Književne novine
bio presudni razlog za kupovinu: biščeva vređ- .
nost, njegov stil i njegovo delo, sve je bledelo pred tim O ubaı OTO M tom BOOOAona u hladnoj sobi, tim dijalogom sa smrću, koji vodi jedan sam čovek bež ičije pomoći, +t8B, herojska borba unapred osuđena ha heusbeh, ali baš zato dirljiva u svojoj tragičnosti, to je gospodin Žorž sasvim dobro znao — bilo presudno za uspeh prodaje! Bez tog meseca ko SBB da H bi knjige i8le, jedan Mvot bem ikatvih događaja, u kome jedini događaj, jedinu dB muktilktu, predistavlja, ta boslednja, divovBka borba do poslednjeg daha; | }
Odin 20? se kajao i gotovo izvinjavao #h, Bvoja fahija ĐodomtehjB, otkrivši iel tad du boki smisao ovog usporenog: umiranja, čudeći se kako to nije mogao da uvidi ranije, kad je bilo jasno đa &itoti čovek nije umro onako kako je umro, on SBm nikad u celu Btvat me bi ni žagazio, jedva bi shao da je taj pisac POOJNe, 6 BVBkalto ne bi Bnao đa je pedeBsetogodiBhjića; đa je umro tiho i nečujno, ako mu je gospodin Ž60rb BaVetoVhaO, Oh Bafn i poOBBaO Tie bi hi išao, i nije mogao da shvati kako je pistu mogao da savetuje drukčiju smrt, kađ je ideju o štambpanju i dobio brelistavajući state novine i čitajući o toj Bmrti — Pa koju je odmah osetio da de moći odlično da se iskoristi — a bez koje cela stvBr ne bi mogla dn bude interesantna i predstavljala bi bačen novac! i,
Gospodin Žorž je sad bio začuđen kako je sve to mogao da, zaboravi i da čoveku koji je umro na jedino mogući hačinh, savetuje da umre drukčije — kad je to što je tako umro bilo bitho a uspeh Celog pođuhvBta!
»Stari moj«, govorio je gospodin Žorž sB smeškom, izvinjavajući se, »ti me razumeš! Nije čudo što sam bio u panici i izgubio glavu prebaćujući ti neoptavdaho: ti hiši bio kriv, ali tfeba da šhvatiš, da Sati Sve Stavio na kocku. Ti ragueš da jB to hisafn hikad fHislio ozbiljno i da je to bila samo kriča, a da sam Zaista uvek znao da Bi ti učinio Sve ŠtO si opao! Ti si 88. ŠvoOjB Strane Čestito bpostipio, ali treba da znaš đa BVet li kome živimo nije takav i da sam imao bravo da Se plašim podmiklog ižhcPR sa Strahe hekoga kome je do tebe Sta16 koliko do lahjskog snega! Svet je užasa, stari moj, ti to Rožđa i ne Pžnaš!«
Ostavljajući otvoren prazan magacin, goBbOđin Žofš je, možda u Pnmak izvihjenja što je pbisou pravio neopravdana prebacivanja, ili da mi: Gokačše Ga Oh mije kao drugi, da je Disac iako sa zakašnjenjem zaista maišao na pravog čoveka, odlučio đa mu u svojoj kancelariji Dpostavi bistu, i da u tu svrhu angažuje nekog odličnog i, razume se, vrlo skupog i izvikanog
vajara!
Zadovoljahfi 8#bog ove odhike gospodin Žorž je PDenjići se Stepemicama bpreskakao Sve DO tfi odjedifnibut, podsmehujići Be svojoj nedavVnoj zabludi da je pisac imao nešto protiv njeg kad je odlagao umiranje — a zaboravljajući pritom da je pišsaG paišth mešto odlag#BO, on bi i Gdafias mogao da bude živ, da ima devedeBk godina, i da nikakve Đeđesetogodišnjice bez pla danja Blutofskih prava mne bude! Da je Pisac bio takav kao što imu je on heopravdano bfebaočivao, Oh bi baš to frioćao da Uurađi i tako da se ponaša, i gospodin Žofž, nafavno, nikad ne bi stigao da mu riBpfavi jubilafno izdanje: razmišljajući kođ koga da naruči bistu, gospOdin Žorž je sad Već bid Bfoprooefitno ubeđen đa je sve bilo nB, vreme i da se pisac ponašao kao da je još onda mogao Bve da predvidi.
