Književne novine

„u suštini pomodna,

a Og i a OI ir ara 0

NASTAVAK, , Sl.STRANB'

IU ĐANA

jeg mladog „dramskog pisca Velimira Lukića,) i 7 stvari — to je festival kompro

misa u svakom pogledu, pa zato nije mikog iznenadilo što smo u okviru. zvanične selekoije videli niz predstava veoma različitog nivoa i dometa. Od osam izvedbi u toku dugih dvanaest festivalskih dana svega tri — „Bertove

· kočije ili Sibila“, „Ožalošćena porodica“

i. „Na rubu pameti“ mogu da izdrže oštrije i savremenije kriterijume u odabiranju pravih pozorišnih vrednosti. Ako se na osnovu loga može postavili pitanje — kakve su mogućnosti jugoslovenskog nacionalnog pozorišnog iznaza danas, plašim se da Pozorje nije u stanju da pruži na to određeni odgovor. Ni ovaj put, kao što se uostalom i moglo pretpostaviti, „nije raščišćeno šta je zaista savremeno i avangardno, odnosno u kojoj meri razna eksperimentisanja pod etiketom modermog, a razbijaju okvire naše poznate učmalosti? _ Pozorje, ovakvo kakvo je viđeno, mora da se suštinski preobrazi, jer bez toga nema neke naročite perspektive niti če mu prikladno stajati ambicije ozbiljnog arbitra pozorišne umetnosti. (P. V.)

Od neandertalskog do socijalističkog čoveka

„Eno, mrije!“ (13-godišnji čobanin iz Čažnja)

U HERCEGOVINI, otprilike na polovini puta između Sarajeva i Mostara, na ušću male reke Trešanice u Neretvu, u kotlini odasvud „zaokruženoj visokim bosansko-hercegovačkim laninama, nalazi se grad Konjic, a nedaleko od tog grada je i selo Čažanj, o kojem ništa nisam mogao saznati ni iz zagrebačke „Enciklopedije Jugoslavije“ ni iz beogradske „Male enciklopedije Prosveta“. U odgovarajuću sekciju do detalja izvedene vojne, generalštabne geografske karte naše zemlje a svakako i u poštanski spisak imena svih naselja u državi ovo seoce je svakako ušlo, i nema se zaista ništa zameriti što mu ime nije zapisano u pomenutim dvema enciklopedijama, na„maepjenim krupnijim i opštijim zadacima informisanja o svemu- značajnom i vrednom u sadašnjosti i prošlosti naroda naše zemlje.

Jedna osrednja po dužini, užasna i strahovita po sadržini, reporterska vest sarajevskog dopisnika „Politike“, u broju ovog lista od 29. aprila, načinila je selo Čažanj kod Konjica, odjednom, od toga dana, znamenitim — po zlu. Petnaestogodišnjeg čobanina Žiku Ibrišima (dakle, vaše dečaka no mladića) — kaže nam taj novinski izveštaj

— pretukla su četvorica njegovih VTršnjaka i mlađih, trinaestogodišnjih

drugova, na mrtvo, 22. aprila ove godine, dvadesete od oslobođenja iz četvorogodišnjeg robovanja ove zemlje pođ nacističkom, hitlerovskom čizmom, dvadesete od početaka izgrađivanja socijalističkog (što će reći: humamističkog) poretka u ovoj zemlji. Kao zajednička imenica, reč „ibrišim“, po Vukovom rečniku, naziv je za svileni konac, latinski filum sericum, i sve naše dobre domaćice poznaju i upotrebljavaju taj konac za fine, diskretne bodove u postavi odela, ali kao oosobna imenica reč Ibrišim je porodično ime, dakle prezime | mlađamog Žike iz Čažnja, kod: Konjica, koji je, u rečeni dan, na sam verski praznik Bajrama, bio premlaćen od svojih drugova - čobana, pritajio se, praveći se mrtav, i čuo svojim rođenim ušima kako jeđan od četvorice maloletnih ubojica. i ubica o njemu i stanju u kojem se on tađa nalazio homerovski objektivno, i neutralno kaže: „Eno, mrije“. Da bi proces Žikinog izdisanja proverili, njegovi drugovi su mu „ponovo prišli i udarili ga nekoliko puta nogom“, a onda je jedan od čeivorice zatečeno Žikimo stanje formu lisao lakonskim iskazom:; „Umro je. Hajde da ga sakrijemo“. Žika se tada onesvestio, svileni konac jednog mladog života izgledao 'je prekinut, četiri maloletna čobanina „uhvafila su SVOB druga za ruke i noge i odneli ga u obližnji jarak“, zatrpali ga zemljom i granjem. Kada se osvestio, filum sericum iz Čažnja doteturao se nekako do sela, sušedi su pozvali njegovog Ca, isprebijani dečak je zatim prenet kamionom u Konjic a posle u sarajevsku bolnicu. On se sada oporavlja, lekarski izveštaji o stanju njegovog zdravlja vrlo su povoljni, po svim izgledima sve će se dobro svršiti.

