Književne novine

Kraničević i Dosiojevski

ĐPOLAZEĆI od toga da je Dostojevski bio jedan od omiljenih pisaca S. S. Kranjčevića, Josip MBadalić nastoji da pronađe veze između pogleda na svet velikog ruskog vomansijera i pogleda na svet velikog hrvatskog pesnika. On je uspeo da pokaže sličnosti i razlike u njihovom filosofskom stavu, kao i da ispita veličinu i obim uticaja koji je tektira Dostojevskog imala na Mwranječevića, Ono što je njima zajedničko, to je „titanizam“, Kranjčević je sklon da usvoji gledište Ivana Karamazova o ciklusima vremena, sliČčnosti između ideja u „Zadnjem Adamu“ i „Braći Karamazovima“ su evidentne. Zanimljivo je i prikazivanje lika Raskoljnikova u jednoj Kranjčevićevoj pesmi; posle revolucije od 1905. godđine KranjčČević u Mmaskolinikovu vidi simbol pobunjene Rusije, a u babi zelenašici, koju je Raskoljnikov ubio, staru, pokva-– renu Rusiju, koja umire pod uđarcima revolucije.

Ima, međutim, nešto po čemu se Kranjčević i Dostojevski se izjašnjava za pasivnu smirenost, za pomirenje sa zlom kao nečim što je u prirodi ovoga sveta; Kraničević se zalaže za odlučno suprotstavljanje zlu i za njegovo konačno ukiđanje.

Badalić određuje stepen uticaja Dostojevskog na Kranjc čevića: „Oni su (ti uticaji P. P-ć) samo iđejne pobude smisaonog vrela velikog ruskog mislioca, a koje je pobude naš veliki pjesnik samostalnom sublimacijom oblikovao u velika umjetnička ostvarenja“.

Među bolje priloge ovoga broja iđu eseji Iva Vidđdana „Načela anglosaksonske knji-

ževne Kritike“ i Sonie Bićanić „Složenost historičkog pristupa“. Po masi zanimljivog materijala, koji saopštava, može da privuče pažnju i pregled novije literature o teoriji stiha Svetozara Petrovića.

(P. P-ć)

IA Pale e Oc 0) 0

Mlađa bugarska poezija privukla je u poslednje vreme pažnju javnosti smelim nastojanjima da prevaziđe sve Ono što se smatralo konačnim dostignućem i da otvori put ka stalnom usavršavanju poezije. ujoj se odupirala (i još uvek se odupire) jedan manji deo „preostalih“. dogmatičara za koje je poezija bila i ostala pitanje zanata, to jest proiz-

_ vodnja i montaža zapamćenih

fašlila prava eksperimenala

(Plamen), koji izdaje Savez bugarskih pisaca, organizovao je nedavno razgovor sa istaknutim

CASOPIS „PLAMAK“

mlađim „pesnicima na temu „Jedna generacija o sebi i po-

xziji"*, o novim pojavama i ;ežnjama mlade bugarske po»dije. U napomeni kojom je 'edakcija popratila ovaj razgovor mogu se naći mnoge misli koje pokazuju kakve su i1anašnje tendencije razvitka »ugarske poezije. „Iz borbe mišljenja i eksperimenta rađa se istina, tamo se nalazi pravi put... Svaka forma ima pravo na postojanje, svaki eksperiment mora naći opravdanje kad je, naravno, i jedno i drugo uslovljeno novim sadržajem i Mad nosi stvaralačku uznemirenost pisca, kad je sve ovo poniklo iz velikih ideja vremena“. Instistirajući na tome da je neophodan nov odnos prema čoveku, ređakcija kaže: „Novi junak života nije zbir apstraktnih Kvaliteta, niti čovek koji sa ushićenim osmenom polazi u borbu s teškoćama i prima sa entuzijazmom cvakojaka naređenja...“

Tako su učesnici razgovora govorili o opštim načelima pusa današnje bugarske poezije, » besmislenosti „diskusije na temu „Kklasicizam-–modernizam“ koja preti đa se umeša u OZ»iljne razgovore o poeziji (o tome je govorio naibolji mladi iričar savremene sentimentalne struje Damjan P. Damjanov), o nesavremenosti savremenog „narodnjaštva“ u poeziji (Ljubomir Levčev: „Za savremene mnarodnjake tradicija se svodi na fetišiziranje izvesnih aarhaizama. Za njih se narodni duh nalazi u čakširama i gajdama“), glavne teme razgovora bile su: šta ie sputavalo 1 sputava bugarsku poeziju i šta je to budućnost poezije.