DNEVNIK
PREVEDENI ESEJ ~
Herman BROH
Fragment koji ovde objavljujemo predstavlja početak i završetak eseja pomatog nemačkog književnika Hermana Broha (Hermann mBroch) o Džemsu Džoisu ; taj esej, objavljen pod gotnjim naslovom povodom Džojsove pedesetogođišnjice života, 1086.
odine, doohije je prešlampban u prvoj njigi Brohovih celokubnih dela.
U vreve pnedesetogodišnjice ivota Mekog slvataoca uvek se postavlja problem njegovog odnosa prema epohi u kojoj šivi. Vreme malo po malo prolazi; mladež od dvadđeset i pet go-
dina, generaeija koja će sa možda razumeti a
možđ3 i neće, stupa ti život. Epoha, koja je još njegova, ali ne za digo vremena, postaće Dpostepeno »irudna« jednim movim bićem, novini problemima: neizbežna stačfost kuca ma hjegoVim vratima, Na toj prehPetnici vtemena mora se odlučiti da li će stvaraočevo delo, rođeno u spoju Ba Svojom epohom, izdvojeno iz igte jedne uvek kratkotrajne lepote, ostati i dalje stvarnost, kada se talas vfemena ponovo hodipgne donoseći na Hvojoj Dovišimi move oblike i nove boje. Tada tfeba ulvrditi da li to delo mije bila samo postepeno meBtajuća igra, već jedna trajna i Holidnh sivarhost kao sve #eaInosti koje jedna epoha stvara, fealmost koja se pojavila u pravi čas i koja se ukorenila u svoju epohu. Delo hbetlesetogođiknjaka se onda ispituje, i to ispitivnnje uklanja probleme iz njegovog Drivatnog života, probleme njegove lidne starosti: jedino njegovo delo tada obtihvata Bve njegovo vnanje, njegove mate i njegovu strepnju. Tada Se bostavlja pitanje da li njegovo delo sadrži stvarno duh njegove epohe, da li je prevaiklo »Btil epohe« i da li je čalt uspelo da stvori svojNtven »izfdza njegove epohe? (Namerno kažemo »izraz«, a ne »kopiju«, u kakvom nam vidu obično dnevha Btampa jednog viemena ostaje), Ako je delo u iome ispelo, onda ono bpribada onim Bto je stva?mo ti njegovoj epolii, to,j »i8L0« iijHkoj Bivarnosti« koja nosi u Bebi obećanje i snagu da će trajati,
* * *
Ako kašemo dđa je vreme jednog elićkog umetničkog dela došlo, i da je (Fecimo) Gete bio hivi ivofac jednog takvog dela, to bi moglo izgledati samo Rkhao jedna efekina reč, Pa i da kažemo da je umetničko delo p#eBlo iz kateg0• rije estetike ii kategoriju etike, još Be niBta fije reklo, Umetnik još uvek pretenduje da njegov fad bude dobar, a he lep, Jet ko je BvVojini ra dom ciljao na lepotit ii svome viFemeni, pada obično ti kič, A to je osobina malogradan-
SWI
*
PISMO S EGEJSKOG MORA.
DŽEMS DŽOJS i mjefovo vieMe
skog shvatanja, ili bolje reći filistara, jer su ovi slariji od onih prvih i preživeće ih — i to odgovara koneepciji da se umetničko delo shvata hao sredBtvo za uživanje, kao delo čisto estetsko, čiji je krajnji ideal u ohome što rezultira iz kiča, Možda jedno takvo izopačavanje umetničkog rada predstavlja takođe i simptom dekadencije svake Rkultufe, možda taj povratak eličke sirogosli sadrži iakođe žnak nekog novog oblika kuliure, To je skretanje sa paiosa lepog ka paliošu svakodnevnog iskustva, napuštanje biatosa iragičnog i zamenjivanje iragikomičnog i saznanjem o bitisanju ovde na zemlji — pretpostavljanje pozofišnom dekoru one više stvar nosti koja ima svoj osnov u unujarnjem biću čoveka, Tiagični junak |e zamehjen iragičnošćii ličnosti vezahe ma zemlju. Tako se može konstatovati ta etička orijentacija, ne samo u delu vrednosti Ulisa, veći m jedinstvu njegovog uinetničkog WOVAONJN, I heka te etička volja sve više natapa umetničko stvaranje ovogš vremena kao satirična vizija i kao šmeh, ı neha prodire' čak do muzike i plastičnih umefnosti, za ove posšledije iražeći novu dodirnu tačku