Književne novine
nom Sšu orijentisane
„u potpunosti predstvalja na
!
Pismo iz Pariza
KONTURE SAVREMENE UMETNOSTI
Na III Bioemalu,, u Parizu, Driznanja i magrade u obliku višemesečnih stipendija za rad i boravak u Parizu dodeljivao je žiri devetorice u Svetu renomiranih likovnih iKkritičara i istoričara umetnosti. Član takvog žirija bila je obe godine i stalni likovni kritičdr našeg lista, dr Katarina Ambrozić, čijim, 16) 185 borom od strane organizatora Bienala, brvi put jedma žena iz Jugoslavije učestvovala vw radu međuma-– rodmog žirija ža wmetnost.
PARISKI BIENALME po svom obimu i značaju jedinstvena je mamifestacija u svetu. Na trećem po ređu, koji se ovih dana zatvara, učestvovalo je 57 zemalja (među kojima prvi put i SSSR i afričke republike) sa oko 9000 eksponata u sekcijama koje prezentiraju slikarstvo, skulpturu i grafiku, sćenografiju, muzička, poetska i đfilmsks ostvarenja umetnika koji nisu stariji od 35 godina.
Ako se dela mlađih umetnika retko
' odlikuju iskustvom i zanatskom zrelo-
šću — hrabrost u ispoljavanju svojih koncepcija, traženja novih mogućnosti izražavanja, kao i kritički stav u odnosu na dostignuća prošlosti, obeležje je njihovih umetničkih mani.estacčija
U poređenju s prethodne dve izlož be, ovaj Bienale pokazuje manje individualnih rezultata i značajnih pojeđinaca, ali zato govori mno8o više o opštoj klimi umetničkog stvaranja, o smerovima po kojima će se već sutra kretati savremena umuetinost. Otuda je zanimljivost kojom Bienale kao celina obaveštava o novoj konturi umetnosti i opšta zapažahja koja pruža ujedno i glavna odlika ove velike mahifegtacije. Očigledno je da su zajedničke težnje i srodne koncepcije mlađih gotovo potbunho izbrisale nacionalne granice u umetnosti, osim kad je slučaj s infiltriranjem folklora ili konmformističkog stava, ali ovi slučajevi „ostaju van okvira kreativne umetnosti. Ovakav internacionalni duh postavio je organizatorima pitanje mije li ižlagahje po nacijama zastareo i nepregledan način,
Po stilskim i idejnim preokupacijama, likovne koncepcije mlađih uglavu dva pravca. Prvi, varijantama eksbrešionizma traže oduške za traume i opsesije psihološke ili, seksološke prirode — što dragstično govori o trajnim posledicama ra. „Crnu“ varijantu ovo pravca majpotpunije predstavlja grupa „Abbatoire“ (Klaonica) obradom teme torture i hasilja. Ometnići s ovakvim preoktbacijama iztrhažavaju se uglavnom lrmoz deformacijom transponovahe liudske figure ili jednom jasno aluzivnom varijantom apstrakcije,
U suprotnom pravcu razvijaju se traženja novih zakohitosti jednog novog reda i ritma Koji tretira odnose predmeta i prostora. Mlađi „neogeometričari" otišli su najdalje u ovom pravcu koji se za komponovahje svojih izražajnih oblika „koristi modernim tehničkim i naučnim fekovinama i nekim islustvima optike i fizike. Njih Bienalu izvanredno uspelo ostvarenje | „grupe „Recherche d'art visuel“, čija su dela glavno obeležje „ovogodišnje izložbe, pokazujući nove mogućnosti rešavanja prostornog ambijenta koji gledaoca bodstiče na stav aktivnog sudelovača. Posledice ovakvih istraživanja, | „koje manifestuju jeđnu varijantu kohsttuk= torske radozhalosti mlađih — biće dđalekosežne naročito u onim domenima likovne delatnosti koja matrkita ambijent u kome se odvija „svakodnevni život, naročito na manifestacčijama primenjene umetnosti. . 7
