Književne novine

OP —

_ T po obrazovanju, ne samo Do svome metođom postupku, Matavulj ima posebno mesto

| među našim književnicima. Da je najobrazova-

niji naš pisac svoga vremena, potvrdili su mnogi ocenjivači njegovog: dela, (J. Bkerlić, J. Dučić, J. Hranilović, da ne nabrajamo dalje). Do toga je došao ne školskim kvalifikacijama, nego stalnim i upornim radom. Naš najkulturniji pripovedač nije imao ni potpuno srednje obrazovanje u današnjem smislu: posle dve osnovne škole naporedo učene (državne na talijanskom jeziku i veroispovedne na srpskom), završio je dva razreda gimnazije (ne četiri kao

Što su neki držali), a zatim učiteljsku školu, po.

Svoj prilici trorazrednu..

| Još u đakoj klupi odskakao je on načitanošću od svojih vršnjaka. U njemu je, stoga, nastao konflikt između ambicija i pretenzija s jedne strane, i prava koja mu je pružala učiteljska diploma s druge strane. Smatrao je, kako sam iskreno priznaje, da je »tobož stvoren i spreman za neki viši položaj društveni«, na koji nije imao »prava jedino zbog formalnostia«. To je rezultiralo kod Matavulja dvojako: u ravnodušnosti i nemarnosti prema pedagoško-prosvetnom pozivu (to on i sam priznaje) i u kompenzaciji neđovoljnih školskih kvalifikacija, neprekidnim samousavršavanjem (jedan, naizgled sitan detalj osvetliće, po mome mišljenju, veoma ubedljivo taj unutrašnji revolt piščev: u pismima. bratu on sebe uporno naziva profesorom, ističe kako je titulu učilelj u belešci u Sroskom listu popravio novosadski list Javor, — nazvao ga, je profesorom iako je uistinu om bio postavljen kao učitelj jezika). i

Matavulj se koristio svakom prilikom da što nauči: s kontom Ilijom Jankovićem započinje da uči francuski jezik, s Milanom Jovanoviča Rovinskog upoznaje lepote ruske literaljava; s Josifom Belušićem radi matematiku; s Labudom Vrbicom čita na Cetinju nemačke klasike u originalu; uz pomoć Pavla Apolonovića Rovinskog upoznaje lepote ruske literature na izvornom jeziku, da bi docnije sažaljevao one koji to čine preko prevoda; po

instrukcijama Jovana Grčića ući će već u poznim, predsmrftnim godinama u osnove mađarskog jezika. Osim toga Matavulj je veoma radoznalo čitao pored beletristike i filozofsku, istorijsku i religiomu literaturu; pratio je kako domaću, tako i stranu književnu kKritiku. U svojim ranim spisima jezički veoma nespretan i nesiguran — govor njegovog grada uostalom bio je znatno natrunjen tuđimštinom ne samo u leksičkom smislu — Matavulj je sistematskim proučavanjem narodnog govora, zatim Vukovih i ostalih naših filoloških dela postao uzoran pisac u stilskojezičkom pogledu.

Za razliku od svojih sunarodnika-spisatelja (mnogi od njih bili su talentovani ali ne i kultivisani) Matavulj je imao i formiran pogled na Književnost, na njenu ulogu i značaj u ljudskom društvu. O tome je u više mahova i izneo svoje stavove (u pređavanjima Neprijatelji umetnosti, Ljubav u pisanoj umetnosti i pristupnoj akađemskoj besedi O umetnoj pripoveci u nekrologu A. P. Čehov; u Bilješkama jednog pisca; u putopisu HRivijera itd).

Među Matavuljevim hartijama ostale su i neke njegove zabeleške (HRukopisni odsek Matice srpske u Novom Sadu, br. 10914). Po poslednjem listu sudeći (druga polovina je neispisana), reklo bi se da ih više nije ni bilo. Ove beleške, interesantne više zbog SVOE intimno-ispovednogz tona nego zbog originalnosti ili dubme misli, bacaju svetlo i na piščev metodski postupak na njegov odnos prema lektiri, na tehniku njegovog spisateljskog rada. Jednom rečju, one pružaju piščeva intimna priznanja i objašnjenja o izvesnim pitanjima njegovog: stvaralačkog procesa, koja će u koječemm upotpuniti naše dosađašnje predstave O S. Maktavulju.

