Književne novine

lea\ko TrigtupaXrnao

TRIO

Zoran GLUŠČEVIĆ |

4ntologičar treba slobodno da odlučuje

STA da se kaže na jednoj stranici o antologiji koja uua sto knjiga a aa 5e ne nanese nepravda njenim sastavljac.ma odnosno redakcionom odboru ui da se iznevere ocekivahja čitaiačke pupi.he koja bude pratila ovu anketu? Umesto O anio0.Ogiji, Ja se odiucujem da govor.nm O Nneckim pujavama u vezi sa odabiranjem tekstova za ovu aniologiju.

Gde god ima uodabiranja, tu ima i grešenja i zapoustavljanja i negodovanja. To su svvari sa kojuua svaki an.olog.cvar unapred mora rakzuna– ti. ıuı na lo treba biti pripravan ili aniologije ne ircba ni praviti. Ali, s druge strane, nas je zadatak da antologičarima stvorimo što povGuuiJe usiove za odgovoran i ozbiljan posao na koji suv odlučuju,

Joqan od osnovnih preduslova bez kojeg se ne može ni zamisliti rad na rangovanju i vrednovanju tuđih iekstova (jer na io ·se i svodi posao antologičara) jeste apsolutna stvaralačka slovoda i poverenje u Izaprauog antologičara. Pre nego što se nekome đodeli ia delikatna uloga, treba dobro razmisliti da li mu se može poveriti takav zadatak, Kad se izvrši izbor ličnosti, obaveza je onoga ko je izabrao antologičara da mu, u okviru odnosa poverilac-antologičžar, stvori najpcgodniju radnu atmosferu kako bi ga zaštitio od svih nasrtaja, sugestivnih konsultacija, ometanja nekorekinosti, prethodnih imišljenja ili jeanhostavuo postupaka koji se granice ma sa kako stilizovanim oblikom pritiska na ubeđenja i subjektivnu moć odluke i procene antoligičaa., ~

Imam utisak da se redakcioni odbor ove antojosije, svojom nemarnošću ili time što je od suane aktivnijeg. svog dela jednosvavno stavljen pred Ssvršen čin, ogrešio najmanje u noko,iso slučajeva o ovaj osnovni preduslov. Ahko jedna grupa ljudi iz ovog redakcionog odbora ili jedan čovek koji stoji iza nje nastoji da sprovede svoju koncepciju antologijske zamisli, ja protivu toga nemam ništa pod uslovom da se sa tim otvoreno istupi, umesto što se čine pokušaji da se pojedini antologičari sugestivnim pritiskom dovedu u položaj da igraju ulogu povtavana, Prikrivanje monopolističkih tendencija obićno je znak sumnje u pravo na monopol kao i izraz potajne neverice u sopstvene kriterijurne.

U datom slučaju, to može dovesti do niza kompromisa i nepoželjnih posledica koje bi · koempromitoyvajg. čitay ovaj izdavački poduhvat.

aihoBv HRISTIĆ : Čitava dela a ne Jragmenti

AKO DOBRO vazumem ambicije sa kojima ie pokrenuta kolekcija „Sıpska književnost u sto pnjipn". onda bi trebalo da ona zadovolji prokti potrebu za sistematskim izdavanjem dela naših pisaca od srednjeg veka do naših dana. Pri tom ne možemo a da se ne setimo jholekcije „Sıpski pisci“, čija je zamisao — iako je ona sama kašto nepouzdana: verovatno „zbog toga što u našoj Wnjiževnosti još nisu obavljeni svi potrebni isiorijsko-faktografski i arhivski poslovi — svakako vredna pažnje. Isto tako, ne možemo a da se ne setimo francuske kolekcije „Clašssiques Gar– nier“, u kojoj se mogu naći dela svih francuskih — i ne samo francuskih — klasičnih autora, i engleske MWolekcije „Oxford Standard Authors“ koji izđaje Oxford University Press, sa ciljem da pruži sabrana — često i celokupna dela Kklasićnih pisaca sa preko potrebnim komentarima i objašnjenjima uz sam tekst, i jednim, uglavnom informativnim, predgovorom. Đominjem ove dve kolekcije zbog toga što once sadrže višc od slo knjiga, i što broj knjiga u njima nije ničim ograničen. i Međutim, „bojim se da kolekcija „Sıpska \njiževnost u sto knjiga“ predstavlia Spoj dva različita — a često i oprečna — merila. Jedno je mevjion čisto i isključivo izdavačko: to je broj od sto knjiga. Drugo merilo je Rknjiževnoistorijsko, 'po kome su knjige birane ili priređivane. Mnogi nesporazumi nastali su kao posledica. spoja ove dve malo pomirljive formule.

