Književne novine

|iBa prvi put objavljuje u de-

son ovećem članku,

IZLOG ČASOPISA. ===

Op NAĐEN JE ZAVRŠETAK

|___KAFKINOG ROMANA i „ZAMAK“

č: i

| KSEJIST Pjer Mazar, u S iznosi istoriju poslednjih poglavlja | Kafkinog „Zamka“, koji se safinitivnom i integralnom izdanju. Nije prvi put u istoriji književnosti da se roman objavi bez svojih najvažnijih strana.

i Pre nekoliko godina, sasvim

= | antikvarnici na obalama Sene

| u Parizu ukoričeni

| grafska slika i logija

slučajno, nađen je u nekoj primerak jednog Koletinog romana sa

umetnutom „čitavom glavom

_ ispisanom „mrukopisam same spisateljke, Ta glava je, kad je roman slagan, bila iz-

gubljena u štampariji, pa ju

je Koleta ponovo napisala i ukoričila u svoj primerak, koji je ubrzo nestao iz njene biblioteke. Tek mnogo doćčnije, posle Koletine smrti, nađen je na keju Sene.

Ali ovoga puta stvar je od mnogo većeg značaja: tiče se novih završnih 150 stranica Kafkinog romana „Zamak“,

Svi obožavaoci Kafke i njegovog „Zamka“ znaju da taj značajan roman Mrije objavljen ceo. Prilikom prvom objavljivanja „Zamka“ 193. godine Maks Brod, prijatelj Kafkin i priređivač njegovog posmrtnog dela, izjavio je da Kafka nije „definitno „dovršio nekoliko poslednjih poglavlja, ono što se našio „Kkoncepata tih poglavlja nije dovoljno da se mogu i objaviti. Ipak, zadržao je pravo da ta poglavlia docnije objavi, pošto bude pregledao neke gomile zaostalih rukopisa pokojnog pisca, Sadržinu završetka „romana Brod je unekoliko znao iz jednog razgovora sa Kafkom: Geometar K., iscrpen beskrajnjim i uzaludnim traženjem dozvole za boravak na terenu vlasnika zamka, umire baš u trenutku kad mu je iraženi dokumenat bio odobren. Međutim, sađa nađene stranice menjaju iz osnova čitavo ovo objašnjenje.

K. oglazi u jedan od beskrajnih hodnika zamka. Potpuno iscrpljen stupa u jednu sobu, u kojoj nalazi službenika koji mu ođaje tajnu kako da dođe do onog što traži. Treba samo da upadne kod sekretara vlasnika zamka, ne čekajući da ga ovaj pozove.

NOVI PRATOLINIJEV ROMAN

POVODOM najnovijeg romana Vaska Pratolinija „La costanza della ragione“ kritičar Andelo Romano piše: „Za njega (Pratolinija) biti pisac znači izmišljati priče, pisati knjige za mnoge čitaoce, stvarati posredstvom reči jednu realnost namenjenu svima; zaustavljen na toj popularnoj verziji onoga što po jednoj retoričkoj lenjosti još uvek nazivamo „vokacijom pisca“, Pra tolini shvata litraturu kao instrument i tehniku, ne kao konceptivni objekt, kao problem. On nikađa nije uzimao učešća u diskusijama koje potresaju književni svet, nije predlagao formule ni podržavao ili napađao ideje, mišljeija, teorije. Ova uzdržanost je najbitnija odlika lika koji Pratolini želi da predstavlja pa: je utoliko značajniji njegov DpOoslenji roman i, naročito, naslov toga romana (u prevodu: »tpornost, izdržljivost razuma) koji je očigledno problemski postavljen.

Pratolini je počeo sa jednaom emotivnom „dnevničkoautobiografskom „literaturom ačinjenom od uspomena iz de tinjstva i mlađosti, sa jednom bajnom i pikaresknom PFirenvom kao mestom zbivanja i u tu vrstu literature mogu se ubrojati sve njegove knjige od „Zelenog tapeta“ do „Porodič-“ ne hronike“. No odđavno je počeo sebi postavljati pitanje da li je mogućno pređstaviti o– sećanja ne na nivou njihove proste psihološke realnosti nezo u okviru jedne predstave koja će nas dovesti do njihovog korena, do njihove jistorijske i socijalne uslovljenosti. Plod takvih traganja je „Metelo" koji više nije autobio-

u kome iđeođolazi in toto, kao funkcija i kao sadržaj na

Ali K. zaspi pored ovog čoveka i sanja da se bori sa statuom nekog grčkog boga koji liči na tog čoveka.