LE PIGARO LITTERAIRE

lid i Klodel u naše Vreme

KAD BI SE. POKUŠALA dati slika savremene „francuskc književnosti prema generacijama — piše Rober Kanter, istaknuti francuski csejist u jednom od poslednjih projeva ovog lista — otkrile bi se, kao u svakoj epohi, tri još uvek aktivne generacije: pisci rođeni oko 1880 (Fransoa Morijak, Žil Romen, Andre Moroa, SenDžon Pers), oko 1900 (Andre Malro, Andre Breton, Luj Avagon Žak Prever, Natali Sarot, Rejmon Keno, Žan-Pol Sart) i oko 1920. (Margerit DiYa, Iv Bonfoa, Mišel Bitor, Alen Rob-Grije itd). Prethodmica generacije rođene 1940, već je tu (Fransoaz Sagan, Filip Soler). Peta generacija vitalna je samo svojim delom. To su pisci rođeni između 1060. i 1880. godine (Romen Wolan, Pol Klodel, Andre Žid, Pol Valeri, Marsel Prust). Za mnoge od ovih ne bi se reklo da su mrtvi, jer je njihova prisutnost u savremenom francuskom kulturnom životu više nege primetna.

Ako bi čovek želeo da Dotraži vezu između dva pisca, vezu kakva je, na primer, poetojala između Tena i Renana, mogao bi da pomene Žida i Klođela. Dve knjige o njima dvojici, koje su se nedavmo pojavile, nagone na razmi

wiše boji svoiom verom,

šljanje o njihovim ličnostima, o njihovim životima, utoliko paralelnijim ukoliko su više divergenini: dok je Žid razmišljao uvek o sebi, „Klodel je nastojao da bude vođa savesti. Svi umetnici, u svim generacijama, pokušavaju da odgo vore na jedno isto pitanje: šta je istina? Kako da se uspostavi odnos između stvarno= sti prirodđe i stvarnosti umetnosti? Kako postaviti pitanje i kako na njega odgovoriti u iome je sva razlika između jednog i drugog umetnika. Oko 1890. godine, kad su Žil i Klodel počeli da stvaraju i da posećuju salon Stefana Malarmea, ne susrevši se u njemu sve do 1905. godine, pitanje „šta je istina“ postavljalo se na simbolistički i naturalistički način. Zola, koji je rođen iz iđeologije 'Ten-Roden, smatrao je da je umetnost neka vrsta nauke i snažno se oslanjao na prirodu. Pesnici simbolisti, s druge strane, tvrdili su da pisanje nije isto što i opisivanje, da je umetnost nešto mnogo više nego priroda. Židđ i Klodel bili su u to wreme mnogo bliži Malarmeu nego Zoli. I njihova rana i njihova docnija dela imala su isto to obeležje. Dok je Žid činio napore da povrati veru u prirodu, Klodel se starao da povrati prirođu u veru. Dok je MKlodel imao jednu kobnu maniju da se vraća na SVOja ranija dela i da ih sve Žžid se, obrnuio, sve više ukopavao u svoju „ne-veru“. Ne samo da nije popravljao svoja dela, nego je sve više razgolićavao svoje stanje duha... Tako su se Žia ı Klode1 potpuno udaljili jedan od drugog.