Na rasponu između ove dve krajnosti, između ekspresionizma i tzv. „Gestaldike“ neogeometričara, srećemo i Osšta– le štilslke orijentacije mladih. 'Mako
e A rece; izra aaa area ocu Kipar nara . VR
ofmice on 5e gotovo svaki put sa HBvcea (manje ili više intimnom) intonacijom obraćao javnosti, gledalištu, da izvesti o javnoj hajci čija je on bio meta i žrtva, da tu hajku pokaže na delu i sukobi se s njom kao slabija strana koja sć brani; koja brani ljudski ponos i dostojanstvo od histerije i tiranije minulog (i umrlog) plemenitaškog i bankarsko-vlasničkog vremena. sistema i njegovih nošilaca. Ti Je problem romaha unekoliko prevaziđem. ako je to danas dokumentarno-istorijgBka poetska slika nekađašnjih ne ravi, — njegova aktuelizacija, PIEVia neophodnost pokazala se u OPRILOBŠ zaciji broblema (i glavhoB JULBERO ji je ovde učinjen opštim i javn u
Uvek je potrebno i uvek će biti 88 tuelno da se govori o odbrani ljudskog
KNJIŽEVNE NOVINE
KIMJSTUJT BEREZNICKI:; PORGUDIC.. 11
Bienale pokazuje đa su mlađi sačuvali, od do neđavno islculjučivo dominamtne lirske apstrakcije — ·3«njoš neke ob= like „slikarstva akcije“ i apstraktnog ekspresionizma — dok tašizma i i informela više nema! Ovo svakao ne treba tumačiti pojeđnostavliujući problem time da je reč o povratku figuri realistički shvaćenoj, niti negiranjem tekovina apstraktne umetnosti, Zato ne treba bukhvalno shvaliti izvesnu težnju za povratkom figuractiji iako je ona vrlo osetna. Ali kakva je to figuracija? Mlađi znaju da je stvarnost čoveka našeg vremema ftalto kombleksna da se nikada više ne bi mogla obuhvatiti pogledom slikara XIX. veka, odnosno da se i gledanje na stvar– nost radikalno izmenilo. Zato oni i me gledaju iza sebe nego traže nove izra= ze za jednu ha nov načih shvaćenu reBlnost. Ovu tenđenciju razvijaju u pikturalnom i predmetnom smislu. Jedni, ne odbacujući tekovine, naročito teh= nološke prirođe, koje je osvojila 8D= straktna umetnost, teže đa sa „novim saznanjima o poetičnoj strulttuni materije ostvare jednu novu figuralnost. Drugi, pripadnici tzv. „Nouveanu. realisme” preko Potovih predmeta kojima pridaju značenje ečlemehata jedme fD5ve prirođe, ane industrijske, uzete iž našeg svakodnevnog urbanog pejzaža, stvaraju kompozicije u kojima se žza< dovoljavaju kombinovanjem objekata masovne proizvodnje. Naročito postignutim ritmovima ponavljanja iđentič« nog predmeta u tzv. „Assamblageć“ (skupinama mnoštva istih objekata) postižu revalorizaciju „lepote” običnog, banalnog predmeta svakodnevne upotrebe. Jeđna devijacija ove „nove stvarnosti“ je tzv. „Pop-art“ koji khomponovanjem doslovnog prikaza ljudskog li«ka —| fotografija i isečaka iz ilustracija — stvaraju neku vrstu „narođne” reportaže čija umetnička vrednost zavisi od mahje ili više zastupljenih hrowat9ko blastičnih vredđdnošti i ihventivnošti autora ovakvih kompozicija. Sekcija Velike Britanije, koja je u celini tematska manifestacija ovog pravca, izvanredno je zanimljiva i usbela
izložbena celina.
dostojanstva, o čovekovoj istrajnosti u toj neizvesnoj borbi.
