Književne novine

Saka Viola

| BILANS JEDNE "RNJIŽEVNE GODINE

„Stalni kritičar ovog časopisa i jedan: od najznačajnijih živih američkih eseji Sta. Grenvil Hiks, u broju od 23, decembra prošle go"line, · objavljuje „članak jednu vrstu rekapitulacije, rezimea 'svega onog što je o američkim, i ne samo o američkim, romanima na=Dpisaoy, članak. čija je jed na mamena „da Ponovo doživim nešto od prijatno&ti koju sam u toku godine doživeo i dđa podsetim čitaoce na' knjige koje su jednom zaželeli da čitaju pa su ih docnije zaboravi4{x“ r

Na prvo, mesto Hiks stavlja romam Džemsa Baldvina „Niko ne zna moje ime", jedno od majnačajmijih, dela na američkoj Sceni., „meobično snažna ekspresija duboke emovije“ i roman Frenka O'Konora „Jedino dete“, za Koji Hiks kaže da poseduje naj» uzbudljiviji portret majk” koji je un u literaturi novijeg vremena sreo. „SinWler lL,ds" i pored mnoštva detalja koji često zakrčuju misao, ostaje Vvažno t(elo Marka SŠorera i mazjstorska studija o jednom coveku i društvu.

Od stranih rom9us Jiiks izdavaja dela Ignacija Silonea („Lisice | kamelije“, Tejlora. Elizabet, rdg ze.r engleske spisateljice Tejlor Elizabet. „Letnjia sezona“ i romane mjemih sunarodnika Ajris Marđok („Uočbiljena glava„) Grahama Grina („Sagporeo slučaj“).i Džojsa Kerija („Američki posetilac"). U ocenjivanji engleskih romana Hiks izdvaja uglavnom one od kojih je očekivano da budu zanimljivi, dok pišućj o američkim najviše pažnje posvećuje mlađim romansijerima. Tako spominje na>

: * L TITA O NAJNOVIJOJ BRAZILSKOJ HNJIŽEVNOSTI

"U Brazilu književnost ide napred istim onim krupnim koracima kojim idu i druge aktivnosti, kaže.u uvođu ovog pregleda brazilske književne prođukcije:u protekloj godini dobro obavešteni Mario Nati. Poezija· još uvek drži primat: lako se u njoj nije pojavio neki·:izrazito nov glas, Dojavile su' se mnoge knjige visoke poetske inspiracije. Među njima su nmajkarakterističnije za savremenu bra zilsku liriku zbirke Kasijana Rikarda „Montanha TFtussa“ i „A dificil manha“. Najpoetskije po eleganciji jezika i intenzitetu lirskog doživljaja je jedno delo Se silije Meireles. poznate i van granica njene domovine, — „Metal Rosicler“. Ali najveći uspeh brazilske po ezije predstavlja činjenica da je ona već pronašla je-> dnu novu, stilističku i kreativnu stabilnost, dok. drama i proza još uvek preživijavaju „eksperimentalnu“ . fazu, ne uvek sa mnogo uspeha. Na čelu proznih vrsta -još uvek stoji pripovetka· koja je'već i ranije značila slavu brazilske književnosti. Možđa takav medijum, ma nje kompleksan. ođ romana ali stilistički življi i neposredniji, više „odgovara jednoi mlađoj literaturi ka kva je brazilska. Možda se zato Klarisa Lispektor, poz nata kao autor jednog ro» mana, pojavljuje u mnogo povolinijem svetlu u zbirci pripoveđaka „Lacos de familia“, a jeđan odličan pripoveđač, Gvimaraes Rosa totalno promašuje sa po kušajem pisanja romana, Od ostalih pripoveđača vre dni su pomena Nataniel Dantas. Elvira Frepl, Osvaldo Oriko.

Za pisanje dobrog roma na još se nije našlo dđovolj no snažna Jičnost: međutim treba „izuzeti starije romanopisce, kao Što su · ŽZorge Amado, Lusio Mardoso ili EBnriko Verisimo, mađa i njihova dela vrlo često' pate od neujednačemosti. Među mlađim ističu se donekle Žoao Pačeko. Markos Raj. „Ditermanđo Đuarte Moks i đrugi.