Sveukupno gledano, danas se Klodelovo delo cdržava talasom katoličke piete, oslanja juči se na tradicionalnu filosofiju, na tomizam. Delo Anare Žida,s druge strane, ostaje kao udvostručeni izraz u njegovom dnevniku i u Nnjegovom romanu, kao osobeni izraz jednog neobičnog i bogatog duha, bogatog gotovo wao duh Montenja i Rusoa. 1 Zid i Klodel razumeli su istinu i služili joj, ali na razae načine. Voleli su je, ipgšKk, iznad svega. (N. T.J

stereotipa „entuzijazma“. Njima se obratio istaknuti pesnik savremenog izraza Konstantin Pavlov. Ulazeći u diskusiju sa anonimnim, estetski i politički „gipkim“ dogmatičarem, pesnik kaže: „Ti si bio onaj koji je dosad imenom „narod“ nazivao fariseje... Najviše si se zalagao za građansku patetiku, za političku liriku, a u praksi si menjao patetiku s patetičnim rečima... Objasnio

bih ti šta je to građanska pa-

\

tetika, ali tebi nikad nije bilo do istine. Sada je tvoja estetska platforma „borba protiv dekadencije u ime zdrave tradicije“. A, u stvari, želiš da borbu za novo, Za savremenost u umetnosti i društvenom životu, Kkvalifikuješ kao lekađenciju...“

O budućnosti poezije intereantna uopštavanja dao je Ste'an Canev, jedan od najpoznaijin eksperimentatora i boraza za intelektualnu poeziju u 3ugarskoj: „Ja sam stupio ednom mnogom u današnjicu, irugom — u buđućnost, a ne a prošlost, i zato me više privlače verovatne stvari, nikaso ne one koje su postojale... Novo u umetnosti ie kretanje xd realnog ka želji. U prvoj atapı ovog kretanja ka svetloj tački preovlađuje „samopožrtvovana emocionalnost, aktivan san. Kađ ova tačka bude jostignuta, doći će i do njenog saznavanja. Tu su temelji našeg intelektualizma... Kad sc čovečanstvo oslobodi materijainih briga, nastupiće vreme proveravanja ljudskih vrednosti. Tada će početi i čišćenje misaonih i emocionalnih kategorija. Predmet buduće umetnosti biće cilj i smisao ljudskog postojanja. Tada će umetnost podsećati na umetnost starih Grka, ali bez fatuma. Misao će zameniti fatum. Govorim o umetnosti budućnosti, ali ona se rađa danas. Jer, ako postoje dva čoveka na planeti kojima je takva umetnost potrebna — ona će se svakako pojaviti...“ (G.S.)

|b EI

“

Dobra ili loša vremena Za pisca

U OVOGODIŠNJEM ·prvom broju ovog austrijskog književ nog časopisa Volfgang Kraus se pita da li su vremena dobra ili loša za pisce u Austriji i nadovezuje da je izđavačka produkcija postepeno dostigla maksimum koji se teško može prevazići. „Literatura je skoro za svakog postala po sebi razumljiv rekvizit slobodnoga vremena. Ne malu ulogu su u ovome odigrala i džepna izdanja. Ali s ovom enormnom potrebom za MKnjigama pojavljuje se istovremeno i problem Izražen u pitanjima: kako zapravo izgleda Život literature? da li ovom snažno naraslom interesovanju odgovara stvaralački rađ autora, bogat sadržinom i kvalitetom? da li visokoturažne štamparske mašine imaju na raspolaganju zadovoljavaiuću dopunu u TOmanima? jednom reči — kako stoji stvar s piscima?

Ako se pregleđa spisak niza najznačajnijih pisaca, onđa se mora priznati — veli Kraus đa stanje nije baš najbolje u odnosu na stvaralačku snagu ı mnogostrulkost. Baš sad, kad izđavači imaju dosađ ~ jedinstvenu potrebu za produktivnom literaturom, baš sađ se ne stvara dđovolino. Ima nesumnjivo podosta značajnih ličnosti, nekoliko profiliranih dela, mlađih talenata koji obećavaju. ali bi se ipak teško moglo naći takvo obilje stvaralačkih rezultata kakvo je bilo u vreme naturalizma ili ekspreslonizma. Autori koji

bi došli u ozbir za štampanje srazmerno su retki, a i ti su više uzdržljivi u svome stvaralaštvu. Ko je kriv za ovakvo stanje? — pita se Krauss.

