Književne novine

—uE

DA IU 7ZVONE

...

Husein Tahmiščić: ~

„GDE SAD ZVONI“; „Prosveta“, Beograd, 1964.

VIŠESTRUKO je zanimljivo kada pesnik u ciklusu pod naslovom „Srodnic:“ publikuje pesme koje su, na ovaj ili onaj način, proizašle iz njegovog odnosa prema nizu pesnika. Prvo zato što saznajemo koje su njegove književne simpatije i, ako nam za to pruži priliku, zašto su to postale. Interesovanje, zatim, izaziva i podatak da se pesn:k ne libi pokušaja da jednu nedvosmisleno knjišku inspiraciju pretvori u nov, samosvojan poetski organizam, što nije nimalo jednostavno jer će u čitaočevoj svesti uvek egzistirati predstava o predmetu inspiracije. I, možda najviše, privlačiće nas poetsko obrazloženje rečene srodnosti, njeno otkrivanje u davesnoj podudarnoj duhovmo/j situaciji, u interesovanju za iste predmete, ili u sličnom pesničkom postupku.

„Srodnici“ Huseina Tahmiščića, o čijoj šestoj knjizi stihova „Gde sad zvoni“ je reč, jesu Rastko Petrović, Vuk Kmjević, Branko Miljkoviš Mateja Matevski, Slavko Mihalić, Dane

Zajc i Tin Ujević, a stihovi njihovom .

delu posvećeni stoje ispod naslova koji su, ujedno, naslovi poznatih Knjiga

ovih pesnika. Primera radi citirajmo .

pesmu „Visoki crveni mesec“, nastalu pod opsesijom stvaralaštva divnog slovenačkog pesnika Daneta Zajca:

Opet je izašlo na videlo Naježeno znambnje hajke Zloslutne semke nas vrebaju Plameni ježici sustižu Visoki crveni meseče

Iz noći

Hijene dolaze

Po naše zanete glave

U noći

Hijene se smeju

Kraj belih oglođanih, kostura Visoki crvemi meseče

Plani

Visoki crveni meseče

Pokaži put kojim, još nismo bežali Visoki crveni meseče.

Šta čitalac saznaje iz ovih stihova? Nema sumnje da ova pesma u poznava– ocu Zajcovog pesništva budi sećanje na izvanredan umetnički doživljaj koji je dmao: prilikom čitanja njegovih: stihovay što su:mu simboličkim, veoma iztažajnim slikama i atmosferom narietnuli jednu opštu sliku čovekove usamljenosti, večitog bežamja, skrivamja pred uništavajućim silama koje uvek pronalaze put do žrtve. Podsećamo se pesnikove mašte čija čar se nalazi u njenoj sposobnosti da oslobodi duh veza sa čimjeničkim iskustvom, uzročnošću i prirodnom verovatnošću, „mašte koja je i nama dala mogućnost duhovnog i emocionalnog uzleta. Njegovi sim boli, prvobitno neodređeno sugestivni, praćeni percepcijom emocionalnog jedinstva, formirali su jasno oMeležem centar značenja oko koga su se širjle mogućnosti „asocijacija i implikacija. Podsetili smo se, ukratko, procesa koji je u svim vremenima i pri svim koncepcijama pesništva imao primenu u delima najvećih pesnika. A taj proces vodi od mašte, od niza slika koje ona stvara počivajući na toku emoci-

ja što sugerišu fundamentalne zakone”

prirode, „putevima imaginacije koja ih preuzima, dopunjuje i proširuje, do pesničke vizije...

Svega toga smo se, odista, podsetili. 'Ali kakva je, pri tom, nezavisna vrednost citiranih „Tahmiščićevih stihova sem što podsećaju, što mogu da poslu-, že kao impuls za ponovno vraćanje izvanrednom pesniku, što mogu da se shvate kao jedan prilično subliman poetski komentar onoga što je drugi pesnik veoma sugestivno izložio? Za

– mene je ona u činjenici jasne, jedno-

stavne i na suštastvenom smislu stvaralaštva drugih pesnika počivajuće interpretacije, u činjenici da je sugestivno delo izazvalo podjednako sugestivnu interpretaciju — ali ne i kreaciju! U onome, upravo, što Sesil Dej Luis izražava rečima: „Mi ne pišemo u nameri da buđemo razumljivi; mi pišemo u nameri da razumemo. Ali, ukoliko uspešnije pesma interpretira svom autoru značenje njegovog 5sop-

