Književne novine

aktuelnosti

DANA O —

Nova teorija kritike u „Politici“

U ČLANKU Upotreba kritike (Politika, 24. mart 1963) Miroslav Karaulac mpodvrgava preispitivanju vrednost niza metoda savremene kritike: impresionističkog, fenomenološkog (Hu rsela), sociološkog (Levi-Štrausa), strukturalnog i psihoanalitičkog. Nijedan od njih, po njegovom mišljenju, ne može biti ni plodotvoran ni pespektivan, jer „Služi pasivno kao instrument dela“ ili je „pokušaj da se priđe delu spolja“.

Obespokojen, Karaulac preporučuje svoje shvatanje kritike, pokušava da inauguriše neki posebni „sintetički mc'tod“. On tom metodu nije dao ime valjda iz skromnosti), ali ga mirne duše možemo nazvati Vrho-Smislenim. Sadržan je u četiri osnovne tačke.

Prvo, neophodno je „približiti se Sansi da metod promoviše kritiku u nauku i kritičara u naučnika“, Ovde je, na prvi pogled, sve u redu i sve odavno rečeno, mada se ne vidi razlog da se „šansa“ napiše velikim slovom a ne, recimo, „nauka“ ili „kritika“.

Drugo, „u jedinom zadatku koji postavlja sebi svaka kritika — da oslobodi suštinu dela — metod se nudi kao pouzdan vodić na putu do čistog Vrha, do najdalje mete Smisla“. U redu je i metod i Vrh i Smisao (možda kao simboli). Ali, koji Vrh, koji Smisao?

Treće, „dežurna briga kritike je da drži korak sa |...J menama čovekove mitologije“. Kako to izgleda, Karaulac je pokazao na slučaj metoda psihoanalize dela. Taj metod je imao svojih preimućstava, a danas više nije u modi zahvaljujući baš tim preimućstvima. On je, naime, „denuncirao neuroze kao simboličan život duha i samom tom denuncijacijom ukinuo simbole, učinio ih svesnim samih sebe i prinudio duh na traženje drugih“. Svedena na čitljiviji jezik — „dežurna briga kritike“ jeste, dakle, učestvovanje u igrijurke i žmurke: umetnost podvaljuje, podmeće, kukulji i mumulji, kinđuri se i kočoperi; kritika je hvata u toj nečistoj zaboti, skida lažno perje, razgolićuje i primorava — da se ponovo odeva i kiti, ali sad nešto složenijom garderobom i bižuterijom.

Četvrto, „od metoda se očekuje da osposobi delo za nove zadatke, za novce poruke, za nove izbaviteljske izlaze duha“. Nesumnjivo, ali, kako to zamišlja Karaulac, nov zadatak se svodi na hvatanje Šanse da se popne na neki imaginarni, bogte pita koji Vrh; nova poruka — na izvežbano skrivanje ili otkrivanje Smisla (o kome, osim velikog „S“, ne znamo ništa), a izbaviteljski izlaz duha — na bekstvo pisca od kritičara koji pokušava da ga uhvati u laži. Svašta! (D. S. 1.)

300 čuda oko anonimnog pisma

NA OSNOVU anonimnog pisma, objavljenog u jednom listu, protiv profesora jedne gimnazije poveden je istražni postupak. Istraga je dokazala da su optužbe, iznete u objavljenom pismu, netačne: netačno je da je profesor pričao učenicima o svojim simpatijama prema nekim učenicama, netačno je da su učenici navodno zbog amoralnih predavanja intervenisali kod školskih i omladinskih organa, netačno je da su se profesorova predavanja mo= gla okarakterisati kao nemoralna i bezidejna. Istina je, jedino, da se profesor ponekad, govoreći o delima Balzaka, Zole, Krleže i Daviča zadržavao na njihovim „opisima odnosa muškarca i žene, ali nikad vulgarno i nikad izvan objašnjavanja literarnog pravca o kome je bila reč. Štaviše, profesor je temeljio svoja predavanja na mišljenjima Voelibora Gligorića o rečenim, „inkriminisanim“, temama.