Ljuba Tađić je u ovoj predstavi bio živi simbol te istrajnosti i te borbe. Igrao je sa bsihičkom i psihološkom ležernošću u kojoj je bilo GOO i nabetošti svedene samo na bpreciznu reč i škrt, odmeren gešt, iskazujući rezignaciju, optužbu, gađenje, nemoć i umor i — upornost da se pred stihijom hajke ne popusti. Time je njeBov Doktor, koji čita Budu i svetog Tomu (čemu se publika u gledalištu, iz razloga koje je nepotrebno pominjati, prigušeno podsmehuje) i na sceni — deklarisani borac protiv jednog neljudskog, vučjeg vremema i univerzalni uzor Večitog ljudskog nemirenja sa zlom, U nizu prizora, sa nekolicinom isto tako dobrih glumaca. posebno sa' Marijom Crnobori u ulozi Jadvipe Jesenske, Tađić je Svoga Doktora plaštično dao kao biće koje se bori i pati
Gotovo ni jednog trenutka nije ga ispuštao iz ruku, iz sebe, iz svog duha, svakim trenom zidđao je i građio jedan svet koji odmah zatim nestaje i čije obrise mi sad jedva uspevamo da obnovimo lu nesigurnom sećanju. aj dvočasovni trenutak ftvoračkog ozarenja, punoče i „moći jeste glumčeva
iedi tinska” večnost. jenia OE Miloš 1. BANDIĆ
Van ovih osnovnih femdemcija, koje pokazuju težnju mladih umetnika, sto-
ji i jedno izvanredno ostvarenje na ovogodišnjem Bienalu, tzv. „Laboratoire des arts”, To je kolektivni rad
francuskih umetnika koji teže za danas toliko diskutovanom integracijom ımetnositi i to u najširem smislu reči. U ovom svom neobičnom i vrlo kompleksnom ostvarenju poslužili su se i modernim tehničkim dostignučima da ostvare simtezu paralelno Nprezentiranih elemenata plastike, boje, zvuka i svetlosti koja svojim mobilnim ambijentom, uz izvesne nove prostorne odnose, sugeniše i specifična osećanja jedne neobične doživliajne klime. u svom sastavu pored likovnih umetnika, inženjera i pesnika ova grupa se Donosi i jednim mladim filosofom.
Treba svakako istaći da su &tzav., Traveaux dedquipe“ — odnosno grupna ostvarenja mlađih umetnika, ne
samo. markirala ovaj Bienale nego i interesantnošću svojih rezultata Drešla okvire jedme i?ložbe i jedne generacije., Od 25 ovakvih kolektivnih radova, od kojih su 5 realizovani u relativno prirodnoj veličini (Francuska, Belgija, Italija) a ostala na nivou ma-– njih ili većih maketa (Francuska, Engleska, Nemačka), čudan je pođatmk da se ni jedna socijalistička zemlja nije predstavila ovakvim eksponatom koji bi tumačio kolektivni napor i entuzijazam mladih stvaralaca, — Da mi Jugoslavija, koja je za to imala sve uslove!
Naša sekcija prezentirala je nadove slikara: Miroslava Šuteja, Zorana Pavlovića, Andrije Jemca, zatim crteže Dragana Lubarde i skulpture Šime Vulaša. Šuteju je međunarodni žiri dodelio jednu od četiri nagrade za slikarstvo, a Vulasu jedno od tri počašna priznanja za skulpturu.
Katavina, AMBROZIĆ
Nader Naderpur di. istaknuti
iranski
Nađer Nađerpur, rođen je 1920. u Teheranu a Studirao književnost na teheranskom Univerzitetu i u Parizu. Preveo je više francuskih pesnika na persijski jezik. Oko 1950. godine počinje s objavljivanjem svojih pesama u najuglednijem „književnom časopisu iranske prestonice — „Soha“-u. Iako je jedan od teoretičara književne škole „šeer-e nou“ (nova poezija), Nađerpur spaja bogate trađicije persijske klasične poezije sa novim motivima i problemima, koristeći se takođe dostignućima Zapadno-evropskog stiha. Objavio je dosada četiri zbirke pesama.
DALEKA ZVEZDA
LIKOVI VAPE wu ogledalu:
— Oslobodite nas okvira zlatnih!
Slobodni smo bili u svom sopstbemom svetu.
Slepi stari zidovi jecaju:
— Zašto mas žakobaste za zemlju Topsku?>
Mi, cigle, srećne smo bile u bYesmosti svojoj.
Zuvezđe, jedna za drugom, vlažnih očiju dočepale se mabo?ra etra:
— O vetre! mi melkad ovo mismo bile suze smo bile, suze posle krika.
Nisam ni zmao, odavmo je vetar, plašeći se tuge, ispustio iz svojih Tul:u “zde strpljenja. Kažu, ja sam vetayY brbljivac u ušima ljudi:
— Ja misam vetar, nit ludi šum u ušima ljudi,
ali sam wbvek pijan Kkrika bio.
— Ja misam zid,
ali sam mepravde bio zatočmik;
— Ja misam taj mukli lik u dnu ogledala hladmog
Što god da sam, bez bola mikad nisam:
Oni jecajem, sbojim vatru skrivena bola
gase i zaboravljaju,
ab ja sam daleka zvezda: hjeme kroabe suze
natapaju vođe.
Teheran, manta 1959.