CRTEŽ, SLOBODANA MARKOVIĆA “

KNJIŽBVNE NOVINE

HUSMN TT TAHMIŠČIĆ

stvenog: iskustva „ili nekog tuđeg koje ščića je obrnuto: on mnogo direktnije

je uz pomoć imaginacije usvojio, utoliko sigurnije će ona naposletku biti shvaćena.“

Taj nas put vodi ka ciklusu „Slikovnica“ (sem ova dva ciklusa u knjizi je još šest pesama) od koga se, prirodno, očekuje poetska argumentacija srodnosti sa spomenutm pesnicima. I, odjednom, suočavamo se sa sintaksički potpuno drukčijim postupkom. Evo, po novo, jednog primera („Drugi predeo“):

Čistote nam kazuju vatrostalnu prirodu, rodilje. Tajne su pesmobvitih prosjaj i pomračenja mjenoga uma. Sa glasom opiranja u skladmo izvrcanom, plodu I zavetom, što kroz krv i mleko tače usnu, porodu, Ona je težišna tačka odmene smirena u javnom grčw I pronađena reč u slavi, u pokori, u samoubojstvu.

Ne kloni, šetalico odmene, u srcu nezaštićene rodilje. Čuda su pesmovitih deca i noći njenog predela. Sa znamenjem vatre u širom otvorenim, očima I glasom, sveta na osetljivim, bubnjićima poroda, Oma je stres žrtve i bruj žrtvenika, Ona je zakonik poricanja i prezaposlena priroda.

Iako se ni počemu ne može tvrditi da je smisao koji ovi stihovi nose značajniji, složeniji ili opštiji od onogh o kome je reč u „Srodnicima“, postupak je sada neuporedivo komplikovaniji, U pitanju je jedno svesmo nastojanje da se na nov način izraze ideje koje nisu ni nove ni samo 'Tahmiščićeve, što mu ni u kom slučaju ne treba upisati u greh. To su ontološke definicije pesme, pesmovanja, čovekovog života, prolaznosti, otuđemosti i tako dalje, definicije problema, dakle, koje smo mnalazili kod Ujevića, Miljkovića, Krnjevića i tolikih drugih. Recimo, čak. da su problemi kojima se „srodnici“ i Tahmiščić bave potpuno isti, ali semantički drukčije izloženi. Upravo u načinu izlaganja, mislim, osnovni je nedosta-

tak ciklusa „Slikovnica“. „Ter .Zajcove, .:

Li

na primer, iđeje su bile izražene posred

. no, ali su figurativni jezik i slike di-

rektno sugerisali misao, Kod Tahmi-

izlaže ideju, ali su njegove slike apstraktne, ne održavaju vizuelnu, auditivnu, ritmičku međusobnu vezu, tako da je put do misli, paradoksalno ali istinito, u stvari mnogo indirektniji. „Neizvesnost putovanja“, \ „izvesnost“, „predeo oporosti“, „biće“, „vreme vetrovito“, „ljudi teških raspoloženja“, „suočavanje s pretnjom“, „tajna zemalj ska“, „mogućnost“, „zadobijena slikovitost“ i slično, delovi su kompleks& u kojima su apstrakcije od većeg značaja nego slike, u kojima slike i figurativni jezik, taj „esemcijalni deo energije pesničkog jezika“, samo ikvalifikuju apstrakciju. Delovi koji, najzad, dovode do toga da pesnička imaginacija bude podređena definicijama. Oltud ovi stihovi vrlo teško mogu u čoveku da izazovu bilo kakav treptaj čula i emocija, zato oni dug pesnikov prema čitaocu svođe na pružanje mogućnosti za intelektualnu i jezičarsku aktivnost, zakidajući mu potpuni estetički doživljaj.

