog pisca Taška Georgievskog „trebalo bi da predstavlja jednu uzbudljivu istoriju veoma svirepih đoživljaja sa puno dramatike, divljine, surovosti, Inspirisala ga je planina. Njen stravični eho koji se proteže iz jedne u drugu noć da se probije u misao, u kosti, da ozvuči život onih Kkoji su došli đa tu pronađu smisao i cilj svoje životne putanje.

Planina poklanja jeđan život koji može da buđe i zanimljiv i bogat. Zato je i veoma privlačan izvor materijala za umetničko mwobličavanje. Ali to je veoma složen i odgovoran zadatak za svakog onog ko ga se

prihvati. Jer suštinu života planine treba poznavati svestrano i duboko. \ samo 56 na taj način može đa po> stisne onaj prevashodnj cilj koji postavlja svako umetničko delo.

Međutim, za mlađog | neđovoljno vutiniranog Georgiovskog, sve 5G ovo pokazalo kao nešto strano. Zato je on pribegao jeđnoj drugoj mo» gučnosti, Pokušao je đa napravi DpSsihološku priču. I to bi mu možđa, donekle, pošlo ođ ruke, da je orga» nizovanije postavio tok radnje, da je svojim junacima đao funkcional• niju ulogu, đa im nije nametao ne» što što je za njih tuđe, van njihove moći.

Georgievski inače dolazi u ređ istaknutijih mlađih pripoveđača u Makedoniji. I pored toga što njegova forma pripoveđanja nije njegova, čitalac ga čita s izvesnom brijatnom lakoćom. On je i izvesne stranice Svog romana obojio takvom lakoćom, Ođuševljavao ga je najviše Hemingvej i svakako je pokušavao da EG on nauči stilu, stvaralačkoj izrazito» sti. Međutim, tako bar ovaj romam pokazuje, on od Hemingveja nije mogao da nauči nešto što bi mu bilo ođ Koristi.

Imao jie lepu zamisao, predmet Kkorisne inspiracije, ali ja sve to za“ htevalo đa neposrednije doživi svoje junake, đa temeljnije prouči materijal za obrađu, da sve elemente u Klopi u jeđan sistem koji bi mogao đa pokaže jasnije rezultate, bez vec» štačkog Kkonstruisanja, bez psihologiziranja, bez izvesnih izleta u poetizaciju. R. P.

IVAN KUŠAN

Domaća zadaćča

(Matica hrvatska, Zagreb, 1960,)

U pogovoru ove, besumnje veoma interesantne knjige, između ostalog stoji zapisano i ovo: »Napisao sam, kao što vidite, svoju treću omlađinsku Knjigu koju ste sađa pročitali, Bađa pitam sam sebe šta li je u njoj posvema istinito, šta li potpuno iZ“ mišljieno...-

MI, ava dilema muči čitaoca sve do poslednje stranice. Konstatacija, da je u ovom romanu »vza omladinski izraste previše događaja iskonstruisano, ni u kom slučaju ne opravđava očigledna nastojanja mlađog đarovitog zagrebačkog pisca Ivana Kušama đa svoju literaturu učini Bto je moguće zanimljivijom. Njegove dragocenosti i nesumnjive ! već potvrđene spisateljske kvalitete dđovođi u sumnjn upravo ova dilema, čini nam se prevashođno neki viđ nesporazuma između istine } obmane. Naime, po jednom opštem hkriterijumu — verujemo đa tamo gđe prestaje verođostojnost, neposredna izvorna inspiracija — mora nastupiti đovolino opravđano i argumentova» no razvijanje mašte, Jedino tako po" stojaće neophodni sklađ koji nemi» novno pređstavlja jednu od najvećih ranijih vređnosti Rušanovih stranica, Ovako — đilema wu kojoj se na» lazi ne samo autor, već |! čitalac, svođi se na jednostranu, mađa sve* že obojenu, i svakako uzbuđljivu dečju romansu. Mogućčno je buđdiljivu dečju romansu. Mogućno je

da će uzrast kome je | namenjen ovaj roman i poverovati, pri» WHivatiti događaje onakve kako su

đati, ali je niz detalja do te mere wmevešto iskonstruisano da opravđano dovođi u sumnju dđobronamerna autorova nastojanja.

Kao kuriozitet istaknimo još i ta đa je ovaj mlađi zagrebački književnik pre izvesnog vremena potpisao ugovor sa jednim ođ „najpoznatijih izdavačkih pređuzeća Sjedinjenih A» meričkih Država za izdavanje svoga omlađnskog „romana „»Uzbuna na zelenom vrhu«, u Njujorku, kao i to đa je uspeh ovog autornm ujeđno ! značajan „uspeh za jugoslovensku književnost uopšte, ako se na umu ima momenat đa su do đannms u Sje» đinjenim Američkim Državama objavljena jeđina dela Dositeja Obra* đovića, Njegoša i, ođ naših savreme= nih pisaca — Iva Andrića.

P. 0. V.

“i tak",