Gcemezlosija mophhaanizt

(Nastavak sa 5. strane}

Ono što „namerni“ novatori izgleda nikad ne shvataju to je da je roman u svom modernom obliku relativno nova umetnost. Mada je uobičajeno tvrditi da je pdžeo Semjuelom Ričardsonom (Samuel Richardson), sklona sam da mislim da je tačnije utvrditi da potiče sa Džejn Ostin (Jane Austen), koja je ovoj formi dala nama najpoznatiji vid. Ovo bi značilo da moderni ro= man postoji ne više od sto šezdeset godina; veoma mnogo manje, na primer, nego što traje ono što zovemo „moderno“ slikarstvo, čiji sć počeci mogu utvrditi kod Đota.

Ima još bezbroj situacija, vrsta karaktera,

· društvenih i moralnih ideja kojima se romans!jeri još nisu bavili. Sama silina promena u svetu XX veka pruža nove izazove, traži nove vizije. Ono što nam je sađa potrebno nije više dominantna koncentracija na tekstualnom eksperimentu, nego na eksperimentu wu dubini. Sada moramo da eksperimentišemo, da bismo postigli razumevanje kompleksnosti sveta u kojem živimo, i ljudi čiji su živoli u celini izmće-

ANKETA „KNJIŽEVNIH NOVINA“ O NAČINU NA KOJI PONEKAD PRISTUPAMO KNJIŽEVNOM NASLEĐU NEPOSREDNO JE USLOVLJENA PLANOM IZDAVANJA POSLEDNJIH DVADESET PET KNJIGA EDICIJE „SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA“ O KOJOJ U KNJIŽEVNIM KRUGOVIMA POSTOJE PODBLJENA MIŠLJENJA

Uzimam jedam primer, Kada kolekciju ograničimo na Sto knjiga, postavlja se kao presudno pitanje koliki broj Rhnjiga će dobiti pojedini autori. Tako Je Rastko Petrović dobio dve knjige. Ali to je merilo koje vodi računa o vrednosti jednog književnog dela u sklopu čitave naše književnosti, a daleko manje vodi računa “« prirodi samoga dela o kome je reč. Može se misliti kako u sio Knjiga srpske književnosii Rastko Petrović zaslužuje samo jednu knjigu, može se isto tako misliti da zaslužuje pet knjiga. Ali. ako pođemo od toga, dobijamo ono Što smo dobili: delo Rastka Petrovića u odlomcima, Drugim rečima, ako se ograniči na sto knjiga, jed na kolekcija mora da sa književnim delom koje treba da nam predstavi, postupi isto onako kao što sa njim postupa književna istorija: da ga razbije u fragmente, Čini mi se da je {io ouo

što se nije smelo dopustiti. Kolekcija kakva je"

„Sıpska književnost u sto knjiga“ trebalo bi da bude kolekcija dela, a ne kolekcija vrednovanja svakog pojedinačnog dela. Ali ograničena brojem knjiga, ona je morala postati ovo drugo. Našoj književnosti, međutim, potrebno je predstavljanje čitavog dela pojedinih pisaca, dela kojia su često rasuta i danas malo pristupačna. Tu prazninu, na žalost ova kolekcija nije uspela da popuni. Nadajmo se da će to ona učiniti u svome drugom izdanju, koje ni u kom slučaju ne bi smelo da bude usko izdavački OgYaničeno uglavnomi komercijalnom i pretplatničkom formulom „slo knjiga“.