sa dvruštvom, ili čak da se etika spušta do političke umethosti ili čak u neku vrstu tendeneiozne umetnosti, odnosno u moralizačorško držanje, nije li io #nak da umeilničko delo nema više i MOO ako mu nedostaje jedan umetničii kraj? alo je konačno zabranjeno piscu da oslobođen šVake Stege gleda pravo pfted sobom: da bude Samo pišac i ništa dfugo. Svuda gde se pojavi jedno attentično delo i ma kako da se ono predstavlja, ono nosi u sebi prineip tofmiacčije bića, ono je još uvek u svome krajnjem išvođenju izžfaz volje saznanja, koje je samo „jedna neophodnost duha,
_Bve se događa kao da je književnost prvo prešla sve nezgode larpurlartizma pte mo što N6 podredila neobičnoj dužnosti da potčini sve što je estetskog teda pod etičku dominaciji, I Bve se događa Botovo kao da je čovek trebalo da iživi p*e BveFa do kraja BVe obaveze namethute od nekađanjih vrednosti, tako da iz dekadencije patetičnog može ila se sivoFi komično —v komponenta koja je mnedoBtajala, a hoval|
Svetiktipaosii, Je# toj novoj ožbiljnosti, novo; metafizici, i etičkom „wmetničkom delu, sVOJ) t6, Bye odgovofnosti pisca, svemii toine ieba takođe da prethodi jedio »genetfalno iivljenje« tim dubokim skeplieismom, Moji je fi padao Kantu isto onako kao i Geteu, Džojs je potpuno pietčžeo tt hovu odgovormosk, Nestininjivo je da Uwlis nmije vom u onakvom obliku kako g#a je Đodea#umevao Gete; oni he maji #ajedničkog do samo činjenicu da se pretpostavlja kod njegovog pisea jedna kultura Bio je mogtče većih fazmera, univepalnost kaaktera Bto Je moguće temeljnija. Ali sva etika, it opasnosti da OBtafie steBhijena u mokyalizator-
skom dogmatizmu, ireba da se oslanja na jedan sistem kome mora biti podvrgnuta; sativričnoBst. i komičnost, ako hoće da se uzvise u jednu sferu više vrednosti tteba da prodube · HvoOje korene u potpunosti Dubos čovek može da došleda i odredi tek o no eriden Bine svesti, Ip svih tih rdzloga umi
'Čko delo, koje je potpuno apsorbovalo novu du-
šnost mnanja, primorano je da postavi jednom 25, iiVel SVOJe lOgično mesto u toj najvišoj svesti onog ja, sferi kosmičkog humora, To ije sfera, Blatonipma i pbtema tiome, ti kprailo, filosofije. Iz istih YazloFa, neophodno je poltebno da ta novih filoSofska Rosmogonija, ma Moju Džojs aspifira kada stavlia na kocku Sva sredstva BOBIN TRYYR stila i ahitekkonike, svu svoju iron svoje darove oviifodne intuicije, = neoj)hodno je potFebno da ia kosmogonija koja se fagvija i pogadini hjegovog Ulisa dk de finilivito jedan plakonski 5istem, jedan iPaiiBverzali Đresek hvož svet, dBkle, ništa deuso do presek krož ja, To id, Boje je ti isto vreme
i sum i cogBito, Logos i Život, postalo je jedno, postalo je jedna simtiltanost tr jedđih« styenosti, iz koje izbija hno munja feligiozni elemenat. :
Mi ne Žžnamo gde će Odvesti put Džemsa Džodjsša. Opasnošti jednog života koji je uvek po Slani ih tome i Jesti; One postoje u DŽOJsovom bpedinimmihk i u Snazi Materijalnih sredstava, FOID štavlja ii šhižbu svome pesimizmu. Jer t koliko se više približava eilju, odnosno toj totdliošti u koju oh ne veruje, a s dfuge strane, #iBće i izukvBtanije je titivo simbola i asocijacija i raznolikosti iz koje ireba izvući ono Bto Đosštoji, i u koliko jedno umetničko delo asimiliije potpuhije obavezu totaliteta ne verujući ıi iti obaveži, u toliko je Jača»preteća opasnosi, od beskrajnosti: a beskrajno i smrt đeca su iste majke, Beg obzifh na sve to, pa čak ako i ne tfeba da se podvlaći ta opasnosti za bpoznije delo Džojsovo, i njegov pesimizam ne opravdava Se Više u poznijoj evoluciji sveta i u ragpadahju još progresivnih