Književne novine

e e

· POZORISTE

Petar VOLK

VEĆ ODAVNO glavna womaka ansambla Zagrebačkog dramskog ka zališta je naglašena ambicioznost i zato susret na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa Sofoklovim „Kraljem Bdipom“ i O'Nilovom dramom „I ledar dođe“ mne može da se iscrpi samo u ugođaju našoj rađoznalosti i kurtoaznim · komplimentima. Oživljavanju antičke tragedije u našoj sređini posvećuje se relativno malo pažnje, tako da su i zahtevi prema novim predstavama prilično kontraverzni. Najčešće, uspehom se smatra: i sama činjenica da se izvesno delo čini prihvaftljivim na tradicionalnoj sceni. Reditelj Dino Radojević “u tom pogledu nije imao ništa posebno novo da saopšti, tako da je pozornica koncipirana polukružno sa pozadinom „koja podseća na bioskopsko platno. Oko njenog izdignutog dela poređani su sasvim odsutni statisti ili članovi hora predisponirani gestom i mimilkim izrazom za spoljnu patetiku. Ako se nešto i želelo da žrtvuje — to je pseudđdomonumenšfalnost, mada i to samo delimično, tako da scena deluje oporo i čini se bedemom koji obuzdđava prave emocije u mjihovom iragičnom dintemzitetu. Zar još treba nekog podsećati da se formalnim prilagođavanjem pozornice ništa me može postići u dočaravanju antičkog teatra?

„Kwalj Edip" je verovalno naj« čudniji i istovrememo majprivlačniji od svih starih tekstova i beskrajno atraktivan za prave pozorišne entuzijaste. Ova tebamska tragedija sadrži sve elemente od kojih je i danas sazdana ljudska drama i stalno i iznova od svake generacije traži odgovor na pitanje — čemu vođi ostvarivanje potpune istine? Isprepliću se tako realno i irealno, mesreća i sreća, jluzija i istina, kao ono što je neophodno da bi se shvatio čovek u. svim njegovim najdubljim strastima i htenjima. Nije li to Rkriza intelekta koji na kraju sam sebe uništava? Zbog toga u celom tom spletu nije bitno da li će Edip otkriti u sebi pravog ubicu ranijeg tebanskog kralja Laja i na taj naPin ispuniti Apolonovo proročanstvo i grad spasti od kuge, nego sama razaranja koja se vrše u Edipu posredstvom tog stepenastog otkrivanja istine. Dino Radojević je upadljivo insistirao na što doslednijoj logici fizičkog ftraganja, kako bi fabula u svojoj Jfaktografiji bila što logičnija i razumljivija. BIN.

- i Đaagediteljevu interpretaciju :ne ı možemo prihvatihi,hao istinski,sas0 vremenu, razlog, je i to što se cela predstava zasniva na saznanju da je reč o tragediji sudbine. U tom pogledu vidljivi su napori da se odnosima između čoveka i njegove sudbine, odnosno predskazanja bogova i realnosti, daju neki drugačiji tonovi — mada pažljiva ispi-

fivanja brzo uveravaju da je u bpitanju „podređivanje „ovog odnosa

hrišćanskoj filozofiji. Dino Rado-

jević je zaboravio da istakne određeniji odnos prema samim Sofoklovim moralno-religioznim preoku-

pacijama koje su bile konzervativne

u svom nastojanju da Se zadrži, i

pored svih zahteva vremena i ljudi,

neprikosnovenost delfijskog svetili-

šta. Zbog toga ·'je shvatljivo zašto

Edip sve prima stojički i hijednog

trenutka svoj jad i gnev ne upu~

ćuje na bogove.

U samoj predstavi to saznanje čoveka da je u sebi samom otkrio svoju vlastitu tragediju zaogrnuto je velom romantičarske patetike, tako da se potbuno izgubio svaki savremeniji odnos prema samom zbivanju. Na trenutke se čak moglo' primetiti da pojedini glumci nastoje da svojim reakcijama daju oblik rekonstrukcije emocija kakve su možđa raspinjale njihove antičke prethodnike. Šuviše malo pojedino= sti na osnovi kojih bi se zaista moSlo da govori o ofkrivanju smisla ove tragedije jezikom koji bi nam bio blizak i do kraja razumljiv, Razbijanje horškog teksta na individualne partije ili koncepcija Jokaste i Vrača nedovoljne. šu da bi u gledalištu osetili zaista nešto kvalitetno drugačije u odnosu na tradi cionalno tumačenje „Myralja Bdipa“. (Prevod Bratoljuba Klaića)