Nabacanost misli u ovim zapisima, misli bez dublje umutrašnje veze, govori đa su one eho lektire. Već i ovlašno sravnjenje s-Psihološkim studijama o dramatskim piscima od A. Binet-a i J. Passy-a, posebno s njenim odeljkom Aleksandar Dima, upućuju na izvor, koji je podstakao Matavulja na ove zabeleške. Prevod ove rasprave »o tvoračkoj mašti« objavljen je u Delu (Beograd, 1898, knj. XIX, str. 281. i dalje). Ukoliko ju je Matavulj čitao iz Domenutog časopisa, a, sva je prilika da jeste, onda bi naveđene beleške poticale iz 1898. g., nešto pre Bilježaka jednog pisea i, možda, ne bez veze s njima (ne predstavljaju li ovi zapisi neku vrstu pripremne građe za naveđeni autobiografski spis?)

Kao što je već rečeno, Matavulj nije originalan ır ismesenim mislima. On je prosto naprosto išao za nekim Kkomstatacijama, autora o A. Dimi (o emocionalnosti kao polaznoj tački njegovih komada, o smelim i paradoksnim tezama, o iskrenom afektu kao prvom stvaralačkom imypulsu, o fizičkim osećajima za vreme spisateljskog rada itd — up. Delo, str. 294 — 298. i 300) — dajuči pritom svoje iskustvo i slučajeve iz svoga stvaralaštva. Bez obzira na to ipak pomenuti Matfavuljevi zapisi ne gube od svoje vrednosti. Važnost nji hova je u sledećem:

1. Iz njih se vidi da se naš »najstrožijić i wnajobjektivniji« realista nasuprot mišljenju najvećeg broja kritičara nije osećao kao hladni opservator, kao nepristrasan, suv Dpripovedač. U prvom razdoblju književnog rađa Dpolazio je, kako sam ističe, od emocije, od afekta kao prvog impulsa za pisanje. A to se uistinu unekoliko i oseća u njegovim ranim pripovetkama. Interesanino je i priznanje Matavuljevo da se on, u pripoveđanju inače veoma uzdržan pisac, snažno uživljavao u sudbinu svojih junaka: smrt nepoćudnog gorštaka iz Svete osvete, koji se, veran zavetu predaka, svesno oglušio o zakon i sebe žrtvovao radi osvete, mamila je piscu suze u toku pisanja; nastrani fra-Brne i duhoviti Pjevalica (Bakonja fraBrne) nagonili su ga, međutim, na glasan smeh.

Matavulj osporava i tvrđenje, dobronamerno ili ne, svejedno, da je on »puki fotograf«. Bliskiji I. A. Gončarovu nego E. Zoli u kon-

|! MEKE IABRIEĆGE 3. MATAVILJN

cepcijama o odnosu između životnog fakta i umetničke slike, on smatra da govori »iza svojih ličnosti ili, ako hoćete, kroz njihova usta«. Koliko se pisac Bakonja fra-Brna oneraspoložio, kad je Milan Savić prepoznao ličnosti u njegovoj priči Na zabavi! »Znači da sam oronuo — jada se om Saviću. — Znači kad ti u jednom ili više lica poznaješ ljude koji bi opet mogli doći na površinu, đa su to fotografije a ne tipovi, kao što sam ja hteo«.

2. T u ovim zapisima Matavulj ističe, nešto drukčije doduše nego u Bilješkama jednog pisca, dđa ne voli ono što mu se nameće sa strane: ne samo motive nego ni recepte za pisanje. Samosvojan i samonikao, on se odista, ne bez zamerki nekih kritičara, nije držao poetičkih kanona u pogledu izmišljanja fabule, njenog zaplitanja i rasplitanja itd. Išao je i tu za životom, — za jednostavnom, mahom hronološkom „kompozicijom bacajući' težište

· pripovedanja na »slikanje tipova«, kako je sam

govorio.