Već čitavu deceniju ovaj pesnik se neprekidno, u pogledu forme i 'sredstava izražavanja, menja i svake druge godine novom knjigom | „obelodanjuje rezultat svoje promene. Ova mjegova knjiga izaziva utisak da su njegove spo ljašnje transformacije, u stvari, rezultat stečenog uverenja da su izvesne misaone sfere savladane, da se više nema kud, da ne postoji ništa novo i nedotaknuto, rezultat straha da bi to „staro“ moglo izgledati isuviše trivijalno ako se ne iskomplikuje. Zato nam se i čini da 'se njegov poetski proces kreće polazeći od logičke strukture, od determinisanog značenia u pravcu traženja odgovarajućeg formalnog medijuma, u pravcu determinisanog zvuka dakle, itd. itd., a iz svega toga rezulaira neusaglašenost tih tokova. Daleko sam od toga da negiram bilo kakav pesnički postupak, ali u Tehmiščićevom slučaju, ovakav kakav je, on nije funkcionalan. Izvanredme pesme stvorene su često ako mašta uzleti a pesnička imaginacija je osnaži, iz jednog slučajnog stiha, iz jedne slike, bez obzira da li se docnije ofkrivalo da nose „stari“ ili „novi“ smisao. Da bismo se, uostalom, u to uverili, dovoljno je da se vratimo prethodnoj knjizi Tahmiščićevoj, „Kamerno veče poezije“, nje govom dosad najuspešnijem vidu tran-

formacije. . Bogdan A. POPOVIĆ

:

DUH MODERNE

PEIRABRESRE

Pavle Ugrinov: „ISHODIŠTE“; ' „Matica srpska“, Novi Sad, 1963.

TRADICIONALNA novelistička forma je obavezno podrazumevala jedan zgusnuto ispričan „događaj, dramsku koliziju u fabuli, poetsku atmosferu. Pavle Ugrinov napušta stare komvencije i, učeći se na modernoj prozi, nastoji da postavi drukčije osnove svog pripovedanja. On izbegava opisivanje krupnih i zanimljivih zbivanja. Nećemo naći u njegovim pričama zaplet i rasplet, prolog ili epilog... Pričanje teče monotono, početak i kraj su slični. Pred očima pisca teku sporo, bez cilja, kroz mnoga korita, mutne reke života ili, bolje rečemo, životarenja. Kao da se ništa ne događa iznenada, u moćnom intenzitetu i do kraja. To što se odigrava na stranicama Ugrinovljevih priča ne može se više nazvati ni događaj, jer je toliko paralizovano prazninom, besmislom i mrtvilom da se pretvara u negaciju svakog pokreta, svake odluke, svakog života. Njegovi junaci su u stvari neka vrsta modđemih antijunaka, koji gube volju, dostojanstvo i aktivnu svest, prepušta jući se apatiji, biološkoj egzistemciji koja je i sama na granici svoje vlastite negacije.

Ugrinovljeve skitnice, čiji je predak možda Beketov Moloa, izgubili su svaki razlog Svog „postojanja; lutaju, bezvoljni, osaikaćeni, bez korena, bez cilja. Kad se upute zavičaju, uskoro zaborave metu svojih „očajnih stranstvovanja. Odvojeni od

ljudi, od društva, otpadnici (ali ne iz socijalnih razloga), oni jednostavno ne osećaju po-

trebu za uključivanjem u zajednicu. Oni nisu pobunjeni; ne možemo reći ni da su se predali. Oni su prosto takvi kakvi jesu, lišeni saznanja o potrebi izmene svog položaja. Štaviše, uvereni su, mađa na mlak i bezvoljan način, da je njihov način života najbolji. Junak karakteristične priče „Ishodište“ kaže: „Potražiću drum i uputiću se njim. Uputiti se na onu stranu koja mi bude izgledala beskonačnija; čiji mi se vidik bude učinio nedostižan. Ako me pak na tom drumu

· zatekne komac, moći ću bar đa kažem

sebi da su mi namere bile izvrsne i da sam izabrao pravo mesto (drum). Jedino koje nekud vodi. I, čak, obe-

Roman revolueionarne mladosli

Niko Jovićević: „ŠUPLJE KOLO“; „Obod“, Cetinje, 1963.

PISCA KOJI ZNA svoj posao, ono što jeste i što treba da bude — mogućno je odmah prepoznati. Po prvoj rečenici, po prvom stihu. Razumevajući šta hoće i kako to hoće, on se neprinuđeno ali nadmoćno olkriva u prvom

nizu svojih slika, simbola, u prvoj, smesta prečišćenoj, muzici svoje reči. Njegova reč je istovremeno sadržaj i

sredstvo, materijal i oruđe, spoznaja i instrument spoznaje, sam Život i esemcijalno ispoljenje života. Rođeni pisac odmah mameine svoj svet, učini ga dragocenim za svako istraživanje, za svaki pokušaj prodora do smisla. „Vremena se mute i razbistravaju; više mute nego razbistravaju [...]. Nesigurno je sve, sem nerodnih godina i ratova — to dolazi redovno. Život teče kao rijeka, negdje sporije a negdje

