Književne novine
Preveli M. i D. DAMNJANOVIĆ
DES (HANSONS«
i pusto i hladno. Njemu nedostaje ono što je fiktivno, ali mu, istovremeno, nedostaje i ono simbolično, kao i ono što u mitu beskonačno oplođuje duh. 5 visine istine čeznemo stoga bolno za mitskom neistinom, doduše savladanom ali još uvek pu-
nom života.
Ali kao što) umetnost nesvesno dalje nosi magiju kao formalni moment, tako nosi mit kao svesni sadržaj. Mit još nalazi pribežište i u doba posle mita u neobaveznom carstviu sna poezije, nad kojim poslednja obavezna realna zbilja nema nikakve moći, pošto mu je u prozi stvarnosti odavno oduzeti vazduh za disanje. Ono što je nekada bilo opšte verovanje: postojanje uzvišenih bića u svetu spasava se u pesnika i umetnika i kod njih zadržava nesmanjenu važnost, pošto je moralo da napusti svoju pretenziju na istinu. Umetnost je, tako reći, blaženo ostrvo na kome ta bića i poste smrti, u bezbožno doba, još uvek mogu da igraju svoje božansko kolo. Stoga umetnost dobija sada čak i jedno novo značenje: naš zahtev za mitom, koji inače ostaje nezadovoljen, nalazi još samo u njoj svoje zadovoljenje. Ali i u starijim dokumentima verovanja, estetsko se otkriva tek pošto je verovanje nestalo: do tada su snažniji zraci religioznog
sunca zasenjivali estetsko.
3. I pošto smo odbacili animizam, ostaje nam još uvek neodređeno osećanje o izražajnosti i značajnosti prirode. Tek mehanistička prirodna nauka uči nas da u njoj nema ničeg duhovnog i da ona čini carstvo čiste ekstenzije. I ne samo to, već u okviru ekstenzije prirodna nauka reducira dalje sve kvalitativno na kvantitet: mnoštvo supstanca na nekoliko
elemenata, boju i toncve na puko treperenje materije.
Ali u estetsko doživljavanje nema pristupa mehanističko materijalizovanje sveta i njegovo nivelisanje kvaliteta na golu monotoniju. U umetnosti stvari uvek zadržavaju svoje unutrašnje odnose, svoje izražajne fizionomije i svoju raznolikost i šarenilo. Kao što umetnost u mitu prihvata jedan pogled na svet koji je pripao istoriji, tako ona ovde prihvata pogled na svet koji je, doduše, još uvek trajno prisutan,
ali je ipak, tako reći, lišen prestola i legitimnosti.
No time Što se istina, koja se javlja u umetnosti, sada suprotstavlja naučno istraženoj istini, ipak ne ostaje ista kakvom se uvck smatrala; naprotiv. Ona se sada kao specifično estetska iznova otkriva. Tek pošto čovek mehanički interpretiranu prirodu nc oseća kao svoj zavičaj, već se od nja otuđuje, dolazi do ushićenja njenom s nošću i tako nastaje moderno osećanje prirode. I upravo toje je fizika pretvorila u talasne dužine, slave
stoga boje, ]
i slikarstvu svoje utoliko opojnije vaskrsnuće.
Uopšte, kao što se u pocziji spasavaju ostaci onog što
a ranije bilo cpšterasprostranjeno, ni život ranijeg čove-
čanstva nije stoga nipošto bio potpuno ufonuo u poeziju,
l-ao što je to Viko zamišljao. Tek time što je opšteraspro-
tako da se odvaja od folije okolne . o esteisko rođenje. Vaskr-"} anje, već transfiguracija. Veliki čas
je
i
stranjeno postalo retko,
strane sfere, ono doživljava pun
snuće nije puko ponavlj
povzije izbija tck u doba F=~oze.
Nazovemo li romantičkim unutrašnji povratak ka starijim istorijskim i duševnim stupnjevima, onda wc3t počiva nesvesno na romantičkom principu, daleko pre »omantika kao filosofsko-literarno strujanje uzdijeg vračanja do svesti i programa. šava pesmama, već i same pesmc
no što je ? Zin ovaj princip unutrašn „71% samo da se svoe ZaVI
::oje pod zakonom završenosli.