No ja se sada pitam, šta će posle biti sa Žikom. Hoće li se Mmenjak {inog svilenog konca vratiti u svoj brddki kraj da čuva ovce i da, budući „najjači čobanin u okolini“, navlači ma sebe zavist i mržnju, krvoločno ubilačku strast svojih vršnjaka, koji su, pojedinačno, fizički slabiji od mjega, alt združeni, u ČetVO?O, dovoljno jaki da ga mogu pretući, pa konstatovati:

„eno mnije“ i po tom začeprljati ga u jarku, zemljom i. gnanjem? Selo Čažanj kod Konjica, u Herce=

· govini. Ima Ji ono školu, učitelja, na-

rodni „odbor, osnovnu „organizaciju Saveza Nomunista? Konjic, prvi obližnji grad, imali on te prosvetne ustanove, društvene organizacije, instancije? Šta se skoro dve decenije od oslobođenja do danas tamo vadilo i radi? Na kojem je nivou tamo „staranje o čoveku“? Ko iz yrepubličkog centra tamo svraća, kad i zašto? Šta se tamo, u Konjicu i selu Čažnju, dvađeset godina radilo i preduzimalo? Koliko se odmaklo dalje od kamenog doba u svestima. ljudi.od duha čopora, od sitra-

šnog, nepojmljiivog, zlokobnog primi- .

tivizma? Ima li tamo lektire, i koje, i kakve? Ima li radio-apavata, koji prenose prekrasne, plemenite, humane fteme domaćih i svetskih pripovedača, iz kulturnih centara, šipom zemlje, kroz etar?

Ja ne znam. prijatelji i drugovi, či-

taoci „Politike“, i sada, ovih „Kmjiževnih novina“, šta vi o svem ovom užosu mislite, osećate i kažete — ili,

ćutite. Ali, meni jie fiziološki pozlilo kada sem ovu vest pročitao: a iz republičkih cemtara i drugih. većih gradova malo ko želi da ode u zabačene pleninske krajeve naše lepe i bosate zemlje, da bi tamo, u divljini, sejao seme prosvećenosfli, humanosti i kulture, one prave liudske kulture bez koje nemn i ne može biti ni progreša, nji socijalizma, mi „bolie i srećnije budućnosti“ naših naroda.

Povle STEFANOVIĆ

““ •

Iver i balvan

U PROŠLOM BROJU „Književnih novina“ pisali smo o omašci jednog saradnika „PTelegnama“ koji je američkog pesnika Remsona podmladio za dobrih pedesetik „godina. U jstom broju mi smo propustili grešku slične prirode: savremena američka romansijerka Karson MekKalerz wretvorena je u muškarca. Na ovaj način ispravljamo tu omašku; ako u tuđem oku vidimo iver, vidimo i u svom — balvan.