__IZLOG ČASOPISA

ma skoro nepoznate pisce Džin Rikhof („Svi dragi“), Džoan Vilijams („Jutro i veče“) i Hortensu MKelišer. („Lažni ulaz“), i

Dva romana koje bi Hiks. stavio na& vrh svake liste Su „Novi životi Bernarda. Malamuđa i „Freni i Zui“ Dž. D, Salindžera.. Po Hiksovoni mišljenju, Salindžerov roman imao je ušpe-· ha već i zbog legende koja se vije oko tog, pDiscs, a naročito zato što Salindžer ima šta da kaže o liudskim, mneprilikama i to čini veoma oštroumno i duhovito, što su mjegovi veliki kvaliteti. „U poznavanju jezika Salindžer nema premca i on ne +traći svoj talenat na irivljalnostima“. Roman Maulamuda

je manie dramatičan neso prvo njegovo ali

WJelo „Asis-

tent“. je grandioznije

u koncepojji } hrabrije u tretpianu. Slično Salindžeru. Malamud se bavi traganjem. za boljim životom raspravljajući o teškoćama tog traganja.

Pisci koji. su izneverili očekivanja i napisali den daleko ispod obrazaca postavljenih prethodnim ostvarenjima su, po Hiksu: Warson Mek Kalers („Časovnik bez kazaljki, Robert Pen Voren („Divljina“) i Džon Stejnbek („Zima našeg razočaranja“).

(B. A.P)

* *

Kad je. reč o-.prozi ne sme šo izostaviti jedna knji ga u obliku dnevnika koja je već stekla svetsku slavu: „Quarto de despejo“ 'Karoline Marije de Žesus, Knjiga ima više no umetničku dokumentarnu vrednost, jer je prvo autentično literarno sveđočanstvo o onim mestima bede i ljudske degradacije koja se zovu favele. Napisala ju je siromašna ocrmkinja koja je provela petnaest godina u favelama Sao „Paola, Spremna na najteže poslove da ishrani svoje tri ćerke, na čeprkanje po otpacima (knjiga se upravo tako 1 zove: „Mesto otpadaka“), oma je u slobodnim časovima pisala ovaj dnevnik. Ono što zapanjuje, u toj knjizi je intenzivno osećanje bede u kojoj se živi. i sposobnost da se to osećanje iskaže. (T. KJ)

MILO DIMITRIJEVIĆ: PREDMETI

i pisca.

ROMAN „HOMO, FABER“ . OD MAKSA PFIŠERA. Maks Fišer 'je švajcarski pisac Koji 'piše na! nemačKom jeziku. On piše ·romane i pozorišne komade, a Veoma je zajedljiv. pre ma svojoi otadžbini i njenim tamošnjim prilikama, kojima inače' čitava 'BEvropa zavidi. Poznati kritičar Moris: Nađo u poslednjem broju predstavlja ovog do sada nedovoljno. poznatog Još pre četiri godine pre veden je na francuski jezik roman Maksa Yišera „Ja nisam Stiler“: w niemu je reč o đvostrukoj ličnosti jednog čoveka: jednoj koju mu je život nametnuo i đrugoj koju je sam izabrao. Pre mekoliko me-

seci igram mu je u Parizu d

bozorišni komad „Palikuće", Registar Maksa TYišera veoma je širok, ali on maj

· više voli da ispituje još

do đanas mepoznste MKufo» ve podsvesti, maličja' 1judske misli,, mnogobrojne sla pove ljudskih osećanja. Najnovije Fišerovo delo „Homo Faber“ prevedeno je sađa ı na francuski. To je istorija jednog inženjera koga je Unesko u okviru tehničke pomoći poslao u nerazvijene zemlje. .PenjuĆi se po zavijenim steDenicama te nesvakidanjie kavijere on ođlazi u Karakas. NMajveći deo svog vremena pDrovođi t avionu, između Đvrope } dve Amerike. valter Faber (Homo TFa+ber je nadimak, koji mu je dala njegova nekadanja verenica) voli svoji posao i život koji mu ta dužnost nameće. On veruje u nau> ku. u tehniku i sreću koja iz nje proizilazi za ljude. Jedan sažet izveštaj mjemu više vređi nego đugo razglabanje; a on nije ođ onih koji potrže fatalnost ili sudbinu kađa se može „osloniti „na . izračunavanje verovatnoče ili ma statisti-

ku. On #je' materijalista: u

pravom smislu te reči. Hvali se da nikadđ nije bio u Luvru. i} smatra da su sve umetnosti đanas samo ođjek jedne efeminizirane civilizacije.