Pa ipak, profesor je morao da ode iz škole. Stanovište nastavničkog saveveta bilo je da je profesor kriv jer se u toku predavanja udaljavao od programa (bilo je na njegovim časovima reči i o filmu, a čitan je i Dekameron), a školski komitet Saveza omladine solidarisao se s tim stavom — zato što su neki učenici često menjali iskaze

O profesoru (a to je „nezgodno“). Morao ie da ode čovek koji iza sebe ima više od 926 godina pedagoškog rada, koji je a poslednje vreme bio ocenjivan oce-

nom „naročito se ističe“ i zbog toga proizveden u zvanje pedagoškog savetnika, Uprkos protestnih plakata nia zžidovima škole, kojima se traži pyrofesorov povratak, uprkos kolektivnih protestnih pisama bivših đaka, u kojima se tvrdi da su profesorova predavanja uvek bila odlično pripremljena i, isto tako, primljena, kvalitetna i idejna, uprkos mišljenju mnogih nastavnika, roditelja i učenika, koji su se najpohvalnije, u samim superlativima, izražavali o pedagoškim i etičkim kvalitet:na optuženog prolesora, on je morao da ode. Čak uprkos i činjenici da ie utvrden identitet autora anonimnog pisma: bila je to jedna učenica koja je dobila slabu ocenu zbog lošeg pismenog zadatka i pre prelaska * jednu beogradkku gimnaziju saopštila svoje osvetničke namore! !

Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije izmišljeno: reč je o profesoru prištinske gimnazije „Ivo Lola Ribar* Živojinu Lazareviću, o pismima koja je pisala bivša učenica te gimnazije Marija Lalović, o materijalu o kome je mogućno opširnije se obavestiti u „Mladosti“ od 26. marta 19683. godine i u „Studentu“ od 19. februara i 26. marta 19683. godine.

Posle svega, ostaje da vidimo da li je danas, u našem društvu, mog:čno dozvoliti da čitava jedna lakva stvar proizide iz anonimnih pisama? Bilo bi, takođe, zanimljivo saznati ko je bio u zabludi: oni koji su profesoru Lazarcviću na osnovu njegovog dugogodišnjeg rada davali priznanja, ili oni koji su na osnovu anonimnih dostava doncli odluku da se njegove zasluge zbrišu. A ne bi bilo zgoreg razmisliti i o tomo šta ulazi :ı nastavni program, a šla ne i, naročito, šta bi trebalo da uključuju predavanja jednog savremenog pedagoga! *

Lečiti a ne sprečiti

NA PROŠIRENOJ SEDNICI predsedništva Gradskog sindikalnog veća, održanoj 19. marta u Beogradu, konstatovano je da se sindikalne organizacije, i grad uopšte, suočavaju s velikim problemom nepismenosti: u Beogradu ima oko 65.000 nepismenih lica. Od toga 53.000 otpada na žene, a oko 12.000 na muškarce. S tim u vezi predsedništvo Gradskog sindikalnog veća stalo je na stanovište da se preduzmu akcije za opismenjavanje nepismenih, u prvom redu onih u radnim kolektivima. Predloženo je, takođe, da se u statutima privrednih organizacija predvidi da se ne mogu zapošljavati ne-

pismena lica.

Uvereni smo da bi ova (više nego stroga) mera bila veoma efikasna, ali da bi se. istovremeno, ozbiljno sukobila s bitnim humanističkim načelima na kojima počiva naše društvo. Nužno bi bilo, pre svega, omogućiti nepismenim da nadoknade ono što su, najčešće mimo svoje volje, propustili da učine u mladosti, pa tek onda pribegavati merama koje se ozbiljno kose s pravom svakog pojedinca na rad, pravom koje garantuje Ustav.

Maloletni i neodgovorni

ČITAMO u „Politici“ od 26. marta, na oglasnoj strani, sledeću reklamu belešku: „Član R. T. B. desetogodišnja Tina, igra i peva tvist uz pratnju septeta M. Nedeljkovića u Opštem studentskom restoranu Svetozara Markovića 56. Pevaju Lojpur i Vuković“.

Pitamo se: šta će reći sociolozi i pedagozi o fenomenu koji s toliko neodgovorne pravnodušnosti reklamira ovaj neveliki oglas. Do koga je Kkrivica — jer nje nesumnjivo u ovom slučaju ima — do desetogodišnje tvistzvezde, njenih ambicioznih i neodgovornih roditelja, ili još manje odgovornih organizovatora OVOBS očigledno maloletnog tvist-sešn3a?

Činjenice a ne prepričavanja

U „BORBI“ od 24. marta objavljen je komentar „Čiji časopisi“ koji, polazeći od jednog konkretnog slučaja, želi da dobije karakter principijelnog razgovora. Razgovor se vodi o časopsu „Putevi“, koji izlazi u Banjaluci: „Putevi“, navodno, u Banjaluci nemaju saradnika, ne sarađuju čak ni sa Književnim klubom svog mesta, na sva društvena i kulturno-umetnička zbivanja u sredini u kojoj izlaze ostaju nemi“, Prelistavanje kompleta ovog časopisa obesnažuje gotovo sve ove argumente. Tačno je, možda, jedino da ne sarađuju sa Književnim klubom, '3li ocenjujući rezultate članova tog kluba po nedavno objavljenoj antologiji „Lirika devetorice“ može se zaključiti da ta činjenica potvrđuje izvesnu sigunost kriterijuma od kojih uredništvo polazi prilikom uređivanja, „Puteva“.