vrednosti, opšta »svakodnevnost« ako treba da zapadne u još veći Baos, i još g#oFe, ako čovek bude hteo da potpuno okrene Bavu od svesti, — iskina, dotle se ioš nije došlo — svest ipak, neće biti okrznuta. I ta ista svest koja, ba* potencijalno, u svoj dekađenciji sveta i vrednosti — pa čak i ako ona bude još wu očajanju — fa ista svest će ioš vek odeđivati nove snage u smislu preobražavanja, i sejače seme za Jednu novu religioznu ravnotežu u čoveku. I pošto polazi tako od čoveka, zabranjeno je Kknjiževnosti da se potčinjava toj dužnosti koja je u zapažanijiima snage vremena i da ih stvara osetljivim; etička dužnost svesti postaje u toliko više imperativna da čovek zagnjuren u noć uhištenja sveta hoće da se zatvori u njoj, jer na kraju te svesti pojavljuje se novi mit koji izbija iz sveta koji se
reorganizuje. Uspelo se u fome ili ne, književ• nost Se postavlja izvan opfinizmn i pesimizma, njeno samo ostojahje znači Već etički Optimizam, i postojanje jednog dela umetničke i etičke vFednosti Ulisa svedoči o takvom OoDtimizHiu, pu bilo da Ba njegov Disać hoće ili neće.
(Preveo N. '.)
bića; najzad, tu poke a, ili recimo čak i Od nadčulne, tra! aj M |
Ovo je moje poslednje bismo iz Grčge. Pišem ga noću, na palubi broda Koji napušta EgejsRko more. Najuporniji među saputnicima, oni Koji su tek pre pola sata otišli na spavanje, +tVvFdili su da prema njihovim kartama ovo gsapravo i nije više more, riego Bamo pgaliv, i da sa obe strane pored has plovi „Eopno., Ali ja ne moram u to da verujem, jer je noć, i obale se ne vide: Vidi se samo slaba svetiljka napred na RWomandnom „mostu, ili ha prameu, ili čak negde na pučini daleko pred nama, jer je na moru, pogotovo noću, tešKo odrediti daljinu. Danas je Rapetan da bi to dokazao napravio i jedan mali eksperiment: dao je svakome po negoliko rompira ız brodske zalihe i grohtom se | smejao Rad smo mi, bacajući one wrompire veoma daleko u vazduh, zapanjeno gledali ako oni padaju veoma blizu u more, Oslahjajući se na nčsumnjivu verođostojnost toga eRSŠpetimenta, mou da dozvolim sebi uverenje da ona svetla tačka žaista nije Bato hekRa sijalica na pramćet broda nego Vrlo daleki svetionik do moga Ćomo morati još dugo, dugo Pploviti, Jer nam istorija svih vrsta ljudskih pu tovanja nedvosmisleno powažuje da se samo ohe tačke pred na ma Role su alata na· dohvat tu Ke vidljivo približavaju. SVe ostale, makako izeledale blizu, ostaju daleKo ioš duBo vremeha, upfFkRo8 tome Bto mi strem:mo njima svom svojom snagom. OVai Put ie tako u moiu Rorist, · jer MOBO Volim ovo mote | teo bih đa se što kasnije od njega raštanem. .
Sinoć je brodski ewonom Ditao putnike okupljene u salonu a · li znaju Rako je FHgejsRo moe dobilo svoje ime. Simpatičan jedan starac, uvek posle večere 5llaži u salon | priča o stvarima goje ćemo sutrašnjeg ili narednih dana viđeti. Organizuje za nas izlete, zakupljuje autobuse, i spremamo se, mi putnici, „da ga na raju obrađuiemo po#lomom. On 'e tollo dobat da če tom prilikom plakati. Na pita“
nje su neki odBovafali đa znBjU,
KNJIŽEVNE NOVINE
ali on je ipaK ispričao Priču u opštim crtama. Juna Tezej, Koji je pobio mnogo divova, mad pođe đa se bije s ćudđovištef? Minotautomi obećao je oću, ako se BVe BFećho BVPBI, iBtaći ce ha brodu bela jedra da ga obradđuje. I starac se ispeo na najvišu obalu, odagle se more do u daljine viđele, Ga čeka; i
Danas popodme prošao je naš brođ pofed atičkih obišla i hegde pred nama stajala ie stena sa koje je stari RFBlj, hadnoseći FuKu nad oči, čekao sina. Verovao sam da itFeba samo da je ugle= dam i sigurno Ću je po hečemu poznati.
