Književne novine

Preveo Dragoljub S. Ign ljdtoviš

romana

Moderni romansijeri nisu samo ubeđeni da je „Ja“ odvratno, oni, štaviše, misle da je „On“ nepristojno. Reči: „On otvori vrata i uđe“, znači još i egzibicionizam, Ko je taj „Ja“ koji se usuđuje da kaže „On“? Ako „Ja“ kažem: On uđe, time vršim pritisak na samostalnost svojih ličnosti i tromo intervenišem, time vezujem svoju slobodu, hvalisavo se pokazujem, jednom rečju — kvarim igru.

Ali ako je autor prevashodno čovek, njegova prisutnost je, zahvaljujući izvesnim predostrožnostima, onako isto pritajena, kao što je pritajena prisutnost Grčke duž Korintskog kanala. :

* * *

Treba imtai mnogo genija pa biti nekažnjivo dug. Ali treba biti vrlo obdaren pa biti efikasno kratak. Romansijer-reka odjednom otkriva sve adute u svojoj igri. Život je besumnje kratak, ali kako je vreme dugo, dolazi se do jeftine iluzije o životu i do osećanja vremena koje tobož pretpostavlja nagomilavanje, slaganje, uzastopnost sitnih detalja, pretpostavlja vrata koja se otvaraju i zatvaraju, dijaloge koji zanose važnošću i anegdotičnošću, dijaloge esencijalne i rastuće. dijaloge sve-tečne u ovom proticanju u kojem se ne može dvaput okupati (na sreću). A zatim, čitanje dugog, tromog romana odvođi onoga ko mu se pređao u neku vrstu uljuljkane pasivnosti. Trpi se ritam: sporog valcera i uspavljujućeg ljuljuškanja, drema se, kao za vreme teškog varenja. Hiljade strana romana Prohujalo sa vihorom iznuravaju nas, habaju, ako tako može da se kaže,

Ima međutim, dugih i debelih knjiga koje su kratke, čije se prostranstvo oslobađa dužinom. Balzak je retko dug. Stendal to nije nikada. Tolstoj i Prust, koji ne umeju da se stegnu, još manje su otegnuti.

Nema ničega divnijeg od dela velikih dimenzija koja nisu velike mašinerije. Osim, možda, vrlo kratkih dela čija kratkoća nikad ne dozvoljava osećanje suvog i praznog, čija se sažetost suzpila polako i dugo, dela koja se, jednom rečju, harmoničnu produžavaju.

Izraziti mnogo na malo strana zahteva veliku uglađenost. Uglađenost i umetničko delo ovde su u zajednici da bi, i jedno i drugo, omogućili ekonomiju. Istin= ski dobar postupak i zaista dobar stil dovode do ekonomisanja vremenom i snagama.

Potpuno gospodarenje teži prikupljanju.

Veliki roman uvek je beznadežna skica Poslednjeg suda. Ali romansijer ne može staviti sa svoje desne strane pravednike, a sa leve prokletnike. On obustavlja suđenje u onom istom frenufku kad ono biva odlučeno. Ako mu se i vraća, onda je to suđenje bez presude. .

* * *

U umetnosti romana, kao i u društvenim naukama, mnogo je izgubljenog morala i ne manje morala noći. Ako se život, društvo, politika uzmu kao ograđeno polje gde se sustiču dobri i zli, krvnici i žrtve, time se najpre pojave jako simplifikuju, a zatim se čine nerešivim. Uostalom, rešenja koja se propisuju biće iluzorna: apelovaće se na vrlinu protiv zla, na milosrđe protiv eksplo= atacije, na dobru volju protiv zlih namera.

Suprotna krajnost, to jest potpuno odbijanje da se ponese etički sud, da se na viši stupanj podignu moralne vređnosti, isto je tako opasna. Onda se akcije, društveni sistemi, politički metođi prosuđuju isključivo po njihovoj efikasnosti, i nema onda ni jednog razloga za izbor između ovog i onog, ni jednog motiva za opređeljenje po srcu,

Ima u životu, u istoriji, i zlih ljudi i eksploatatora i izdajnika. Ali njihova zloba ne podnosi računa za sve.

