Književne novine

Iz Mhnjige „Mitologija i društvo u ehsprezionizmu“

(Mythologiie und Gesellschaft im Expressionismus, „Atheneum“, Frankfurt na Majni)

u poeziji

kako je to Gotfrid Ben jednom rekao, a i deziluzionizirano buđenje iz jednog sveta snova. Odvajanjo stvarnih boja od slere čulno opipljivog i njihovo subicektivno opterećenje negativnim karakterima, karakteristično je za ulogu SiVe, crne i bele boje kao nestvarnih boja, ukoliko ove predstavljaju ostatak onoga na šta su sada „izgleda, svedeni čuini kvaliteti stvarnog sveta. Shodno mefaforičkom alinitetu izmedu negativnog izraza karakteyva sive, crne i bete boje — siva biva upijena ovim obema intenzivnim metaforama boja, i io kod Hajma već od početka, a kod Trakla postupno. A za Štadlerovu liriku je, nasuprot, karakteristično to da se u njoj ekspresivna bojno-metaforička tendencija javlja upravo tamo gde siva i crna boja dolaze, s istim karaktero mznačenja kao kod Hajma i Trakla, u suprotnost sa ostalim pretežno impresionistički i simbolistički upotrebljenim obeležjima boja.

Pri upotrebi metafora boja u delu Johanesa R. Behera Raspad i trijumf (Verfall und Triumph, 1914) nije reč samo o srodnosti, kao kod van Hodisa i Štadlera, nego o neposrednoj zavisnosti od ekspresivnog govora boja, koji su Hajm i Trakl razvili iz lirike i liske proze Remboa. Sto je ova knjiga lirike, kako je to Gotfrid Ben još nedavno ivrdio, do skora važila kao „prototip ekspresionizma“, to se a prvom ređu duguje činjenici da su joj materijalni kruditeti i manir fTorsiranog izražavanja dali pečat jednog od najradikalnijih produkata literarmog ekspresionizma. Ali, budući da se baš na manirističkim tvorevinama svakog stila epohe najjasnije pokazuju njeni principi stvaranja, to Beherov Raspad i trijumf egzaltirano posvedočava u kojoj meri je govor boja Hajma i Trakla bio presudan za govor boja ekspresionističke lirike koja je došla posle njih. Hajmov uzor je naročito očevidan u Beherovom Raspadu i trijumfu: naslov i motiv ciklusa pesama Grad patnje (Die Stadt der Qual) preuzeti su iz Hajmove druge sveske pesama Senka žibota (Umbra vitae), ciklus Bolnica (Krankenhaus) varira Hajmovu Bolnicu grozmice (Das Fieberspital), a isto tako se kod Behera ponavlja, pored drugih Hajmovih pesničkih slika, i njegova demonizirana slika meseca.

Govor boja ekspresionističke lirike na videlo unutrašnje antinomije s kojima se sukobio umetnički postupak, kome je stalo do neposrednog — a ne nekakvim navikama mišljenja i stilskim konvencijama unapred odrcđenog izraza. Da bi se emancipovalo od ovih, pesničko izražavanje se zatvara u neposrednu očiglednost slike, i tad njen element — boja — postaje nosilac izraza. Metaforičko funkcjonaliziranje, tj. subjektiviziranje boje dovodi ipak do ovakvih paradoksa: apstrahuje od neposrednog opažanja nešto očigledno kao što je boja; neposredni izraz, koji pozajmljuje boji, zaleđuje u unapred određeni raspoloživi izraz, neposredne razlike i kontrasti boja, iako igraju veoma veliku ulogu u ekspresionističkoj lirici, teže da se relativiraju i da nestanu u jednakosti značenja karaktera koje izražavaju. U ovim antinomijama subjektivizam ekspresionističkog govora boja slika je i sam određen objektivnim ustrojsivom jednog sveta, na koje on odgovara grozom od standardizacjija svega što postoji, od mogućnosti da to postojeće bude zamenjeno drugim, od toga da se jednoobrazno ponavlja i da bude na raspoloženju društvenom reprodukcionom procesu. Ta groza može sebe da izrazi samo u slikama i mcetaforama koje se stereotipno ponavljaju, a identični izraz groze, koji ujednačava metaforičke karaktere boja, omogućuje njihovim neposrednim kvalitetima da prelaze jedan u drugiida nastaju isto onako kao što princip ekvivalencije u empiričkom području društva sa vladavinom razmene raznorodno čini istoimenim. Ono što slikovili izraz subjektivnog protesta protiv jednog realnog sveta, koji je postao apstraktan, u ekspresionističkoj lirici čini problematičnim, to je paradoks dia taj izraz hoće da da predstavu onome što pred svakom predstavom uzmiče,. One slike u kojima afekti odgovaraju na apstraktne događaje postaju himerične zato što su subjektivni izraz jedne apsolutne groze. Pesnički govog Kafkin je iz ovog izvukao konsekvencu, pa je sebe učinio nepristupačnim za patetičnost neposrednog subjektivnog izraza, da bi samo protokolarno „zabeležio“ ono što se događa s ljudima i stvarima, a to je nalagalo prelaz od pretežno lirskog izraza ekspresionističke poezije ka proznom načinu izražavanja.