Mada pisac komentara (PF. PP) .podvlači da „ne bi trebalo da se shvati kao zlonamerno pominjanje jednog časopisa ke a sličnih, i gotovo identičnih, "m u.. zemlji toliko“, mislimo da komentare ovoga karaktera treby3a pisati na osnovu činjenica, a ne na osnovu priča i prepričavanja.

priču o predsedniku seljačke Ya-

dne zadruge koji je gostima iz grada, vodeći ih po zadružnom, imanju, i objašnjavajući šta je šta, pokazao i objektivnu, štalu.

Kakvu štalu? — zbunjemo su Dpitali varošani. Objektiomu — DotvTdio je predsednik. Kako toobjektivnu? — insistirali su posetioci u meberici. Pa eto tako lepo — objasnio im je domaćin — ta je štala podignuta tu samo objektivno, dok me sazidamo jednu od boljeg materijala, za stalno.

Dugo sam verovao da je priča izmišljena — sve dok. mi preklane jedam periferijski amater-danđerin mije od starog sanduka sklepao formalnu štenaru za mladog vučjaka (for malnu u smislu objektivnu), uz objašnjenje da će formalno i takva poslužiti, a posle, kad kuče poraste, može od jačih dasaka da mu se mapravi dobra, trajna štemara, za stalmo.

J* pre desetak godima čuo sam

Objektivne štale i Jormalne štenare setio sam se ovih dama u više mavrata, čitajući dnevnu štampu. Tako, Yecimo, u „Borbi“ nepotlpisana beleška o fimum. „Končerto gionmastiko“ saopštava da „ovaj film, nosi i izražava jedmu alergiju. Alergiju koja mije samo sportska, ni Jizička, već i spiritualma“.

Razume se da vinovnik te alergije ne mo?Ta biti pisac beleške. To može biti slagač, a može biti i korektor. Umesto alergija verovatno je trebalo da stoji alegorYija, možda alegrija, a možda i elegija. Stvar je mejasmo, ali je u svakom, slučaju prilično objektivna i Jormalna.

No dok je ovde verovatno u pitamju štamparska ili korektorska greška, evo primera meospormo auwtoTODeC Oobjektivne i formalne alergije. U „Politikinom“ feljtonu „Svedok jedmog stoleća“, životopisac Milorada PawlovićaKrpe stavlja pokojnom Krpi u usta ovakvu rečenicu: „Nikad većeg kalamece

na.marginama štampe“:

Kosta TIMOTIJEPVIĆ

Objektivna štala

bura nisam video u Beogradu od DOvratka sa robije“...

Rečenica je, dakle, apokrifna. Mile Pavlović bio je dovoljno kulturan čovek da mije mogao upotrebiti reč kalambur w tom značenju, jer je, 2Gd razliku od svog biografa, amao šta oma mnači. A na ovom primeru vredi 2zadržati se, jer biograf nikako mije usamljen u svom verovanju da kalambur znači burleska, cirkus, gužva, džumbus i pača?ris.

Pisac „Politikimog“ feljtona « stvari je tu reč u tom značenju naučio od drugih koji su je posledmje dve-tri godine upotrebljavali u oba glavna prestonička lista (a možda i drugde):

„Sta“ se sve surobo, komično, đavoleskno (!) i užasno ne događa u ta dva čina, policijsko kalamburmc komedije Džozefa Keserlinga!“

Ili o Copićepvom „Vuku Bubalu“:

„... još jednom, je bukmuo narodskom %veseljačkom energijom za koju se mikad me sna koliko je Rkolektivmo a koliko pojedinačno vazdragama i kalamburna". Il. o „Prvom festivalu mesnimljemog filma“: i

„... sve je dobijalo motu razularemosti i drečabe Kkalamburnosti“.

Da ne mabrajamo dalje. Objektivno i formalno alergični prema konsultovanju Vujaklijimog rečnika stramih Treči, tvorci gore citiramih, i sličnih Tazdragamih kalambu?ra ostali su

neobavešteni da kalambur znači igra rečima. Te se tako i dešava da Se me poigra ptSač Tečju, nego reč piscem, i mjegovbomt mišlju, a maj= više onim čitacima koji beruju u piščevu erudiciju, pa će stoga i oni reč kalambur apotrebljavati kako su pogrešno naučili i dalje širili njemu pogrešnu upotrebu.