Bilo bi možda bezumno reći da su svi dugi romani međiokritetski. Ali je razumno istaći da su gotovo svi mediokritetski romani vrlo dugi. Industrijalci bestselera znaju. vrlo dobro da njihov fabrički proizvođ ne sme imati manje od četiri stotine strana. To nije samo zato što publika hoće „toliko da ima za svoje pare“. Razvučenost:olakšava rad pripovedaču i podržava iluzije čitalaca. Teško je naći dve duhovitosti i tri replike koje bi odredile ličnost, ali je, naprotiv, lako nagomilati bezbroj detalja i beskrajne razgovore (prazne) koji daju utisak (lažan) da ličnost postoji. Kratak pisac služi se sugestijom. Pisac rđavog romana-reke koristi se potapanjem. On hipnotiše svoje žrtve dugim brojem strana, hvata ih na lepak praznog trajanja svojih priča.

Ova očigledna činjenica ipak ne sprečava kritičare da ozbiljno ponove, uz dobre koncizne knjige, da se o neospornom talentu njihovih autora ne može još suditi, da se, naime, mora sačekati i videti dokaz njihovog nadahnuća, koje će se pak, znati tek ukoliko nešto vrede, to jest tek 'kad budu napisali dve hiljade strana Rata i mira.

* * *

Zabluda je pouzdano verovati da ćemo se probuditi ujutru, i da ima ljudi koji, oko nas, u miru odlaze i dolaze, koji zvone: pismonoša ili mlekar, kafa, hleb, maslac.na stolu; zabluda je verovati da je sve to pravilo. Pravilo je da nema dovoljno za jelo, izuzetak je najesti se. Pravilo je da ima miliona bića koja umiru od gladi, od poplava, od bolesti, od ratova, a izuzetak je zemlja u kojoj ljudi umiru , svojom prirodnom lepom smrću, onom smrću koju su svakako sanjali kao neostvarljivi i dragoceni ideal čim su je lako nazvali: lepom. Pravilo je da postoje zatvorenici koje muče, a izuzetak je svet advokata, svet habeas corpus-a, svet prava po kojem je ceo svet u pravu. Pravilo je užas.

Druga zabluda bila bi, razume Se, tražiti bilo kakvo

prihvatljivo pravilo.

KNJIŽ:EVN:E NOV,LN/E

IZLOG K

IJIGA

RUDI SUPEK

Psiho-sociologija radne akcije

(„MLADOST“, BEOGRAD 1963)

KNJIGA «profesora Supeka „Omlađina na putu bratstva“ predstavjla kod nas prvi 0OZbiljan pokušaj empirijskog istraživanja u oblasti psiho-sociologije akcije, pokušaj, naime, ispitivanja grupne dinamike čije su osnovne jedinice ispitivanja bile omladinske radne brigade (ORB) koje su od 1958. do 1961. godine Uučestvovale na izgradnji Auto-puta „Bratstvo-jeđinstvo“. „Služeći se najsavremenijim istraživačkim metođima i, pokatkad, vrlo složenim tehnikama, koje su ovom poduhvatu imale da obezbede „maksimalnu mogućnu egzaktnost, profesor Supek je učinio niz, veoma interesantnih otkrića koja, pored svog značaja za dalju razrađu teorije o grupnoj dinamici (kritika G. Homansa) i primenu „panel-metode u jednom takvom složenom terenskom istraživanju u Kkakvom do sađa nije bila primenjivana, mogu poslužiti i u · praktične svrhe; ona, naime, sadrži ocenu organizacijskih i drugih mera koje su CR NOJ, glavni štab omladinskih radđnih brigađa (GB ORB), komande naselja i druge odgovorne institucije i ličnosti predđuzimali da bi se Što potpunije ostvarili! ciljevi omlađinskih rađnih akcija koje se u našoj zemlji organizuju: proizvodnja korisnih objekata i „ostvarivanje jeđnog omladinskog i opštedruštvenog iđeala — izgrađnje „socijalizma i bratskih odnosa među našim narođima“. Ovo svoje istraživanje — u kome je, pored profesora Supeka koji je bio nosilac istraživanja, učestvovao i priličan „broj „stuđenata i asistenata sa socioloških i Dpsiholoških grupa ma fakultetima u Beograđu i Zagrebu, kao i saradnika Instituta društvenih nauka u Beograđu— au-