(S nemačkog preveo Aleksandar POPOVIĆ)

iznosi

Somerset Mom: „U starom zamku“; prevela Ljerka Madović; „Svjetlost“, Satajevo 1963. Viktor Nekrasov: „Idira Georgijevna“; preveo Petar Vujičić; „Svjetlost“, Sarajevo 1963. Cedo Vuković: „Mrtvo duboko“; „Svjetlost“, Sarajevo 1963. dJoško Palavršić: „Na straži mira“ (Ujedinjeni narodi); »Mpoha“, Zagreb 1963.

Volfgang Ot: „Morski

knjige

Mrešimir Brant: „Crvenkapa i vuk Garo“; izdanje pišćeVoO, Zagreb 1962.

Avdo Mujkić: „Gavraški motivi“; „Paralele“, Doboj 1962.

T. P. Marović: „“lječ u zemlji“; piščevo izdanje, Split 1963.

„Lirika devetorice“ — panorama banjalučke poezije; Književni klub, Banjaluka 1963. Ludvig Fojerbah; „Covek i bog“ I i HI deo; preveo Gligovije Ernjaković, Predrag Milojević i Vuko Pavičević; „Svjetlost“, Sarajevo 1962. Rudolf Hagelštange: „Igra bogova“; prevela Marija Kon; „Svjetlost“, Sarajevo 1962. Prem Čand: „Jedna indijska lJubav“; preveo Vlajko Palavestra; „Svjetlost“, Sarajevo 1962.

psi i

male ribe"; preveli Irena VIkljian i Zvonimir Golob; „Zo“ Zagreb 1963.

ra“,

KNJIŽEVNE NOVINE

, · _.. io 1 Ćewdvjeaj p e .

dADMILA MARINMOVIĆ

Južnoslovemski roman 0 Troji

(ANALI FILOLOŠKOG FAKULTETA BEOGRAD, 1963)

STUDIJA nadmile Marinković „Južnoslovenski roman o ''roji* iđe u red onih ozbiljnih naučnih radova posle. koji Se u znatnoj meri drukčije misli o izvesnim «pitanjima i problemima, no Što se mislilo pre no što su takve studije naDijsane. To je rad u kome se 5aA zavidnim uspehom rešavaju izvesni problemi, rešavaju izVvesne zagonetke, reviđiraju pogrešna mišljenja i obaraju neosnovane pretpostavke. Amnalizirajući čakavsku, Kkajkavsku, srednjobugarsku i stlarosrp5ku ređakciju jednog od retkih sačuvanih dela naše srednjovekovne svetovne literature, Radmila Marinković je prikatala sugbinu ovoga romana, Ustanovila, starost izvesnih redakcija i na uverljiv način O sporila kao neodrživa mišljenja L,. Hadroviča, o madarskom poreklu Kkajkavske Verzije romana o Troji, iHinghajma i Stjepana Hama, a našla nove potvrđe u prilog naslućivanjima Veselovskog i Mazona, u vezi sa mnogim pitanjima koja su iskrsavaia toRom proučavanja ovoga dela. Isto tako značajan doprinos predstavlja i rešavanje pro-

blema datuma pojave ovog TOmana kođ Srba, analiza dubrovačke verzije romana i utvrđivanje uđela, koji nije mali, Ruska Jiristoforovića u. iz” rađi te verzije. ~