BELESKA
Profesor Mihael Lanđman?, „Kant-Gesclischaft“ io je veći broj dela posvećenih, pre svega, iturološkim problemima, Jedno od njeDe homine“ (1960). Njelapa u taj okvir,
i predsednik Švajcarac. Objav. antropološkim i ku
govih najvažnijih dela nosi naslov govo bavljenie estetikom potpuno se uk
ževnosit — kako u prozi, tako ı u poeziji). Kanđidat je, na taj način, objasnio i rasvetlio Jedno od najdelikatnijih mesta u ovoj pesmi, što su učenici ispravno shvatili i razumeti. Međutim, pri odbrani svoga praktičnog rada kandidatu je od. strane „Komisije prebačeno da je zapostavio ide jnost, da je iskrivio činjenice date u samoj pesmi i u najmanju ruku da je u učionici propoveđao paganstvo. Ovo tvrđenje je potpuno deplasirano, ali je još čudnije da je Komisija s puno na učnog autoriteta i s nekih viših pozicija, valjđa zbog tosa što je komisija, tvrdila da i: urok ustrelio devojku, da je deci trebalo reći (adi iđejnosti!) da urok predetavlja srčanu kap ili nešto slično, i da je nauci danas sve poznato, da tajni više,nema i da se sve može objasnili s čisto naučnih pozicija!
Najčudnije je, ipak, to da se sve ovo natura kandidatu, wolegi po struci, kao jedino pravno, isključivo, i O čemu, · po njihovom mišljenju, ne treba diskutovati.
Nije mi jasno zašto bi bila potrebna „vulgarizacija cele twarl i bežanje od stvarnih (imjenica datih u pesmi „Žemlidba Milića barjaktara“. Zamislite koliko bi pesama izaubilo od svoje draži, vred-
u Berlinu,
pa je sudelovao i na posledniem internacionalnom kongresu
za estetiku, s refer U toku zimskog semestra 1962/63, BO na „Slobodnom univerzitetu“ pod naslovom a e
teorija umetnosti“.
atom koji ovde u prevodu objavljujemo. dinc od drži predavanja Tstetika i opšta
nosti i lepote, kađ bismo dali jedno ovako tumačenje. Devojka je na putu dobila srčanu kap i pala mrtva, zaobilazeći uopšte vilinu surevnjivost. A mislim da bi cela pesma bila upropašćena ako bismo išli još i dalje, pa izvodili zaključak da ne treba biti mnogo lep, i isticati sc čime, jer to može da vodi zlu, ili da ne treba postavljati visoke zahteve kao Milić barjaktar („Glavit junak svakoj manu nade...“)., Nastranu što je narod ovde uveo hnestvarne sile da bi istakao zlu sudbinu jedne devojke i jednopz čoveka. Narodnom peVvaču je to bilo potrebno rađi postizanja izvesnog cilja. I to se ne može zaobići., Onaj ko hoće da adekvatno da tumačenje ove pesme, mora da se uživi u narodna shvatanja i da gleda stvari kroz prizmu narodnog pevača, objašnjavajući, razume se, takva shvatanja, sa istorijsko-kulturnog gledišta.
Očigledno je, međutim, da su članovi komisije zahtevali da se zažmuri pred svim OoOnim što se u pesmi govori, pa da se pesma na neki način prikaže racionalistički, kako oni misle u duhu Bavremene nauke, koje, na žalost, u njihovom tumačenju nije nimalo savremeno.
prof. Miođrag Jaćimović Čačak
KNIŽEVNE NOVINE
likovitom suprot-
sva umet-
žef katedre za filosofiju poreklom je
ı
IZLOG ČASODISA.
SASA TRAJKOVIĆ DIMITRIJE NIKOLJEVIĆ
Voleli: Predeli
„Bagdala“, Kruševac 1962.