tor je upotpunio i time što je procese interakcije unutar

DRAGUTIN VUJANOVIC

DRAGUTIN VUJANOVIĆ predstavlja se svojom zbirkom „Svjetlost je opaka“ kao jedan od najinteresantnijih crnogor= skih pesnika. On usvaja moderni poetski jezik, načinjen od simbola i razuđenih metaforičnih konstrukcija. Istina, naći ćemo tu i tamo poneki trag trađicionalne naracije, ali zaista vrlo retko. Vujanović dosledno teži stvaranju jedne stilske fakture u kojoj reči zrače vlastitim sjajem, svetlošću koja dolazi iz njihovih neočekivanih i bogatih spregova. Udeo anegdotskog sveden je

na najmanju meru, vrlo je često sasvim odstranjen.

O čemu peva ovaj stišani i nežni pesnik koji je ranije pokazivao mnogo sklonosti ka lirskoj refleksiji? O imtimnmim slutnjama čovekovim, o potrebi da se pronađu izgubljene, skrivene, nepoznate reči koje izražavaju „najdublic „jezgro ljuđskog bića („Nevinost u golemom dahu“); o putovanju u “oblasti neispitanog, u daleke snove, u zamke i čari rizika, kad se gubi tle pod nogama i kađ se pogleđ muti od strepnje

• („Okrećem se“); o besmislu i ništavilu kojic „predstavljaju glavne teme nekih savremenih pesnika ili, bolje rečeno, o tome da se to osećanje jeze pređ haosom i apsurdom mora savladati u ime vere u. čoveka („U maloj noći“); o ratnim užasima koji su ranjavali srce i dušu neizlečivim bolom („Mad mama anđela nije bilo tad“).

Dragutin Vujanović potvrđuje i u svojoj najnovijoj zbirci već i ranije izraženu orijen-

ispitivanih grupa (ORB) Pproučavao u okvirima određenih društvenih celina (omlađinskih naselja, kao i globalnog jugoslovenskog društva), što mu je veoma pomoglo da svestranije objasni mnoge procese (na primer, stabilizaciju procesa istovremene pozitivne evolucije u ocenama drugarskih odnosa i kolektivnog žŽivota). Ono na šta ovom prilikom treba još ukazati jeste da čitanje mnogih delova ove knjige pretpostavlja izvestan struč

ni nivo poznavanja metoda i tehnike socioloških istraživanja primenjenih u ovom radu, tako da — i pored pristupačnog stila kojim je Ppisana i koji je, uostalom, karakterističan za najveći broj rasprava profesora Supeka — ona će samo u odlomcima doći do šire čitalačke publike. Međutim, ne samo po tome što je prva u nizu istraživačkih napora u oblasti psiho-sociologije akcije kođ nas nego i po rezultatima preduzetih istraživanja, ona ima trajnu vređnost za razvoj psiho-sociolodije u našoj zemlji. (A. A. M.)

co vjellosi je opaka

i v („OBOD“, CETINJE, 1962)

taciju ka sferi intimnih ljubavnih doživljaja. Šta traži ovaj pesnik odđ svoje imaginar-– ne dragane, kakav mir, kakve puteve spasenja on nazire? Radost, večnu rađost:

Bijeđa i dosada neka odjekuju pod svođovima daleko od naših koraka, daleko od naših očiju! smijeh neka nas prati...

Ali taj poziv na pir blaženstva retko kad nailazi na odjek; razočaranje, bol, klonulost, javljaju se posle na rame načine.

Knjiga „Svjetlost je opaka“ je dosta ujednačena po vrednosti pesama koje se u njoj nalaze. Nedostatak nekih pesama vidim u isforsiranoj migaonosti, pošto-poto ftraženom aforizmu i namernom zatamnjivanju smisla. Ali bez obzira na te pojeđinačne nedostatke, zbirka, posmatrana u celini, znači nesumnjiv „napredak u razvoju Dragutina Vujanovića, (P. ŽZ.)