Za Kkrivcima je tragano na najrazličitijim stranama. Izdavači, koji su tražili bestselere i senzacije, a ne literaturu. rilm, radio, televizija, koji su pisce odmamili ođ literature. YT uopšte cela komercijalizova– na era.

Međutim srž problema — po Krausu — izgleda da je u duhovnom području. „Analiziranjem poslednje dve decenije ustanoviće se da je jedva Kkojoj stvari ostao sačuvan kontinuitet. Mlazniaci su geografiju u dimenzijama izmenili. Pritisak jeđnog dugmeta, kojim će možda dirigovati elektronski mozak, može začas đa uništi liudski život na našoi planeti. Čovečanstvo je podcljeno i, mađa se zemlja može obleteti za nekoliko časova, mnogima je onemogućeno da pešice rekorače jednu određenu liniju. Sve što se na oObema hemisferama odigrava, sve se to istovremeno odražava i na seizmografu koji pisac nosi u sebi. Zar je onda čudo što taj seizmograf ili zataji ili ludo poigrava?

Sa filmom, rađiiom i televizijom nisu se pojavili samo novi novčani izvori, nego i pra va sredstva stvaralačkog saopštvavanja, za čije Korišćenje je potrebna više zanatska energija, nego li pisanie, čitanje ili reč ostvarena na Dpozornici. Ovi problemi pritiskuju stvaralački centar piščev ! okružuju njegovu fantaziiu. Zato ne ireba prebacivati piscima koji se ozbiljno muče sa materijalom današnjeg vremena i ne mogu da ga savladaju, ukazujući na njihove prethodnike koji su tome više uspeha imali. Današnjim piscima je teže nego bilo kojima iz ranijih epoha — završava Kraus.

(A. P,)

plamen

Kuliurna saradmija socijalističkih zemalia

U PEBROARSKOM BROJU“

češkog Književnog časopisa „Plamen“ objavljeni su odgovori učesnika ankete posvećene problemu kulturne saradnje socijalističkih zemalja. U

odgovorima učesnika, kulturnih radnika iz SSSR, Bugar-– ske, Čehoslovačke, istočne Nemačke i Poljske, došla je

do izraza težnja đa se ova saradnja pojača i postavi na nove temelje, pošto ma kulturnom polju nije dostigla onaj stepen koji karakteriše ekonomski i politički život.

LETTERATURE MODERNE

Savremeni italijanski romam

OLGA LOBMARDI, u svojoj studiji, interesuje se naročito za lingvistička traganja, u savremenoj italijanskoj književnosti. Počinje s posleratnim periođom kada je deviza pisaca bila „obratiti se realnosti stimulišući je da sama pruži motive svih inspiracija“ a njihova plemenita iluzija želja da kulturu, a pre svega književnost, podignu na pijedestal opšteg javnog mnjenja, autoritativnog i neposrednog savetođavca i tumača događaja, dakle da je učine odlučujućim faktorom socijalnog progresa. Ali se pokazalo da je tadašnji književni jezik nemoSan da ispuni i mnogo manje zadatke, jer je u periođu izneđu dva rata postao sterilan i nesposoban za svaku komuaikaciju. Pokazalo se da „vratanie realnosti“ nije baš tako ednostavno „kako možđa u prvi mah izgleda. MBlio Vito*ini je pisao: „Dva su načina vraćanja realnosti“, jedan koil otkriva novi aspekt sveta . koji pozdrazumeva da umetftaička predstava tog novog aspekta mora biti po formi nova, i drugi koji preuzima i razvija ili prosto prerađuje jedan već poznati aspekt, već osvojien za literaturu“. Slavni Wrtear Bo je pisao: „Moramo