Vašar nad vašarima

PRIRODNO JE da se, kađa čujemo reč „vašar“, uhvatimo za glavu, užaBnuti i samom pomišlju na silnu kakofoniju zvukova, mirisa i boja koja se pod tim pojmom krije i da, u narodnom duhu, izreknemo: „Daleko ti lepa kuća!“ To znači da, posetivši Beogradski sajam ovih dana, zaista, ne gajimo nikakvu iluziju u pogledu onoga što nas očekuje, ako, pošto smo pregledali izložbu „Press 64“, prošetamo onim delom sajmišta koji se naziva „zabavni park“. Na to nas, uostalom, niko ne primorava, ali je činjenica da smo, ođlazeći sa izložbe'sredstava'javnog informisanja ( o čijoj se vrednosti već govorilo) odjednom izgubljeni u emanaciji vašanske atmosfere, emitovanoj iz zvučnika koji otežavaju naše povlačenje sa „bojnog polja“. Ono što dovođi na ivicu nervnog sloma i najodanijeg poštovaoca one vrste javnog života koja se može nazvati razmetljivim vašarskim vakuumom, jeste glas spikera, koji nas u intervalima od 5 ili 6 minuta (bez preterivanja), prekidđajući, inače, prijatne zabavne melodije obasipa stupidnim reklamerskim parolama (ne citiramo ih doslovno, što, uostalom, nije relevantno): „Dra gi posetioci! Posetite najlepši i jedini bar na vašaru — tvist bar!“ I posle ovog „duhovitog“ poziva nastupa Vvrhunac zločina protiv dobrog ukusa u sledećim stihovima:

„Ko god se· oseća mlad, I ne voli mnogo rad,

Neka ide u bar tvista, Nek' se vije kao glista!“

Ne možemo razumeti čemu i kome služi visokofrekveninmo histeričmo terorisanje ovako besmislenim w&tihovima. (V. P.)

Čehoslovačke nagrade za književnost

ČEŠKI NEDELJNIK „Kultumi tvon= ba“ Kultummo stvaralaštvo) u svom 18. broju piše o proglašenju laureata državne nagrade i dodeljivanju titule „narodni umelnik“ istaknutim predstavnicima čehoslovačkog umetničkoga života. .

Titula „narodni umetnik“ dodeljena je članovima ansambla Narodnog pozorišta u Pragu, operskom pevaču Biduardu Hakenu i glumcu Karelu Hegeru. Nagrađeni su slovački pisci: pesnik Laco Novomeski za dela „Vila Tereza“ i „Do mesta trideset minuta“ i prozaista, dramatičar i publicista Ladislav Mnjačko za roman „Sınrt se zove Tingelhen“, Jan Kadar i Elmar Klos za režiju istoimemog filma koji se od nedavna prikazuje i ma našim ekranima, Zbinjek Brinih za režiju filma „'Transport iz raja“, Vojtjeh Jasni za film „Kada dođe mačak“ (koji takođe imamo prilike da gledamo) i violinista „Jozef Suk za poslednje interpretacije i propagandu čehoslovačke muzike u inostranstvu. Knojigom pesama „Vila Tereza“ Novomeski je obeležio svoj povratak u ikmnjiževnost od Koje je bio nasilno odvojen u godinama vladavine „kulta ličnosti“, dok je romam Mmjačka objavljen još 1959. godine i doživeo veliki uspeh u zemlji i inostranstvu, (B. R.)

vašta se ovih dana zbivalo na naSim fudbalskim ftenenima. Uostalom, ako ste ređovam čitalac sportskih izveštaja znate i sami. Ovde nam nije cilj da mavijače podsećamo na rezultate koji su ih za poslednje dve nedelje toliko obradovali ili nasekirali -—· rezultate svima poznate i već dovolino prodiskutovane — nego da ih obavestimo o neobičnim događajima koji su pažnji većine sigurno promakli. l

Ko, na primer, čita izveštaje sm utakmica prve beogradske lige? Vercvatno ih ne čitate, jer tu jamačno nema šta da se sama: vrlo važno što je Polet pao s prvog mesta na četvnto!