brže, Širi se i plavi; nosi ljude, valja

ih po Svome zubatom dnu, zaobljava i glača, Kroji im sudbine, daje veličine i likove, i polako ih svodi na malo i na ništa.“ Ovako počinje roman Nika Jovićevića. Mimo, Počinje od nikako rešivog problema ljudstva u vremenu, u prolaženju i promenama. Zavzršiće s čovekovim pitanjem upućenih „preranoj, nasilničkoj i nasilnoj smrti: „... Od kakve je potrebe [...J] da ih uzima, kad su za nju nedovršeni, neuobličeni, nezreli, i bez one vrijednosti koju ona traži za svoju vreću.“ u tom međuprostoru (koji i nije nikakav međuprostor, jer je početak kraj a kraj početak) blista jedan besmisleni rat i jedna tragična i plodna revolucija, kao pa-

· roksizam nesnalaženja i snalaženja, gu-

bljenja i potvrđivanja. Čovek u revoluciji — dakle čovek najdublje u vremenu i najintimnije sa smrću. Ono što tada kaže i učini ima vredmost ofkrovenjJa. Njegovo tadanje lice jeste najčistije (kao i sumorno) lice istine. Zbog toga — osnovno i najznačajnije pitanje „Sta uopšte govori iz ljudi i kroz ljude u jednom ratu, i u jednoj revoluciji?“

I šuštinski odgovor „To kazuje istorija,

poslije.“ Zbog toga — nastojeći da odgonetne, odrazi i izrazi sve to što „BOVOri iz ljudi i kroz ljude“, Jovićević, isto=

vremeno, hoće da preduhitri istoriju, da njenoj ravnodušnoj reči suprotstavi strasnu reč umetničkog viđenja. Jer istorija dolazi kad život prođe, prohuji, kad umesto tela ostane frag, umesto životodavnog i stradalničkog sudelovanja — grob i papir, arhivski dokumemt i mrtvi znaci prisećanja.

To „ispravljanje i dopunjevanje“ učinjeno je uspešno. Pisac ima snage da njegova slika vremema poseduje čuvstvenu dimenziju i komkretizovanu izražajnost. Mnogi trenuci ljudske upućenosti jedmih ma druge, izvan ovog sveta,» kao i prema samom “Đsredištu njegovih gibanja — dati su potezom superiornog majstora, smirenim i jednostavnim, obdareno naučenim od prirode i tradicije (sočna marodska fraza, zgusnuta sentenca koju su generacije

Nikola

DRENOVAC

i si lepota slapa što pada i padajući seje sveživu; |; Ti si sjaj meočekivani ma dmu, mraka istkanog

Od slutnji i obmana;

Ti si zmamenje izlaska, sunca i pesma korenja

Koje još nije isklijalo;

Ti si bodež u sYce i melem, na Yamu, čije iscelemje

Još bezbroj movih bodeža priželjkuje;

Ti si blagotvorno gašenje pomamnih, požara I najbolja utoka nepresušnih mužjačkih ponornica; Ti si ruka Što nežno ukiva prkosa klince

U dlanove podatnosti;

Ti si potajna i slatka grozmica u kYbvi svetih isposnika I gordost ma kolenima pred, dverima zabranjemog; Ti si sunovrat amđela i vazmesemje čedme bestidmosti

Na visokom brdu zvanom Iskušemje;

Ti si zavijorena matica sažimanja života mad, praznihama

Vremena i bYostora;

Ti si granica, bezgraničnmosti i neizvYcamo saće

U košnici sladostyašća;

Ti si stravično igramje ma žici zategmutoj iznad, bezdana

Razvrata i prezrenja;

Ti si zloguko tinjanje ma, vetrometini osećanja

proveravalej, pojačanim strašću da kre tanje i sazrevanje na granici mebesa i tame bude uhvaćeno činjenički, takvo kakvo je, besmisleno kad se prekida pogibijom, veličanstveno „kad prerasta u zamah. Pisac je uistinu umetnik. Ali on je i aktivan mislilac-posmatrač. Na tragu porekla duševnosti i hrabrosti on se ne libi da čoveku o njemu samom kaže svirepe istine i da bude pravedan u toj nemilosrdnosti, isto onako kako je svirepa i pravedna čovekova animalna privrženost životu, njegovo nesravnjivo dirljivo nastojanje da živi i „poslije svih bolova, poslije svih nesreća, ponižavanja, satiranja“, da živi po svaku cenu, uinat i zato što ne može drukčije i kad bi hteo.