Osnovni zakijučak koji proizilazi iz rađa Radmile Marinković jeste da sve te verzije potiču od jedne jedinstvene južnoslovenske matice. Ona je ustanovila sve razlike i 5Ve sličnosti među varijantama i poreklo lih varijanti. Od jedinstvene južnoslovenske verzije pružatu se dve varijante — čakavska 1 raška. Od čakavske verzije potiče kajkavska i onaj deo romana iz koga je nastao Derečkajev rukopis; od raške redakcije, srednjobugarska, čitav niz, po sebi neobično zanimljivih, ruskih prerada i poznati Vatikanski rukopis. Pisana jasno i pregledno, sa istančanim smislom za pravilno posštavljanje i ispravno Tešavanje problema, uz to rađena najprihvatljivijim i majsvrsishodnijim naučnim metodima, ova rasprava Radmile Marinković predstavlja viđan i vidlijiv, nesumnjivo značajan prilog našoj nauci o Kknjiževnosti. (P. P-ć.)

e HARTMUT BASTIJAN

Vrhunski pulevi čovečamnsiva

( ZORA“, ZAGREB 1962) NAUCNO-POPULARNA literatura, uglavnom tek odskora, dobila je „pravo građanstva“ u našoj izdavačkoj delatnosti goa se tako, sa izvesnim 'zakašnjenjem, pojavila i jedna od najboljih knjiga ovog žŽanra&a, knjiga Hartmuta Bastijana „Vrhunski „putevi čovečanstva“ Slobodno bismo mogli da Koažemo đa ije osnovni Kvalitet ovog dela njegov izvanredno popularan pristup i najsioženijim problemima nauke, Jedan gibak, jednostavan i VvrTIO upečatljiv stil hao i postupnost uvođenja čitaoca u problematiku. Nezavisno ođ toga đa Ji nam govori o drevnoj antičkoj kulituri ili o Ptolomeju, Roperniku i Galileju, o klasičnom antičkom atomizmu „Leukipa i Demokrita ili nam izlaže 0OSnovne probleme teorije prostoTa i vremena, kao i kvantne mehanike, PFastijan domete na učne misli daje u jednom iz-

vanredno pristupačnom obliku, sa očigledno izražehoX tenđencijom., da čitaocu učini problematiku | dostupnom u prvom susreti sa tekstom. Ali, isto tako đa problematika, KO-. ju izlaže, ne bude prezentirana jednom primitivnom težnjom za popularnošću koja treba da se pošto-poto spTroveđe i bez obzira na cene.

UW tom smislu Bastijan je u potpunosti uspeo, tako Ga dje njegov pregled naučnih dostiz nućča ijuđske misli đat u hronološkim Nontinuitetima, ali nizžde nenaučno već samo informativno, Zato se njegova knjiga čita od Nhorica do O” vica Kao izvanredno zabavna loktira, što je ·neosporan kValitet ovog žanra koji posvaje sve više ı sve intenzivnije imtormator svakog pojeđinca u našoj savremenosti koji nema mogućnosti ili stručnog obravovanja da se dublie upozna sa filozofijom tehničkog dina mizma i svim onim lUsiovima Rhoje su determinirale svakodnevni, gotovo sVvakočasovni uspon naučne misiji u našem vremenu.

I zbog toga, bez rezerve možemo da kažemo da je izdavačko preduzeće „Zora“ ovim svojim izdanjem u mnogo čemu obegatilo prevodnu popu larno-nnaučnu literaturu Koja treba da postane dostupna našem čitaocu. Ovom naporu izđavačkopg preduzeća „Zora“ pridružuje se i prevodilac 5 nemačkog Vlatko Šarić, Posčban Kvalitet ovog izdania je njiegova izvanredno luksuzna tehnička i umeinička oprema s velikim brojem ilustraciin. Možda je i to jeđom od elemenata koji će odrediti mesto ovom izđanju na jednoi eventualnoj rang-listi rmiviših đometa naše prevodilačke alktivnosti i upoznavanjn taoca s najbolilm delimn svetske pnužmo-popularne literature. (B. P.