Smrt znamenite sovjetske književnice
Galine Nikolajeve
BMRCU Galine Mvgenijevne Nikolajeve BovjetBka književnost izgubila je prozaika obdđarenog veoma razvijenim BmiBslom i OBcćanjem za osvetljavanje niža Khompleksnih ljudskih svetova, nimalo jednostavnih unutarnjih stanja, Skoro uvek Nikolajeva je sagleđavala i tumačila ta stanja u društVenom, etičkom, psihološkom kontekstu epohe i mnoštva krupnih pitanja što ih epoha postavlja čoveku. U svojim delima, počev ođ pripovetke „Snrt komandanta armije“ (1848), pa do romana „Bitka na putu“ (19057), preveđenog kod nas, Nikolajeva je težila da na relaciji čČovek•-stvarnost gradi istinite, iz neposrednih uočavanja crpljene umetničke celine.
Naravno, tematske dimenzije i dubine zahvata čŽnatno su ograničenije u malopre pomenutoj pripoveci, „Povesti o direktoru MTB i glavnom agronomu“ i izvrsno napiBanim „Pričama bake Vasilise o čudesima“ nego u složenoj, bogatoj upečatljivim karakterfizacijama prozi „Bitka na putu“, ali je svugde prisutna ista odlika stvaralaštva Ga-
line Mvgenijevne. A to je težnja ka real-.,
nome bez shematizacije, bez svođenja mnoHostranih procesa i pojava na tobož dovoljno a u suštini siromašno, prekomerno uprošćeno tumačenje šredstava umethičke reči.
U prošži Galine Nikolajeve likovi „jJunaka" uvek ođražavaju — u ovom ili onom smislu, na ovom ili Onmom socijalno bpsihološkom planu — preokupaocije i Vizije savremenika uopšte, ali je ta materija gusto protkana motivima onog i onakvog doživljavanja realnosti koje je Ssvojstveno datom liku. Upravo stoga su tako plastične i intenzivno Žive HMaraktetizacije Bahireva, Tine i drugih ličnosti romana „Bitka na butu“, na čijim je stranicama Nikolajeva razvila i panoramu svojih viđenja stvarnoBti u početnom „razdoblju posle SBtaljinove smrti.
Talenat Galine MWvgenijevne, bosvedočen njenim prethodnim, prvim romanom „Žetva" (1950). đobio je ponornije, izrazitije uobličenje u njenom drugom obimnom delu, ispoljivši se naročito snažno kroz dramatične, svojevrsnom poetičnošću prožete, kolizije ljubavi Bahireva prema ini, Kako ističe Sovjetski kritičar V, Čalmajev, u delima Galine Nikolajeve uvek je duboko motivisana „dijalektika duše“ centralnih ličnosti. Njihova psiha nosi obeležje mnogih unutarnjih protivrečnosti, tako da Be fu (prema rečima Čalmajeva) „udružuje i ono što je mneudruživo“, Ali baš ta složenost čini prozu autora „Bitke na putu“ osobeno emocionalnom, produhovljenom, punom životnog nerva, ljudski uverljivom.
Galina Nikolajeva (pravo prezime — Voljanska), kćer seoskog učitelja, završila je
Vd
medicinske studije u gradu Gorkom 1085, u svojoj dvađeset petoj godini. Učestvovala je u prošlom ratu kao lekar. Lečeći fanjenike suočila se sa nizom vidova ratne stvat= nosti, što je našlo odraza u ubpečatljivoj pripoveci „Sınnrt komandanta armije“. Međutim, Nikolajeva nije debitirala brožzom već ciklusom zapaženih stihova. Obljavljivanje tog ćiklusa (početkom 1945. godine) bret hodilo je odluci Nikolajeve đa se bposveti isključivo književničkom pozivu. Posle krat«
kog vremena Galina Evgenijevna se opre-
delila za prozu — za pravo područje svog talenta i izraza. .
Uprkos sve okrutnijem pritisku teške bolesti, Nikolajeva je poslednjih gođina radala na trećem romanu. Njena zamisao je tražila i temeljito poznavanje mnogih problema, težnji, ostvarenja savremene fizike, Književnica je marljivo prikupljala materijal za tu knjigu i stalno konsultovala naučnike. Roman je trebalo da se pojavi 1064. ili, najkasnije, 1965. gođine,. Sovjetska knjiševna štampa pisala je neMholiko puta o novoj tematskoj preokupaciji Nikolajeve, o njenom romanu koji je znatnim delom već bio prešao iz pođručja zamisli na hartiju, ali još nije dobio naslov. Smrt je osujetila dovršenje trećeg romana Galine Nikolajeve, 1 Ž,)
pesnik
VRAČ
SUNCE, KOŠNICA PUNA, poleglo ma stranu.