DOSADILO JE VEĆ, gotovo svake pesničke zbirke, asocirati misao Gorkos đa pesnik ne sme biti „dadilja svoje duše“, da je njegova pozvanost da bude „eho sveta“. Dosađilo je podvlačiti da se u prvom slučaju dolazi do parazitizma i besmislenog Kretanja u krug svoje otužne sićušnosti. Dosadilo je... „ ali jedni konstatuju, a drugi olimpijski bezbrižno ignorišu te konstatacije — i pevuše i tuže, plaču i leleču o svojoj duši, svojim snovima, SVOjoj promešanosti, Svojoj dubokoj ranjenosti itd. A materijala za tapkanje u mestu, za dosađivanje na jednoj i za kratkoviđost na drugoj Strani
posle
ima, svejednako, i dalje na pretek. Zaista, đa citiramo Trajko-
vića, strašno je teško izmisliti reč „Što se iz smrti kobne (u pticu rađosti) preobražava“. Za takvu reč potrebna je duga priprema lišavanja i napora, afazije ili ludila, potrebna Jje priprema voljnog, najčešće nenagrađenog: boravljenja u askezi ili bolnom ozarenju, kao u paklu. „Pesnici-dušebrižnici nisu radi takvoj pripremi: reč koju „izmišljaju“ nije ni teška, ni uzbudljiva; ona „je laka i porozna i miriše na Veštačke girlanđe i dugoupotrebijavanu kockicu igre „Čoveče ne ljuti se“,
Za buđući pesnički put Saše Trajkovića treba biti zabrinut. Ono što je bilo simpatično — obelodđanilo se. Ova zbirka, kao odjeđnom, celokupnu raniju blagost i naivnost u Dprihvatanju života i u ličnom građenju svog imaginarno-leksičkog-:doživliaja, SVog - sveta, đakle, pretvara u sentimentašizam, gotovo u bolećivost, Umesto obećanog tihog nemira i nemirenja sa svakim oblikom učešća jeđinke u svetu — dučićevsko-pandurovićki manir otužnog tugovanja, karakterističan za spomenare i ljubavno-licitarske poslanice: besputica i korak natrag. „Kaže mrajković da je u sebi ubio „Skitnicu, zakletog neprijatelja reda i ljubavi“, đa je „ubio hrabriji, uspeliji deo sebe. Ubio ga je, ovoga puta, inertnošću i samozadovoljstvom, svođenjem stvaralaštva na rutinersko variranje tema vremena, prolaznosti i taštine...
Izraz Dimitrija Nikolajevića strog je, koncizan i eliptičan, poetičan uz to. Pažljivim megovanjem svoje reči i njene veze sa slikom, ovaj je pesnik došao do onog Sstvaraocu dragog momenta kad se pesmi prilazi takvoj Kakva je. Ali
WOLFGANG KAYSER,
| LITERARNO - TEORIJSKA zbirka „neđavno „preminulog Volfganga Kajzera „Jezičko umetničko delo“ nosi na sebi otisak nemačke učenosti — ali to je delo takvog nemačkog naučnika koji je živeo u Dan-
skoj, Molandiji i Portugaliji, koga se dotakao đuh latinštine. Kajzer je svestan da njegovi rezultati, naročito osnov na kome su građeni, ni izbliza ne mogu pretendovati na oreo! nepogrešivosti, On sam 0pominje na to da u literarnoJ nauci „nema utabanih staza“ ı da je Stajger (jedan od stručnih autoriteta koje MKajzer najčešće navodi) imao pravo kad je 1939. godine kazao da „Sve treba početi tako reći iz početka“, Tridesetih godina, a i posle toga, mnogo je BEOVOra bilo o krizi literarne nauke, o nesigurnosti njenog cilja, predmeta i metođa, (I kvalifikovanje literarne Kritike kao umetnosti jest samo jedna ođ pojava krize, Svoj sistem Kajzer temelji na dvema vanredno jasno postavljenim tezama, po kojima je cilj nauke o literaturi đa mas na-
Roja ga je dovela do intere-
ineprevedene knjige.