Majimpresivniji vidovi pri rođe mogu se po. njemu „svesti na milhov materijal ni i statistički karakter“. pa i utisci koje čovek oseća u meksičkoj pustinji, gde ga avion u kvaru primorava da provede tri da+ na i tri noći.

Valter PFaber ije glup. Granice mjegove svesti obeležavaju baš njegovu sna gu i znanje. On se đrži uvek svoga mesta 1 nije ništa đrugo do jeđam od millona đanašnjih tehnmokrata, koji širom sveta režiraiu maš svakođnevni život. Pisac ga opisuje u glavnim linijama. kao okorelog ne» šenju, koji ne može da ži-

vi duže od tri nedelje sa jednom. istom ženom, i koji misli samo.na svoje turbine. On:smatra da su nežna ljudska osećanja isključivo simptomi zamora. IMntriga romana sama po sebi nije mnogo ni originalna, ni privlačna. Faber doživljuje neobičnu pustolovinu :i saživljuje ·'se sa svojom „vanbračnom «šćerkom (da li zaista ne znajući ili krijući taj fakat od sama sebe, to nam nije dovoljno objašnjeno). Čitava ljubavna potka i suviše Je senzacionalna, pa i banalna, a možđa čak i neprijatna. Ali sve je to ipak sporedno. Glavno je piščeVo trasiranje jednog novog. neosetljivog, i u isto vreme suviše inteligentnog čo veka, kakav i jeste današuji novi čovek-tehnokrat i koji će biti, možđa, glavni i jedini junak sutrašnjice. A možda je on prethodnik jedne nove vrste junaka u novoj književnosti koja se može jednog dana ustanoviti. Zaista. ovakvi ljudi, kao Homo Faber postoje, 1 sve ih je više. Sama naša današnjica stvara ih, (N. T.)

KAZE KZ

REC KOJA PODSTIČE RAZGOVORE Novembarski i decembarski Droj časopisa na uvodnom mestu objavljuje predavanje Josipa vVidmara održano na III „kongresu slavističkih društava, Reč Josipa Vidmara izazvala je, odmah po objavljivanju, podeljena mišljenja u našoj kulturnoi javnosti. Jedan deo naših književnika ı kulturnih „radnika podržao je osnovne teze Vidmarevog izlaganja, dok je drugi, ništa manje bro» jne, izazvala i indignirala

upravo ona Vidmareva misao oko koje su se razgovori razbuktali.

U jednom delu svog izlaganja Vidmar je, naime, rekao: „U tom zastoju smo poslije duže međuratne odsječnosti od Zapada ponovo đoši! u dodir s njime 1 dogođilo se da je niz naših umjetnika išao drugačijim putem nego što bi trebalo. Dok su zbog naše kratkotrajne ruski orijentisane kulturne politike poslije rata bili u izvjesnom smislu pritilešnieni, sad ih je pak fascinirao slobodarski duh Zapadne Evrope te su zaplivali nienim tokovima bez kritike i khompasa. 'Danas je veći broj naših likovnih urnjetnika podvrgnut apstraktnim um{jetnostima i gotovo svi mlađi pjesnici nmjeguju raniie opisanu hermetičku poeziiu. T kao što razvijen čovjek s umjetničkim osiećanjem ne moše bez smžalilvog osmijeha i „nekakvog unutrašnjeg stiđa da gleđa kako čak i

Iz: slarih dana iz Vakovog

neobiavlienog beležnika

ra Pre //L

VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO MILO DIMITRIJEVIĆ

neki stariji likovni umjetnici hitajiu za pukim pomođarstvom, tako, uprkos svemu, ne može bez čuđenja pratiti našu mladu poeziju, kojia u svotoj hermetičnosti ne može biti ništa druso do opet samo puko pomođarstvo...

