Književne novine

POZORISTE

ISPITIVATI formalnu originalnost satire ima smisla jedino ako sumnjamo u njenu otvorenost i hrabrost. Čehoslovačkom „satiričaru Vaclavu Havelu ne manjka nijedna od ovih vrlina, pa izvesna podudarnost sa nekim modernim piscima pre je kompliment nego mana i pouzdan indikator da se pisac „Drugarske večeri“ nalazi čvrsto u atmosferi pobune preostalih · iluzija protiv mehaničke stvarnosti. Mnogo je važnije da li je delo u svome „dejstvu efikasno i koliko je u stanju da se suprotstavi svemogućem mehanizmu birokratije. Ovaj mladi i moderni vitez bez predrasuda ustremljuje se sav na određene. pojave sa željom da iskoristi njihove najjače oznake za obračunavanje kako bi taj svet sigurne i tihe smrti za savremenog čoveka došao što više u protivurečnost sa samim sobom i bio nateran na samouništenje. Zbog svega toga urastanjc mladog Huga Pludeka u sistem bi· rokratije je, u stvari, proces likvidacije njegove ličnosti.

Ređitelj Ljubomir Draškić dugo je o svemu tome razmišljao na sceni Ateljea 212 dok nije podlegao uverenju da ga čistunstvo i Dpedanterija, u nedostatku prave Vizife, neće odvesti daleko. Posegnuo ie strasno i nervozno za svim što mu se činilo korisnim na širokoj skali od naturalizma pa preko komičnih stilizacija i samostalnih skeč numera do grotesknih izobličenja. Otud u predstavi na trenutke izbija na površinu i dominira nedoslednost, preterivanje, manirizam, Ali, što je najzanimljivije, i pored svega toga ona deluje na gledaoce. Međutim, u estetskom smislu, nedostaju izvesna veoma potrebna razjašnjenja. Ako su ovde primarne veči u svojoj besmislenoj jezovitosti kao posrednici uništenja čoveka u svom modernom krematorijumu — zašto su na sceni predstavljene samo kao formalna obeležja određenih zbivanja? Zar one istovrememo nisu izvor satire i oblika predstave, pogotovo što su već odvojene, od čoveka i što se pojavljuju kao. određeni. pojmovi . koji VOJU . snagu crpu upravo, iz „ruine ah Kum ševina individualne psihologije. :

Predslava u detaljima i pojedinim &cenama možda otkriva Vvišc nego što tekst obećava. U mjima ima lepih rešenja i efektnih rediteljskih dosetki koje ne mogu da promaknu gledaocu. Čak stvaraju prijatno raspoloženje i postepeno ceo piščev bunt svođe na svima prihvaftljivu meru. Kompromis čini „Drugarsko veče“ razgoveinim, ali ne i pravom i surovom satirom. Uostalom, to je potpuno u stilu naše pozorišne mode.

Glumci bez sramežljivosti pokazuju ova rediteljska kolebanja i još jednom potvrđuju da je satiru danas mnogo teže igrati nego? ikada ranije jer prenemaganje, površne improvizacije i spoljni gestovi lišeni duha i prave strasti ne donose željene kreacije. U tom šarolikoni spletu raznorodnih situacija i htenja kao posebna numera iskakao je u prvi plan Nikola Milić. Njegov Oldžin Pludek, otac mladog karijieriste, u svojim zadivljujućira komičnim efektima i potresnoj igri nemoćno pokazuje đa iz njega JOŠ nije sasvim iščezao čovek. Na trenutke jie oduševljavao i Slobođan Aligrudić u liku Perde Plzeka, pro-

O." e | . 1 O) | PDE

20 } mene ma onom goYrkom Yubu

Z

Pesma o zemlji

MNOŽEKOV

fesionalnog uvodničara, dok je Vladimir Popović kao glavna ličnost — mladi Hugo Pludek u svom nekreativnom automatizmu i primetinim fizičkim, naporima bio suviše odsutan i neizražajan da bi mu se moglo verovati.

*

Poslednja ovogodišnja premijera u Jugoslovenskom dramskom. pozorištu predstavlja događaj za sebe: najnovije delo poljskog satiričara Slavomira Mrožeka doživelo je 8VOju praizvedbu u Beogradu!