Zatim K. nailazi na „jednu od mnogih služavki zamka i ona mu opisuje svoju užasnu sudbinu. Njena je dužnost da namešta postelje mekim odvratnim ljudima iz zamka. Iz razgovora sa njom K. uviđa da ga ona smatra oslobođiocem svih seoskih devojaka i njihovog rada u zamku i poziva ga da on «stanuje sa njom u njenoj sobi, u kojoj spavaju još dve od tih devojaka. TI, najzad, poslednjie poglavlje sadrži razgovor K. sa direktorom hotela gospode iz zamka. Ona ga pita zašto je tako čudno gleda. „Ne gledam tebe, već tvoju haljinu!“ odgovara K. Njene haljine sve su sive ili cme, zastarele, pretrpane „trakama, a njeni ormani prepuni su tih haljina. Poslednja rečenica, koju je Kafka napisao, glasi: „Sutra — odgovara direktorka treba da mi se donese jedna nova haljina; možđa ću tebe poslati da je potražiš...“

dogodilo da tako

Kako se važan tekst ostane toliko vre-

mena nepoznat? Bio je zaturen u rukopisima Kafkinim, koji su bili u jedđnom velikom koferu poslati u Izrael. Istina, sada kažu da je ovaj rukopis bio objavljen u jedđnom američkom časopisu još 1946. godine, ali je ostao nezapažen. Zna se još i to đa je Kafka sam bio meodlučan kako da završi ovo svoje značajno delo. Imao je više koncepcija, ali mu se ni jedna nije sviđala. Iz tih razloga hteo je da spali čitav roman. Pa nije onda čudnovato što i sam Brod nije olako hteo da objavi piščeva poslednja „poglavlja, (N. 'T.).

+ž*

mesto fragilnog književnog na sleđa u kome se Pratolini formirao. Naravno, Metelo, ličnost Metelova, ispađa isuviše nedovolino složena đa bi mogla u sebe da obuhvati ovaj naš današnji svet, ne samo Veoma složen nego i kontradiktoran, čuđan, polivalentan. Mo tivisana klasnom „borbom ova „italijanska istorija“ ispada isuviše jednostavna i shematična. Njen pisac odbacuje i subjektivizam i kulturno nasleđe, suprotstavlja racionalno iracionalnom, proletersko buržujskom, ali tako upravo upađa u tipičnu racionalizaciju (psihološku): izmišlja dobra i mogućna rešenja umesto da traži istinita i realna.

Sličan uticaj imao je poratni period u manjoi ili većoj meri skoro na sve italijanske književnike. Ali godine prolaze i njih počinje da hvata strah od površnosti racionalnih formi i, u tom strahu, prepuštaju se i kwajnjem iracionalnom hermetizmu. Taj se proces osetio i kod Ptratolinija. Već „Rasipništvo“ ničim me podseća na „Metela“, a u ovom poslenjem romanu glavna ličnost je mladić koga u njegovoj borbi sa životom napuštaju svi: majka, prijatelji i na kraju mu umire voljena devojka. Boreći se za jedno razumno shvatanje života om kraj njene samrtničke postelje dolazi do saznanja đa se nikakav razum ne može ođupreti ovakvoj jednoj nesreći, „Umiranje naših osećanja dovodi nas go zrelosti* — kaže pisac na početku poslednje gBiave ro mana. Ali kakve zrelosti? Mestimično je i eksplicitno izlože mo da se više ne radi o jačanju, o gospodovaniu razuma, već samo o njegovom Otporu, o trpljenju, a i tom trpljenju ne mogu ni pisac ni njegov junak naći cilj i opravdanje. Oni nam samo daju do znanja đa je u ovom svetu, uzdrmanom iznutra, jedina nmeđirnuta vrednost razum i da Uu to treĐa verovati jer drukčijeg dokaza nema, (TT. KK.)

KNJIŽEVNE NOMNINB

> :

„KRIMINAL“Ć“ TI KULTURA MASA

VARŠAVSKI nedeljni list „Kultura“ donosi, u broju od 8. novembra, zanimljivu diskusiju o senzacionalnom i Kkriminalnom romanu.