Dašep či-

VALERI LAREBO

Ligbavnici, srelni linbavnici

(„ZORA“, ZAGRBB, 1962; PREVELA STANA OBLAK)

o četiri žene sunčanom

DVE NOVELE u mediteranskom podnebiju, gde „je Jimubav od samog ' nastanka civilizacije stekla neobičan kult — io ćemo naći u ovoj knjizi Valerija Larboa. Iako je novelistika samo jedna od brojnih disciplina u kojima se ogledao, Ove dve novele, na izvestan način, ' prikazuju Larboa integralnog, nedđeljivog. U tekstu on se javlja čas Kao erudit, znalac „savremene i Klasične kulture: citatima na više jezika predstavlja se kao poliglot, a zatim slede Larbo-psiholog, uLarbo-prijatelj i istomišljenik Džojsov, Larbo-eksperimenta– tor, koji u klasičnu realističku naraciju uvodi tok svesti i unutrašnji monolog. Izgrađene u spletu tih, na izgleg raznorodnih, elemenata, ove novele pružaju svu draž jedne prefinjene literarne igre, odveć in-

IZLOG KNJIGA

timne i subjekiivne da bi nas

suviše obavezala, ali opet do-

voljino zanimljive da bi nas trajno vezala.

wu prvoj, naslovnoj noveli, posvećenoj Džojsu, igračice Inga i Romana Ceri dolaze u Monpelje, u posetu Inginom prijatelju Pransiji. Provode tamo dva: dana, prikazana samo Wroz njegova razmišljanja o njima dvema. Fransija ih poređi, blesne u njemu ljubav čas za jedmu, čas za drugu ill,

istovremeno, obema.

prema Jedna je sa severa, Sveđanka, druga je Italijanka: Za njega „MInga je unijela jedan poznati, familijarni element, glavnu

temu, gok je Romana dodala tome nešto novo — Varijacije“. Poredi ih sa malograđanskim udavačama i odaje priznanje njihovoj Iepršavoj, kabaretskoj slobodi. Daje prednost Ingi, prefinjenoj, sklonoj poetizovanju Života, ali kad dođe čas njihovog odlaska, ra-

staje se sm obema, ostajući Sam i spreman na svoju Ssamoću, Novela „Savjetnik moj najtajniji“, obimnija od prve, takođe prikazuje čoveka koji se koleba dve žene, od kojih je jedna realna, a druga, daleka, više se vezuje za njegova maštanja i snove. Oambijentu Napu-

između

vog puta u lja i italijanskog juga, isto kao i u prvom slučaju ograničena period,

na Kratak vremenski

kolebanja Larboovog junaka nisu ioliko jedinstvena kao u prvoj noveli. Prepliće se 5 njima mnoštvo tema i varijaali osnovni

cija posve grugog smera,

se ipak sve svodi na I čovek instink-

samoću

čoveka i žene, Se svesno, ili možda tivno, opredeljuje za koja mu obećava slobodu, ne smogavši dovoljno odlučnosti da oživotvori svoj San. Larbo ne zalazi u šire Sociološko fundiranje svojih ličnosti, ostavljajući ih u estetiziranom mikrosvetu u kome Se kreću njihove težnje i preokupacije. Đominantna je psihološka Rkomponenta, ali piščeva invencija ipak nadvladava granice šablona koji su pri Dpisanju usvojeni. Čini se, zato, da bi Se đanas atmosfera ovih Larboovih novela najlakše definisala poređenjem sa filmovima Mikelanđela Antonionija. Iscrpan i dokumentovan DpO-

govor napisao jc Ivo Hergešičć. (I.S.)

odnos

BRICH PRIMED

ERIH PFRID, pisac romana „Vojnik i devojka“, iako dje J938. godine emigrirao u Englesku, gde i sada živi, nije prestao da i dalje piše na svom maternjem jeziku, nemačkom. „Njegova poslednja knjiga je roman: dva bića, između Mojih je izgleđalo da se isprečuju Sve mogućne prepreke, najednom se nalaze SI-

·'Iovito bačena jedno drugom u

susret — i to tako snažno da između njih dolazi do trajne veze. Ceo zaplet mogućno je rezimirati u jednoj „rečenici. dedđan vojnik provodi noć 5 jednom devojkom, Koja, budući osuđena Kao mnadzornica logora u Belzenu, mora sutra đa umre: ovo menja sve. Vojnik je pripadnik američkih inaga u Nemačkoj, a uz to die ı sam Nemac Jevrejin, Koji sao „priviđenje vuče oružje po ruševinama svoje zemlje« Ova činjenića đaje već ionako

jeđinstvenoj situaciji u Knjizi.

jednu novu dimenziju. Jer, u toku jedne noći vojnik će od mržnje preći na ljubav. Na koji način dđolazi do ovc promene saznajemo Kroz mekolito pesama ufWanih u tekst romana, u kojima vojnik-pešnik, povremeni pisac, dolazi do Za-

Kin soldat und em madehen

ključka da devojka, iako nije „nevina, prestaje da bude KkrIva“. Mrid na svoj originalan način pokazuje kako je i sama devojka bila izdana. Nju je izdalo samo vreme u kome je Živela, njeni nrođiteiji 1, najzad, oni koji su Mili preuzeli brigu đa se o njoj staraju i da je preobrate, premda su njene urođene osobine — ta” nanost, stidljivost i ljubav ostale i dalje žive.