',neprevedene knjige —

ZBIRKOM pripoveđaka „Automat“ (L'automa) „Moravija nastavlja svoja istraživanja o čoveku u neokapitalizmu, opisujući baš onu sređinu u kojoj su protivrečnosti tog društvenog sistema najjasnije došle do izražaja — savremenu Italiju. Još svojim prvim romanom „Ravnodušni ljudi“ (Gli inđifferenti), Moravija je donekle trasirao svoj put istraživača ljudskih odnosa u uslovima otuđenja svojstvenog buržoaskom društvu, a dve njegove poslednje Knjige te vrste „Dosađa“ (La noia) i zbirka pripoveđaka „Automat“ niju ništa drugo đo Krajnja konsekvenca jeđne polemike započete pre više ođ triđeset gođina, To je očevidno i iz činjenice da

u Moravijinom stilu i jeziku ne nalazimo na neke suštinske promene (izuzimajući možđa kratku nadđrealističku pauzu) od njegove prve pojave na literarnoi sceni pa do danas, lako da mu neki „italijanski kritičari (Paolo- Milano-.u: listu

DARA SEKULIĆ

VSEVOLOD IVANOV

Grlom u iagode Mongolija — zver divlia i nevesela

„SVJETLOST“, SARAJEVO, 1963)

VEĆ TRECA zbirka pjesama Dare Sekulić — znak „ustrajavanja i znamenje zrelosti. Svako gleđanje kroz prste sad je već dđeplasirano. Šta je to novo čime nas daruje nova zbirka i prema čemu je ustremljena. |

Žene-pjesnici, po zlu glasu i nesrećnoj tradiciji, i u poeziji su više i jače žene nego pjesnici, ozloglašeni sentiment, prejako dozirana „intimnost, suzno-plačevna ispovjedonst, srceparajuća romantika i romantičnost. Ishod, razumije se, melođrama. Osjećanje mnesreće, neshvaćanja. Ljubav i muBko uzglavlje kao jeđino rješenje svih egzistencijalnih pro Đlema ovoga svijeta, ako ih ima. Kult ženski razblažene, mlitave erotike, Itd,

Međutim, Dara Sekulić, ne samo dobrom namjerom i VoOljom nego i nagonom, Sve to i nije i neće da bude, U njoj je živ revolt protiv ženske sudbine, protiv mlohove Ženskosti. Njeno je iskustvo prevashodno antižensko, što ne znači đa je forsirano i vještački antiženstveno. Naglašena je mpatetika ljudskosti uopšte a na račun i uštrb ženske slabosti. Otuđa je njena poezija pomalo gorka, opora, iskrena, ispovjedna, lična, ali stavom i opredjeljenjem doista antisentimentalna. Ona, pjesnikinja, neće da buđe žena-pjesnik neyo pjesnik. Dosta joj je žene u njoj, Bačena u život zaista grlom wu jagode, njoj je, ništa manje nego drugima, namijenjeno lutanje, posrtanje i nemir. Iskušenja. Zla. No to je sve prolazno. Na dnu negdje, u dnu bića, kad zataji ta muževnost i kočoperma istrajnost, proplače iskonska žcna» majka, ljubavnica, drugirica tovjekova i to su svakako naj-

rrijednije pjesme ovog ciklusa

(„Periferija“, „Grom ww jagođe“, „Zidđno znamenje“ i još nekc). Majiskrenije, one pra-

ve, zbiliske. Najviše MDarine. To je prkos, bol, muha, eb»

“nja, sumnja, ali i mađa,'otvo-

ren prozor, slutnja. Biće bolje. Jeđnom. U životu nismo slučajno. Covjek je jak i pozvan đa primi svoju sudbinu u punom očajanju, ako zatreba. Ima plemenitosti u ovoj lir-

skoj jađikovki za životom. Ima”

nježnosti, suptilnosti, i sve bez priučene, uglađene manire. Onako kako neposredno dolazi iz života pjesmu. Dobrota —~— mislim da je to prva i prava riječ koja otkriva stvarne i najdublje kvalitete poezije Dare Sekulić, koja ih preporučuje: toplinom, srđačnošću, povjerenjem i vie rom u ljuđe. Pa iako sve njene pjesme nisu velike zanosom i zamahom, iako su minijaturne, one su bar privlačne: iskrenošću, istinitošću, čovječnošću. Nije velika poezija, ali je poezija. II to je, ponekad, veliko i značajno. (HR. 'T.)