Uvodđdnu reć izneo je K. A. Teplic. On smatra da Kkriminalni i senzacionalni roman pripadaju onoj vrsti literature koja se može nazvati „literaturom masa“. Šta spađa u ovu vrstu stvaralaštva? Da li je to „egzotičan“ roman, koji se nadovezuje ma klasične „uzore, američke i engleske? Dela te vrste i u Poljskoj imaju svoju poetiku i ustaljena sheme, mada su više pokušaji da se stvori neka vrsta poljskog kriminalnog romana. I kriminalna literatura donekle je odraz nec samo situacije u zemlji, veči „duha naroda“. Motivi zločina su, u izvesnom smislu, društve no uslovljeni, zato je prenošenje Klasičnog kriminala u engleskom stilu u Poljsku necmogućčno. Otuđa «8Wpostoji specifičnost senzacionalnog poljskog romana koja proističe iz poljske stvarnosti. Senzacionalni roman realističkog tipa ima šanse da postane interesantan, J. Aleks ne slaže se s tim da je nemogučno stvoriti tzv. klasičnu kriminalnu konstrukciju u poljskim uslovima, jer svuda postoje osnovne psihološke motivacije: ljubomora, glad, ambicija, zavist, želja za vlašću. Senzacionalni roman mora biti didđaktički. Didaktika te vrste knjiga vrlo je važna, jer su to upravo knjige za mase i katalizator preko kojeg ljudi ponekad dopiru do literature, Zanimljiva je teza M. A. Endrjusa da je klasičan englesii Kkriminilni roman neka vrsta pisanja bajki. Na primer, dela

Agate Kristi đela su čiste fantastike. U životu te stvari su jednostavnije i primitivnije. Govoreći o vrednosti ovakve literature, Enđrjus navodi stvaralaštvo Čendlera i kaže da se ođ njega više saznaje o američkom društvu nego od PFoknea i Hemingveja. Popularnost te literature je u tome što ljudi traže konflikte, A

MAAMJAR

MLADA BUGARSKA BELETRISTIKA I HEROJSKO U ŽIVOTU

KARAKTER bugarske proze menja se već nekoliko godina. Taj proces menjanja počeo je u delima mlađih pisaca. Oni su nastojali da se oslobode novinarsko - naturalističke deskripcije, izmišljenih nadljudi i idealizovanih heroja. Javile su se pripovetke i romani koji su predstavljali ozbiljan pokušaj da se uđe u suštinu ijudske psihe, u stvarni sadržai (etički, estetički, politički) događaja. Došlo je, razume se, do eksperimentisanja. Nekoliko mlađih talentovanih proznih pisaca pokušali su da prikažu unutrašnja stanja svojih junaka na različit način. Vasil Popov prvi je hteo da ocrta celovitu fizionomiju čoveka, prateći najsnažnije patološke

>—

KORTARS

STRUJE UNUTAR MARKSISTIČKE KRITIKE

U NAPISU štampanom u junskom broju ovog buđimpeštanskog časopisa za literaturu i kritiku Laslo Ileš je nabacio da se sada u marksističkoj kritici mogu naći tri različite struje koje čak i polemišu među sobom, i to: jedna mnarodno-marksistička, jedna „„nadrealistička“ i jedna marksistička avangarda, grupa koja ima simpatija za modernizam. U septembarskom broju istog časopisa Mikloš Almaš prilazi istoj temi sa željom da se približi problemu, pa odmah na početku članka objašnjava da upitnik stavljen iza naslova nije toliko znak produbljujućeg pitanja: da li je tačna suština toka Ilešovih misli kada, otkrivajući i izričući postojanje ovih triju struja, tu trku smatra ne samo luksuzom nego i ideološki štetnom. Naravno, veli Almaši, ako se sitničarski rasuđuje, ondđa rvanje tri odvojena mišljenja posred postavki ideološke ofanzive zaista izgleda kao luksuz. Ali zato treba razmisiti i o tome: ne stvara li se baš ovim unutrašnjim samoraščišćavanjem ono oružje kojim se ofanziva može voditi veštije j misaono produbljenije.

Činjenica je da su se u pojednim literarno-estetskim pi-

tanjima pojavila upravo dijametralno suprotna procenjivanja, ali autori ovih napisa se ipak nisu upuštali u javnu poJemiku, pa su čak pazili da se ne otkrije kako oni zastupaju stav suprotne struje. Teče, dakle, prepirka ispod stola. a samo upućeni znaju pozicije borbenih strana. Još se nmije stiglo dotle da se prizna OD» ravđanost struja. Al maši kaže da je Ileš učinia „nepristojnost“ time što je Odao to prečutno prihvaćeng

pravilo igre literarnog javnog života. Ali se istovremeno pita: zašto je to trebalo prećut-