Ograničen prostoTY sprečiće mas da se pozabavimo Kritičarem koji glagol antidatirati upotrebljava u značenju zastareti (jer veruje da on to znači) i svim, onim mnogobrojnim pregaocima ma polju štampe koji bes zazlene čitaoce.uče da timejdže? znači siledžija, da bestsele? znači sve što je naj... itd. itd.

Kod mas se povremeno diže povika na strane Teči — me toliko što strana reč mašem, čoveku smeta kao takva, nego zato što je publika nmaslutila (aka već mije i pouzdano dokučila) da sa iza strane reči lako skriva šarlatanska podvala — iliti pak da autori objektivnih i formalnih kalamburnih alergija u majmanju Yuku tako svesrdmo preziru čitalačkau, masu da prema njoj sbaku đavoleskmu smatraju dopuštemor.

Baš sam, onomad, u „Politici“ pročilao vest iz Sombora o tome kako su uhvatili nekog Draga Marjanmovića koji se lažno predstavljao kao pravmik, a nije mi osnovnu školu završio. Dotični se — javlja dopismik. — „predstavljao čas kao pripravnik prvog a čas kao pripravnik drugog sreskog suda, kako mu službenici ovih ustamova me bi ušli u tirag. Međutim, | somborskim, pravnicima je ubrzo palo u oči da Marjanović me pozmaje zakonodavstvo i da pogrešno upotrebljava pravne teYmine i strame reči“.

Varalica je osuđem ma tri godine i šest meseci zatvoYa.

Tako biva u pravmoj struci.

Božidar

BOŽOYVIC

ONAKO, UZGRED

IPAK — NAGRADE I ŽIRIJI

vreme dok se ovaj list nalazi u |J sami, u sredu po podne, K-ul-

turno-prosvetna zajednica Beograda diskutuje na plenarnom sastanku o politici nagrađivanja u oblasti kulture i umetnosti u Beogradu (ne nagrađivanja u smislu plata, dohotka, već u smislu dodeljivanja nagrada). Pripremljeni pregled o broju, karakteru i dr:ugim osobinama nagrada, sastavima žirija i nagrađenim umetnicima za poslednje dve godine, samo potvrđuje teze i podatke iznete u štampi. Pomenuti autoritativni pregled je, naravno, potpuniji, jer nije plod uzgrednog staranja pojedinca. On utoliko bolje podupire naše zaključke, a demantuje suprotna mišljenja. Uostalom — to je najvažnije — pokrenuta je o tim pitanjima javna diskusija, a u nioj se zaključci na kraja nametnu pod silom činjenica.

TANDARA BROĆ

iskusijama o šundu i kiču na3jnoI}vi prilog dala je jedna serija oglasa velike beogradske izdavačke kuće „Prosveta“. U jednom od njih, o jednom dobrom mladom pesniku (šta li je on, siromah, skrivio?), stoji i ovo:

„Svet koji postoji on organski ne podnosi, i isto tako organski on ne može da ne želi nekakav drukčiji, o kom, opet, i ne pokušava da izgradi sebi neku predstavu nego ostaje u organskoj slutnji nečeg drugog što se kuje iza njegovog čela“,

Reklamirajući knjižicu jedne pesnikinje, drugi oglas o njenom delu veli i ovo: „Iako ženski razgoljena, BOVOTljiva, ostvarivana pod lirskim pritiscima, navalom slika — ova poezija u svom unutrašnjem skladu i ravnoteži poseduje vidnu funkcionalnost“,

Na indeks bi očigledno trebalo staviti, osim šunda i kiča, i obično trabunjanje. Jer ono — opet oglas iz iste serije može da ima i ozbiljan podtekst a na štetu talentovanog pesnika koji to ne zaslužuje niti tome daje povoda: „U o-

snovi ove poezije je nemir izazvam Ogrommošću sveta i otkrivanjem sebe na njegovim bespućima. Taj stav, karakterističam za svaku mladost (podvukao B. B., formirao je ovom senzibilnom mladiću jednu patničku nonšalantnost, kojom se sa uspehom poigrao, ostvarivši veoma zanimljivo štivo“.

Aferim, „Prosveta“! Samo što normalan svet,.. „organski ne podnosi.... OVO... razgoljeno, goVožFrljivVo... otkrivanje s cebe... na bespućima. I mora da se bita ko stoji iza ovakvih tekstova?