DAS SPRACHLCHE KUNSTWBRK
nema zamaha, nema dubine. Utisak je nedvosmislen: doživljavamo ne mtegralnu umetničku ivorevinu, već nagoveštaj i skicu, do živliavamo još uvek mepre» čišćena ugledanja na «Malarmea, Momčila Nastasijevića i Vaska Popu. Iako, međutim, nisu ni konstruisane, ni slučajne, ove pesme ni izdaleka ne uvode u oblast poetske potpunosti, Zbog čega? Teme za njih Nikolajević traži u banalnim „okvirima igre i sna, i okvirima koji, očigledno, ne odgovaraju ni njegovim afinitetima ni njegovoj Senzibiinosti, Ozbiljniji no što to,izgleda, samostainiji no što to sam misli, tamo gde se, nekako bojažljivo, podđduhvatio oblikovanja viših stanja čovekovog egzistiranja tragičnog to jest trpljenja i vojevanja na liniji nada strah, izvesnost apsurd (kao u pesmama „Oblaci“, „Stene“, i „Noć“) — on je dao pravu meru SVOjih sposobnosti. Ako bi se, zbog svega ovoga, Nikolajeviću išta moralo uputiti kao poruka ili podstrek, to je, Onda, želja da u ime svoje poetske određenostđi (čiji su nagoveštaiii već manifestovani) zanemari, s đovoljno hrabrosti, pomodne teme, uticaje koji su svoje odigrali i smnmebivljivost pred sopstvenim mogućnostima. (D. 5. 1.)
nema snage,
GIJOM APOLINER
Modro oko
„Progres“, Novi Sad 1962; preveo Branimir Donat
FRANCUSKI PESNIK Gijom Apoliner predstavljen nam je izborom iz svoje, u priličnoj meri do sad nepoznate, proze pod naslovom „Modro oko“,
Opsenarskim i strashim pesničkim slikama Apoliner je poklonio celokupnu svoju pesničku ličnost; njegove rečenice, britke i čitke, uvode nas postupno u svet pomerenih ljudskih egzistencija. Sivarajući svoje vizije, Apoliner je istovremeno wdozvoljavo” sebi (prozaiku) pesničku slobodu,
santnih i zanimljivih rezultata. Ti rezultati ogledaju se u činjenici da sve priče iz ove zbirke nose latentnu mogućnost transformacije. Dobija sc utisak da lepotu pripovedačke neposrednosti Apoliner postiže baš tom mozaičkom analizom onih stanja i zbivanja koja su brzim nizanjem slika vrlo evidentna i uočljiva. Iznenađenja i neobične siftuacije skoro su na svakoj stranici ove proze. Koreni toga nalaze se u Apolinerovoj snagši da svet poistoveti sa prirodom koja je neposredni inspirator njegovih priča. Priroda, taj fenomen vremena i prolaznosti, kođ Apolinera igra ulogu uzročnika svega što se događa: ona je začetnik svih pokreta i radnji koje A-
polinerove ličnosti čine, U stvari, mnoge priče, prilikom prvog čitanja, čitaju se kao
beleške sa putovanja, ali se
uči umetnosti čitanja, a predmet, joj je: literarno delo kao jezičko umetničko đelo. Po MWajzerovom razrađivanju ovih teza u obema ima Istine, ali ni jedna ne predstavlja celu istinu. Nauka o literaturi nije samo primenjena nauka, nmego je kao teorijska nauka i deo sistema društvenih nauka,
NLiterarno delo je jezička tvorevina, to je nesumnjivo. A možđa se može prihvatiti
Kajzerov stav i đo te mere (a on ovde opet citira Stajgera) da je „između svih mogućnosti literarnih istraživanja majautonomnije istraživanje stila i da ono najviše priliči literaturi“, Ali, znači li ovo Sstvarno i to da „literarno delo nije odsjaj (Abglanz) neke druge stvari, nego da je u Sebe Zzatvorena jezička figura (in sich geschlossenes sprachliches Gefiige)“? Da li to znači, na primer, đa se đelo može Tazumeti i ako o auforu ništa me znamo? Tu nešto nije u redu, jer s istim pravom možemo zaključivati i obmmuto: ako autor, kako to Kajzer naglašava, nije u tekstu prisutan
„volji potpuno
Šliiyin cvet u vazi Od zlala
„Prosveta“, Beograd 1962; . preveo | Milenko Popović
PISAN u ona đaleka vremena kad se od literature tražilo da pruži pouku i zabavu, ovaj klasični roman nepoznatog kineskog autora iz XVI veka mne iscrpljuje se isključivo u granicama koje mu je sam pisac, pišući ga, određio. EK.ao sva dobra literatura koja je uspela da odoli zubu vremena, on te gramice daleko prevazilazi. „Sljivin cvet u vazi ođ zlata“ ne privlači današnjeg „čitaoca isključivo svojim satiričnim i dokumentarnim implikacijama kojima je, između ostalog, Pisac razvijao svoju zabavn8-poučnu povest.
