Književne novine
j
” MI
| Zovanost?
IZLOG KNJIGA
D}}\|l||
POEZIJA ZA DECU U CORSOKAKU
U ESEJU „O nekim problemima poezije za decu“, želeći da ostvari širu platformu za diskusiju, Gligor Popovski polazi od kategoričkog suda: na·ša poezija za decu je „zastarela, neinventivna, slaba“, Bolna je istina, kaže on, da mnogi ođ njih koji pišu za decu nisu dorasli svom pozivu. nisu dorasli da se nose sa vremenom koje nas iz dana u đan, svc snažnije, bogati saznanjima, otkrićima i dostignućima, nisu, konačno, dorasli da odgovore zainteresovanosti i radđoznalosti savremenog deteta.
uUzroka ovakvom stanju ima više, ali su najbitnija dva, Prvo, u potcenjivačkom odnosu prema ovoj poeziji često se mogu čuti mišljenja koja joj odriču svako značenje, koja je svrstavaju za nekoliko stepeni niže od ostale Književnosti, od ostale umetnosti, i to tako isključivo da je gotovo ignorišu. Drugo, mnoge “Slabosti ove poezije proizilaz» iz njenc vezanosti i podređenosti nastavnom programu, iz otpora nastavnika koji upormo odbijaju da prihvate jednu savremenu pesmu, izuzetniju zvukom ili ritmom, koja zahteva nešto veći napor da se njena poruka predstavi i intimno u'svoji, no što je to slučaj. na primer, sa poezijom ZmajJove. Poeziju za decu opterećuju i stalne tematske ·stramputice, tematske nedoslednosti i zastranjivanja. S jedne strane, preteruje se u eksploatisanju životinjskog sveta: zečića, mečića, kučića, jagnjadi; s druge, ovom se svetu odriče značaj i uzbudljivost, tako da se peva samo o tramvajima, auto-
plamen
NAJMLAĐA CESKA POEZIJA
U NOVEMBARSKOM BROJU ovog čehoslovačkog časopisa Dušan Karpatski objavljuje svoje „Primedbe na najmlađu češku poeziju“. Pesnici koji pripadaju „novom talasu“, podvlači om, nisu aktivno učestvovali u klasnoj borbi radmičke Klase sa buržoazijom, niti u bici protiv fašizma, a i Xx kongres KPSS dočekali su suviše mlađi da bi mogli da shvate o čemu je reč i kakav je njegov značaj za svetski socijalistički pokret.
Mladima se često prebacuje da se klone društvene angažovanosti. Pri tome često dolazi do uzajamnog nerazumevanja, jer prvi nesporazum proizilazi iz nedđovoljnog poštovanja zakonitosti postupnog ljudskog razvoja, a drugi izvire iz različitih shvatanja u čemu i kako poezija treba da se angažuje.
Karpatski u poeziji najmlađih pesnika (Jana 'Trefulka, Antona Jelineka, Ivana Verniša, Jirži Gruša, Petra Kabeša, Milonja Čepelka) otkriva neposrednost, apriorizam, odvratnost prema formulama i preuranjenoj sintezi. Po .ovome oni su veoma slični tako-
zvanoj „generaciji „kvjetna“ (po književnom časopisu „Kvjeten“). Otpor prema ap=-
riorizmu, čiji putevi vođe ka shematizmu, zajednički je obema generacijama. Ove dve generacije razlikuju se, međutim, u tome što je „kvjetenska“ generacija, koju predstavljaju Holub, Šotola, Brukner, Šiktanc i Červenka, reagovala. ne samo na mimo-literarni apriorizam, čiji su nosioci ljudi kojima dijalektika nije otišla od usta do mišlje-
. nja, nego i na poeziju svojih,
često jednako starih, prethodnika, a ponekad i na svoje vlastite početke., Ta reakcija se ispoljila u okretanju ka svakodnevnoj životnoj stvarTmosti, realnim „činjenicama sveta,
Kakva treba da buđe angaKarpatski navodi mišljenje Jana ''refulke koji je, u anketi časopisa „Hosta do domu“, napisao da društvcena neangažovanost najmlađe poezije nije, neće biti i ne | može da bude u borbenoj apologetici osnovnih crta društve-
nog uređenja, kakvu. su pro-
šli u izvesnom razdoblju svi njeni prethodnici.