3. Po ovim zabeleškama vidimo da je pisac u toku rađa, »pri popravci, prerađic odstupao katkad, »osobito pošljednjih godina«, od prvobitne zamisli svoga dela. Klasičan primer za to upravo je Bakonja fra-Brne. Polazeći jamačno od jedne anegdote Gerasima Zelića o lečenju bolesnog fraftra, koji se bojao vazduha, Matavulj je u početku zamislio ovaj roman kao kraću humorističku priču. To se vidi i iz naslova prve redakcije ovog romana Kako je Pjevalica izliječio fra-Brnu. Kako je, međutim, ubrzo zaželeo »opšimo opisati život manastirski i iznijeti sve faktore, koji će lticati i na karakter Bakonjin, budđućeg: fra-Brna IV«, ispao je »mali roman«.

4. U stavu o inspiraciji (15) nalazimo objašnjenje zašto je Matavulj, vrlo često, ako i ne uvek srećno, prerađivao svoje priče, gdekad toliko da, je bezmalo ispadala nova DpTripovetka (npr. Miloš od Pocerja — Novo oružje; Zavjet — u tuđinstvu; Čudotvorna ikona — Trojeručica — Bogorđica Trojeručica; Na pragu drugog života — Marija, itd).

U svakom slučaju, ovi zapisi, u koječemu šturi, možda i subjektivni nisu na odmet, Dpogotovo ne u našoj književnoj istoriji oskudnoj u tradiciji ove vrste, a uz to iz pera jedmog pisca kao što je Matavulj.

Golub. DOBRAŠINOVIĆ

* * *

1) I ja sam više no jednom (...) vio trop suza na hartiji na kojoj sam pisao, mapr, Sveta osveta.

2) Takođe pisao sam prožet veselošću, pišući Fra-Brnu često sam se glasno smijao, što no kažu: »kao lud«. ~

3) U većini mojih pripoveđaka, (osobito u godinama, 1884—1887) polazna je tačka emociona. I docnije je toga bilo, primjer »Zavjet«.

4) U meni je tinjala naklonost ka smjelim, čak i paradoksalnim tezama, — Što se, u nekoliko ogleda u Milošu od Pojatja. ·

5) Našoj publici osobito godi Kknjiž. djela u kojima sam predmet govori! Tako se može razumjeti što se na biogradskom glumištu još održava Devojačka kletva. Zato su se svidele

„neke moje priče (Na badnji dan etc), Ljubino

veličanje Crnogoraca, u stihu i prozi, te i Balkanska. 6) I ja često (vrlo često) govorim iza &VOjih ličnosti, ili ako hoćete, kroz njihova usta,

PALMA VEKIO: SVETA PORODICA SA KTITOROM, SV. KATARINOM T SV. JOVANOM

JPTODIIC

osnovnih „preokupacija našeg vremena, Hristić ističe njegov značaj u »Pustoj zemlji« koja je »sva od istorije (jednog viđa vremena, dakle). Citati i napomene koje nam

(Sa izložbe izabranih dela iz zbirke Belog dvora)

književnika

„AUTEPATYyXPFA n 2MG3HDb

ak doincoli, Kao BIO bi neki hijaL

* * *

1) Iskren alekat najčešći i maj jači je po. kretač mojim pričama.

8) »Kakav spoljni događaj privuče pažnju, te u sebi čuvam ideju o njemu; malo po malo druga opažanja iz života grupišu se oko te ideje, — kaže njegđi A. Dima sam aq sebi.

9) Nijesam proučavao pripovjedački zanat kao mnogi drugi, (što je, možebit, bolje,) tj, nijesam hvatao polaznu tačku pa od nje sam komantovao cijelo djelo. Naprotiv, ja proči. tam, glađu kakvog hamalina, sve đo kraja, tek pošto pročitam prikazo njekom djelu (bio potu djela, srazmjeru, tezu.

10) Mnogo sam se koristio kritikama, i re. cenzijama, ali, po njekom. nagonu, uvijek sam ublažavao oštriji sud. — Bivalo je isto da tek pošto pročitao prikaz O njekom djelu (bio povoljan ili protivan) dobijem volju da ga nabavim.