„Tango„ nije avangardan komad, bar ne u onom smislu koji trenutno pogoduje našim snobovima. Iza klasičnog sukoba generacija u kojem mladi pokušavaju da pronađu smisao u konvencijama što su ih njihovi stariji odbacili, kao ispod naročitog oklopa nalazimo život u formama koje nam se čine identifikova-– ne sa vrememom i nezavisne od psiholoških stanja kroz · koje Dprolaze pojedine ličnosti. U kojoj meri

nemogućno

lazi —- da li u ovom amorfnom am-~

bijentu (katafalk nije uklonjen iz pročelja salona punih deset podina od smrti dede, a dečja kolica se raspadaju pune dve decenije) ili u samim ljudima koji statičnost ne primećuju, odnosno veruju da su je namerno uobličili da bi bili slobodni u svom delovanju. Nije li fo pokušaj da se stvori ravnoteža sa onim svetom koji odbijamo da prihvatimo kao svoj sopstveni sadržaj? Zašto ispitujemo smisao ovog komada kađa su ličnosti toliko ototvoreno definisane? Verujem đa je u pitanju jedan novi vid satire, naizgled, manje borben i isključiv u svojoj subjektivnosti, ali zato po intenzitetu daleko prisutniji ne samo u ličnostima nego i u svim elementarnim stvarima na sceni, satira koja se zavlači u čoveka da bi ga odbranila ođ njega samog. Ona se koristi „modalitetima komedije i tragedije ali samo kao oružjem da se postigne cilj i zato ostaje na distanci od njih, a to joj opet omogućava da bude na nivou zbivanja i svog umetničkog delovanja. Pa i onaj završni prizor u kome sluga ubija gospodara i seda na njegovo

i — A i A

–_

Bne svojih 'postu- *

posle zemljotresa

I dugo (nikad, možda) zbog mjene zle odmazde neću dok Rkaplju zvezde i dišu goveda sita

WT BAVILI

„TANGO“ —

NOVI

mesto nije nikakvo vraćanje arhaičnim oblicima ili banalni simbolizam već potvrda autorove teze da se društvo mora uvek boriti za SVOje progresivne oblike jer inače postaje plen sopstvenog huliganstva. Sve to čini „Tango“ neobičnim, atraktivnim i značajnim delom, pa se s razlogom može pretpostaviti da će svuda imati velikog odjeka i Uspeha. Što su sve ove vrednosti proverene na sceni valja zahvaliti izvanredno preciznoj režiji Miroslava Belovića. Njegova pozornica imala je tako čudne patine za koje se može pretpostaviti da su se tu godinama ialožile i da su ih ti isti ljudi name no stvorili kako bi izrazili svoju ravnodušnosti prema predmetima i pojavama u kojima bitišu. Belović je inspirativno osetio da se klasični elementi režije mogu prema upotrebi i na drugačiji načim — time što će se predstava formirati tako da ne pod-

ONU N ·

NINI 5

o Fora 1

| Premijere: - „Drugarsko

veče“ Vaclava Havela i „Tango“ Slavomira Mrožeka

NNV.

leže opisnoj psihologiiji i otkrivanju već izgrađivanju celine polazeći od raznih izvora. Zanemaren je subjektivni odnos prema materiji i samim zbivanjima, što je sasvim logično, pošto režiji nije bio cilj da predstavlja ličnosti i opravdava njihove postupke i da objašnjava autorova htenja. Time su tačno izmerene prave dimenzije “Tanga“ i ovo delo sc pokazalo itekako savremeno i po svojim problemima aktuelno. Dobili smo predstavu u kojoj je sve na svome mestiu, kao potpuni svet za sebe, a opet i kao miz krugova koji se prožimaju i sjedinjuju u jednu

VID SATIRE

eksplozivnu i crnu viziju, ali s tim što ona ne pasivizira i tera u očajanje jer po Mrožeku ovđe prava tragedija nije moguća. Ceo ansambl je delovao kao uigrana i harmonična celina i to je u artističkom smislu

najviše što je postignuto u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ove sezone. 'To je moderna

predstava, bez formalnih ekstravagancija, delo zrelih umetnika.

Ko je bio bolji od glumaca — teško je ulvrđiti jer je ovde reč o BOtovo idealnoj podeli tako da su svi učesnici „predstave bili maksimalno Kreativni. Blaženka Katalinić kao stara Evgenija slika je jednog razrušenog i usahlog života, a scena umiranja u ftragikomičnom stilu, u času kada niko u smrt ne veruje kao nešto izuzetno i još moguće, delovala je izvanredno ubedljivo, jednostavno i efektno i to je verovatno jedan od najlepših irenutaka ove predstave. Slavko Simić kao Bivgenije uneo je u ovaj lik starča neke nove svoje boje .praveći ga kao ve-

· oma komičnai*tužna u isti mah, sa. _ mnogo snage | postu |

age, širine i sigurno, glasu, iskazujući Ba kao čoveka koji zaista pripada jednom nepostojećem svetu. Ponovna pojava Nevenke Urbanove kao Eleonore podsetila nas je sa zadovoljstvom na velike glumačke sposobnosti ove umetnice; bila je puna, osobena, potpuno adekvatna liku koji je tumačila. Slično je i sa Ljubišom Jovanovićem koji svog Stomila s pravom može uvrstiti u album uspelih komičnih kreacija.