U „Sljivinom cvetu u vazi od zlata“ ispričana je istorija. jednog bogatog, kineskog trgovca, njegovih šest zakonitih žena, mnogobrojnih prolaznih ljubavi, velikog broja Ijuđi koji su svoje životne puteve izukrštali s njegovim. Građeno na klasičnim zakonima narativnosti, gđe slučaj, u-
u ponovljenom. čitanju naš doživljaj sasvim drugačijc Uusmerava: mi smo iznenađeni koliko „Apoliner ume da se poistoveti sa situacijama i zbivanjima koja opisuje. On je dosledan putnik koji pomalo nadrealistički gleda na svet, ljude koje sreće prilikom putovanja, gradove u kojima je boravio. Nadrealizam nije kod Apolinera-pripovedača poetski simbol, već simbolična mogućnost doživljaja, moguća simbolika istine o svetu koju Apoliner tako strasno i tako rađoznalo unosi u svoje čudne „pripovedačke konstrukcije. Nadrealizam ovde znači granicu sna i jaVe, zbilje i mašte.
Vredi se zamisliti nad naslovima „nekih priča iz Ove zbirke. Vredi ispisati njihovu sadržinu i inspiralivnu .SGnezu, jer su se te priče istovremeno oblikovale u našoj či-
mvtalučkoj mašti, i" kao poetske.
proze pesnika koga smo poznavali i voleli, čiju smo sudbinu i smrt znali i pamtili. Naslovna priča „Modro oko“ uvodi. nas u osećanja Ssamostanskih devojaka koje halucinantnim priviđenjima daju oblik „modrog oka“. Podredujući sebe i svoju uznemirenu maštovitost neloj nejasnoj strepnji, ove samostanske pitomice stvaraju sliku određenog događaja. „Modro oko“ prolazi kroz njihov život bpo-. put toliko drugih očiju. Simbolika dostojna Apolinera! sStravična, skoro bizarna u svojoj jezivosti i morbiđnosti jeste i priča „Amsterdamski mornar“. Scena sa papagajem
koji ponavlja jednu naučenu
rečenicu kroz čitavu priču dđostiže svoju kulminaciju kada mornar umire u sobi koja je kraj njegovih lutanja, kraj
njegovih putovanja. (R.R.)
„na imanentan način“, onda analiza đela ne može da zadoi treba preći preko nje, Sreća je što se Kajzer ne služi kruto Svojim sopstvenim tezama, već hitno dodaje: „Naš svet bi bio ne sravnjivo pustiji i siromašniji ako iza „Hamleta“, „Kralja Lira“, „Božanstvene komedije“, „Vertera“ i „Fausta“ ne bi Stojali pesnički likovi Sekspira, Dantea i Getea. Još više Važi ovo za poeziju gđe je lirsko „Ja“ stilizovano w stih (recim, Petrarkina ličnost) re
lativno Isto tako prediuet 1!5traživanja koje je samo sebil svrha kao što je to pojedina njegova pesma, jer je zaista on „gospodar, a stih samo nalickani sluga“,
Dva glavna đela knjige, čiji
su naslovi: Osnovni Ppojmovi analize i Osnov ni poimovi sinteze, odnose se jeđan prema drugom kao anatomija prema fiziologiji. U oba dela ima Če” ri jedno đrugom odgovarajuća poglavlja: o sadržini, metrici, o stilu i o osnovnim pojmovi“ ma, a u drugom proučava kako se ovi „elementi“ ponašaju
raskalašnog”
hođenje, obmanjivanje, podmičivanje i prisluškivanje igraju veoma važnu ulogu, OVO delo, u pravom smislu reči, kroz slikanje jednog vremena i jeđnog mentaliteta, sledi jedan od klasičnih zakona sve popularne literature po kome vrlina biva nagrađena, a porok kažnjen. Na taj način · „Kkroz široki narativni tok OVOE romana, koji se često razliva u sporedne rukavce koji nisu uvek bitno povezani sa nitima glavnom toka, kroz mnogobrojne ličnosti koje se kreću ma njegovih 850 strana, pisac mne pruža samo bogatu sliku jedne
daleke zemlje i jednog davnog”