kivati dosad? A kao odgoVoT renih heroja

daje: verovatno zato što dogmatizam priznaje samo protivničke odnosno yrevizionističe pogleđe i marksitički stav. Svako odđstupanje ođ uobičajenih postavki, svaka analizs novog stanja, svako eventualno odmeravanja već je predstavljalo idejno podražava nje „drugog tabora“ I tako, dakle, nije mogučno da se na zajedničkom idejnom osnovu, uz održavanje temeljne istine marksizma i njenog daljeg razvijanja, stvori pravi duh polemike među strujama. Almaši tvrdi da bi iskrenija i otvorenija trka misli u kojoj se ne bi samo otvoreno i iskreno iznosila različita mišljenja, nego bi i otvoreno do reči došlo naglašavanje zajedničkih stubova marksizma — približila ne samo one kritičare koji u istom čamcu veslaju, nego i celo marksističko Kkritičarsko društvo. Om dalje podseća kako je Lenjin skrenuo pažnju na to đa marksizam mora da iđe ukorak sa svakim novim otkrićem prirodnih nauka i da usled toga mora da pretrese celu građevinu svojih misli. A. ovo uputstvo — tako ošeća Almaši — ne odnosi se samo na prirodne nauke nego i ma ideološke probleme.

Razrađujući potrebu bOostojanja polemike radi unapre· đenja marksizma, Almašf kaže da se ona ne može voditi tako da se drugoj struji poriče marksistički atribut i time ono drugo stanovište is• ključi iz diskusije. Ovaj metodđ je 'ne samo dogmatičan nego je i. pravi luksuz, jer „ne stojimo tako dobro na polju marksističkog razmišljanja da bismo zbog nekoliko detalja suzili front ofanzive možđa ma samo jedno stanovnište“, Ovakvi metodi u polemici koriste samo protiv“ nicima marksizma, koji opet mr senci nekoliko dobro Dpostavljenih lenjinskih citata il pod vidom odbrane nekoliko lojalnih postavki mogu da Šire svoje građanske ili malograđanske misli. „U čistotu polemike spada i to da razobličimo maske koje se razmeću ocitatima, a da se oni koji se u osnovnim načelima otvorenom odlučnošću slažu priznamo kao drugove u oružju — mađa protivnike u polemici! Bez ove dijalektike, tako osećam, bostaje siromašnija j sama iđeološka ofanziva“ završava Almaši, (A, P.,)

—–

zločin je momenat kad se kon flikt nalazi na vrhuncu. Što še tiče senzacionalne literature, i njoj kritika ne poklanja naročitu pažnju jer se kloni melodrama, A gde je melodrama ako ne u toj vrsti stvaralaštra! „Senzacionalna literatura označava i stanje izuzetnosti i nenormalnosti. Prema tome, to je literatura neobičnih slučajeva. Šekspir i Dostojevski stvarali su senzacionalnu literaturu; slično je i s manjim piscima; svaki od njih dužan je da unese elemente neobičnosti. Zahvaljujući toj pozitivnoj funk-

ciji put ove literature do čitaoca mnogo je lakše i jednostav niji nego bilo koje druge literature. Što se tiče uticaja na omladinu, njena slabost je u tome što je vrlo često suviše udžbenički pedagoška. (B. RJ)

{

momente u njemu. Jordan Radičkov je svojim savremeno poetizovanim pripovetkama stvorio sasvim mov groteskni stil u savremenoj bugarskoj literaturi. Njemu je prvom po šlo za rukom da atmosferu da ne preko događaja već preko osećanja, asocijacija, preživljavanja ljudi. On je našao onu komunikativnu vezu između trađicije i modernog, protumačio je na umetnički način sadržinu narodnih metafora i uveo nova „likovna“ sredstva izražavanja.

Naročitu pažnju, kaže jeđan kritičar, privlači težnja mladih bugarskih pisaca da podvrgnu oštroj Kritici sve ono što je ostavila bliska prošlost — malograđanštinu, karijerizam, skorojevićstvo (u pripovetkama iz „Ankete“ Georgi Markova i „Odmora Bojana Dareva* Ljubena Dilova i u pozorišnom komađu „Oprostite, lepi dani“ Velička Neškova). ,

Još jeđan problem uzbuđuje Wnjiževnu javnost u Bugarskoj. To je problem takozvane „deheroizacije“. Naime, neki pisci mlađog pokoljenja, u že1lji da se jednom zauvek oslobođe bremena veštački stVOždanovističkog tipa, počeli su da negiraju postavljanje jednog čoveka iznad drugih. Osvrnuli. su se na problem „mladog čoveka“, a izostavili pitanje „pozitivnog heroja“. O tome se sad u Bugarskoj mnogo govori.