Artur Nikole Simića, posle nekoliko nepotrebnih razočaranja bpredstavlja novi uspeh ovogE mladog umet nika. (Da je bio nešto ležerniji, mogao je da postigne još i više). Snežana Nikšić u ulozi Ave bila je odlična. Slično je sa Markom 'Todorovićem, koji je u Bdeku, sobaru, konačno našao ulogu za sebe.

Sticajem okolnosti scenografiju u obe predstave radio je Petar Pašić. Obe su originalne, {unkcionalne, i likovno zanimljive, pa su delovale kao važan elemenat koji je mnogo doprineo vizuelnom ulisku ovih raznorodnih zbivanja.

Petar Volk

i —_— Cu. EuusmuuGIuI„AČAJ•„AČ_A_AČJAVAA–_Cs uuu una an nunun Tun wRu Auu un AA nn RR II Au uu ari nn ni an nan Az nA pa e

Mnoge su ruke bolno pružene prema GYyadu.

Dobrica ERIĆ

Mnoga su sYca otvorema 2žda SVe što su bez krova. Grad nije mrtav. GYyad, je pretvoren, u gromadu!

Sa juga kreće

Sa zopada se

lađa puna marandži. U okma mapuklog meba severa zvezda Kuca,

diže aviow, džimovskih, kandži

a sa istoka već tutnji voz krcat sumca. Sa juga plovi lađa puna narawdži.

qde roste oma trava i bela strava Spava. G; čujem iz daljina podsvesti gorku, trubu nemoći koja poraz u očaj preobražava.

I ja što simoć

bejah od svega belji sad, crn u duši, pitam se: gde smo to gde smo? I ja koji do juče pevah samo o zemlji

danas se okrećem protiv mje sa svojom pesmom.

U zemlji beše glavna

klica biljke mog lica. Oko nje priređivah sa gardom snova parade. Zemlja je meni bila i crkva i vizmica nade oko koje sam gajio uvinogYade.

A sad mi od te reči

čela lobanja ječi ra mi se Jaganjci predzorja u vrtlozima tobe. A sad, mi o drska postade tuđa i mrska. Neće klas sreće dugo mići iz moje stope. i

KNJIŽBVNE NOVINE

opijem, vinom TOSC ljubiti devojku brazde žudećiš da joj mnsilm, zlatne witice žita...

Jer evo i ja

stojim, ma, 0007, rubu qde vaste coma trava i glava lava, spava. TI čujem o sad već jasno čujem svečanu trubu prkosa koja poraz W goYdost preobražava.

I ja što simoć ] bejah, od sumca belji

sad, crm, iznutra shvatih šta se to zbi i gde smo.

TI ja koji sam do juče pevao samo o zemlji danas se okretoh proti nje svojom, pesmom!

GRAD NIJE MRTAV

yad, nije sam. Ni mrtav. Grad, živi i W, 5UO0Mm Dadu.

Suze i kletve prate povratak smrti iz lova.

·“Kadi

hramove mira

prah, Skoplja i Agadira. Ja vidim šaveme povorke i čujem uzdahe gorke iz grudi žema i ljudi s Dona i Amazoma.

I vidim, Nemca što je krv dao za svet koji je mekad harao. Jer; nesreća zbližuje duše cvetova a raskoš kuje krune svetova!

Grad nije sam. Ni mrtav. Grad, živi i u svom, padu. Suze i kletve prate povratak smrti iz lova. Mnoge su vuke bolno bružeme prema Gyadu. Mnoga su srca otvorema za Sve Što Su be» krova Grad. nije mrtav. Gyad, je pretvoren u gromadu!

POMRAČENJE

I PRE televizijskog vremena u našoj kući nestajalo bi ponekad svetla.

Sobe bi iznenada tutonule u mrak, očevi porodica odlazila bi po sveće — bila je to divna prilika da se s vremena ma vreme upotrebe stari svećnjaci koji su stajali u vihrinama — i uskoro bi senke igrale po Zidovimn raspređajući ljupke oblike cveća u vazi, bacajući na tavanicu zadivljene profile dece, kojima je ta mala svetlosna svečanost bila čudesan doživljaj; noć koja se pamti u sivom zbiru električnih povečerja.

Znam, nije baš zgodno da uveče nestane

struje; ali malo tajanstvene tame u našim

suviše dobro osvetljenim životima nije nikad na odmet. U tami reči lepše zvuče. U tami Se više oseća bliskost sagovornika. U tami se odjedanput rađa neko iščezio vre me, uho sećanja na dečiju sobu i prve strahove od nepožnatog prostora.