Po moi su plivali neki RPFup ni žuti wlobiueci nalit nia Bljive i stara Afnefikafika je pitala Bta mislimi da li je to sunđer ili „jelly-fish", ReKao sam da ne znam šta je „jelly=fibh“. Ona je upotr* no nastojala da fi objasni, Po red has Su bromicale obale, i mnoge stene. Mofao sam da se setim kako su u Unirmim: pakKetima bile mee male pljosnate #onzetve ha mojima je pisalo „Jelly“ i moje su Posle, ptazhe,
oboa,
MILIJA GIBIO; BKICA
upotFebljaVane ao podmetači za čaše. I u jednoj engleskoj pRnjizi o evoluciji Roju sam nedavfio Čitao spominjali su „UJe= lly=figh" ao neku Vistu fehomena, he sećam se Više RaRVOB. Regao sam da su ono u vođi po mome mišljenju meduzgze. Već je bilo mnogo visoRih stena WnaoKolo. Stara gospođa me je onda pitala da li možda znam dosle su dopirale granice Makedonije.
Tago sam PFobpuistio da Vidim stenu sa toje je skočio Egej i da ga Pitam, a to sah žarko želeo: „Dobf60, starče, žar fiBi nis 'ada pomislio đa se i to može desiti? „ZhMao Si #aRO ·je opako čudovište Minotauf, i Rakav mu je Lavifinmt, Za hisi fiRada po= Tislio ha heuspeh goji Be žove smrt?“ Da, mislio je o tome. Govorio je sebi ovako: „Taj tvoj sin, on će sigufno pobediti, Ko= liko puta je upravljao lađom na oluinom fnoru i Kad se obale ne Vide, pa je uve znao Kuda treba ići. A sad da se zagubi u nefom lavirintu! Ili je zaboravio mwagve je razbojnigze pobeđivao, pa da se boji Minotaura? Ti samo stoj tu i Čemaj da ugledaš bela jedra, Rao što ti je rečeno.“
Tago je govorilo starac a oVa-– mo je, skriveno i od samog Be be, predvideo i pobrojao sve na= čine na Moje bi smrt mogla da se desi njegovom dinu. Nije smeo dožvoliti da ga ona izne= nadi iet to bi bilo sttašno, Znao je, tolikim su ljudima sinovi po= mrli u borbi za bolje svetove, pa zar baš on da mora biti pošteđen. Rekao je: „Ne smeš da plačeš aKO se to desi, nego da thpiš u sebi gorak pono8..."
. A drugi će ljudi bez ponosa „sedeti Kod kuče i imaće uza se svoje sinove. Ipak neću da plačem. Ja samo mislim, na ptimer, ako buđem opet jednom I= šao Kroz nofti mračnu | vlažni šumu, ao Bto sam Često #činlo, ı Kada buđem iđisao miis nje Re vlage pumim grudima, preći ću: Ala je lepa ova šuma. Pa ću dalje pomisliti, Kao.što sam U vez činid, đa je moj sin sad Ba mnom ovđe, i on bi to isto rc-
Kao. A. tada, tada ću morati da pomislim ago je sve to laž što ja govorim, RaRo sve to nije istina, jet moj sin ne bi ništa refao, jeF oh Me može ništa da itaže, jeF njega više hema.“
Rekao je: „AKo se to desi, ja
ću sgočiti odavde u more." Posle je ugledao jedra. Ja ne 'umiem: da mislim literarmo 'ihače bi trebalo da ti tiačrno kažem sve što je Starac osetio u tom teefiutgu. Ali ne ufnfem, Ja samo fiogu da vidim jedra. Bela je= dea bi se u daljini stopila s plaVetihilom i isploVila bi i.gmedđu 5sVodovVa neba i fdoFa polako i nežho Kao da se rađaju iz šKoljRe, Crna jedfa na BVvetloj počadini egsplodiFaju odjednom. O brati pažnju na 6oVG odjednom. To hije slimka, to je udaftac sliRom. „Kakav udarac za starca. Imao je safno jednog sina. Svai sin je samo jedan sin. Posle je more bo njemi ptozvano H= gejsko, jeF je on bio atinski gralj a ime mu ije bilo Rigej. Brod plovi u noći i nebo se ne vidi. Osećam samo ogroman mračan svod s obe strane isnad moje glave, Rao da je nebo zaselo meni na ramena, zamenivši me s divnom Atlasom. Sva su svetla pogašena, čak i svetilja na pramcu brođa o kojoj sam u početku pričao. Ti si, naravno, znao da je to bilo samo jedno svetlo na pramcu a ne neki tobožnji svetionik u daljini nasred mora, ali da ću ja to te Kasnije primati. Stari wnjiževni trik: prospeš malo srebrne ptašine nadanja pa čim zasvetli, čim je ljudi osete u očima, baciš pre O svega mračan plašt i eto od-