Pisac ovim želi da kaže Kkako Smo svi mi krivi, da Dpostoje kolektivne greške i da u društvenom moralu postoji izvesno zajedničko prožimanje bića, te prema tome· niko ne može da pere ruke zbog ODpštih zbivanja, niti da se Dpovlači iz igre. Ovim svojim zaključkom pisac ne Želi da obezbedi sebi pravo da sc Upusti u mrgodna naslađivanja i mazohistička iživljavanja' u Vezi s ljudskom sudbinom, Već, na protiv, pokušava da u Čoveku spasi ono što se još Spasti može, zbog čega i apeluje na ljubav i samilost.

Erih Friđ je u ovom svom najnovijem delu ujedinio nekoliko spisateljskih kvaliteta poctičnost nadarcnog liričara,

BEFIK- BEŠLAGIĆ

| Kalinovik (SREDNJEVJEKOVNI NADZROBNI SPOMENICI BOSNI [ HERCEGOVINE — SVEZAK VII, SARAJEVO 1962)

U IZDANJU Zavoda za zaštitu spomenika kulture Narodne Republike Bosne i Hercegovine u Sarajevu, kao VILX

svezak edicije „Sregnjovjekovni nadgrobni spomenici Bosne i Hercegovine“, izišla

je najnovija knjiga Šefika Bešlagića „Kalinovik“. posad jc Bešlagić objavio nekoliko zapbaženih radova o, bosanskohercegovačkim stećcima. Podaci koje objavljuje u navedcnoj MWnjizi predstavljaju rezullate sistematskog rada na obradi leže pristupačnog područja Treskavice planine i njenih” obronaka, kraja wu kome je Malinovik „administrativno-politički i ekonomski centar. Pošto je, u uvodu, dao istorijsko-geografski okvir Rkalinovičkog Kraja, pisac je detaljnije „opisao nekropole toga predjela koji je podijelio na četiri područja: Zagorje, Treskavicu, Župu i Obalj. Brojno stanje stećaka po 0blicima u naveđenim područjima iznosi: ploča 278, sanduka 839, sljemenaka 49, krstova 4; ukupno 1170. Og ukupnog broja stećaka ukrašeno je Svega I27 primjeraka. Najveći broj ukrasnih motiva je „u vidu

plastične tiordirane vrpce, plastične vrpce sa urezanim Kkoili cikcak-linijama,

sim ili ' o-

bične plastične vrpce“, Drugi ·

dekorativni , motiv je vijugasta linija sa trolistovima. Ostali molivi su: motiv Krsta, motiv stilizovanog Krsta, Krstovi u Rkružnim ijencima, krst-rozeta, „Ssvastika“, polumjesec, sunce i zvijezde, zažm scene lova na jelene i srme, scene kola i turnira, raznoVIsne predstave ljudskih i Životiniskih figura, motivi biline stilizacije, arkada, „ratiničke vještine i viteške opreme itd. U kalinovičkom „Nraju eVvidentirana su 4 natpisa na stećcima koji dosad nisu bili po znati. Od njih su 3 pročitana, dok četvrii još nije rekonstruisan „zbog prevelike istrošcnosti slova“. | Stečci ovoga Kraja, koje su izrađivali od vapnenca majstori različitih kvaliteta i radionica, imaju više zajedničkih likovnih osobina sa stećcima Hercegovine nego sa stećcima Bosne. Na osnovu svojih proučavanja i upoređivanja reljefnih motiva u drugim Kkrajevima Bosne i Hercegovine, pisac je Stavio širu hronološku granicu stećaka ovog kraja od početka NIV do kraja XV vijeka. Ilustrovana brojnim crtežima i foto-snimcima, s rezimeom na francuskom jeziku, ova će Bešlagićeva knjiga doprinijeti kompletiranju naučne građe o stećcima Bosne i Hercegovine koju je đosad objavilo nekoliko naših naučnih radnika i 74 ioju vlađa interesovanje i iz van granica naše zemlje. (H. Ć.)