Ali pre nekoliko večeri, bila je subota, bilo je vreme kada televizori zabavljaju goste umesto domaćica, bilo je izgleda da se sutra u nedelju, može spavati čak do devet sati ujutro, pošto se ne radi — ali pre nekoliko večeri nestalo je svetla, baš u trenutku kada je u umebesnoj grmljavini prestajao da še okreće globus „Dnevnika“ i kada je trebala da počne neka zabavna emisija. Kuća je iznenada ostala u potpunom mraku. Posle jednog irenutka zaprepašćenosti,

punog tišine, počela su da se ovivaraju vrata na svim spratovima i gotovo u isto vreme. Ćuli su se glasovi: „Oh, zar baš sada! Da-

kle i kod vas, isto! Šta da radimo? Pa već

je počela špica!“ uzbuđeniji glasovi: „Da li da popravljamo ili

— zatim neki drugi još –

da idemo u susednu kuću, tamo ima svetla?“

Proverio sam sutradan u novinama, to veče emislja rje bila nešto naročito! Jedna obična subotnja šarena laža, zbog koje se ne bi inače trebalo užbuđivati. Emisija koja je

u drugim srečnijim sobama već počinjala,

bacala je našu kuću u očajanje. sta da se ra ·

di ako televizor Stoji ugašen, ako je sveden na mtvu politiranu kutiju sa ispupčenim staklom, šta da se radi ako ostanemo sami,

a više to ne možemo da budemo, jer smo

zaboravili da međusobno razgovaramo, jer

smo zaboravili da ćutimo i pušimo na lulju, .

da budemo srećni i bez te lakirane igračke?

Jeste li primetili kako se ispred upalje-

nih televizora promenio način vazgovora?

Više se ne obraća. čovek čoveku, već ČO-..

vek televizoru, televizor drugom kzovekuystaj, hh čovek ponovo televizoru i tako redom. ""ele-

vizor je bostao neka vrsta madđioničarske kugle kojoj se govori. Ljudi više ne gledaju Jedan drugome u oči — oni gledaju u ekran, dok krajičkom usana izgovaraju primedbe na račun ovoga ili onoga izvođača, izdaju naređenja svojim ženama, upravljaju zanesenom decom ili olresaju pepeo cigarele u akvarijum sa zlatnim pepeljayu.

Možete zamisliti njihovu paniku kada sc iznenada nađu u tami, Više nema nikog ko bi ih zabavljao. Više nema ništa što bi mosli ispričati, Prepušteni su sami sebi kao deca zaboravljena u dečijoj odrasli zabavljaju u trpezariji.

No pomaičina nije dugo trajala da bi gledaoci mogli da odgonetnu tajnu svoga nezadovoljsiva. Svetlo

se ubpalilo, televizoyi su počeli da se zagyre-

vaju' kataklizma osamljenosti je odgodena, odgurnuta za jedno veče, za sto večeri, a da. se niko verovalno nije upitao da li je odgođena za uvek? Da !i će doći vreme, ka-

ribicama umesto U

L

sobi, dok se.

na žalost dovoljno

da više niko neće hteti da nas zabavlja,

vreme u kome ćemo ponovo ostati sami sa sobom. i knjigama na koje polako ali sigurno pada prašina sa ukrasnih polica. Hoćemo li umreti od starosti, od raka, od kapi kao stati isluženi gledaoci, hoćemo li uopšte primetiti najznačajniji čovekov čin;

dolazak smrti, zbog naše zauzetosti pred po-·

četak neke revije?

'Može se dogoditi da umremo pred ekra-

nom upravo na najuzbudljivijem mestu emisije — kakva šteta, nečemo znati ko je ubica?

ČETVRTKOM

ČUO SAM da je pri kraju uzbudljiva serija emisija „Četvrtkom olvoreno...* Kritika joj je zamerila što nije dovoljno otvorena. Zašto? Kako može biti otvoren čovek koga pozivaju da dođe u jedan drugi grad, da stane pred jednu šarmantnu spikerku, da gOvori dok ga Witav ostali svet gleda? I što je najgore da pre snimanja kaže o čemu će

govoriti? I što je još gore od najgorega, da

se Trudi da bude ležeran; kao da svako bogovetnho veče govori za nekoliko ı ljudi. #nam neke veoma značajne ljude koji se zbune, kada treba da govore na nekom skupu, koji su manji od makovog zrna, manji čak i od nekog luckastog bevača, ako treba da izgovore tri prostoproširene rečenice pod, vodopadima svetla i tuđe pažnje. Ako ie neko veliki pisac, to ne znači i da je veliki glumac. Kako da buđe otvoren? Zašto da buđe otvoren? Bolje da bude učtiv! I da se slseđeća serija zove: : „Četvrtkom, ultivo...“ ||

: | Momo Kapor

7

miliona”