mah razočarenja, nesreće. Samo
si tu pogrešio: neče biti nikaKvOg razočarenja. Gadi mi se ta nesreća za uzrast od Šesnaest EO diha, mrzim svaku pomisao da je život novogodišnja jela maročito pripremljena ža naš đola= zak i da imamo bravo da bplačemo ako na hjoi neđostaje jedna svilena bombona, Zbog toga | hoću da zabranim sebi žalost Što napuštam Hgejsko more i haro-
čito da prekinem gBlupu igru Ve-
rovanja u svetlosti. Nije b:o sve tionik u daljini pređa | mnom
BRANKO PROTIĆ:
nego brodski fenjer koji se hoc marho Klatio.!. I ako Se USKOrO opet ukažu svetla na Vidiku, heće biti daleKe zvežde moje su samo plamen i samo zžhamenje, nego blisga svetla Koja sa sobom donose obale, male Rrčme, bpijane glasove i, senge u noći. Tag va svetla više zasluž iu da budu voljena, čak i ako, Kao Sada, zna če kraj voljenom moru, Čak i ago su signal za sVe butike broda da istrče na palubu i đa poremete volšebnu tišinu oye no ćĆi i mora. Jet dolazi Korintsmi kanal.
Oni, moji saputnici, o njemu Slasno sanjaju od početka putovanja, Molili su mornare da ih neizostavno probude Rad bude vreme, neki su čag: od KUĆe Dponeli budilnike, „računajući sa svačim. Znaju već sve o kanalu, woligo je širok i visok, Ko ga je i Rada sekao, KaKo preko njega prelaze drumski i Železnički most, (jedan pored „drugog, ali izdalega se čini jedan premo dru gog) jedva čekaju da vide brkatog pilota Koji,će vešto provući lađu wroz njegovu teskobu, 1 zar ne bih ia bio smešan, ne samo njima nego i sebi, ako bih tada reKao: „Ogrenite se licem na jug i ne pevajte nego plačite jet ije oha GrčgKa moja je aše ljubavi dostojna ostala za Vama! Ne= go moram promaćči nešto za sebe u tim zemljama što dolaze, ne Što što će mi Pomoći da ne mi=
KOMPOZICIJA 395
slim na izgubljeno, jer se samo taRo može živeti. I naći ću: le bo plavo JonsKko more, OdisejeVu Itaku i Krf, domovinu starih TPeaka gde je nemadđ slepi pevač Demodox sedeo uz koleno negakvom guPalju Alkinoju. Krf, Koji fne seća na Veheciju, samo je veseliji od nje, jeF nikađ hije bio bogat ao oma, a bogatstvo rađa ohološt koja Ubija VĆselje. A ao naročitu dragocenost bpoheću u pamćenju smeđe oči bronzano wočijaša iz Delfa, vescle i lukave, lude i opsenar= ske, Rao oči onih samouka maga i hiphotizeta Koji su u vreme moa đetinistva Krstarili roz naše palanke.
IsKućaVa dva posle ponoći. U
brodskoi trpežariji čija su vra
ta odmah iza mojih leđa, ima sat, đanas već starinski, Smeđa drvena Hiwiija s prožorčetom Kroz Roie se vidi „mesingano flatno. Kad izbija sate čuje se bo ćeloj Palubi, jer je na brođ sa svih strana legla tišina. U dva po podne, samo pre dvana=
est časova, bio sam na Aropoli.
Nikako he mogu da se pomirim. s mišlju da sutra u dva, neću biti tamo, Ali u stvari, još manje mogu đa verujem da ima neko wo hoće. I da ima neko drugi, wo je viđa svari dan, ujutro i uveče, i Ro sar u retkim prie
ligama, Kad mu dođu gosti, z8= —
želi da ođe gore, njoj u posetu.
(Odlomak iz putopisa) Tvriko KULENOVIĆ ·
SN ,
\ \
"SJ
ı „m „| u 74