„Prores đeheroizacije povezan je s procesom deinđividualizacije, a samim tim i s procesom pmdehumanizacije“, kaže poznati kritičar Efrem Karanfilov. Praveći pregled „teorija protiv heroizma“ u svetskoj literaturi, on daje karakteristiku ovog problema u mlađoj bugarskoj prozi. Kod nas je, nastavlja on, taj duh prodro kao rezultat snobizma. Ali to vuče svoje korene iz doba kad su stvarani heroji bez ičeg ljudskog u sebi.

Iz dela najzapaženijih mlađih pisaca Karanfilov želi da izvuče najvažnije probleme pomoću kojih bi dokazao tezu o neophodnosti „pozitivnog junaka u literaturi*. On smatra da je roman Atanasa Nakovskog „Marija protiv Piralkova“ (u kome autor pokazuje kako jedna žena, bolesna od raka, nije klonula nego izrasta kao ličnost) jedno od „zanimljivijih dela u kome se origimano i uspešno objašnjava problem „savremenog heroizma“. Karanfilov suprotstavlja život junakinje romana strahu pred smrću u delima nekih egzistencijalista. Analizirajući roman-esej Georgi Markova „Muževi“, Karanfilov ističe da je u njemu primetan problem prelaska „od heroja do čoveka“, koji je karakterističan za sam život.

„Mali čovek“ ponovo ima svo je mesto u bugarskoj literaturi. Kako kaže kritičar Maksim Naimovič, videlo se da u „malom svetu" svakiđašnjice svaki „pojedinac „predstavlja

„građevinski materijal u celokupnom socijalnom „organizmu“. Ali on skreće pažnju da je neophodno praviti razliku između „malog čoveka“ kakav je opisan u wmeorealističkim delima (gđe „je tema malog čoveka projicirana kroz apstaktni humanizam) i socijalističkog „malog čoveka“. GOVOreći o mladom piscu Svetomiru Babakovu {„Ulica sa golubovima“) Naimovič kaže da on podseća na istraživača zlata jer nalazi „istorijsku perspektivu malog čoveka u socijalističkom avetu“, (G. 8.)

„PREVEDENI

A4nđelo GULJELMI

Avangarda i

Ovaj esej objavljen je u okviru jedne amkete o avangardi i odgovornosti, koju je vodio ugledni milanski časopis „IL veri“.

LITERARNU AVANGARDU obično shvatamo kao pokret koji je imao za cilj da se suprotstavi jednom stanju nemoći i iscrpljenosti književnog izraza, koje je sprečavalo, rezistentnošću SsVog mrivog tela, svaki novi stilistički ili jezički izbor. Takvo shvatanje avangarde, uostalom, tačno odražava vidove i termine u kojima se ona islorijski formirala. Međutim, avangarda nije samo io, nije samo polemika i raskid s jednom umjiručom prošlošću, ona mora da sadrži u sebi i elemente ustoličenja novog, otkrivanja vitalnijih izražajnih puteva. novih mogućnosti diskusije. Činjenica je da ova dva elementa teško koegzistiraju, tako da se avangarda, bar u njenom istorijskom postojanju koje do sada poznajemo, uvek identifikovala sa prvim momentom, sa odbacivanjem Pprošlosti i tradicionalnih stilističkih struktura. U slučajevima kad su oba momenta ipak prisutna kod jednom istog autora nalazimo se već zapravo izvam granica Kknjiževne avangardne, jer je u tim slučajevima drugi momenat, pokušaj ustoličenja novog, toliko snažan da apsorbuje prvi i oduzima mu njegovo autonommo postojamje. Tako se ne kaže za Prusta ili Džojsa da su avangardni pisci, jako su i oni uzeli učešća u opoziciji prema literaturi prošlosii i upustili se u avanture na novim ideološkim i izražajnim putovima, dočim se uvek ubrajaju u avangardu italijanski i ruski futuristi, nadrealisti, dadeisti ild. Dakle, pod avangardom manje-više podrazu-– mevamo rezultate koji se, ma kako značajni sa kultur= nos gledišta, ipak ograničavaju na konačno obaranje nekih trađicionalnih vrednosti koje su već bile izgubile svoj smisao, dok su neuporedivo manje značajni po svome učinku u umetnosti. Naravno, ovde je još uvek reč o jednom objektivnom i uobičajenom poimanju ftermins avangarde i samo držeći se toga shvatanja donosimo zaključke koji slede.