U savremenoj čehoslovačkoj poeziji postoji sukob između
dinamičkog i statičkog shva=-
n ~
mobilima i avionima. „Zbog toga je potrebno bezrezervno podržavati sve zahteve za proši renjem tematskog kruga ove poezije, sve smele zakoračaje kako u istraživanju novih izražajnih sredstava, tako i u o dražavanju svega onoga što karakteriše razvitak našeg društva i čovečanstva „uopšte. „Sva tehnička dostignuća, sva nova saznanja, treba đa budu predmet poezije za decu, ali
5 merom, izbegavajući šablon, ne dozvoljavajući pad u banalnosti“. Svežina, inventivmost i famtasiika ne
iscrpljuju se poniranjem u svet dalekih, međuzvezđanih prostora. U svakidđanjem svetu postoje mnoge teme koje
čekaju „stvaralačku #fantaziju pesnika. „Samo — potreban je napor, potrebno je
izgaranje, potreban je talenat za umetničko transformisanje svega onoga što je unutarnji i spoljašnji svet deteta“,
Esej se završava određenim pitanjem: to
sasvim koji je
faktor koji treba da o-
”
ceni ono što se piše za decu? Odgovarajući da je to Kritika, Popovski ovaj oblik njenog · delovanja podvrgava, sasvim opravdano, strogoj osudi. Kritika o našoj književnosti za decu, kaže on, ne postoji. Ono što se awervira detetu kao čitaocu kritika nijednom nije objasnila; nijednom nije rekla detetu šta da čita. „Nije se do «danas našao takav Kritičar koji bi posvetio jedan deo svoje aktivnosti, jedan deo svoga vremena, sagledavanju mnogobrojmih problema koji potiskuju i guše ovu Mmjiževnosi“, (D. S. I)
tanja života, između borbenog ideala socijalističkog života i bseudosocijalističke malogradanštine i Yreakcionarstva. Najborbeniji među pesnicima je Miroslav Holub. Njegove pesme prerastaju u male eseje aforističke i anegdotske stine. Najmlađa generacija ne želi da ide tim putem, jcr odbija pomalo racionalistički ka rakter Holubove poezije. Ona se više bavi wopšteljudskim problemima i večnim temama. Karpatski ne vidi u tome bežanje od savremene probleinatike, nego ođraz građenja bes” Kklasnog društva.
U poeziji ovih mlađih bes-
ČVT~
nika ima cinizma i finih ose-.
ćajnih nijansi, Piše se neposredno i bez zabrana, a u jeizik prođire sleng; obnavlja se patos koji predstavlja reakciju na depatetizaciju i deheroizaciju poezije svakodnevnice. Jedno od spornih pitanja u savremenoj češkoj poeziji bilo je pitanje subjektivnog i objektivnog. Bilo je mišljenja da će u socijalističkom pesništvu jednom odzvoniti čistoj lirici. Put poezije sagledao se u prožimanju epskih i dramskih elemenata. Najmlađi se 5 O vakvim mišljenjima ne slažu i brane liriku kao poseban žanr koji treba da iskaže sve oqno što drugi žanrovi ne mogu. Subjektivizam se u stvaralaš“ tvu najmlađe generacije javija dosšta često, (B. E.)
|ineounter
UNAMUNOVI PARADOKSI
PIŠUĆI u decembarskom broju povodom dve knjige, jednoj Unamunovoj („Tragično osećanje života“) a drugoj o njemu (Hoze Ferater Mora: „Unamuno — filosofija trageđije“, Dž. M. Kohen, jedan od najboljih engleskih „stručnjaka za špansku Kknjževnost, ocrtava intelektualni i pesnički portret ovog velikana španske literature.i filosofije.
Kohen svoj članak počinje tvrđenjem da u „Tragičnom osećanju života“, delu u kome je najpotpunije izrazio svoja uverenja, Unamuno ne {ormuliše nijednu ideju Koju sam, nakon nekoliko stranica, ne bi opovrgao.