Jer kolekcije ovakve vrste ne izdaju se ni za dve, ni za pet, pa ni za deset godina. One se izdaju i obnavljaju decenijama. Na žalost, mi još uvek nismo navikli da mislimo u decenijama: mi mislimo od danas do sutra. Bojim se da se na ovaj način malo šta vredno može uradili.

Slavko LEOVAC

Oslanjanje na tradicionalno mišljenje

BIBLIOTEKA Srpska književnost u sto knjiga

"je relativrio korisna edicija, naročito ako ima-– "To u vidu da 'su' poneki priređivači premašili

očekivanja izdavača.

U celini posmatrano, bar po tome šta pokazuju knjige, Kkriteriji uređivačkog odbora nisu nam jasni. Sam naziv biblioteke je potpuno neodrživ: srpska književnost ne mora da se prikaže u sto knjiga, niti mora da se prekine na toj zaokruženoj cifri. T'akođe, ne znamo šta se ovde podrazumeva pod pojmom srpsi" književnost: da li se pod tim izrazom podinaumeva celokupna srpska književnost u izboru modernih istoričara, odnosno redaktora kao istoričara, iil književnost srpskih pisaca za koje se, prema dosadašnjim merilima, može sa izvesnom sigurnošću reći, i da se pri tome ne stvaraju novi problemi, da je i književnost i da je književnost srpskih pisaca?

Pojedini priređivači ukazali su, ne samo U svojim predgovorima, na velike teškoće koje, u stvari, proizilaze iz pomenutih pitanja. Kada ataraktivnog, humanog i sumornog pomalo, iZgovore o starijoj književnosti, onda, najčešče spominju istraživačke, pa zatim istorijsko-književne i estetičke probleme. Kada govore o nOvijoj književnosti, onda napominju, Mesto, estetičke, pa potom istorijsko-književne i istraživačke probleme. Za sve njih, a naročito za uređivački odbo?y, najinteresantniji i najteži problemi iskrsavaju kada moraju da rešavaju delikatne probleme nacionalne tradicije i kada estetički vrednuju noviju i najnoviju srpsku književnost, Čini mi se da je uređivački odbor rešavao te probleme na taj način što se potpuno oslonio na neko tradicionalno mišljenje, ili što je te probleme zaobilazio, ili što je poverio nekom priređivaču da u jednoj antologiij obuhvati sve one koji bi takođe mogli da predstavljaju srpsku književnost, ili što je bo dvojicu

njeni naučnim i tehnološkim promenama do kojih je došlo: što znači svim ljudima. Međutim „svaka vrsta, potpune promene U prirodi maše umetnosti, opštenje, vezivanje sa našim vremenom, nešto je što ne možmo da planiramo: to se dešava kađ je zrelo vreme za to, dešava se kao neožekivano čudo, rođenje gorostasnog deteta. Kao što kaže Erik Njutn, „Stil jednog umetnika nije nešto što on namerno prihvata. Kao rukopis ili boja glasa, on je neizbežni deo čoveka. On je njegova ispoljena ličnost“ Đoto je zanjihao klatno i sva umetnost je krenula u moderno doba. Da li su njegovi savremenici bili svesni onoga što je on učinio? Razume se da nisu: saznanje je dolazilo

lagano, sa ostvarenjem onih slikara koji ne bi.

mogli raditi kao što su radili da nije postojao Đoto, da sada nisu gradili sa nOVOB platoa nagomilane misli i estetičkog iskustva. Ja verujem u rođenje gorostasa: ja verujem da ta

gorostasna deca mogu da budu rođena, i mogu već, u ovom trenutku, uticati na samu srž haše umetnosti. Ali mi ih nećemo odmah znati po imenu.