... Al naša „umietnost? Rad se okrenula ođ istočne meslobođe. slijepo se potčinila zapadnim uticajima mađa ne bi smiela vwaboraviti zašto nam je Tstok nevrihvatliv i u kolikoj mieri mam je Zapađ danas blizak samo zbog svoie „slobođe, a potDuno tuđ po svoioj životnoj oYrijentacijii, po svoioj misaonosti. po svoioj osiećajno» noj sadržini i zato i po umietničkim oblicima. Rko-

jima smo se bezuslovno potčinili, Umjesto hrabrog samosviesnog inđividual-

nor puta pokazali smo ' neWritičko obažavan*e nmečega nama sasvim „meprikladđnog.“ Bez obzira na izvesna

isuviše pojednostavljema mesta, Vidmarevo predavanje predstavlja vrlo. zanimijivu 1 karakterističnu pojavu u našem kulturnom životu, prvenstveno zbog toga što neposredno podstiče razgovore o ključ nim pitanjima naše umetnosti o kojima je, svakako, trebalo ranije govoriti. - Na čelu januarskog broja, „Izraz“ (čija je ređakcija proširena tako da je sada sačinjavaju: „Midhat Begić. Miodrag Bogićević, Tvan Foht, Slavko Leovac, Salko Nazečić i Husein Tahmiščić) objavljuje kraći esei Slavka Leovca o delu Iva Andrića. „Vešto izbegavajući prigodničarku raspričanost, Leovac postavlja nekoliko pitanja koja bi vređelo opširnije, stuđioznije i svestranije ispitati. Jedno od tih pitanja jie baština. „tradicija u prošlosti koja. svaki čas, nagriza sadašnjost i budunost“. Problem gcelovitosti | unutrašnje harmonije u svetu i čoveku okupira Leovca kao druga egzisten= tna tema Andrićeve proze, otkrivajući da će iz prisne lLjeovčeve sgsaživljemosti sa Andđrićevim delom moći da se rođi zanimljiv i sadržaian esei kome ije tekst „Pred delom Iva Andrića“ heka vrsta skice } predgovora. (P.)

{

ELIZEO VIVAS

ELISKO VIVAS,

čar, rođen, je u Venecueli 19

filozofiju na Viskonsim,

yrađivao u, mnogim, knjiže javljibao kritike i eseje s DO ; je profesor ma lomak eseja, koji ovdje objavlju,

žezmosti. Sada

gove knjige „Creatiom 1955), a obrađuje T. U svojoi stuđiji o T. S. E

C. Ransom (Rensom) je izjavio posrednim Hkritičkim osjećanje šivo*“, njegovi sudovi nisu VO

sistemom, tako da su mnoge sime upola istinite.

moću iedne detaline analize E

i pored toga što se zaključak

kazu poduđara s jednim Ransomovim, nađam s još miesta za slijedeće primiedbe o koncepcill „

korelativa“, koiu je studiia R gog aspekta. Na prvi pogled tiva“*) je prilično iasna. Da

zija izražava emocije piesnika, T. S. Kliot

koncencija „o

—i

liotu u „The

do koieg ću doći

PREVEDENI

memi američki esejist i KkrYritiO PEyBG 01. godine. Studirao je Čikago wniverzitetu. Suonim, revijama, gdje je obdručja filozofije i knjiOhajo univerzitetu. Ođjemo uzet je iz mje> and, discoveru“ (New York, S. EFliotov „objektivni korelativ“. New Criticism“, J. da, iako je Fliot obdaren „nem koje je iskusno i nepogređeni jednim dobro izrađenim njegove generalizacije i makRansom podržava ovu primieđbu DOTiotovih kritičkih radova. Ipak, u ovom Pprie đa će biti obiektivnhog

ansoma tretirala s jednog dru~

bjiektivnog korelabi obipsnio na koii način poetvrdi da pjesnik

organ'zira svoju senzibilnost preko eksoresivnog akta. Pjesnik izražava svoie emocije „Dronalazeći gruou predmeta, situaciju, jedan lanac epizođa koji će biti formula one —_7

posebne — emocije“ koju on vaniske činienice...