ALBERTO MORAVIA

„Espresso“) zameraju na nedovoljnoj hrabrosti u eksperimen tisaniu formom.

„Automat“ je zbirka od 41 kratke pripovetke od kojih se većina pojavila već ranije na kulturnoj stranici milanskog lista „Corriere della sera“. U njima je mastavljena pripoveđačka nit koja karakteriše roman „Dosada“, to jest potpuno odvajanje čoveka od prirode, od društva, nemoć da se uhvati veza sa stvarima, sa prirodom, slepo potčinjavanje komforu i automatizaciji. Jednu od pripoveđaka sa Marakterističnim naslovom „Ništa“ (Niente) Moravija završava Kkonstaticijom đa „... nije sam ko je

sam, već je sam ko se oseća.

samim“. Sama po sebi ova kon statacija ne znači mnogo, u literaturi je ponovljena bezbroj puta, ali ona ilustruje dominantno osećanje otuđenja koje se nađnosi od prve do poslednje stranice ove Moravijine zbirke pripoveđaka. U pripoveci „Automat“, po kojoj je čitava zbirka dobila ime, reč je o jednom-automatskom-gra-

LDPAUTOMA

(„SVJETLOST“, SARAJEVO, MILIVOJA

„NAJZAD, u poslednje vreme, počeli smo da upoznajemo jednog od najautentičnijih sov jetskih pripoveđača dvadesetih gođina — Vsevoloda IvanovVa. Iako je do sada od ovog pisca preveden njegov veliki roman „Parhomenko“ i još poneka stvar „između ostalog i njegova čuvena dram: „Oklopni voz 14-63% mi smo tek posle „Plavog peska“, koji je neđavno izišao u našem prevođu, a sada i „Mongolijom“, dobili najboljeg Ivanova. Zajedno s Babeljom, Piljnjakom, Zamjatinom, mladim Lenovom i Feđinom, Ivanov je pripađao najtalentovanijim piscima. — „saputnicima“, i s njima bio jedan od osnivača nove sovjetske proze. Njegova rana dela, kao i đela Piljnjaka i Babelja, karakterišu kratka rečenica, dramatičan stil, škrt dijalog i u kompoziciji jedna smeša romantike i naturalizma, reportaže i Žživotne filosofije.

Zbirka koja je pred nama 0Obuhvata „petnaest, najvećim delom đo sada neprevedenih, pripoveđaka ovog pisca, napisanih još dvađesetih „gođina. Tematski one su vezanc za revoluciju i veličanstvena zbivanja građanskog rata. U njima je Ivanov sveđok i slikar jedne surove i, istovremeno, VeCličanstvene ljudske drame, U pripoveci „Dete“, po čijoj

1963; PREVOD I POGOVOR JOVANOVICA)

prvoj rečenici ova zbirka u prevodu i dobila ime, reč je o jednom moralnom . problemu koji prelazi okvire polarizacije, koja je bila neizbežna u godinama građanskog rata. Vrlo impresivna je i pripovetka „Bog Matvej“ u kojoj se postavlja pitanje da li je uopšte mogućna čista, nepartijna čovečnost u vremenu oštre podele na nepomirljive, antagonističke snage. O svemu tome priča nam Ivanom s jednom distancom i objektivno, „kao što to nalazimo kod Mopasana. Patetika koja je ipak primetna u ovim delima ne izvire iz samog stava, jer autor ne želi đa buđe implicitan, već iz sa” ' me dramatičnosti i veličanstvo nosti događaja i sukoba koje naizgled hladno i krajnje sažeto opisuje. Pa, ipak, u ovim pripovetkama ima neke neponovljive pitoreskne „egzotike koja je, po svojoj prilici, vćzana za ambijent u kome je ovaj pisac ponikao i formirao se kao pripovedač, Po tim o“ sobinama Ivanov je neponovljiv u istoj meri koliko su ta njemu inače slični Piljnjak, a naročito Babelj.

Pogovor Milivoja Jovanovića, pisan „informativno i, u isti mah, nađahnuto, upotpunjuje sliku koju smo o ovom pisca počeli u novije vreme đa sti“ čemo, (B. BE.)