Preveo D. P.

wwzzunuznenuRI pi nuivevanap muouni i rsenunumOeainanuiO Inu Lai muzn auu ana aaa eo uni —

pisaca obuhvatio u jednu knjigu, ili što je izostavio pisce koji mu se čine neodređeni po nacionalnoj pripadnosti, i tome slično. Doduše, postoje izvesne konvencije, pa i praktične konvencije izdavačke delatnosti. Pa ipak, to nije jedini razlog što je ova biblioteka tako heterogena. : :

Predrag PALAVESTRA

Bes jedinstvenog kriterijuma

JOŠ JEDAN velik i zamašan kulturni poduhvat završavamo deficitom. Naš osvedočeni smisao za polovične kvazi-naučne improvizacije u prikazivanju književnog nasleđa trijumfovao je još jednom u ediciji Srpska književnost u sto knjiga, koja se primakla i kraju ne dokazavši svoju neophodnost. Umesto naučno rađene, sistematski redigovane, jedinstveno ostvarene amtologije srpske Književnosti, opremljene nužnim i neophodnim biobibliografskim podacima o piscima i njihovim delima, bibliotekom Srpska književnost u sto knjiga dobili smo jednu heterogenu, nenaučno pravljenu izdavačko redaktorsku improv:zaciju, koja je u osnovi dobru, korisnu i lepo zamišljenu ideju o izdavanju odabranih stra nica srpske lišic,atuie u velikoj meri prevuvoriia u njenu suprotnosti. Iako bi bilo suviše nepravedno reći da među svim do sada izašlim knjigama nema i takvih koje zadovoljavaju najosnovnije kriterijume za jedan tako odgovoran i težak posao kao što je izdavanje najvrednijih stranica jedne književnosti, činjenica je da, gledana u celini, biblioteka Srpska Mkaniževmost vw sto kmjiga nije ispunila svoju namenu prvenstveno zato što je bila rađena bez jedinstvenog stava i kriterijuma. Čak i ovlašno upoznavanje s do sada objavljenim knjigama nameće jedan osnovni utisak: redaktori i priređivači pojedinih knjiga nisu se držali istih principa i istih merila, već su, zavisno od svojih sposobnosti i dobre volje za studiozan rad, svaki na svoj način pristupali zajedničkom poslu, unoseći, tako, u čitavu biblioteku mnoštvo najrazličitijih, kriterijuma, od kojih su neki očigledno bili isključivo komercijalni. Mnoge knjige kao da su pravljene makazama, za jedno poslepodne, bez ikakvog većeg napora: iz manje-više poznatog dela manje-više poznatog pisca uzete su manje-više poznate stranice i bez ikakvog redigovanja i sravnjivanja jednostavno isečene iz neke več zanije knjige, opremljene manje-više poznatim ogledom (predgovorom) ma

nje-v:še poznatog kritičara i manje-više tačnim i .

potpunim biobibiiografskim podacima koje manje-više „pažljivo skuplja neki manje-više poznati skupljač takvih pođataka i — knjiga je bila gotova, honorar primljen, a naša kultura oštećena još jednom improvizacijom.

Različiti pristupi istome poslu, uslovljeni pre svega odsustvom čvrstih i unapred jasno fiormulisanih stavova i redaktorskih principa i standarda, a zatim i različitim pobudama pojedinih priređivača, učinili su da Srpska književnost u sto knjiga bude ocenjena kao uglavnom neuspeo izdavački posao. Kulturno-istorijski značaj poduhvata promašen je. u celini: iako je u izdavanje odabranih stranica srpskih pisaca utrošeno dosta truda i, svakako, mnogo više sredstava, isti posao će, kad tad morati ponovo da se uradi.