„Patnja je bit života i Kkoren personalnosti, patnja je univerzalna, Patnja je ono što sjeđinjuje sve nas, ljudska bića“, pisao je Unamuno u „Tragičnom osećanju života“; to je jedna od retkih njegovih istina Wkojoj je do kraja ostao veran. Ta patnja koja, po Unamunovom uverenju, sjedinjuje ljudska bića javlja se usled neizvesnosti čovekove u život posle smrti. „Prevashodna ljudska potreba — pisao je on — jeste potreba da se ne umre, potreba da se za navek živi u izobilju našeg sopstvenog ograničenja“. Unamuno je negovao svoju patnju i odbijao je da se rastavi od nje;
On je sam sebi postavio zadatak đa sazda svoj sopstveni posmrtni Život kao produženje života tela. Cilj mu je bio da stvori sve stvari za sebe, iznova, od početka.
Na prvim „stranicama svoje knjige Unamuno tvrdi da su sve filosofije subjektivne i dokazuje da je Kant, najsistema-– tičniji među modernim misliocima, konstruisao univerzum
kakav je želeo, Na taj način Unamuno je opravdđavao svoj let u subjektivizam,
Po Kohenovom mišljenju Unamuno je, kao {filosof, „svo“ jeglavo aspurdan, intelektunanlac koji se igra paradoksima, stvaralac sveta čije promiš!jcne kontradikcije slobodno re+ flektuju njegove unutrašnje raspre“. Izvesno je, međutim, da je on kao pesnik osigurano sebi besmrtnost. Njegova p:sma o Velaskezovom „Hristu“ koncentrisala je u sebi mučninu koja teče kroz duga poglavlja „Tragičnog osećanja Života“ i oslobodila je u pravoj bujici. Kao svi pripadnici nmjegove generacije i Unamuno je bio opsednut sudbinom svoje zemlje, sudbinom koja je·toliko slična njegovoj.
„Unamunovu poeziju je uobličio san od tvrđe stene realnosti. Oštrina i neposrednost njegovog jezika, njegovo osećanje žurnosti i neizvesnosti, njegova ljubav za goli pejzaž i biblijsku ·jednostavnost, služili su Mao primer generaciji koja se javila na kon građanskog rata, za koju
je agonija bila nešto sasvim obično“. On je bio pesnik koji je uništio poslednju paletu romantičnog jezika i „zaveo strogu crmo-belu govornu reč“, Pokazao je svojim sledbenicima kako se pesma može graditi na temi i kontratemi i ostavio im da je dovedu „u sklad — vapajima za mirom i slobodom koje je sam prezi-
rao, Ovde možđa leži njegov poslednji paradoks: zanemaren od strane Lorkine generacije, koja je stvarala poeziju, kao i om, iz sna i ideje, Unamu-– no je postao patron i predak njihovih naslednika. „„Stekao je besmrtnost, ali u granica ma koje sam nikad ne bi mogao ni da zamisli“, završava Kohen. (D.)
Vlonat
CELOKUPNO DELO VILHELMA LEMANA
SLAVA 800-godišnjeg Vilhelma Lemana nije nikad bila spehktakulana. Odgovor na njegovo delo jedva da je bio glasan, ali je zato bio tim svesrdniji. To možda dolazi otudđ što za njega vreme ne znače dnevni događaji, što se pod njegovim perom menja sadašnjost. On prisluškuje šum njenih glasova i čuje za sobom, beskrajno nežno, kantilenu trajanja. Ono što rasie, Što pušta korenje, što na krilima nosi prah nevinosti sve to njega pokreće. Njegov preteški dijalog, koji vođi u provaliju, osluškivao je ispočetka samo mali broj.