ILJA FERENBURG

Hulio Iurenito

A rtervwm

(NAPRIJED“, ZAGREB, 193;PREVELI IVAN BUJANOVIĆ

I BRANKO

ROMAN „Hulio Hurenito“ pripađa onom razdoblju u stva ralaštvu Ilje Erenburga kađa se mlađi pisac smejao i rugao svim vidovima ljudske gluposti i svim izopačenjima čovekove prirode za koja imamo da zahvalimo ljuđskoj gluposti. Erenburg je doveo u Evropu „meksikanskog učitelja Hulia Hurenita, pomalo rađoznalog šarlatana i svakako dobroćudnog „varalicu, i pustio ga da ide starim kontinentom, đa se čuđi, iznenađuje i pokuBava da ređ stvari, koje se oOvom strancu čini pomalo čuđnovatim, izmeni. Jer Hurenito je krenuo u Evropu 5 osećanjem čoveka koji iđe u obećanu zemlju; pokazalo se đa je Evropa doista obećana zemlja, ali samo za glupake. Ređ na kome su ustrojeni ljuđski odnosi i kojima se velika većina MWwropljana ponosi, izgleđa Erenburgu apsurdđnim, On ima dovoljno hrabrosti da ne-

(„BOMPIANI“, MILANO, 1965)

mofonu koji u jednom trenutku neće da funkcioniše i o njegovom vlasniku koga ta iznenadna pobuda podstiče da se oslobođi tog ispraznog, automatizovanog života i đa pomisli da se sa čitavom porođicom surva automobilom u provaliju. I kod njega se u jednom trenutku nešto pokvarilo i on neće više da bude mašina, već želi đa na neki način potvrđi svoju indiviđualnost., Ali, na kraju, kao što je to često slučaj kođ Moravije, sve 5e završava kompromisom i život teče i dalje automatski, a mašine i ljuđi poslušno obavljaju svoje dužnosti.

U ovoj zbirci pripovedaka Moravija nije daleko od groteske „svojih „nadrealističkih novela iz zbirke „KMpidemija“ (L'epiđemia), koja se pojavila pređ drugi svetski rat, ali, međutim, izgleda da on nema nameru da se vrati jednom iskustvu koje je vreme ipak prevazišlo. U tome je, reklo bi se, snaga a ne, kao što neki kritičari smatraju, slabost Moravijina. (5. M.)

PETROVIĆ)

ke istine otvoreno i bez ikakvih ograđa kaže i dovolno duha đa „mnoge „nakaznosti sveta koji ga okružuje ismeje. Tom njegovom smehu i podđsmehu nisu izložene samo sve problematične vređnosti Kkapitalističkog sveta koji se ođjeđnog uspešno završenog rata. Verujući u delotvornu i iscelju» juću moć smeha i u društvenu efikasnost, satirične literature, pisac ovog romana đovođi Hurenita u situaciju da govori D slahostima i medostacima novog &veta koji nastaje u Erenburgovoji „domovini. Iz Hurenitovog izlaganja postaju očigledne prednosti „novoga sveta nad starim ali se, isto tako, „uočavaju, a na nekim mestima čak i anticipiraju, sve deformacije i slabosti koje se javljaju u svetu koji nastaje. Erenburg ume đa o složenim stvarima govori na jednostavan način i da mučne i bolne istine kaže s blagim osmehom na usnama. Kao i svi Batiričari ođ rase on zna da je najsigurniji put persiflaže droštvenih i ljudskih poroka preko „8meha kroz suze“. U njego» vom satiričnom romanu ima đa buđe i mnogo suza. Za razliku od ličnosti jiedne savremene nemačke priče, koja oseća bolove samo onđa kađa se smeje, BErenburg se u „Hulio Hurenitu“ smeje samo onđa kađa ga nešto boli. i Prevođioci Ivan Bujanović i Branko Petrović nastojali su da sačuvaju svu lepotu i draž Erenburgove rečenice i, uglav nom, uspeli da to postignu,

mara ma lovorikama

dosta smeha, a moglo bi

(P. P-ć) PIŠU: „ALEKSADNAR A, MILJKOVIĆ, PAVLE ZORIĆ,

FISTO TRIPKOVIĆ, BISERKA RAJČIĆ, PREDRAG PROTIĆ I SRĐAN MUSIČ. \