Književne novine

pOEZ

Radivoj S. Jovanović

SAZNANJE (čitaj polako i pažljivo)

Između neba i zemlje je šupljina,

U nju sunce ta, zalasku,

presipa svoju zlatnu, sadržinu,

1 ona. se napne

Tako masta,e boja | | Zavisna od, sunca, boja se proređuje u nijanse

i cepa, Tako bude oslobođen plamen,

Plamen balacavim, prstima odgurnut u prostor počinje da živi zasebnim, životom.

Ptida na, grani gleda, u vatru

š mialič, o

To je belike svetla Yavnica.

Ona. preleće prostor, I pada, spoaljenih, krila,

To je bol. A zatim, smrt

koja potpomogmauta vetrovima razlaže bića.

Ali ako nema smrti (jer ptica. može ponekad i da ugasi vatru)

dSaznanje se rodilo. Sonja Manojlović

TAKO PROLAZI TIJELO

Ljepotom proboden tisuću planova,

za prošlost ma, |

i male vatre pali wa, ugnutin, leđima,

oko suodoba bikke se gone ak ] zasićene vjetra što had, glovom plodnost byomosi i vječnošću, se YTU(0G,

dubokih, je ustiju kob

is koje teku mrtve grudi rotnika,

pobratimstvo koo stara podlost sa čela se Yuši u, znaku, daYivoonja slijeđenje je mučno

srce kristakan, je cvijet. :

Slobodan Jovalekić

KLOVN

Pretpostaevka: UBIJEN Ne bi se pitali

Kad umiru laste Tordnja: MRTAV JE

Obesili ga za, šmeh, Kad je hteo

Da iskrca Mne Ispod smeha (4.

Da sy. da. bagiH Našli zelena

U flašu Bio bi poruka

I niko nije 2nao | s. Ja Mito fosfor gori

No obesil ga „agyivći '

samo da je pobegao smehuw Bio bi porukd Makavr i mečitka

Zove se klovm'

Čedomir MINDEROVIC

DALEKO JB, do svanuća, daleko, a on se javlja, kalikatski petao, kao što Se javlja svuda pred svanuće, prvi petao — i.u predgrađima Kabula i Klevelanda, i u palilulama Kišenjeva i Kra'Bujevca, i u pelčania PASIVA dvorištima na sedam koraka od Piramida.

Još je skoro potpun mrak. Noćni vetar, sa

arnih · granitnih grebena na istoku, stao je. Odozdo, sa obale, kao da se ćuje disanje Ara> bijskog Mora. E NI . ' Oko bele mreže nad crvotočnim izrezbarenim krevetom zuje khomarci, pored glave, kao što su: zujaii celu bogovefnu noć. U korpi za papir šuška. Cijuk u starom plakatu, podbulom od monsunske vlage kroz decenije, Ba iznenadnim prekidima, prodire oštro, jetko, višestruko, kao da kroz njega prolazi ne jedan, nego nekoliko paćova, ; ;

Noć je počela sa usplabirenim, izbezumljenim kreštanjem, ptica — sada se, he čuju, Palme kraj prozora, prozor — sve je još mrak. :

Kalikat spava, Zabravljene su, zakatančeme su magaze sa tapiokom,. biberom, lorberom, čajem, kafom, slonovačom, zlatom, korespondencijom sa trgovačkim kućama širom globusa, kao u Kvilonu, Alepiu, Ernakulamu, Kočinu, Krenganoru — drevnom pomuorskom centru gde se, sa krstom, iskrcao u Indiju Sv. Toma, a za njim sledbenici Muhameda podigli svoju prvu bogomolju, Svetlost retkih sijalica duž bazara u uskim vijugavim Rkalikatskim ulicama popločanim potamneim kamenom, sa. usnulim posrednicima, nakupcima, prekupcima, agentima i zaslupnicima u kućama iza isto tako potamnelih kamenih ograda + podrhtava, mutna Od insčkata koji vrve oko nje, udaraju u aljaiijari lepe se za ujirejJano, Vrelo staklo, izđišući. U kolibicama od bambusovine i palmovog lišća — kalikatskim slamovima, spavaju oni najniži, koji imaju samo komad plaina, i ruke, Tu nema sijalica, |

Hoće li ikađa svanuti?