ma nas ne zbune dogaWit moramo u svome delu voditi borbu sa vremenom i savladati ga, jer vreme nije

svaki događaj, svaka prva prilika, nije gungula strasti ni igra polemika, nego nešto mnogo dublje i važnije, senzibilna pozornica istine...“ "Treba ići u unutrašnju logiku fenomena ako se Želi predstaviti njihov pravi karakter, čak i onih koje smatramo negativnim, „dovesti lu logiku do mjenih poslednjih konsekvenci, doživeti negativno i u njegovom hecojskom stepenu“ (Italo Kalvino). A za to je bilo potrebno osposobiti jezik. Iskrena borba za realizam posleratnih godiaa nosila je u svom krilu .jednu parazitsku biljku koja ie rađala samo sterilnu „reprodukciju stvarnosti, samo dokument, ne interpretaciju. Uslov za jedno ozbiljno obraćanje realnosti bio je da se ponovo pronađe jezik, jezik za svakog pojeđinog pisca, i jezik čitave književnosti. Olga T,ombardi smatra da je u tom nastojanju „majviše uspeha imao Pratolini, ali da je imao i najviše uslova đa uspe. Ne-

ponovljiva inspiracija kojom je on, u „Hronici o siromašŠnim „ljubavnicima“, učinio

svojim opšte afekte i stanja vezana za ljudsku sudbinu, ima za svoj izraz da zahvali činjenici što je Pratolini poreklom iz Pirence i iz naroda, ujedinjujući tako najviša nasleđa italijanske kulture i jezika, sa majsvežijim izvorima. Skoro isto se može reći i o načinu na koji su pisana novija dela Moravijina, naročito „Rimske priče“, „Rimljanka“ i „Čočara«. Manje ili više uspeha u nastojanju da osveže i ožive književni jezik imali su Rea, Testori i Arbazino. Poseban put izabrali su Gada i Pjer Paolo Pazolini, koji su se odlučili za ponovno obraćanje dijalekitu. (T.K.)

Većina učesnika ankete izjasnila se za direktne kontakte i slobodnu razmenu mišljenja. Po mišljenju bugarskog pesnika Veselina Hančeva prevaziđeno je tragično i mučno doba kada su postajale samo dve boje — crna i bela, kada se osećao strah od dodira s kulturama drugog sveta, različitog od socijalističkog. Ali strah, smatra Hančev, nikad nije doneo dobre rezultate.

Ceški Književnik Norbert Prid podvukao je da se OSVcC= dočio da češku književnost u SSSR-u najbolje predstavljaju Hašek i Capek. Oni su našli put do srca sovjetskih čitalaca bez oficijelnog posredđova– nja. Njihova popularnost, medđutim, nije uticala na Ruse da pomisle da je svaki Čeh hašekovski anarhist ili čapekovski pragmatičar.

Istočnonemački književnik Voligang Joho zalaže se za razmenu delegacija po žanrovima i predlaže manje poseta fabrikama i istorijskim ili umetničkim „znamenitostima, a više međusobnih susreta pisaca. Dato je mnoštvo drugih predloga: da se pokrene Kknjiževni časopis koji bi izlazio na svim jezicima zemalja SOozijalističkog tabora (Visilij Aksjonov), da se organizuje Testival pesnika i pokrenc festivalski časopis itd. Najnezadovoljniji učesnik ove ankete bio je poznati poljski filmski režiser Ježi Kavalerovič. On je izrazio žaljenje što se u socijalističkim zemijama ne prikazuje veliki broj poljskih veoma vrednih filmova zbog njihovog polemičkog karaktera. Kavalerovič smatra da filmsku umetnost mora da karakteriše polemičnost i đa je pitka sa šematskim ocenjivanjem prvorazredna dužnost kulturnih radnika. Brigu o razmeni filmova vode anonimne ustanove ı anonimni ljudi, koji obično ono što gledaju dobro ne razumeju. Autor i gledalac su ostajali po strani jer su zavisili od ukusa cenzora. Diskusije o filmovima odvijale su se u zatvorenim krugovima. Reditelji, međutim, snimaju filmove ne za nekoliko svojih prijatelja ill za Odabrani krug ljiuđi koji je Dozvan na „posebnu predstavu“, nego za široke slojeve publike. Dosađašnja praksa doprimela je da poljski filmovi u najbliže zemlje dospevaju s Velikim zakašnjenjem, ondđa kad već izgube svoju polemičku Oštricu. S druge strane to dovodi do paracoksalne situacije da je poljski film lepše primljen u Zapadnoj Bvropi nego u zemljama koje su 5 Poljskom tesno povezane i politički, i ekonomski, i kulturno. Problem je u tome, zaključuje 'Kavalerovič, đa umetnost Uuzmu u ruke sarai umetnici. (B. RJ)