Varate se. Ako rezultati i stanje na tabeli nisu toliko ni važni, pojave valja pomno pratiti. One mogu biti i te kako važne. Da. ste, tako, pažliiVo proradili „Ekspres“ od 11. maja. saznali biste da je Zmaj iz Zemuna bio u gostima Sinđeliću. Kako je Sinđelić pokazao posebam afinitet prema bodovima. vodećih, Zemunci su bili zadovoljni i bodom.“ Razume se da nije važno to što Zemunci ma kraju nisu spasli ni taj jedan bod. Važno je i pažnje vredno to što je prema bodovima pokazan afimitet. Dosad je bilo borbe za bodove, jagme na bodove, otimačine oko bodova. Sada se prema mjima pokazuje afinitet. To je dobro i u skladu je s našom stvarnošću. Svako danas pokazuje afinitet prema nečemu (omladina prema radu i zabavi, trudbenici prema raspodeli dohotka, stilisti prema stranim rečima kojima ne· znaju značenje) i moglo bi se reći da se na tim relacijama i tim koordinatama već kristališe naš movi, savremeni čovek. Zašto da fudbaleri zaostanu! Čak je vrlo dobro što su se prvi znaci pokazivanja afiniteta (i to posebnog afiniteta) javilj baš na jednom zabačenom iferij= skom igralištu — ne među „vrhunskim“ spontistima, nego među, skromnim pregaocima fudbala za ikoje javnost tako reći nije ni čula. Alal vera nižerazredni-

ga} marginama štampe ia

Kosta TIMOTIJEVIĆ Sirip-liz na · Karaburmi

ma. Zaslužuju da publika prema njima pokaže više afiniteta.

Nego da pređemo na stval.

Čitaocima „beogradskih listova USkraćeno je pre desetak dana jedno retho uzbuđenje. Novosadski „Dnevnik rezervisao je (4, maja) za svoje najveTnije čitaoce ekskluzivni naslov:

DVA GOLA SAMARDŽICA j

Ko ne zna da je Samardžić jedan i nedeljiv, da nema braće OTO BakbiNadi put braće Milutinović ili braće Čebinac) i da se dobri stari pnnisvojni pridev skoro potpuno povukao sa stubaca naše štampe pred nadiranjem posesivnog 8enitiva — mogao je za trenutak zamlsliti krajnje međoličan prizor duplog strip-tiza nasred Omladinskog stadiona. Takvog prizora, srećom, nije bilo. Utakmica je do kraja bila savršeno pristojna i čedna. A ono što se desilo moglo je da se opiše i naslovom koji bi glasio: Duva Samardžićeva gola. To bi bilo suvlje, ali i poštenije — jer konstrukcija s prisvojnim pridevom nc Obećava pikanterije kojih nema.

No verovatno bismo bili nepravedni

prema itvorcu tog naslova u „Dnevni-

ku“ kad bismo ga osumnjičili za mamerne dvosmislice. Njemu po svoj pri-

'lich nije ni palo na pamet da se po-

datak o Samandžićevom mpodvigu na

jeee

„M

ŽIVOT OKO NAS

UJUBIŠA MANOJLOVIĆ

NOVI LJUDI U FOTELJAMA

tom mpitamju svakoeko bi već mo-

O glo da se piše i veoma opširno.

Opravdanje za svoju crticu o ta-

ko krupnoj stvari ja ipak vidim u to-

me što se crtica piše odmah, dok na

knjigu mora poduže da 'sce čeka. A sa-

ma pojava ne bi mogla da čeka tako dugo.

Tema je: movi (mladi) ljudi u flote-

ljama, koji su u te fotelje (shvaćene

kao meka vrsta oznake za važno dru-

štveno mesto) seli pošto su se sa njih.

povukli stariji, na najboljem putu da uskoro uglavnom pecaju ribu, hvataju leptire, čeprikaju baštice i 5 unučićima se igraju rata i revolucije.

Ti movi ljudi nisu uvek odviše movi i nepoznati. Čulo se o njima, o njiho-

vom radu, kroz koji se ispoljila ili bar'

mazrela mjihova lična vrednost. To je i bio razlog da im se otvore vrata za stepenice koje vode naviše.