Husein TAHMIŠČIĆ

Pojam srpska kn jiševnost je sušemn NAŠA izloženost je mnogostruka i u najvećoj

mogućoj meri složena. Drugim rečima, odgovorni smo ne samo za ono Što činimo, već i za

· ono što smo propustili da učinimo. I to je ono

čega se u ovoj situaciji ne mogu da oslobodim.

Rdicija „Srpska Književnost u 100 knjiga“ je najambiciozniji i najpotpuniji poduhvat u novijoj historiji naše izdavačke delatnosti.

Dva momenta zavređuju da o njima mislimo i glasno govorimo.

1. Naša književna kritika, dovoljno konformistička i ziheraška, propustila je divnu priliku. Dosađašnja izdanja u ediciji „Srpska književnost u 100 knjiga“ sačekana su čutanjem 1li, još bolje, prećutkivanjem od naše književne kritike. Na posredan nain, rezultati ove ankete pogađaju i dovođe u pitanje orijentaciju naše književne kritike. ž

9. Pojam srpska književnost kao da je sužen programom edicije „Srpska književnost u 100 knjiga“. Na području Bosne i Hercegovine stvoOrena su književna dela koja po svojoj prirodi. kao i prirodi historijski zasnovanog opredeljenja svojih autora, neizostavno ulaze u riznicu srp ske književnosti. U ovoj prilici, pre svega, mlslim na dela koja su nastala u razdoblju izmedu dva svetska rata i posle revolucije. Pisci koji danas žive i stvaraju u Bosni i Hercegovini stvaraju u historijskim okvirima bilo hrvatske bilo srpske književnosti. Međutim, neobjašnjiva je praksa koja ih protiv njihove volje dovođi u situaciju junaka Kafkinog „Zamka“. Sužavati pojam jedne nacionalne književnosti znači ometati njen historijski razvoj i rast.

Ivan VV. BALIĆ NE

Osetljivost i odgovornost posla

POKUŠAJ da se vekovi srpske književnosti predstave čitaocu u jednoj antologiji od sto knjiga jeste pre svega dobro došao, potreban, srećno ambiciozan ... itd. Hoću da kažem. da sam izdavački poduhvat, kao ideja, zaslužuje bezrezervne pohvale. Ali sada, kad je ideja većim delom realizovana, dobronamerni čitalac je još jednom suočen sa činjenicom da je put od ideje do realizacije jednog ovakvog posla zasejan probiemima koje je verovatno ı nemoguće rešiti u jednom, u prvom dahu. Jer — bojim se da je to vec jasno — kada se antologija navrhuni stotom knjigom imaćemo samo jedan grubi, neusavršeni prototip, na čijim greškamua treba da se pouči jedno sledeće, srecnije ıizpalansirano, tananije razrađeno izdanje. I vec sada treba da mislimo na to novo izdanje.

. Nema sumnje da smo u ovoj koiegciji dobili i nekoliko odličnih, visprenih, naaahnuto sastavljenih knjiga. Još je očiglednije da se u njoj izvesne standardne vrednosti stpske književnosti (uglavnom one koja je eosporno školska) prirodno i neusiljeno potvrđuju. Ali tim više treba realizaciju u celini ceniti oštrim Kritičkim okom; nedostaci su samo uočljivi, ako ih nalazimo neposredno pored uspelih trenutaka. Nesrazmere, propusti, previdi i neravnine smetaju tim više ako se oko njih nalaze prava rešenja, a odmah pored njih piave moBguunosti ... inaue, pišeni Ovo ne samo kao čitalac, nego i kao autor ko= me je povereno da sastavi dva izbora za kolekciju; dakle, sa punom i neposrednom svesću O osetljivosti i odgovornosti posle.