vremena. Kroz sudbine svojih junaka on pokušava da dokaže kako je „svaki događaj čuđan ođjek nekog đrugog“. Njegova uprošćena moralistička pouka skladno se uklapa u njegovo vešto i razliveno pripovedanje kroz koje pokazuje da je „moćni raskalašnik osuđen na preranu smrt“, da se „besramni i lukavi varalica“ upliće u „svoje konce“ i da su „nagrade za vrline mir i blažena starost“,
Mađa je savremeni „čitalac đaleko od toga đa primi ovaRvu moralnu pouku, mada on za vreme o kome ovo delo goOvori i za mentalitet ljudi koji u njemu žive može da bude samo slabo ili nimalo zainteresovan, ovaj roman ima drugih vredonsti koji su učinili da i „pored svega miris ove priče „traje“ hiljadama godina“. To su, pre svega, izvanredna Veština pričanja priče, dopadljivo prožimanje realnog i fantastičnog, poetski pasaži u Kkojima se đočarava psihološki intenzitet pojedinih situacija ili raspoloženje junaka, kroz koje pisac simboličkim senčenjima povezuje niti svoje istorije. Posebnu boju ovoj knjizi daje M\avesna, gotovo ljupka crotičnost koja u toj meri vešto ostaje u granicama pristojnosti da je skloni duhovi nikada ne mogu optlužiti zbog lascivnosti pornografije (D. P.)
puritanskim čistkama
ili
DIMITRIJE ĐORĐ EVIĆ
Milovan Milovanović
/
„Prosveta“, Beograd 1962.
IAKO JE DAO potpun živa topis Milovana Milovanovića uz Iliju Garašanina i Jovam Ristića najsposobnijeg srbijan skog ministra spoljnih posig va, Dimitrije Đorđević je, s do sta razloga, najviše pažnje po svetio Milovanovićevoj ulož za vreme aneksije „Bosne Hercegovine i njegovom radi na stvaranju balkanskog save za. To je i shvatljivo kada s ima u viđu da je Milovanovi. u to vreme razvio najveću po litičku aktivnost i da se til godina malazio na Vrhuncu svoje diplomatske karijere. O· čigledno je da je Đorđević i· mao dosta simpatija za Mi: Tovanovićevu ličnost uprkol tome što je ovaj političar po'
sedovao izvesne moralne 0O50'.
bine koje piscu ove knjige ni. su mogle đa budu simpatične Te dve okolnosti doprinele si da Milovanovićev rad Đorđe vić posmatra bez predrasud:
i da stvori jeđan celovit port ·
ret, kakvih je malo u našo: savremenoj istoriografiji.
Kao pisac Đorđević posedu. je osobine koje su priličnc usamljene među našim Ssavre' menim istoričarima. On ne iz begava da se u oživljavanju
Milovanovićeve ličnosti i Te. konstrukciji „njegovog doba koristi i onim što je prona.
šao u arhivama i onim što si u javnosti pričalo. Nekada s usmenim kazivanjima isuvišt verovalo, kasnije su'se ta pre, danja prestrogo ocenjivala 1, skoro redovno, potcenjivala Đorđević je uspeo da nađi meru i da ono Što bi mogi da dočara atmosferu doba pri· kaže u Što punijoj i jasnijo! svetlosti, Valjan psiholog, Đorđević ne samo da je izvrsnc izvajao Milovanovićev lik, Već su i ličnosti njegovih savre• menika (Pašića, Novakovića |! drugih), iako samo mimogred fiksirane, vrlo plastično data i upečatljivo deluju. (P.P-ć,)
PETRUS' BOREL
Šampaver
„Prosveta“, Beograd 1962; preveo Borivoj Grujić PERECALNI SARRAZAM obi jedinjuje pripovetke Petrusa Borela u strukturu, kroz koju se prelama zračenje romantičarskog „„Weltschmerz-a“ u obliku „specifičnom za francuski romantizam. Ovaj pisac ostaje mnogostruko vezan za intelektualna, umetnička i književna struianja svoga doba. što u znatnoj meri daje ton mnmjegovom delu. Opis enterijera na početku pripovetke Gospodin od Lar žantijera ukazuje na neke Borelove estetske koncepcije, karakteristične za prec-
FRANCKRE VERLAG BERN 1961.