Ti mladi ljudi nisu ni uvek suviše mladi, Često Su ozbiljno prekoračili godine starosti (tačnije: mladosti) sa kojima su njihovi prethodnici vodili brigade i divizije. Ali svakako imaju mnogo manje godina nego što su im ti isti prethodncii'imali dok su sedeli u foteljama koje im, sada pred novim povećanim. zahtevima života, 5 voljom ili bez mnogo volje ustupaju jednu po jedmu.

Poređenja između rukovodilaca štarije i novije generacije nameću se sVuda gde je došlo do takve smene. Čime ga ljudi koji su imali i imaju posla s jednim i drugima. Evo šta se, zasada, čuje: ?

1) Ovi mladi su svakako svežiji,

: O O NINJETA, ĐORĐA. ISAKOVA OE M HI,

x\\WRSKWRKGWKSGRGKKGAKOCSKWKGOKOA KO KC KR

punoktrvniji, osposobljeni za rađ na savremeniji način, s Đulsom osetljivim za move pojave u svome poslu. Po tome koliko znaju, još više po tome ikoliko poneko od njihovih prethodnika nije zneo, sjajno je što su došli, i neka su nam dobro došli.

2) U radu su, po pravilu, brži i odlučniji nego što su u poslednjim danima svoje (rukovodeće) službe. neki od onih starijih. Stariji su (bili) skloni da najpre pričaju o svih sedam ofamziva, dok ne započnu osmu, devetu, desetu i ko zna već koju ofamzivu ma mneodložive zadatke današnjeg dana, koji trpe ako moraju da čekaju dok se doreče uvodna reč o sedam rainih ofanziva.

3) Ali... Da, ali, ali, ali...

Tzmeđu raznih „ali“ ima svakako pumo takvih koji se jave uvek kad na mesto jednog čoveka dođe drugi, po-. gotovo mlad mesto starijeg. Pre svega, to je ona poznata stvar s iskustvom u kome su, prirodno, stariji uvek jači, Veoma krupno „ali“ je i to što su stariji o kojima je ovde reč, kao ljudi kaljeni kroz revoluciju, umeli i u posleratmom, u izvesnom smislu mirmom vremenu, da ratnički jednim migom pokrenu nečiju (radnu) svest. Ali, sa takvom množinom raznih „ali“ u ovom tremutku i na ovom mestu baš ne bi imalo smisla trošiti vreme i hartiju. Da se zadržimo na jednom jedinom „ali“ zbog koga sam, u Stvari, i uzeo da malo pročešljam pitanje ove smene.

Posleratni život jednog broja revolucionarnih boraca, koji su se, kao za> služni ljudi, tu,i tamo ustoličili, nije se suviše sviđao širokom krugu. Najpre šapatom, posle polušapatom i tako dalje, sve glasnije, kao što već biva kad jedna demokratija raste, zamera]lo im se što su odveć samovolini ili što za sebe ličmo navlače suviše doba#a. Mogli bi da budu skrommiji. Zameriš im, pa pomisliš: Nazad, i neka ih, jer oticala im je sopstvena krv u Sutjesku i obpadali delovi tela u maršu iroz ledeni Igman.

Život jednog broja movih (mladih) ljudi u foteljam6e, ovih što su došli da zamene islužene revolucionare, takođe še me sviđa širokom Mmrugu. Opet: samovolja i navlačenje dobara. Sve hoće što su, u zaboravljanima razne vrste, dozvoljavali sebi njihovi stariji prethodnici. Zameriš im, pa „pomisliš: E mladi druže, izvini, fi bar nisi ginuo ma Sutjesci i vukao, svoju .gladnu semku kroz igmamski mraz. Tebe smo, mladi i relotivmo mlađi moj druže, odnihali na prilično mekamom ”~#socijalističkom

' dušeku, iškolovali te da budeš to što

si, Pa, iako si se i sam dosta trudio,

\ja počinjem đa ispuštam iz vida neke

opljačkaju — budućnost?