dane, emociin ie omah izazvana

želi izraziti

„tako đa kađ su «. Či-

niemica da Eliot podržava ovu teoriju dokazuje da. uorlo8 niegovom ispovjeđanom klasicizmu. on prima s većinom sVOjih suvremenika, mođernu đogmu da je piesnik prvenstveno zainteresiran emociiom. I na drugim mjestima Eliot pokazulie svoie uvjierenie. po koiem ie interes piesnika za pređmefe samo oruđe, odnosno sredstvo zn obiektiviziranie emocile koju om želi izraziti. Ali, po Eliotu, ekspresivni akt niie sam sebi svrha, već sredstvo za ont oreanizaciju senzibiliteta koiu izroz vrši u pjesmi i koji odgovara sličnoj organizaciji u psihi umietnika. Niie nam rečeno zašto i na koji način izraz organizira senzibilnost, ali nam je jasno đa se ovo zbiva i da, osim ako ie emociia obiektivna, ona „ostaje da truie život i da soriiečava akciiu“. Ove riieči odnose se na Hamleta, ali „pretnostavka o sličnosti Hamleta s niegovim autorom“ proglašena ie „na ovom mjestu istinifom“ i TWiot kaže da „neodlučnost He”mleta zbog pomanikania obiektivnop ekvivalenfa niegovih osiećaia jeste produžetak neodlnčnosti nievova stvaranca pređ sopstvenim umietničkim problemom“. Tako Fliot. nakalamliuie na pobularpt teoriiu o izrazu jednu doktrinu katarze, koristeći se rezultatom da bi ooravdao — ferameutski — Dpoeziiu. Piesmn je. po ovoi teoriji. psihički orotuofrov 1 omogućava akciiu. Ovo ie iedan prikladan sistem da se uskladi modđernizsm i Plasicizepm, Međutim. prihvptivši mođermu nauku O izrazu, Fliot može fakođer tvrditi da umietnmost niie beskorisna, da niie semn sebi svrha: stvar koia ie često implicio sadržana u mođernoj teoriji o izrazu. ali služi liječ-

ničkoi svrsi.

Velika ie šteta što Eliotova teoriia ne može podnišeti jednn prođublieno isnitivanie, kao što će. mislim. pokazati analiza koia sliiedi. Da bi bolie smecifiirPo. odahyao sam kao predmet rasnrave iedmnm iedinstvem THiotov odlomak u koiem še koncepciia „obiekfivnmove korelptiva“ omširno fretirana.- Reč je o fmećem -paraerafu.. druvog diiela niesavog

pozmatom eseia „Tradicjin i

indđiviđualni falemni“

Ali dok

se moii komentari ogrnaničuiu ma fmi odlomzk, dvosmislemosti i zbrke koje ofkrivnm pošjavliniu se svwedie, gdie ie

Tlioft. ijmmlicifno i elemlicifmo, up

olLobiePtivnnm MWrorelafivn“v

otrijebio svoju koncepciju

U dva paragrafa, koii prethode ovome Koii ću citiraf'. Tilot kože da je um” pjesnika kmn jeđan katalitički agent pomroćtr koga se „čuvstva'koidg stu hijerov 'materijal“ — „pro-' bavljaiu“. IT. u trećem paragrafu nastavlja:

„Opazit ćete da su elementi koji ulaze u prisustvu knt9lizatora — koii transformira. dvovrsni:· emocije i osiećaji. Efekt jednog umiefničkog diela na osobu koia sudieluie u niemu ie iednmo iskustvo sasvim drugačiie od bilo koiegs drugor umjetničkom iskustva. On može biti formirem od snmn jedne emociie ili može biti kombinnciia više niih; a u ob-

likovanju konačnog rezultata — za pisca — znnče nerazdvoinu vezu

čuvstva koja

mogu se priđodnti

različita

riječima. frazama ili pojedinim slikama. 7li velika pĐoeziim može biti napravliena bez direčfme upotrebe bilo koje emociie: stvorena samo od osšećain? Petmaesto pjevanie „PĐnkla“

produkt je emocije, očigsleđan u situaciji:

ali efekt

inko

Jedinstven RWmo u svakom umieftničkom dielu. postimut je pomoćn velikog kompleksa defalia. Posliednia četiri stiha . dajn sliku koioi se pripnisuie osiećai., koii „ie došao“. koji se. miie jednosfnvnn razvin iz onoenp što mvethođdi, već ie vjieroiaftno — lebdio u miesnirovim mislima sve dok niie

stvorema prikledma Kknmbima

ciia da joi se priđmži.

piesnika je u stvari sklonište edie se snbiru i ·pohranitiu bevbroinn čuvstva, fraze i slike. eddie ostniu sve dofle dok

svi elementi koji se mopn

snoiiti i stvoriti

sastpv, nisu istovremeno prisutni“.