Ovako počinje Peter MHertling u decembarskom broju nemačkog časopisa „Der Monat" svoj prikaz o rađu Vilhelma Lemana, a povod mu je izdanje celokupnih dela oOvog starog pisca (Wilheim Leman, „SlHimtliche Werke in drei Binden. Sigbert Mohn Verlag, Giitersioh, 1962,)
Hertling kaže da je Leman počeo prozom, pripovetkama i romanima. Posle 1945. godine ta je proza, kraj njegove lirske Žžetve, previđena što predstavlja nemarnost, jer su T,emanovom «delu pripovetke bile nabrekla i melosom prebogata baza. Njegov osnovni motiv je od početka bio čovek koji je uvučen u životnu igru prirode, koji se pojavljuje na prostranoj, zelenilom prebujaloj sceni. Pripoveđač ga često gubi iz vida, njegov pogled se sužava, pojedinosti
postaju velike kao pođ mikroskopom +—+— jedna jedina trava, jedna drhtava slamka
može biti znak.. Sićušnom se vraća veličina, Bogovi žive u detalju.
Kako postupa čovek u ovakvoj na harmoniji usklađenoj okolini? — pita Hertling i odgovara: on se postavlja kontrapunktski. Kao dđa dva glasa počinju jednu pesmu, tako počinju „Lemanove pripovetke. Glasovi kao da slede notni tekst, sve dok se jedan ne požuri napred, disonance postaju čujne — pesmi prirode sc protivstavlja pevanje čoveka, a na usnama čitaočevim, pri ovakvoj protivurečnosti, javlja se reč Oskara Lerkera (Loerker) „osnovna harmonika“, taj „basso continuo“, ta „panovska muzika“, iz čijeg poretka čovek provaljuje da bi sam postao stvaralac.
TLeman je uspeo u Svojim pesmama da stopi telo i duh u alegorije. Sad — veli Hertling — kad je njegovo celo kupno delo pred nama, može se razumeti zašto se on tek 1935. gođine odlučio da objavi svoj prvi svezak pesama. To su bile labirintske godine koje je on upotrebio za pripovet” ke. Danas njegov lik odiše
USPOMENI JEDNOG NOVELISTE
100
Pre sto godina rođen je O? Henri, pisac Koji se mnogo puta ogrešio o pravila igre Jiterarne besmrtnosti, Prvo je bio novinar — novelista, koji je od nedelje do nedelje isporučivao svojoj ređakciji podlistak, sitnu priču iii opis nekog događaja. A to se u njegovoj zemlji, velikoj i na predđujućoj Americi, Smatralo „žurnalistikom“, Nikakve veze to miie imalo s višom litera» turom, Literatura je Mopirala dobro doteranu i solidnu viKiorijansku „dosadu „engleske pradovomovine: „zaboravljeno je bilo u tekstu upotrebiti nepristojne dijaloge i grube reči, Među naslednicima puritanaca do desetih godina nije se napisao izraz „dođavola?,
Svaka publika se od svoje literature brani kako ume. Citaoci Amerike su pribegli „magazinima“, Bilo je slučajeva da je magazin dostigao tiraž od 6 miliona primeraka, jer je bio uzbudljiv i svež, prirođan i iskren. A ponajviše je objavljivao „Storije“, doga-
đaje uzete iz stvarnosti, koji su upravo nmeprijatno ličili na mišlienia mnogih. U njima su se pojavljivale prave figure u komplikacijama koje Su Hđčile na stvarnost. A po društvenoj pripadnosti junaci su biii omi koji nisu pripadali mikakvom društvenom sloju — bili su to oni koji su na obalama Amerike bili njeni unutrašnji emigranti. Velikovaroško smeće, gangster i pustolov bili su tu Isto što i propali mali činovmilk i mlađić bez novaca.