NELJUDSKA TARIRA

ragedija kod Zavoja ne može se {sest samo na elementarnu katastrofu. Mutne planinske vode Visočice izbacile su na površinu, kako to uvek biva u teškim vremenima, mnogo šta, primere nebrige i šeprtljanstva (kad se dva štaba uzajamno demantuju), ali mnošo više primera čvrstine karaktera, hrabrosti, požrtvovanja i spretnosti; možda više nego išta drugo činjenicu da se regulisanje rečnih tokova, borba protiv erozije i pošumljavanje više ne mogu odlagati. Jedan od nepotrebnih detalja bio je i onaj kome je dat publicitet: vojnik Daniel Dolinšek spasao je četiri ljudska života, četiri milicionera. Njemu je odmah data nagrada: 40.000 dinara. Za svaku je pohvalu što je ovaj skromni junak nagrađen, ali: zar je irebalo to učiniti na taj način, i takvom svotom, koja nehotično dobija karakter tarife — deset hiljada po spasenom životu? Bilo bi humanije da mu je, pored predloga za odlikovanje, dat neki lep poklon, pa možda uz to i neka svota novca. Ovako je čistom omaškom, a da to niko nije hteo, postignut negativan efekat, bar u javnosti.

KRVAVI PROPESOR, SE NE DA

e odinama se ceo mehanizam OrgaG nizacije Ujedinjenih nacija, da ne govorimo o svetskom javnom mnjenju, a tek o zainteresovanim narodima, azaludno muči da nešto izmeni u položaju portugalskih kolonija. Kolonjijalnih režima ima i drugde, ali su načeti procesom izumiranja; ostataka kolonijalizma biće ko zna još koliko dugo (i pokušaja neokolonijalističkih manevara); jedino kolonijalmno carstvo Portugalije, već potresano ponegde i iznutra, stoji gde je i bilo. Krvavi profesor ekonomije iz IMoimbre, portugalski diktator, katolički bigot

i osobenjak Salazar, pronašao je do sada spasonosnu formulu. Godine 1951. njegov „parlameni“ proglasio je sve portugalske prekomonske teritorije „integralnim delom metropole“, Prema tome, glasi ova nazovi logika, u ovim „pokrajinama“ jedne zemlje, članice OUN, niko nema ništy da traži, niko nije vlastan ni da o njima diskutuje. Kao što je njegov najistaknutiji naučnik(?) u relevantnoj oblasti 1957. godine dao izjavu da ne postoji nikakav sputnjik — da je to obična sovjetska izmišljotina, da se oko zemlje nc vrti nikakav satelit — tako i Salazar ne priznaje da se svet i ljudsko društvo kreću napred.

Specijalni komitet OUN ponovo je podneo „predloge i zahteve portugalskoj vladi“, koja „mera posredovanja“ ni u koliko „ne isključuje kasnije obraćanje Savetu bezbednosti“.

Ima mera i akcija koje se javno i zvanično ne mogu predlagati. Privatno, meni se čini da je Neru pronašao, sa Goom, jedan od ključeva situacije. A nestankom kolonija nestalo bi brzo i Salazarovog režima.

YES — MEN

je, među mnogim drugim, sednica

jednog saveta Narodnog odbora grada. Njen dnevni red sastojao se od 926 tačaka!

pP rošle nedelje u Beogradu održana

Tako nije apsolutni izuzetak (čak je sve manje izuzetak u ovom pogledu), ova sednica spada među rekordere svoje vrste. Činjenica je da je uz svaku tačku dnevnog reda članovima saveta upućen, unapred, i »materijal«, to jest pismeno obrazloženje, objašnjenje, odnosno predlog teksta odluke ili preporuke. Ipak, ko je u stanju da se pripremi za razmatranje 26 složenih a različnih pitanja? I što je bitnije: kako se, za jedno po podne, može rešiti ovoliko stvari, od kojih svaka, neminovno, Zadire u sudbine ljudi?

Očigledno, ovakav savet na ovakvoj sednici može — osim u nekoliko »glavnih« pitanja ~ tačaka na dnevnom Tecdu, kojima će posvetiti raspoloživo Vreme — samo da aminuje predloge stručnih tela i administracije. A da li je 10 funkcija društvenih organa?

I ovakvi saveti bolji su nego odlučivanje od strane administracije, odno~

sno izvršnih organa. Ali to nije dovoljno. Trebalo bi krenuti korak dalje.

KNJIŽEVNE NOVINE

neodgovornost.