KRARLO EBEMILIO GADA

Ta gadna zbrka u ulici Merulana

Naš čitalac koji ima nešto razvijeniji interes za savremenu italijansku prozu nije, izvesno, neupućen u delo Karla Emilija Gade, jednog od najreprezentativnijih pripoveđača talijanskog realizma s početka ovoga veka. Međutim, dok se ne možemo požaliti da smo oskudni u prevodima iz opusa Čezare Pavezea, Frančeska Jovinea, Alda Palaceskog i još nekolicine drugih talijanskih prozaika, slobodno se može reći da je delo Karla RKimilija Gađe ostalo gotovo nepoznato, Objavljivanjem romana „Ta gadna zbrka u ulici Merulana* na ovoj način se popunjava jedna znatna praznina u našoj prevodnoj litera-

VERLAG, 1962.

GLAASSEN Hamburg,

esejističku brzu prodornost u srž materije i smisao za konstrukciju „mođernog romanopisca, što će reći da nije pokušao da svoj roman sazda na načelima trađicionalno „vezanim za ovaj književni rod. Pripoveđač u romanu je čovek koji je poznavao vojnika i 5sada nam iznosi na čitanje dosije koji sadrži sve činjenice u vezi sa ovim; on nam prezeniira i rukopise, kao i Dpecsme vojnikove, prateći sve Ovo svojim komentarima. Erih Friđ pokušava više da nas Ubedi negoli đa nas đdirme SVOjim romanom, više đa mam objasni, kako bismo shvatili, negoli đa nas zabavi pripovcdanjem. On izvesno oseća i misli da sama „radnja“ i određene posledice proizlaze iz niega samog, i zbog ovoga Ovaj roman nosi izrazito iskren pečat čoveka koji pokušava da shvati i razume probleme često i s onu stranu granice razumevanija, Jer, ovo treba doOdati, Erih T'riđ je pisac izrazito levičarski nastrojen, uz to Jevrejin Nemac, koji bi imao puno razloga da odbije bilo RWakvo razumevanje za zbivanja u nacističkoj. Nemačkoj, (A. 5,)

'đina proza

turi sa talijanskog jezika. Zato ovo „Zorino“ izdanje u pre vodu CČirila Petešića ne može a da ne pobudi jedan ozbiljni iniere?.

Wa ovom romanu Gada je radio skoro dve decenije i o” stvario je jednu uistinu vanredno plastičnu sliku drama tičnog perioda italijanske is» torije kađa se italijanski narod suočio sa pojavom fašizma. U izvesnom smislu ovo sasvim nekonvencionalno delo nalazi se na granici socijalno-

VINJETE NA 8. I 9. STRANI IZRADILA NADEŽDA PRVULOVIĆ psihološke drame, 5 jedne strane, dok je, s druge strane, tnventivan Kriminalni roman a istovremeno i suptilno niJansiranje manifestacija jedne ljubavi i intenzivnosti njene erotike. Mnogo jc toga što u ovom Gađinom romanu čita" oca uzbuđuje svojom snažnom ekspresijom i bez obzira na duboke razlike koje su evidepntne, ova proza podseća na Malaparteov „roman „Koža“, Jedno od naiboljih dcla savrcmene talijanske proze. Možda pre svega zbog toga Što Ga» čitaocu sugerira smrad jednog društva u nizu manifestacija njegovog raspa> dania na moralnom planu. Ga da lapidđdarnom, jasnom i nepo* srednom frazom u ovom SVO«* me delu obračunava se nc 5a* mo 5a nizom fenomena Socijalnog zla, već i sa fašizmom kao političkom reprezentacijom Jednog antihumanog životnog stava, Istorija u svojim kon» timuitetima, reminiscencije na prošlost, strasna erotika i Uumorstva, nasilje i moralnog lekompozicija, sve to u svom romanu Emilia Gade ključa da

svoje pune, intenzivne i jarke

svetlosti. i

Zato ova u istinu uzbudljiva knjiga može đa se očekuje đa će naći i svoje mesto u raznovrsnim ~ „interesovanjima naših čitalaca. (B. PJ

(4444444444444444444444444444444444444.

PREDRAG PROTIĆ, IVAN ŠOP,

PIŠU: BRANKO PEBIĆ,

HAJRUDIN ĆURIĆ I ALEK-S ~

SANDAR V. STEFANOVIĆ.

PP}P}PP?bPP}PP??P}}}})}}}}}}}}}}}}