Izmišljene vesti su pronašie Ameriku. Prvi, najsmeliji i maijveštiji pronalazač je bio O? Henri. Prišao joj je pravo 5 robije. Građansko ime mu je bilo Vilijem Sidni Porter. Rođen ie 1862 godine u Grinsborou, (Južna Karolina), Svoju malu školovanost umnovčio je kao blagajnik teksaske banke, ali tu su ga optužili za proneveru i morao je da beži. Osta» vio je porođicu i pobegao je u Honđuras. Ali kad je čuo đa mu je žena teško bolesna, vratio we 1897. u Sjedinjene dr-
GODINA OD ROĐENJA O'HENRIJA
zave, Po povratku u domovinu bio je na robiji više od tri godine. Tu, u zatvoru, izmislo je i Svoj pseudonim O? Henri, px je njime potpisivao i novele koje je pisao u ćeliji. A ove movele su Zanosno primitivne. Elementarna vera im daje život. Autor njihov veruje u prastaru snagu priče. Koliko god da je malorek, O? Henri priča bombastično. Malorek je zato što, mu svaki nevi odsek počinje po nekim obrtom. Novelu ne ume da ispuni ničim drugim već samo radnjom. 1 sredstvo mu je uvek samo jedno. Na MWraju mnogih obrta dolazi
najveći obrt, događaj u najvećem luku: poenta.
Ovakve priče om je pisao tokom jedne decenije. 1910. godine umro je Od ciroze jetre, kako to kod hroničnih alkoholičara biva, Nema američkog pripoveđača koji mu ne bi bio dužnik.
spokojstvom, Moglo bi se pomisliti da mu je život prošao tiho i po strani.
Peđeset godina je Lemahn, bišući kao savremenik, davao odgovore na rat, usamljenost, ubistvo, bežanje i požar. On je razumeo bezvremenski odjek dijaloga između bogova i čoveka, koji se prostire kroz hiljaduleća, koji nikad nije zanemeo, čija mnogostrukost likova je određivala kulture i pratila ih u propast. Tako se on odlučio da pruži krov zaboravljenima i zanemelima. On 5 njima razgovara sa puno naklonosti završava Herting jer on zna da je i njihova oproštajna želja velika. (A.P.)
PREUVES
DA LI JE APSTRAKTNA UMETNOST MRTVA
— APSTRAKTNA UMETNOST umire! Ova novost šapuće se već dve gođine, a u
poslednje vreme nekako se i
ustalila — tako počinje svoj članak Žan Granije, poznati umetnički kritičar i esejist,
u decembarskoj svesci ovog uglednog pariskog časopisa.
Ova novost dobila je naročito prizvuk ozbiljnosti od kako su prođavci slika počeli da nešto češće prave retrospektivne izložbe, ili izlažu egzotična dela, ili priređuju reprize izložbi perioda nekada revolucionarnih, danas prevaziđenih. Tako se bar ne vređa niko, a đobija se u vremenu i svi su izgleđi kao da se očekuje nešto, verovatno, novo ali nešto što se još ne zna šta je.
I da taj današnji „intermedijum“ ima uspeha kod publike. niko ne sumnja. Pre svega stoga što je on veoma sta”, a ništa ne prija širokoj publici nego ponavljanje. Zar se tako ne može objasniti večni uspeh, recimo, u operi „Fausta“ ili „Karmen“? A u plastičnoj umetnosti stari Saloni uvek su puni, i najčešće mesec maj ne dolazi samo zata da se salon iz meseca avgniista zaboravi. A i oglasi da se može videti ono što se već jednom videlo. donose uvek Vveliko olakšanje: tako porodični portreti.. scene iz ratova. Čak i idđilični pejzaži, privlače još uvek svet. Ljudi vole da ponmovo govore o onome čemu su jednom govorili.
Slikarstvo sa impresionistima, zatim kubistima, docnije i s ne-figurativcima. đobro je zakoračilo u domen novoS. već četvrdđeset godina: OnD stupa u oblast Roja je bila zaboravljena ljudima (kao i muzika od vremena Šenberga). Pa zar će sad napraviti zaokret natrag? Zar nam žzaista preti povratak ma staro? Neke poslednje izložbe sa slikama „iz stvarnosti“ navodc nas na takve sumorne misl.