U centru tog nesporazuma nala= zio se Tonko Lonza kao Bdip. Njegova snažna figura i lep glas zavele su mnoge, jer sav se praznio kroz uzburkane veči, sa puno pene i grčeva, tako da je bio zaogrnut romantikom u doživljavanju. Nigde da osetimo prirodne tonove, posebno od onog časa kada dođe do potpune istine i odluke da se sam Ooslepi. Tragedija je dostigla vrhunac — i nastupili su časovi očaja pri potpunoj svesti. Ali, Tonko Lonza nastavlja u istom stilu, odredivši sebi za cilj gomilanje sentimentalnosti kod onih koji ga posmatraju. Otud u naglašavanju bola prisustvo izvesnih feminiziranih pokreta i stilizacija. Daleko prirodnija i prihvatljivija bila je Jokaste vjere Zagar-Nardeli, ali i to opet samo do trenutka kada saznaje da joj Je

KNJIŽEVNE NOVINE

„ JTragični

e „Gostovanje

Zagrebačkog dramskog kazališta d DP

ambisi iluzije

Edip sin, da bi se u toj ključnoj situaciji ponovo vratila poznatom i maniriziranom izražavanju očaja sa stegnutim pesnicama na čelu.

** *

Izvođenje O 'Nilove drame „I leđar dođe“ (prevod Amtftuna Šoljana) bilo je daleko zanimljivije i privlačnije, pogotovo jer se pred

tama nalazio tekst mepoznat beo- .,

gradskoj publici. Njegove čari nisu toliko u izvesnim „autobiografskim prisećanjima koje, uostalom, veoma lako prepoznajemo i identifikujemo ako delo uporedimo sa „Dugim putovanjem. u moć“, koliko u samoj strukturi teksta. O! Nil je mnogo držao do ove dname, pogotovo što je u mjoj nastojao da postigne apsolutmo jedinstvo vremena i radnje Uz redukciju klasičnog zapleta. Tako je stvoren niz ljudskih situacija koje se međusobno isprepliću, mpotenciraju

određena emocionalna pomeranja i naglašavanja unutarnje dpamatike koja izvire i ponovo se sliva u ponore ljudske duše. Reditelj Kosta

Spaić je nastojao da sledi autora, pa je svu svoju pažnju usmerio na dočaravanje ambijenta male i Drljave krčme gde se sakupilo i životari desetak ljudi kojima je od realnosti preostalo još jedino neko osećanje spasenja u iluziji. Atmosfera je zaista ubedljiva, pa sve što se događa ma tom skučenom prostoru ima ar autentičnosti i realizma. Ali, u toj preteranoj brizi za štimungom Kosta Spaić se gotovo sav iscrpeo pa mu je preostalo suviše malo energije neophodne da se ta toliko negovana i podržavana atmosfera u ličnostima i oko njih iskoristi kako bi poetski natuvalizam samog pisca dobio svoje pravo značenje, u kome dominira skriveni optimizam bez kojeg čovek me može uopšte da egzistira kao ljudsko biće. Otuda finale „dovodi u medoumicu — šta znači Hikijev povratak među nekadašnje drugove? Po svemu sudeći, njegovo zauzimanje da se održi rođendđansko slavlje u čast vlasnika krčme Harija, koji se i sam oseća izgubljen u tom ambijentu, ubistvo

žene i hapšenje — izraz je poremećenosti uma. Sam tekst tako nešto ne implicira jer pisac želi upravo da kroz ovu ličnost naglasi da se živeti ne može sa razgolićenim i uništenim iluzijama i zato njegova drama nije nikakva tragična slika ljudskog beznađa. Reditelj · Kosta Spaić je zaista majstorski predstavio ličnost u početnim pozžicijama, stvorio veoma efektne situacije i mikrosukobe, ali se u tome preteralo, tako da su oni postali sami sebi svrha. Pored toga, reditelj i ovaj put ispoljava svoje već zabrinjavajuće odsustvo mere, pa predstava traje puna četiri sata i dovodi do suprotnog efekta.