Draško REĐEP

Premalo hrab:osti

U TRI NAVRATA (televizija, „Letopis MS“, „Dnevnik“) govorio sam ı pisao U „TpS&0J književnosti u 100 knjiga“. O toj jedinsivea noj i popularnoj ediciji našeg šarenog, nesinhronizovanog svakojakog izdateljstva. Valjda i to pokazu„,e kao ne piestajeu aa Nlisim na nju. Smatram, čak, da na nju treba i može da misli svak onaj ko se, na ovaj) ıli onaj način, zanima za ono što se dešavalo i što se, u bujici od imena i svežih inovacija, dešava u srpskoi književnosti, ma gde se ona ispiSivala., „ista, wajboij.m WzrzdicliaD.aa daco. negdašnjih izdavača inspirisana namicra OVE biblioteae ostaje, sad i svakad, prisutna: da bude sv.“a, da bude svačija, da presreće gimnazijalce i podseća čitače; da animira stručnjake i obavezuje poslednike.

Evo, već više od sedam godina, ona se, svakog proleća i svake jeseni, javlja sa po jednim kolom, sa preciznošću koja se kod nas preretko susretala pri poslovima ove vrste. Poduhvat je to koji je, u izdavačkom smislu, bez premca, bez tradicije a divan, plemenito upravljen čitaču kao znak sigurnosti, kao termin na koga se sme i može osloniti. Prva, velika zasluga za ovu još nezavršenu hrestomatiju najboljeg srpskog štiva, od početaka pismenosti do danas, ide bez sumnje starim i uvaženim izdavačima srpskim: Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi. Ali zasluga takođe ide i svim onim priređivačima koji su, ni materiji srpske književnosti, uspeli da komponuju svoje towove u najvišoj mogućoj meri. Kreativno, savremeno, sa prisutnim i jasnim kriterijem. Neću ih i sad spominjati; njihova imena svetle i sad, sasvim jasno i neporočno, na Tomovima koji su neporecivo naša svojina. Ali ću i sad, kao i pre dve godine, napomenuti da u toj hrestomatiji bez koje više ne bismo mogli, ima ležernog i po mnogo čemu ncodrživog kretanja crtom već ostvarenih i sada samo preuzetih i preštampanih aranžmana. Ima glasova koji vas, u predgovorima, podsećaju na atmosferu bajatih, zastarelih srednjoškolskih čitanki. Ima nestazmera prosiornih i pisaca koji su nepravedno zapostavljeni. Ima u čitavom poduhvatu nekakvog previše lagodnog i bezbrižnog obraćanja starijim piscima i već poznatim predgovornicima, i taj preterano blagonaklon stav često dovodi do izvesne uštogljenosti, da ne kažem i do starinske i celomudrene postave pojedinih tomova. Ima jednostranih, odveć privatnih i svojevoljnih izbora i ima premalo hrabrosti u iznalaženju novih predgovornika. Kao što ima, u prisustvu još nepostojećih tomova ove edicije, posvećenih savremenoj književnosti, bezbroj nedoumica, bezbroj pitanja. Sačekaću, strpljiv, da mi ti tomovi odgovore na njih. Ali neću sačekati da izrazim svoje nemirenje što će kako čujem, izvan domena ove biblioteke ostati eseji Slavka Leovca, Miodraga Pavlovića, Radomira Konstantinovića, Jovana Hristića, Predraga Palavestre, Huseina Tahmiščića, Miloša LL Bandića, Bore Ćosića, da sad spomenem samo ona imena prema kojima je redakcija bila ponajviše nepravedna u ovoj generaciji koja je tako evidentno prisutna u trenutku savremenosti, bez obzira što će dva ili tri od pomenutih autora imati ili već imaju predgovore' u ediciji.

Znam dobro da će mi se odmah reči kako valja sačekati drugo izdanje ove edicije koje će, nadam se, rane zalečiti, nepravde ispraviti, mlade alirmisati, Ali ja takođe znam da je bolje i efikasnije nepravdu sprečiti, a pred lice poslednika izaći Čiste savesti i pouzdane svesti da se ovaj izdavački poduhvat bez premca odvija u punoj saglasnosti sa impulsima književnosti koja jeste,

KNJIŽEVNE NOVINE