Pčele svetlosti roje se
nmiz polja poblabijena nebcm:
Crveno lišće predbvbečerja tek što je
opalo.
Vrač-vetar vraća se s' puta duga. Na vratu mu žuti šal Jeseni. Tog dana u goste dode uličnom drveću, Da saznaju sudbinu iz vradžbina \ njegovih.
Na koraku svakom, stablo ga pozdravlja, i grana svaka vuku mu pruža svoju; vetar se probija između ruku granja, i, ciganin pravi, om stade Čudesno da sviha.
I svirao je, svirao dugo, đa gatvrami večeTi
moć dozivahu kroz dyveće.
Iz straha opade lišće
ko hiljadu iasta pogođemih
metkom lovca.
Noć, mračna voda, pređe beko opalog lišća. Svaki list: odsečena Tuka. Vrač-vetar me pročita dlam nijednog jedinog lista, ali slutio je kob Što ih čeka.
Teheran, septembra 1959.
(S persijskog Dejan BOGDANOVIĆ)
PRIMLJENE KNJIGE
Tomos Hardi: „Tesa od d! Urberivilovih“; preveo Mihailo Đorđević; „Prosveta“, Beograd, 19683.
Laklo: „Opasne veze“; preveo Dušan Z. Milačić; „Prosveta“, Beograd, 1963.
Vasilij Aksjonov: „Kolege“; prevela Danica Jakšić; „Prosveta“, Beograd 1063.
Jovan Nikolić: „Svetlost pođ zavesama“; „Prosveta“, Beograđ, 19683.
Nana Bogdanović: „Futurizam Marinetija i Majakovskog“; „Prosveta“, Beograd 19063.
Pvonimir Šubić: „Bež kriviće Mrivl“, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1963.
Ljubiša Manojlović: „8Vetozar Marković“; „Nolit“; Beograđ, 196083.
Gojko Banović: Ivan Goran Kovačić“; „Nolit“, Biograđ, 1963.
Dr Ilija Keomanović: „Ivo Franjo Jukić“; „Nolit“, Beograd, 1963.
Sinan Hasahi: „Grožđe je počelo da zri"; preveo MKsadđ Mekuli; „Nolit“, Beograd, 1068,
Moša Pljade: „O umetnosti“; „Srpska književna zžagruga“, Beograd, 1003, Simeon „Piščević: „Memoari“; „Srpska
književna zadruga“, Beograd, 1963.
Jan Kot: „Šekspir naš savremenik“; „8rp« ska Rhjiževna zadruga", Beograd, 1063,
Vladeta Vuković: „Na međi vremćna"; „Jedinstvo“, Priština, 1962.
Ljubica Klančić: „Spolian opima i drugi prilozi o Petru II Petroviću Njegošu“; Cetinje, 1963.
Zivko Jevtić: „Reka „Bagdala“, Kruševac, 10083.
Svetozar Koljević: „Trijumf
ljudima govori";
inteligen=
cije"; „Prosveta“, Beograđ, 1003. /
A. S. Puškin: „Drame, poeme, pesme" u izboru M. Pavića; „Prosveta“, Beograđ, 1063.
„Antologija španske lirike“; preveo Vladeta Košutić; „Prosveta“, Beograd, 1963,
Valter Bkot: „Legenda o Montrozu“; prevela Leposava Bimić; „Prosveta“, Beograd, 1963.
Meri Džejn Kar: „Deca kharavana“; prevela Nevenn Stefanović-ČCičanović; „Prosveta“, Beograd, 1963. YO
Vera Inber: „Kako sam bila mala“; preveo Bergije Slastikov; „Prosveta“, Beograd, 1963.
Vera Pavlović: „Znani ! neznani“; „Kos. mos“, Beograd, 1963. \,
Ruđoif dJakobs: „Legenda o klokanu“;
„Stvarnost“, Zagreb, 10603. Matija Poljaković: „Ljuđi u vrenju"; „O“
· BVItĆ, Subotica, 1968.
Mesuđ „Islamović: „Glasam za ljubav“; „Glas, Banjaluka, 1963. , Dušan Belča: „Mirno vreme“; Klub pisa-
ca, Vršac, 1963.