Prvo, ne postoje u današnjoj kulturnoj situaciji đovoljni razlozi za ponovno pokretanje avangarde. Drugo, ako bi se i pojavila ona više ne bi bila jedan „aktivan“ izbor, sposoban da ponese napred kulturu. Treće, ono što nam danas treba to je jedna visoka kritička svest koja bi nam omogućila đa raspoznamo i odredimo pozitivne indikacije ili samo opomene koje nam je ostavila ramija avangarda i, naročito, dalje elaboracije koje su izvršili neki veliki pojedinci.

Da ispitamo sađa podrobnije sve iri navedene tačke. Jedma od bitnih karakteristika našeg vremena je ekstrem na konfuzija, ali se ta konfuzija rađa iz činjenice da ic u savremenom kulturnom Životu sve dozvoljeno, da vlada jedna isto tako ekstremna sloboda i foleramcija. Najekstremniji proizvodi se prihvataju i čak dobijaju najautoritativnije garamcije. U takvoj situaciji. kakvo bi smisla mogla imati jedna nova avangarda? Kakva bi vrata htela da otvori, kad su već sva otvorema? Kakve proboje da izvrši kad je već sve probijeno na svim linijama? Nesumnjivo, nikakve. Ponašati se kao da nije tako bilo bi beskorisno pretvaranje. Verovati da postoje

neprijatelji koje treba pobediti, barijere koje treba sru-

šiti, u majboljem slučaju jedan je oblik odsustva ili in= suficijencije svesti.

Tako u današnjoj situaciji, konfuznoj jer je bogata, svako anarhično ponašanje, ne mogući biti stimulativno, gubi svaku pozitivnu funkciju i pokazuje se, naprotiv. kao zaostala, zakasnela pojava. Problem savremene kulture nije borba protiv negativnih vrednosti jer one ne predstavljaju smeinju na putu onih „wpozitivnih, već koepzistiraju na istom planu. Ono što je potrebno to je naučiti se razlikovati ih. Izbor jednih značiće smrt drugima. Potrebno je uvežbavanje inteligencije i razvoj kritičke svesti. Situacija je slična onoi u jednom gradu koji je meprijatelj napustio pokrivši ga prethodmo minama. Hoćemo li poslati jurišne trupe da osvajaju već osvojeni grad? Prouzrokovaćemo samo nove ruševine i pogibije. U takav grad treba ulaziti ne sa mitraljezima već sa detektorima i Gajgerovim brojačima.

Nema sumnje da je eksperimentatorstvo stil · savremene kulture. Ono je njen najpotpuniji i nijistinskiji oblik. Ali ono je direktno suprotno avangardi po svojim ciljevima. Da bismo to dokazali, zadržavajući se u okvirima italijanske kulture, uzmimo dva slučaja: Marinetija i Gadu. Marinetijev avangardizam počiva na polemičkim predtekstima, bez jedne jasne idejne osnove i ozbiljnih ekspresivnih namera. Lingvističke revolucije futurista su bučne i površne. Unutarnje i idejno jezgro jezika izmiče njihovom besu i zapravo nikada inigde jezički smisao nije bio tako oskuđan kao kod pisaca avangarde. Novi ekspe= rimentalizam je sasvim drukčije vrste. Niegovo je geslo: jezik je definitivno u krizi, treba ga spasavati! Naravno, spasavanje se odnosi na funkciju, ne na instrument. Instrument je zauvek pohaban, svaki most između reči i stvari je srušen, jezik kao predstava realnosti je u Ćorsokaku. Ali spoznaja realnosti i dalje ostaje cilj pisanja. Kako da se cilj ostvari? Jezik koji je do sada obavljao odnose sa realnošću postavljajući se pređ nju frontalno, kao ogledalo u kome se ona direktno odražava, mora da izmeni ugao gledanja. To znači da se pretvori u samo srce realnosti postajući, umesto ogledala koje samo odražava, pažljiv registrator čak i onih najiracionalnijih procesa, da se stvara od realnosti same. Tli, ostajući i dalje kao ogledalo nerealan da stavlja između sebe i realnosti jedan filiar kroz koji će realne stvari, šireći se do neobičnih slika i izdužujući do halucinantnih formi, zbacivati sa sebe privide i otkrivati svoju pravu suštinu. 'Fakav,.. poskupak. pravih eksperimentatora nije polemički.