Naše strpljenje, prema tome, nije bilo vezano toliko za rediteljevu u-– pornost koliko za same glumce od kojih su neki zaista postigli ubedljive kreacije. Najjači utisak ostavlja igra Zvonimira Ferenčića kao Hikija; Boris Buzančić, Andre Lušičić, Emil Glad, Ivo PFici i Ante Dulčić takođe zaslužuju sve ablauze.

WhuHhhudhRRHRRRGRRmRmRBHHRRHERBMREHNEAHRHHHnHMmAamBMRHNHHHHHRNNHSHGHnuRWAnRaPWaHRHRAIRRuRRHHNRERHNBHNHHHHHHNHHRMHRNRHHHHHHHHNNNRMWHNNANMHHNRRHHRMHHRRRHRHHHRRHHRMNHHHNHRNHM

CEK —

Dušan ANĐELKOVIĆ

GOLIJA 75

Daske ove batake postaće na kraju gusti miris borovine

već se povijaju s vetrom mameći blage zžberi

Nemo kraljevstvo mrava uz bor je zatvoremo TYaslo a jutros su okrilatile crne sićušne mrvice zemlje

i osvajaju mebo

Zarinutih, glava svud, okolo leže pale šišarke razmišljajući gorko o velikoj bici

u moćašnjem vetru

Duboko dole ono je mali džip

C }

kao psetamce

Yazdragamo ju?Ti

i još me može migde

od ushićenja da se skrasi

Poklanjaćemo uskoro možda wu Kkriškama ovaj gust vazduh otvorićemo svima neizmernost Golije

Idemo uz tammi breg koji vođi do Siriusa

'a prastari sloj trave pretvoren je u živu gumu pa sme u skoku odbacuje pravo u zvezdano nebo

'Celo čovečanstvo

moglo bi stati ma Goliji Taj mirisom, omađijan hor koji bi reč viknuo

do koga potomstva razletela bi se pelud

ove tišine

IKRA

Probijali smo visokim kljunom, prozirne mehure meba ispred, sebe

· Zabijali; smo dugačko koplje

na kraju sveta žarkw Yibu sunce

Ali ipak smo premalo videli Zato su mam oči uvek otvoreme kao i riba zato sada pričam bacam za mlade ikru ovih, reči

IL sve dođe samo ko tišma

I u su Taste kosa mladićima gusta pevajuća

niko me može bujnu da je svije

SOPOČANI

U zoru kad wugledasmo Sopoćanme

u mleku

zaćutasmo

tri dama

Razlagali smo se ma čiste sastojke do mnaione i dirljie suštine

Cigam4 su pored mas spavali

u, nebeskoj čergi

Njihova svađa ličila je ma tepanje i na čudesni govor

ljubavi

koji se još ne razume

ZAKON KRAVATE . ZAKON KRAV,

AKO JE. po rečima nesrećnog Magbeta život damo glumac “Koji se sat-dva bpući i razbacuje na sceni, pričajući bajku, prepunu pomame i besa, onda je taj glumac Vverovabno i obučen u kostim, i to ne bilo kakav, već sasvim prikladan i upotrebljiv.

Zahvaljujući neiscrpnom intieresovanju redakcije jednog televizijskog časopisa koji izlazi u nas, na opštu radost svih onih koje vwanimaju sporedne stvari na televiziji, saznao sam da bi veliki broj gledalaca ođ svega srca želeo da tog glumca sa više miliona glava, zvukova, lica, pojava obuče u jedno isto odelo, da mu zaveže kravatu i košu namaže briljantinom. Kako je do toga došlo?

U kviz emisiji „Da ili ne?“, izvesni književnik dozvolio je sebi toliko veliku slobodu da se pred kamerama pojavi bez sakoa. Izašao je jednostavno u košulji. -

Međutim, on nije znao da smo u među vremenu postali izuzetno lepo vaspitana nacija i da će sutradan po njegovom pojavlji-

vanju mekoliko televizijskih časopiša biti zasuto protestnim pismima, zbof takvog

vandalskog gesta, Zamislite — izašao je na mali ekran u košulji!!! Giozno!!! Nevaspitano!!! Zašto smo štampali tolika izdanja „Lepog ponašanja“?