Srećom. savremena umetnost ima neobično snažnu Vitalnost i ona neće biti sasvim neverna prema svojim počecima. Tako kažu bar neke izložbe, u kojima trijumfuje ponovo baš Kandđinski, A uspeha
imaju i neki drugi slikari iz novih škola,
Što se mene lično tiče, ja (kažem „ja“ baš iz skromnosti, ne prebacujem odgovornost na druge) smatram da će slikarstvo, ono koje ne uzima svoje motive direktno iz spoljnjeg sveta, imati još dosta lepih godina pred sobom. Ako
se baš i pojavi jedno novo figurativno slikarstvo. ono neće
moći imati uspeha ako ne buđe uzelo dosta soka iz današnje žive umetnosti. Priroda je izvor emocija kojih se niko ne može odreći; ona može da hrani, ali ne i da briše već doživljenu tehniku. Ako se oblik mora ponovo pojaviti, on mora biti samo kroz viziju koja je otkrila čoveku mikroskopsku prirodu i sve stvarnosti koje su ranije bile ne-
poznate, kao minerale, atome
' ita, Jer stvamost, odnosno Te-
alnost. šta je u samoj stvari i u suštini? (N. T.,
MIHAEL LANDMAN
»TO0UT FIMIT PAR
PREMA STAROM UBEĐENJU estetike, koje dopire sve do Plotina, u umetnosti se javlja suština stvari. Ako nam ona predočava neki drugi a ne svakidašnji aspekt sveta, onda je to zbog toga što želi da nam otkrije dublju istinu. Ovde, zacelo, ne treba poricati snagu umetnosti u otkrivanju i prjkazivanju istine. Naprotiv, treba reći da jedan deo kako formalnih elemenata tako i sadržaja umetnosti počiva ne na stvarnoj, aktuelnoj, nego na ranijoj i savladanoj, na prevaziđenoj istini koja još samo u umetnosti naknadno egzistira, U području istine vlada istorijski napredak i promena; jedna slika sveta potiskuje drugu. Ako, dakle, iščezne jedna slika saveta, onda joj, doduše, ne možemo vcrovati, ali Je možemo voleti jer je ona, možda, izazivala treperenje onih žica naše duše koje u kasnijoj, istinitijoj slici sveta moraju bolno da zaćute, ili zato što je u svojoj racionalnoj neistini skrivala neku dublju mudrost. Sad je umetnost tu da se sažali na tu iščezlu istinu — kao što je uopšte, prema Hesiođu, sećanje . mati umetnosti. Ono što više nije dovoljno našem saznanju, pretvara se u estetsko i kao takvo nas dvostruko ushićuje. Ono što zalazi kao zvezda istine, ponovo se rađa kao zvezda lepote. U tome smislu treba ovde razumeti i citat iz Bomaršeove „Figarove ženidbe“, koji čini naslov OVOS izlaganja. Kod Bomaršea njegovo značenje je da se sve završava time što se u stihovima persiflira; na kraju rugamo se Svemu. A mi mu dajemo ovo značenje: ono što bledi pod jarkim zracima uma, zadržava u pesmi svoj sjaj i svoje zračenje. Umetnost je sklonište za ruševine iščezlih pogleda na svoet, te ruševine joj služe kao građa.
To važi 1. za magijski, 2. za mitski, 3. za premehanistički pogled na svet.
1. Ako primitivac tetovira svoje telo i ukrašava ga amuletima, prstenjem, trakama i maramama, ako u kuću, konjušnicu, oruđe i oružje urezuje znake, onda to za njega ima magijski opčinjujuće značenje. To služi apotropejski kao ukras za zaštitu i zastrašivanje neprijatelja i demona, ili treba da izazove blagotvorne uticaje. Tako i takt, ritam, melodija i slik prvobitno treba da nešto izazovu i služe čaroliji, Ako prvobitan čovek metaforski opisuje neku stvar, to čini iz straha da je pravom rečju ne bi „dozvao“.