KNJIŽEVNE NOVINE

'Dokaz: NIJE VIŠE ŽIV

Poslednja tačka programa,

Pr Hi RUN = M Vk = S = | | ezuannInar ip auuu nane anne ewe en une Jene Tušak Svetislav Nenadović ROĐAKA TONKA I SEOSKI PESMA O BIKU POGREB Mi ga me poznajemo, odnekud, su ga kupili da prati krave wa oljuštiu livade žena u sanduku tonka u sanduku i senkama najvećom, rikom, da se. pomoli u noć piolazi 2X1 metar « on je sada stabilam, kralj kojeg psuju skakavci o kroz etar obavešteni smo da je ma. suncu podivljao ho šeta se vetar o đauvolska sliko progonstva, o vatro podatna! owoho gavran, nadleće donas kada polje donese Wu zubu i velike klupe rogova

live misu livade više

pesnik mora da piše

šume nisu Šume više

pesmik mora da diše e brže

nego

što ureba,

ohoho

smaiyaćiće se prebrzo

žena u sanduku, avion dvomotorni u vazduhu tonka u sandu,k/u liči na avion

od smreke prkos za tren

u, žbunjemoj travi 3, kravi

koja mAsli

baš me briga,

tonkima krava u travi tonkina Krava w travi klima, glavom,

Milenko Miliko Mitrović

POSTOJNSKE JAME

padam niz najlepše stablo iz očevog zabrana,

padam,

kao kad izgovaram, pada kiša

padao noć

pada držowa,

padam a u mojoj zemlji svečanosti ·tek, počinju

GODINE

i ne primetih, toliki Oosmovci nprođoše

kroz moj život

I opet —L l krik petla, praiskonski krik kalikatskog petla.

To pema veze 5a Svanućem, Ni u Kalikatu, mi u Kabulu, ni u Kievelandu, ni u Kišenjevu, ni u Kragujevcu, ni u Kairu, na sedam života od Piramida.

To nije krik.

povorka skreće dugo će ga oplakivati šarene žeme

u grob vatromet mirišljuve moći predskažuje ljupko zlo 3 | | 1 ovce. će moćas šašavo brogovoriti

1} ohoho eno veče već i

tone mema tiše pesnik i to piše

pesnik posle briše ftonka,

bumbar na cvetu silazi miz stepenice kraljevstba.

: Ljiljana Nadrljanski sahranili smo ženu

u središte zemlje

vw središte slamenog stoga pokošenih žita ubuduće

% središte nemirnog svemira u središte večitog mira,

| MRTVO LIŠĆE

Vetay u sumrak dann, vime jedam list u, visinu, mosi ga. i diže.

izgleda kiši Na jednom, dalekom,

pesniče piši nepoznatom, bDUtU, \

bro la ze vwhvatiše ga i prve kapi kiše

pro la ze me mogavši da se penje. mokrih, krila, pro la 26 i lica žuta, (

žene u crnom, sruši se ma zemlju, baš kao ranjena ptica.

stišalo se selo I evo pao je poslednji list

nebo vreme ga odovlači noć odvlači u dubinu, vremena a belo % oho što je prošlo

i ostalo tomo nepoznato.