PREVEDEN

Kurt MA4UC

Govor boja

U ROMANU Čovek.bez svojstava (Der Mann ohne Migen= schaften), koji obeležava “duhovni zbir cele jedne epohe; Robert Muzil daje u pripoveđačkom ruhu kritički prikaz umetničkih tendencija pesničkog ekspresionizma i govori o tome kako se posle 1910. godine u umetnosti podleglo dražima najjednostavnijih konstruktivnih elemenata i da je tajnama vidljivog sveta dozvoljeno da odjeknu — jer je 1Izgovorena neka vrsta optičke azbuke u kojoj je crno postalo boja a famnocrveno dobilo značaj boje duše. Hemija veči, o kojoj Muazil govori istim povodom, upućuje na Remboovu Alhemiju reči (Alchimie du verbe). U stvari, ova ekspresivna metaforika boje, koju su Hajm i Trakl oko 1910. godine razvili u izvesnoj meri iz Remboovog govora boja, a Muzil je ironično naziva „optičkom azbukom“, postala Je uzor za ekspresionističku liriku posle Hajma i Trakla, a u neku ruku je i ozakonjena. Upadljivo često se u ovoj lirici određene boje ponavljaju u istom značenju koje im je ta metaforika pozajmila. I lirici i metaforici je zajednička ta. pomena vredna uloga koju oznake boja igraju uopšte, a naročito u metaforičkoj primeni. A zajednička im je i dalekosežna tendencija da se karakteru boja da negativno zna= čenje. Pri tome, ne mora uvek da bude u pitanju neposredna zavisnost, ali opseg ekspresšsivnog govora boja izgleda paradigmatički unapred obeležen bojno-metaforičkim principima uobličavanja Hajma i Trakla, i jedva da se proširuje značajnim „novim mometima, već bi se pre moglo reći da se sužava. Tako u pesmama Jakoby van Hodisa (van Hoddis), koje su se pojavile sabrane 1918. godine, ali su nastale skoro istovremeno s prvim Hajmovim zbirkama, crna, crvena i žuta boja poprimaju isto značenje negativnog karaktera koje im je svojstveno i kodđ Hajma i kod Trakla.

U van Hođisovoj pesmi svaka pojedina boja ima hne= gativan karakter: plavo-zelena — karakter otuđenja, mraka u kome se predmetna stvarnost pretvara poput sna u halucinaciju; crvena — karakter izrazite pretnje, sile (sirovi pancir), zla (satanine vojske); žuta — karakter stravične sablasti (oči avetinjskih konja); a i ružičasta, koja je kod Trakla još sasvim pozitivna, a kod Hajma metaforičkom negacijom samo indirektno zahvaćena, ovde je poprimila karakter odbijanja i mučenja.