Moramo prvenstveno nnglasifti ds Pdiot:razlikuie emociiu i osjećai i da fa razlika morn biti važna; snmo niie iasmo

što on linvaiu ličttom smisno pravim

vrlo često fermine znmsčemiu, oni nis

„emociia“ i „osiećni“

snglnsni

jedam nov

misli od ovom razlikom. Tako psiholozi uvotrebu Ynzu odmosu ma milhov Odlučio snm, dakle. đa u raspravi Wain sliiledi+ ne razliku. priie svegm znfto Ššfn ne znam Mkaho đa je

shvatim. Marnmn odmah maglamsitfi da se. Drema MKıliofnvoj

frazi, materiinl koi formira

Die<mit

snastoii od emociia i

čuvstvn. Teško ie smafrati ovu fvrdnin Tdiofovom pgpriieškom, a opet je teško vjerovati da on stvarno misli ono što

Carry ae IE ura etra trpe grane parira rar Eten ya aan ay4" zeza Fr Our Career evri i —— e rr error ea Udžbara“ koji je odlučio da 'svoju kćer za ženu đa onom junaku koji, prethodno pobedi sve svoje suparnike na „košiji“ (u trci na konjima). Naslov pesme u Vukovom beloežniku („Košija Bana od Udžba-

neo u VII knjizi. „u kejoj su pjesme junačke srednjiieh vremena“. (Napominjemo đa je Ljub. Stoianović „učinio i jednu izmenu wu ıedu r~ kojem je preštamnso tri nopred pomenute Stoinnove pPDesme u državnom jzdaniu Vu kovog zbornika: pesmu „Ženidbn kralia Vukašina“ on je, s dobrim razlogom, pre> bacio iz IV u IT kniigu. Ejoi temafski i Oor:pada. i time je isprawo jednu hotimičnu pogrešku.) i

Na tragu smo međutim. i drugih zasad još nepoznatih nam pesama „Stojana (h)ajduka“, U svome ma!ome he: ležniku koji sa, poipuno me=> iskorišćen u blermturi, čuvn u Vukovoj ostavšipi u Arhivu Srneke ak ·Mvmiie nauka | umefnosti u Beograđu pod brniem 8559 48 (DD), Vuk je — oz mmožino ih, ma

prvi pogled neiasmih i nepovezanih, zapisa ~ ostavio i ovu napomenu: ,

„Pjesme Stojana. (1) Đesnot Jovan i Gru(j)ica ({2\ Gožmšević T,azar (3) Ženidba, Nikole Sevrđara, (4) Hošija Bana ođ Udžbara“.

Drugu i četvrtu od ovde na– vedenih pesama objavio je, kao što smo rekli, ioš T,iub. Stojanović: u dđođafnoj šestoi, odnosno sedmoi, sveseci Vukovog zbornika državmog izdanja narodnih pesama, Zanimliivo je napomenuti dn nnslov četvrte pesme iz ovog Vu kovog beležnika. ne odgovars naslovu pesme u štammanom izđanju T,iub. Stoisnovića, ina> ko oba naslova potiču od Vuka i odnnse se. niie feško utvrdifi, na istu pesmu U pesmi „Gonjeni ATi! pod Udđžbarnm“. kako:ju ie nbisvio T,inh Stoisnović, peva se O. „Bami od

SU III IE —— re ar anrer TO mnanuu—— |

ra“), zapravo sugeriše nam ta-

kođe isti sndržaj.

Preostale dve pesme — kako su navedene u Vukovom beležniku: „Despot Jovan i Gru(i)hies“. i „Ženidbn Nikole Ser-

dara“ — teksfualno su zasad

nepoznate pesme jednog najboljih Vukovih

bevnča,

„Stoinna (h)niduka“. Njih':nema, ili im mi bar nismo mogli ući u trag, u neštampnnnim hartijama u potpunosti još neproučene Vukove ostavštine. BoriDoie MARTVROVIĆ

– 1.

oo a i a al - ;

KNJIŽEVNE WOVINE