Nastavak na 4, GWtrami Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

PESMA ZA NJU

Svetluca lukavstvo;

PAVLE UGRINOV

ćava daće nekud stići”. Ali, za njega je manje važan „krajnji ishod njegovih

· lutanja od same činjenice da je u tro-

mom pokretu, da je izgubljen u prostranstvima. „U svakom slučaju, nekud moram poći! Sad sam siguran da više nije važno da znam kuda“. Kakva je to sila koja ga tera? Osećanje praznine, jzgubljenosti, usamljenosti?

Ugrinovljeve skitnice iz „Ishodišta“

i „Senke“ ipak nisu sasvim lišene sposobnosti autoanalize, bar u rudimentarnom obliku. Ironijom one žele da izraze svoju gorčinu, svoj tupi i stalni bol koji više ne prouzrokuje krike no stenjanje pomešano sa jetkim smehom. Na licima tih ljudi skamenjenih, opustošenih, postoji još samo grimasa pomoću koje se oni svete. Ali kome? Svojoj okolini ili sebi?

Ugrinov oživljava prizore mođerne pikareske: avanture su pretvorene u tfumaranja, uzbudljiva zbivanja u monotoniju, u niz trivijalnosti, šarolika pozornica sveta u pejzaže sa kojima a čovek ne „uspostavlja prisnu vezu. Groteskni ton kao da nam stavlja do znanja da je nastupila era prazne jednoličnosti. Ispražnjeni od

držaja Ugrinovljevi junaci se preobražavaju u svoja čula, otuda u ovoj knjizi toliko mmo so najraznovrsnijih vid nih i slušnih utisaka! Čak i njihove figure gube celovitost i nestaju, rastapaju se u nekom opštem sivilu i amorfnosti. Odbacujući klasične

princip konstrukcije, Pavle Ugrinov stavlja u prvi plan

nevezani detalj. „On nemarno lišava svoje tekstove stilske ormamentike. Ali i ovoga puta iskrsava stari problem: kako pisati o došadi, a da se pritom izbegne dosadno pisanje? Autor, naime, ponekad pretrpava svoje opise, toliko ih zgušnjava da oni Dostaju teški za čitanje. Njegovom stvaralačkom rukopisu nedostaje izvesna gipkost i lakoća. Njegove digresije su mnogobrojne i razvučene, Ono što Ugrinovu smeta, to je izvesna pedanterija u opisivanju. Ali, treba skrenuti pažnju na duh ironično-pikaresknog koji se zapaža u nekim najboljim pričama Pavla Ugrinova, kao na sadržajnu novinu naše proze.

Pavle ZORIĆ

CRTEŽ SLOBODANA MARKOVIĆA ?

1 ognjena ruža u mislima čovekovim; Ti si prag nevinosti ali i prozor u čijim, oknima | \s.

Ti si vidik neumitnih, pomračenja i sudbonosni požib Na burnu plovidbu u trošnom, činu vere

iskremosti

Ti si pristanište izgubljenih, brodolommika

I čeljust u, koju dragovoljno srljaju grešnici i pravednici; –·

Ti si most što se prostire od Do krvavih ostvarenja;

plave himeYe

Ti si zenica nade u svuda prisutnom, oku smrti i I bič vetrova ma čijim, krilima umire sunce vernosti;

Ti si mnogoliko bitisanje

Uhvaćeno u dizgine sopstveme protivrečnosti;

Ti si prašuma pod olujnim, nebom, iskustva

I oaza otupelih mučenja u krugu uvek novih pYeobyražaja; Ti si mezaustavljio koračanje po predrasudama

I pokolebani smisao ma ibicama pameti;

Ti si druga strana moje istine od, koje se ježe

Slučajno madnesemi mad ogledalo duše.

Pa ipak,

/

Ti si divno more ludosti na čijem, dnu počivaju školjke

Pune bisera ljubavi...

3

dubljih „emotivnih sa- ·

Ni. :R e K- O

ia,

Lak LJ IT U OE. „0 NAL J~

u a ON. a POO Bh ai