CRTEŽ SLOBODANA .MARKOVIČA

Karaburmi može formul'sati bolje i jasnije nego onako kako je to on učinio, Zar se ne kaže: Dela Lenjina, govor Toljatija, vlada Hjuma.? '

Bto primera gde je posesivni genitiv · lošim prevođenjem sa stranih jezika (uglavnom sa ruskog) istisnuo naš stari, patrijarhalni prisvojni pridev. Ne tako davno, svaki bi iole pismeni novinar bez razmišljanja napisao: Lenjinova dela, Toljatijeo govoY, Hjumova vlada. Damas ljude treba podsećati da i tako može.

Pre otprilike jednog veka bposesivni genitiv bio je još toliko izbegavam da su među prvim beogradskim zvanično krštenim ulicama bile Knez-Mihailova, Pop-Lukina, i Kapetan-Mišima — a ne Kneza Mihaila, Popa Luke ili Kapetana Miše, kako bi sigumo bilo koju deceniju docnije kađa su Wirštavane ?““9Klice Kralja Milana, Kralja Petra i slič. ne. U wvakom slučaju, pismeni su ljudi nastavili da se klone ionstrukcija s „genitivom, služeći se njima: izuzetno, kad treba dodeliti ulicu nekome s imenom i prezimenom ili imenom. i zvanjem. Samo se po sebi razume da Brankova, Simina i Vasina ulica nisu mogle nikako postati ulica Branka, ulica Sime i ulica Vase.

Danas bi, bojim se, već mogle.

Ali zašto samo ulice? Nemojte se začuditi ako kroz koju godinu (pod pret. postavkom da stvari nastave putem kojim su pošle) nabasate u novinama na. pravopis Vuka, Jevamđelje „Miroslava, krajinu Koče, Kamen Mačka, Brdo Bana, Gredu Babe, kolo Žike, kuću Milke (onu na relacijama laveža pasa) i pfra= se pope. |,

Dofle će, naravno, dva gola Sama džića već uveliko biti zaboravljena —

ili će ih se sećati navijači s izuzelno ·

dobrim pamćenjem — ali će zato mo žda izistinski strip-tiz biti uveden kao zabavna tačka na velikim

ških susreta,

Pt «

verovatno više nego oštali đaci-vršnja= ci, društvo će ti brže i bez dvoumljenja udarati packe. Neće to činiti stariji koji mrze mlade zato što su mladji ne go baš širok krug mladih, iz koga 5 već čuje:

— Kad mu ulazim u sobu kao da ulazim u frižider. 1

— Volim da slušam omatorelog revolucionara mego mladog birokratu!

NE DIRAJ U TO

l eć je meni samom, erovafno i V čitaocima, dosadilo da se ovde, u . „ovoj rubrici, poigravam simboličnim imenima koja se, povodom raznih (obično) neprijatnih događaja, „nameste“ u našim novinama. Hteo bih da se i vučem iz takvog načina, ne zato što mislim da je on udpšte rđav nego... ... Nego, bolje da se ja odmah mabnem čiste teorije — baš bi nam jedan takav teoretičar bio i preko glave! — i okrenem se životu. A život je zapisao i nešto preko čega ne može da se pređe, iako je u pitanju slučajan

sticaj reči. Evo šta:

Wfa4% av) } bh dfwh< AptfteY ika AA ODp chMui fPAmawR hpDMMDE„ HW a 50% #0AM“',

_||BMJE/oMHA

| ONDAUHMMN AYRBHOCH

wa no"**

Ispod tog naslova je mima, PO“ kojna vest -— jedna s one naše već veoma poznate irke — Di O“

me kako je poslovođa poslovnice bi“ jeljinskog preduzeća „Budućnost“, U društvu sa... — dabome, to sc uv najbolje izvodi s (dobrim) društvom ge potkradanjem preduzeća, podizanjem cena i raznim drugim malverzacijamš opljačkao tri i po miliona dinara..

. Ali mene ova mirna, spokojna vest nikako da uspokoji. Igra mi pred očima sa svojim. strašnim maslovom, u kom

kvačice. Nismo imali prošlost, ne zadovoljavš nas sadašnjost... Opraštamo svašiši

svakome. Nećemo valjda gledati Krož Drste i onima koji se drznu da m

KNJIŽEVNE NOVINE

M. stodioniiie ij između-dva poluvremena važnijih ligay