u celini dela. Razrešavanjem krutog razgraničenja između epike, lirike i drame prepoTučuje, iđući opet stopama Stajgera, da rađije govorimo O Hrskom, dramskom itd., zadržavajući imeničku definiclju za formu spoljne pojave. Ova pravilna primedba omogućuje da se naslute i ograničenja Kajzerovog posmatranja. Jer, ako pojeđino delo ovako i poštedimo „kategorisanja, samo „tirojna podela“ (Dreiteilung) i nađalje ostaje kao večno Važeća (mađa Kajzer i sam gaji izvesnu sumnju u ovom pogledu). Ovo je možđa u vezi s onim što se može pripisati u grešku ne samo Kajzerovoj Mnjizi: literarna teorija uopšte zanemaruje nekađašnju literaturu i svoje teze izvlači iz kanoniziranih tvorevina starijih vremena (iz Kajzerove analize pojedinih primera mogl bismo zaključiti đa je napr, u francuskoj poeziji simbolizam bio „đernier cri“, Međukhim, trebalo bi baš teorija o umetničkim vrstama podrobnije đa.,istražuje zamršene pojave SVetske literature maših đana. (A.P.)
lomnu cpohu u kojoj je „Ži„. veo. Pesimistički mnastrojen, Bo-
Tel priča svoje žučne povcsti, Jednostavno i, na prvi pogled, ravnodušno, Među. lim, upravo la ravnođušnost prerasta u ovim pripovetkama u izvestan Vid groteske
i crnog humora, Koji donosi, kao odjek, humanističku Wežnju za prevazilaženjem leskobnih stanja koja su ličnostima ovih pripovedaka nametnuta — težnju koja ostaje bez khonkretnog izraza. Ipak, Borelove pripovetke predstavljaju definitivne celine: samo odsustvo određe» nog „naravoučenija“ (kome su romanličarni skloni češće, nego Što se obično pretpostavlja) u ovom slučaju znači posebnu pouku i poruku, Finalni grč svake pripovetke deluje, uprkos eliptičnosti tačno i određeno. II dalje: lako se u svim pripovetkama insistira na momentima Kobi i strave, ovi detalji ostaju u senci uslova i situacija koje vode „ftakvim ·„razrešenjima. Pritom, pisac je bliži psiholoSkom mnego sociološkom «tretmanu, veran više jednom filozofskom stavu i verovanju neBo potpunom filozofskom sistemu, Takvom shvatanju podređeni su gotovo svi elementi ove proze: funkcionalna dđeskripcija, menametljiva (galska!) duhovitost, lepršavo razbmcivanje stranim naslovima i citatima, i stiska Kkoketerija, koja ukazuje na izrazit pripoveđački dah, pomalo neobičan za vreme kome su osnovni ton davali pesnici i romansijeri, (Uostalom, i sam Borel piše poeziju i roman.)
Ne odveć naglašen u šarolikoj panorami francuske i eVropske literature „MNIx Veka, infernalni romantizam Petrusa Borela pruža nam mogućnost da osluhnemo ne samo izgovorene, Veći neizgovoTene 1! povesti ljuđi rastrzanih suprotnostima „jednog vremena. Bez obzira na geografsku i hronološku raznolikost miljea koje opisuje, Borel ostaje dosledan tom neveselom opredeljenju. (I.S.)
_—CCzSE TOROV uuu PISU: DRAGOLJUS B. IGNJATOVIĆ, ALEKRSANDANR POPOVIĆ, PREDRAG PROTIC, DUŠAN PUVAČIC I RADOMIR RAJKOVIC.
' JT
9