I čovek koji više ne veruje u magiju stavlja znake na svoja oruđa, ali su oni za njega sada samo „ornamenfi“. On to ne čini više da bi pomoću njih nešto postigao, već još samo iz čistog uživanja u obliku. I kao u ovom slučaju, magijski elementi i inače postaju estetski. Pošto njihova magijska funkcija za nas prestane da bude ubedljiva, uprkos tome oni ne moraju potpuno da iščeznu, već umesto toga dobijaju sada estetsku funkciju i njome nas još uvek dovoljno privlače. Gubitak tog smisla omogućuje im sticanje drugog smisla, Tako estetsko područje nasleđuje magijsko i hrani se njime, kao što se ravnica hrani pritokama iz sasvim dragog planinskog regiona, a plodnost leta zimskim padavinama. Bez \
'' svog predhodnika, magijskog čoveka, estetski čovek bio bi znatno siromašniji, jer je magijski čovek. iz svojih pretpostavki, mogao doći do figura, do kojih estetski čovek nikada ne bi došao, budući da za to nije imao dovoljna razloga. A ono što je nekada bilo motivisano i nužno iz određene interpretacije sveta i egzistencije, to je sada još samo lepo. Tamo gde je vladao smisao, tu preostaje još samo dopadljiva forma. Potomaj koristi još samo spo!ja ono što mu predak pruža i što u suštini ostaje neshvaćeno. Lepo je odjek iščezle životne zbilje.
9. Božanski likovi upravljaju stvarima i ljudima u području mita. Njihova dela i patnje čine etiolosšiju svemira i paradigmu života Sve veće razumsko saznanje postepeno razgrađuje i ovu skicu sveta. Ali i ovde se pokazuje da svaki napredak ne donosi samo nešto više i bolje, već sa dotadašnjim napušta i jednu posebnu vrednost i jedan specifičan smisao. Zacelo je to bio trenutak ponosa kada „je čovek saznao da nikada nije bilo gigantomahije i da nije Zevs taj koji grmi i vitla munjama. Ali stvarno i pouzdano znanje, koje dolazi na mesto fantazijskog mitskog znanja, ipak ne predstavlja zamenu za njega. Ono je isto toliko jasno, koliko
a -----oaaczuuuppupurnuIOIuuu uu emaa ua runu une mana auuu ana am auu mini Ia aa ane_—
yisma uredništvu
ko
Se još plaši vila Blati OI. jed-
nog slučaja, koji se desio na stručnom (profesorskom) ispi-
na stihovima koji, po njego» vom mišljenju, daju jedino, stvarno objašnjenje. Naime, to su one reči koje je pevač stavio u usta devojačke majke, koja je imala devet kćeri iste lepote, a od njih devet osam je već udala, ali ni jednu nije pohodila,
„jer su jadne roda
urokljiva, | na pulu ih ustrijeli
tu „iz književnosti u Cačku., str'jela*. Ž & ; + Ovo mesto kanđiđat je prospit jey naime, polagan pređ iumačlo učenicima DFvVOp, Fac sreskom komisijom, „koja je OVO
zreda gimnazije da je ovde u
bila sastavljena od profe: j 3 prolesora bDjitanju vila koja je bila Ssu-
Čačanskih škola. Metodska je-
- - revnjiva na njihovu lepotu i du : i nica je bila: „Epsko-lirska ustrelila ih. Tom prilikom je poezija — balada na primeru ljstakao da ovde imamo naOZ) i; RDA ORO Ganagtocod „Ze rodno verovanje u vile. pa Je .. upitao učenike da li postoje Nastavnik je pri analizi o- vile. Učenici su odgovorili O-
ve pesme. uz aktivnu saradnju učenika, ukazao na epske i lirske momente. zadržavajući se, pri tom. na izvamrednom opisu devojačke lepote. Tom prilikom je ukazao koliko je naš narod imao smisla za lepo. za opis, reč ı iz= raz kojima je dočarao sliku. Istakao je da je mjena lepota bila uzrok jedne tragedije, Pri tome je potražio uzrok njene zle kobi i zadržao se
nako kako se jedino može odBovoriti — da vile ne postoJe. Ali po narodnom verovanju, kako je kod Vuka u „RJečniku” zabeleženo. vile su te koje „Streljaiu strelom“ bilo u borbi za prestiž („Marko KraUjević i vila“), zatim iz ljubomore prema lepoti, koja je gotovo vanzemaliska („Zenidba Milića barjaktara“). !li drugih sličnih razloga (primera ima u čitavoj narodnoj knji-
KNIŽEVNE NOVINE