Dok se pesme iz najvažnije knjige lirike EKrnsta Štadlera Polazak (Der Aufbruch, 1914) u svojim traganjima za novom formom izraza, u metričko-ritmičkom i motivskom a i sadržajnom smislu, shvatanju kao ekspresionističke, one pokazuju samo poneka nastojanja ka ekspresivnoj metaforici boja, onakvoj kakvu su razvili Hajm i Traki. Štadlerov govor boja još je pretežno impresionistički, oznake boja kod njega imaju ponajčešće još deskriptivnu funkciju, koja tu i tamo prelazi u simbolističku, kao na primer u slikama „mir plav kao bajka“, „plavkasto ozareno dečačvo neboć, „zlatni brežuljci“, „naviruća zlatna udoljica“, „zlatna zemlja snova“ i dr. Naklonost ka afektivnoj ulozi reči-boje u ekspresivnom smislu, naročito kad je u pitanju metaforička tendencija koja karakter boje vuče u negativni smisao, nalazi se ponajviše u upotrebi sive i crne boje kod Štadlera. Što se tiče, pre svega, sive boje, treba naglasiti da ova boja ima izrazito negativno značenje već u lirici Hajma i "Trakla. Samo po sebi to nije ništa neobično, jer sivo ima negativan mefaforički smisao i u običnoj govornoj upotrebi i u jezičkim obrtima, kao što su: „siva svakidašnjica“, „siva teorija“, „slikati sivo u sivom“ td. Ali, dok se siva boja sreće u impresionističkoj i simbolističkoj lirici i kao oznaka pozitivnog karaktera — „meko sivo /Od brezovine i šimšira“, kod Štefana Georga, pa i kod Hajma još sporadižno, kao srebrno-sivo, „Srebrni veo tanak i drhtavo siv“ — dotle je njenoj metaforičkoj upotrebi u ekspresionističkoj lirici dat negativan karakter sa značenjem pustog i tupog, što sivo ima već i u opštoj govornoj upotrebi, a što se pojačava do značenja nečeg što guši, odbija, što je strašno do raspadanja i samrtne praznine: „sivi zraci“, „dužina Sivih časova“, „sivo jatno neizvesnih slika“, “sivi mesec“, pepeljastosivo čelo“, „sive pesme“, „sivi smeh“ — kod Hajma, „Sivi vetar“, „sivi mesec“, „u sivoj noći“, „siva sparina“, „Sivo se kali nebo“, „sivo kameno ćutanje“, „sivi lik straha“, „sivkast kostur smrti“ itd. -—— kod Trakla. U ovakvim spojevima siva boja predstavlja isto tako „otrežnjujuće“ okretanje od varljivog i lažnog sveta pojava, „od varke boje“,

smisla,

Primljene

„Olupine na Sarajevo

Wladan Desnica: suncu“; „Svjetlost“, 1962.

Cedomir Minderović; „Potonula džunka“; „Bagdala“, Kruše” vac 1963.

Magđa Isano5: „Zemlja svetlo-

Mišel Leris: „Doba zrelosti“; preveo Nikola Trajković; „No“ lit“, Beograd 1963.

\Vsevolod Mvanov: „Plavi pesakć“; prevela Lola Vlatković; „Nolit“, Beograd 1962.

Jevgenij Zamjatin: „Sever“; de š : prevela Mira Malić; „Nolit“, SON DRCVEIR PLOT sa Beograd 1963. „Bagdđala“, Rruševač 1963.

Zvonko Romarica: „Grobovi Sen-Džon „Pers: „Morekazi/: bez sjena“; „Lykos“, Zagreb preveo Borislav Rađović; „Pro- uiggz, ooo aa i

sveta“, Beograd 1963.

Staja Stajić: „Dva miliona minuta do slobode“; „Prosveta“, Beograd 1963.

Dragan Simić: „Drino vodo"; „Prosveta“, Beograd 1963.

Zak Lanzman: „Amuerički štakor“; preveo Vladđimir Brodniak; „Zora“, Zagreb 1962. Ignac Koprivec: „Kuća pod Vrhom“; „Zora“, Zagreb 1962. "Tomas Hardi: „Neslavni Džud“; preveo Berislav Grgić; „Zora“, Zagreb 1963.' Bogdan «Stopar: „Zora“, Zagreb 1963.

Milan Rađojević: „Vučica majka“; Radnički univerzitet, Svo” tozarevo 1063.

„Narkoza“;

KNJIŽEVNE NOVINB

BN