* * *

11) Uvijek su mi bili protivni oni koji me upućivahu na recepte za pisanje beletristike; i kad bi me ponekad uvjerili nijesam ih poslušao. | 12) Dima sin kaže njegdi o sebi, kako je pri sastavljanju najčešće bio dobro raspolo- · žen, Čak bivao prožet osjećanjem uživanja, »Za vrijeme kađ pišem, dobro mi je, jedem, pijem, spavam više nego obično; osjećam da mi rad prija kao njeko fizičko dobro koje dolazi iz aktivnosti jedne prirodne funkcije. Za vrijeme rada ne tražim ni tišmu ni usamlje. nost«a. Ja sam često, vrlo često radio u kafa. nama, ponekad u najvećoi graji i metežu. što se tiče uz vana pri poslu, ja sam se smijao kao lud pišući Bakonju, a često su mi suze pošle pri reprodukciji žalosnijeg događaja. Nijesam tražio sredstva za veće razdraženje (da naveđem tobože nadahnuće«), ali u radu sam uvijek osjećao jače potrebu duvana, kafe, vina.

* * *

13) Ponajviše sam sjedeo na posao sa namjerom i uvjerenja da ću napisati nešto defi. nitivno, ali, osobito pošljednjih godina dešava se da pri popravci, preradi, izdiđe stvar mnogo drukčija.

14) Bivalo je da sam bonjekad mogao raditi po deset i više časova na dan i da taj rad bude dobar, tj. po mojoj volji, a bivalo je da ne mogu istrajati više od dva, tri časa, Otuda nedostatak mjerila u naprijed, — otuda česti slučajevi da obrečem e ću nješto moći svršiti za određeno vrijeme, pa iziđe de m treba tri četiri puta više! 060

15) Inspiracija kod A. Dime bješe imypul-. zivna, u njekom smislu eksplozivna, kod Bar dua, refleksivna, izazvana aktivnost, koja se ne

prestano vraća na samu sebe, da sebe ispi |

tuje, popravlja, modifikuje. Sa mnom je bivalo jedno i drugo, — ovo pošljednje sve češće s godinama.

16) Uvijek sam ljubio putovanje i rado či tao putopise, a, za čudo, i ako sam dosta putovao, nijesam mario da pišem utiske i doživljaje -— čini mi se da su i najbolji putopisi blijeđe fotografije, koje samo mogu biti od koristi kao sugestivna sredstva.

IZLOG ČASODISA

dukcije istorijske praktike naroda, podudaranje pesnikovih stremljenja i smerova njegovog pesničkog razvoja s najbitnijim narodnim interesima, a tendencijama progresiv-

MATHIIR CPIICRE

PREVOD ELIOTOVE »ĐBUSTE ZEMLJE«

Zanimljiv zbog nekoliko priloga, aprilski broj ovog časopisa izuzetan je zbog J. Hristićevog prevoda T. S. BHiotove poeme »Pusta zemlja«, koja je u vreme kad se pojavila izvršila vrlo snažan uticaj na čitavu pesničku generaciju, kao i pesnikovih napomena uz poemu. Ako i nije prvi kod nas, ovaj Hristićev prevod nesumnjivo je jedan od boljih, a veoma instruktivan prevodiočev napis »Uz prevođ Eliotove Puste zemlije« unosi mnoga osvetljenja i olakšava čitanje i razumevanje ovog dela jednog od najvećih pesnika našeg doba. Između ostalog Hristić u svom tekstu kaže:

»Taj pogled (Eliotov) je ironičan, rekao sam, i nadmoćan zato što u njemu i jedna i druga strana, i sadašnjost i istorija, Đivaju svesno stavljene u pitanje, postavljene na isti plan realnosti. Na izmaku prošlosti koja je več predata svome mraku i na početku budućnosti koja još nije izašla iz sVOg mraka, mi želimo da vidimo sve ono Što nam je dala prošlost i odmerimo ono što budućnosti možemo da damo: Ironija, čini mi se, meri tačno onu praznu marginu koja je ostavljena nama da je ispunimo. Ona mam pokazuje Oopseg naše istorijske slobode, a u isti mah nam pomaže da u istoriji ne vidimo sudbinu, već da u sebi otkrijemo supstancu istorije. Ironija nas odvaja i od prošlosti i od nas samih, dajući prošlosti gustinu realnog postojanja, a realno postojanje sadašnjosti odmiče se od nas onoliko koliko je to našem suđenju potrebno«.