Vinko Gajčević | Aleksandar Đorđević

SAN I DAN

U svakoj žorhi

odi se jedam, saw, i U svakoj noći kćeri moja tu uhu zelenom.

umre jedan dam Kolevku ti pesmom, vetar ljulja, , | U svakom, jutru ·

ii Spavaj. DOM A a Veče piruje w šuštanju trava,

& mesec seo pod beo žbun neba, zaboravi sa jeđam sam,

čeka, da, sve u dolini pospe, Domi iščezvu, kao sam, pa đa mrak. ko pesak iz torbice bYospe. Snovi nestanu kao dan 750

Sutra će opet -5 ra, še

USPAVANKA

Spovoj,

Spavaj | | Planina u nedra mesečina, krije, dj da te!d "hoaljiyu, svitanja „Gbuče o a mi lepša budeš kad golub,zaguče. . Spavaj. ; 0 Dok cveće mirisom, Yosu moći traži, ljubav Je moja kraj tebe ma, straži.

Don će biti sam, Zore ; Kuda. odlazite?,

KO ĆE NESTATI,

TRČILITI 1

U TOM MORU BEZ NADE,

BEZ POVRATKA, BEZ ZNAKA?

Gde? .

Ko će to doći kad svane — hoće li doći, iz jutarnje izmaglice, sa crnih granitnih planinskih grebena u daljini nad kojima, samo kroz nekoliko trenutaka, treba da se uzdigne sunce, ogromni kotur žeženog zlata; ko će se pojaviti iz dalekog mutnog horizonta bez ijednog jedra, gde se zeleno Arabijsko More spojilo sa metalnosivim. nebom — i ko. će nestati, išžileti u tom horizontu bez nade, bez povratka, bez znaka — kad svane?

Pod mojim gradom, u takvim intervalima, ustajala je moja mati, davno, pre sedam života, i ja sam, već budan, osluškivao njene korake kako se gube, kako zamiru, kako se pretvaraju u stravičnu tišinu. Onda bi se opet začuo petao, u tom crnom predsvanuću dunavskih močvara. Nisam više ništa imao da osluškujem. Strava stvaranja odzvanjala mi je u ušima. Strava. početka podrhtavala je u svakom damaru dečačkog tela. Strava smrti šumela je u meni kao beskrajni crni vodopad. San se nije vraćao kad bi. njeni koraci zamrli. Ne, ona ne sme umreti, nikad, ja moram da umrem pre nje.

I opet kukurik, stravični doziv, groza jednog polaska — bez povratka, bez nade.

Išao sam za crnim mrtvačkim kolima koja je vuklo. četrnaešt konja u zlatu. U jedno takvo predsvanuće. Sam, Ona je ležala, bela, u kolima, i tužno se, slabašno osmehivala iz mrtvačkog sanduka. Ulazio sam tako, za njom, u neki metalno-sivi, čudovišno prazni, beskonačni dan bez ijednog drveta, bez ijedne ptice, sivkastoplavičasti beskonačni dan bez sunca. i

Išao sam, išao — i ništa se nije čulo — četrnaest konja u zlatu kao da nisu dodirivali kopitama zemlju, a onda bi stravična zvonjava odjednom prestala, šum beskrajnog crnog vodo= pada u. meni nestao bi u ponovljenom čudesnom, sudbonosnom dozivu petla i, u mraku predsvanuća, čuo bi se njen dah, na korak od mene: još je spavala, bila je nedelja, nedelja, bila je kod kuće, nikuda neće otići!

Spava Kalikat.

Vetar je stao.

„Crni granitni grebeni u ovoj noći bez dna, noći Indije, kao crno krdo džinovških slonova, čekaju sunce, kao što su ga, svakog bredsvanuća, vekovima, očekivali, Arabijsko More je. bez ijednog nabotra, ravno i crno, kao beskrajno potamnelo ogledalo zasečeno u telo Indije id, požarne daljine gde to isto sunce zapada, negde ispod horizonta, ispod života, ispod vremenm

I opet — krik betla, i tišina. i

Nastavak na 10. strani

To je, sa neobičnim, sudbonosnim. intervalima, produženi, fantašmagorični kukurik, neki znak, neka java nad vremenom, neka strava stvaranja, početka, i smrti.

Zašto se neko neće više nikada vratiti?

'Ko će to, kad svane, krenuti?

Kuda?