Najizrazitije je pismo gledaoca Ranka Cveka, sa čijim se sadržajem rcdakcija televizijskog časopiša o kome je reć potpuno složila. Jedan „deo toga značajnog pisma glasi:

„Uopće moglo bi se ozbiljno prodiskutirati o načinu odijevanja na našoj televiziji. Smatram da učesniqi emisija samim tim što se obračaju gledaocima, postaju gosti u njihovom domu. Zato se moraju pristojnije odijevati, baš kao da odlaze u posjet, Pjevači B. K. i D. D. pjevali su poslijednji put u majicama i džemperima, a ne kako doliči, u bijelim košuljama... itd.“

Da, baš kao za posjet!

Po Ranku Cveku, nepoznatom krstašu protiv lošeg oblačenja, kao i po mišljenju redakcija, kostimografa i urednika televizijskih studija, savršen svet, izgledao bi kao najlepši san direktora pogrebnog ceremohijala — bilo bi to prostranstvo, ispunjeno tamnim odelima i istovetnim „kravatama, usjajenim cipelama i uredno žačešljahom kosom. Bilo bi divno živeti na takvom svetu! Pred vratima bi svako svakome “govorio: „O, samo posle vas!“, šeširi bi se skidali prilikom svakog drugog koraka, a književnicima bi apsolutno bilo zabranjeno da se pojavljuju u košuljama.

No život, taj obesni mangup sm milion lica, ta bitanga u-windjakni, taj nastrani starac u kockastom prsluku, ne da se obući u frak! !

Ipak, televizija Mini sve što je u njenoj moći da gs pristojno obuče, da ga nauči da govori nepoznatim „osobama vi, da Sa začešlja, da ga frizira, da ga uljudi. I časna reč, ušpeva u svom poslu!

Pričao mi je jedan pesnik koji se pojavio u mekoj emisiji o kulturi šta mu se dogodilo u studiju. Pošto je došao u džemperu, učtivo šu ga zamolili da ga skine i obuče sako. Sako je bio stvarno lep, ali se pesnik osećao rđavo u njemu, Nešto ga je stezalo oko rata i oko ruku, njegovi stihovi i odgovori ispadoše bledi a reči neuverljive. Kada je isprižao ono što je imao da ispriča, ponovo su mu Vratili džember i uzeli nmattag sako, Pošto je pesnik sedeo za stolom ispred mikrofona, nikome na Sšteću nije palo na pamet da mu promeni i state pantalone. Zašto? Zbog toga što se one nisu videle u kadru. ·

Pitam se, šta li bi se dogodilo pokojnom Hemingveju ili Fidelu Kastu, da su pokušali da govore sa našeg ekrana? „Moawljivi urednik, zadužen za pristojhost, sigurno bi ih zamolio da ostave u predsoblju svoje umašćene vindjakne 1 svoje brade i pozajmio bi im, kako dolikuje, dva fraka. Jer ha našoj televiziji, ljudi su obučeni baš „kao da dolaze u posjet!“ Samo u posjet kome?

Suviše smo navikli da televizore gledamo kao deo hameštaja u sobama određene vrste porodica. "Takve porodice imaju ćilim, nameštaj i televizor, a na njemu obično kristalnu važu ili kučenće od stakla.

Ali šta da se radi sa onim sobama i onim salama u kojima je televizor sredstvo da se razgovara sa svetom? Ljudi koji govore sa ekrana dolaze i tamo u posjet, zatf ne? TI ako su domaćini, kao što jesu, obuveni u gumene čizme ispunjene slamom, u kožuhe i kapute koji mirišu na seno ili na mašinsko ulje, onda čovek koji dolazi u fraku nije prikladno obučen, zar ne? Ili ćemo smatrati da prema takvim „gledđaocima pristojnost i nije tako važna? Obući svet u crni sako nije naročito inteligenina zamisao . Znam neke koji su hteli da ga obuku u uniforme iste boje, ba im nije uspelo. Onaj koji dolazi da govori sa ekrana ima pravo da svoju ličnost i svoju mišao obuče onako kako njoj najviše odgovara.

U Beogradu postoje kafane u koje se ne može zbog pristojnosti ući bez kravate. Ali ako imate Kravatu, niko vam neće zameriti što ste porazbijali pola sale, što ste pretukli dva-tri gosta; kravata je jedino merilo, jeđino i neprikosnoveno!

Zbog toga što šefovi sala vrše izbor po aa a ne po licima koja uvode u svoj okal.

Momo Kapor