Govoreći o vremenu kao jednoj od

ta citiranja i pozivanja stavljaju do znanja, čine samu poemu istorijom poezije koliko i situacije u poemi istorijom ljudske situacije. Govoreći jednom o Virgiliju, Eliot je rekao kako je on ponovo napisao čitavu rimsku poeziju. Eliot je pokušao da napiše ponovo čitavu evropsku poeziju. Kao što svaka situacija u poemi predstavlja krajnju, možda i završnu tačku, ali u svakom slučaju realizaciju istorije, tako je i čitava poema realizacije istorije poezije«.

Iznoseći svoje mišljenje da je Eliot napomene luz »Pustu zemlju« pisao, verovatno, da bi se pozivanjem na »istoriju, literaturu, erudiciju jednom reči« identifikovao sa antičkim pesnicima koji su prizivajući Muzu želeli da daju »jednu vrstu potvrde istinitosti svoje pesme«, Hristić je, na izvestan način, doprineo da čitalac poveruje u osnovanost Eliotove ambicije da se stavi u »položaj klasika«, da Pusta zemlja »za građanski dvadeseti vek bude isto ono što su Tlijađa i Odiseja bile za Grčku, Enejida za, Rim, Božanstvena komeđija za Srednji vek: svođenje i istorijskih i književnih računa«. (e A. P,)

POEZIJA I NARODNOST

Broj od 99. marta ove gođine donosi opširan esejistički napis pod naslovom »O mnogostranosti i jedinstvu sovjetske poezije«. Autor člamka, A. Makedđonov, na primeru Koljcova i Ljermontova objašnjava pojam uticaja, »dopunjavanja«, i značaja jednog pesnika ili pesničkog

ostvarenja za opšte tokove razvoja jedne poezije i zadržava se na današnjoj sovjetskoji poeziji, prosuđujući je po tako zvanom »kriterijumu narodnosti« Pod tim Makedonov Dpodrazumeva punoću pesnikove rYepro-

LES LETTRES «GD

nog razvitka narodnog života, neposrednost i elastičnost toga podudaranja. Zahvaljujući narodnosti, — kaže Makedonov — koju je uzela za svoj kredo, sovjetska poezija se vratila novoj, zrelijoi konkretnosti lika socijalističkog: čoveka, produbljivanju vealnosti sovjetskog ideala, obogaćivanju lirskog heroja. Za taj povratak vezan je postanak novog tipa lirizma, lirske pesme i poeme. Izutno značajnu ulogu u tome odigrale su, po mišljenju Makedonova, lilirika i poema Tvardovskog Isakovskog i neki drugi pesnici i pesnička dela kao što je na primer poema N. Dementjeva »Mati« (S. B.)

JUNG I SAVREMENI DUH

Žanin Paro u poslednjem martovskom broju piše članak pod gornjim naslovom i između ostalog kaže:

»Naša savremena epoha, strasno zainteresovana za psihologiju, uzbuđuje se na samo pominjanje reči »psihoanaljiza« a Frojđove teorije ušle su i u najintimniji jezik današnjice. Ko sve danas ne govori o »kompleksima«?

Iz toga razloga nedavno objavljivanje Jungovog dela »Problemi modemog duha« došlo je u pravi čas da unese malo više ređa u gotovo preteranu popularnost ove nove naučne discipline; utoliko pre, što je ovo delo pisaho veoma prosto i popularno. Jungova izlaganja može pratiti svaki inteligentniji. čitalac.

POLI Le DIM GL

Karl Gustav Jung ima danas 80 g0dina. Početkom ovoga veka Frojdove teorije, za ono vreme u pravom smislu revolucionarne, i njega su kao mladog lekara odučševile. Jung je već onda u njima video mogućnost 2. istraživanja i za terapeutiku. Tako je i on postao jeđan od onih koji sU, kao Adler (treći »veliki«), rađili prvo na asimilovanju, zatim na odbacivanju izvesnih delova, i najzad na pre” vazilaženju frojdovskih teorija. Dok je Adler isticao ogroman značaj in“ stinkta snage i seksualnosti u čOVeE” ku, Jung je počeo da im ispituje granice. Tako je Jung prvi konsta” tovao da nije moguće sve objasniti, kao i da nije tačno da se u čoveku događa sve nao snovu »libiđa«.

Uđaljujući se postepeno od Frojđ8, Jung je dao dokaza da on Već pri pađa jednoj drugoj epohi, Čiji 3U

ENJIŽEVNE NOVINE )