Književne novine

POSLB PUTOVANIA u Poljsku, osim luckastih sitniea koje samo za Vas nešto znače, ostane vam u putnim torbama i dvadesetak pozorišnih peograma, ali svesni ste, dok ih pomalo setno prelislavate, da su To lek mrvice sa bogate valBavske pozorišne trpeze, 3

Na žalost, nemam sposobnost onog naučnika koli nakon pažljivog ispih;vanja samo jedne koščioe, #a, puncun šigurnošćH Opiše ceo, OTEalag ke e Rra a oni | pokuša bar da wmanjim Hoeved bpyreostao Od byedstava koje su me, posle londonskih, najviše uzbuđivale,

Varšava, čini mi sc, ima daleko više Dpozorišta nego hotela. Kao što je u Londonu ne= delja, kad ne rade pozorišta dan manje znača= ian, tako je w Varšavi &ša ponedeljkom, PredBta> ve počinju tačno na vreme, gledališta &u, uglav=

nom, puna i publika se ne mora očajnički če= kati; bez poznanika spremnih da se potrude, imali biste neprilika 88. ulaznicama, ,

Tako je još uvek trajala Velika godišnjica rođenja, sa Bekspirom u Poljskoj nisam baš imao sreće, Video sam „Magbeta“ (Teatr Polski), „San letnje noći“ (Teatr Ludowy), „Remsea, i Ju liju" (Lodž). Da nisam u Narodnom teatru video značajnu predstavu „Ričarda II“ sa izvanred= nim. Ignacijem Gogolevsakim (Hereford) i već poroznim od slave Glslavom Holoubkom (Hičard II), vratio bih Be samo sa možda več za” starelom ocenom velikog poljskog glumca Stoefana dJarača: „Šekspir u našim pozorištima to je laž od početka do kraja“, ne prestajući da se pitam kako je mogućno da se u istoj zemlji tako dobro razume, a tako slabo igra Šekspir, Međutim, ova predstava reditelja Henrika Šler tinjskeg (scenografija Anžej Cibulski), mudra i opasna kao đa je brala opore plodove sa drveta koje su uzgajali Anioan Arto, Jan Kot i Pir tep Bruk sa oldvičovskom školom okrutnosti, promenila je moje zakliučke. Tu gorku. predstavi publika je sjajno podržavala, a kada je u Pomfretskom zamku Ričard pošeo da govori o svetu mržnje u kome uzdah, suza, jecaj kazuje · minut; dag, vreme, avakome je ponestalo daha.

Na ostalim predstavama koje sam spomenu“, uspešno sam 8e tečio: ne gubim vreme, uzimam najživlje lekcije poljskog jezika, Strani jezik koji niste naročito voleli postajao vam je onoga trenutka prijatniji kad ste čuli kako ga 807” vore lepe žene i zanimljivi glumci. ,

Bilo je prijatno uveriti se da nisu baš svi u toj Šekspirovoj godini zaboravili na njegovoB velikog Vršnjakha Mayrloa, Na sceni klasičnog tealma Video sam „Mdvarda II“ u POT 4. S. Sitoa, Iznenađen sam bio kada mi 5č učinilo da umesto Marloa, gledam kolaž prikupljenih iskustava o postavljanju Šekspira na scenu, 1 briljanina scenogvalija Jana ISos.njskog, i maštovita ali nedosledna „engleska“ režija Bugajskog, glumačka igra, i ayi ostali elementi predstave, kao da su se takmičili u „šekspiriziranju“. Pred-

stava je počela gotovo biblijskom metaforom: ~

na vrhu kola punih sena bleštala je kruna pre ma kojoj su. u brojgelovskoj pomami, krenule mnogobrojne ruke; otimačina, bitka, nered, zlo= čin, ali mesto zanosnog sjaja u rukama je osta= jala tek slama, To je trebalo da bude iponična materijalizacija shvatanja večne i sulude borbe za vlast, Savremenu ideju po kojoj onaj koji ne uđe u tu igru, ili je ne izdrži, biva uklonjen =a izgleda mi da se, 5a malo naprezanja, ta misao mogla iscediti iz predstave — unekoliko je oslabio Kališevski koji je Edvarđovu sudbinu uglavnom tumačio isključivo kao. posledicu nje gove nedoraslosti.

| ___Na duhoviti pronalazak Agnjeske Ojecke „Neka samo procvetaju jablanovi“ upozorio me je Anžej Vajda. To je montaža tekstova raznih autora i anonimnih materijala, oglasa i reklama, novinskih vesti i dvorišnih balada, stihova

KNJIŽEVNE NOVINE

“/77/

YR(n0Šn

: vim n0Vo bi e. ?” 1gija '"žazavane

Boro" DRAŠKOVIĆ

seoskih pesnika i privatne prepiske, Od tih poda– taka domišljato je skrpljeno nekoliko „ličnosti“ koje, igrajući i pevajući davne i posleratne pe> sme, pred nama prolaze kroz svoje burne bio= grafije, promenljive kao sam sveki, i te melodi= je. Gledalište je bilo ispunjeno lepoticama koje su starile: s tim. predratnim pesmama, ljudima

koji su bili prvi put zaljubljeni kad se obnavlja=

rija: hHajčad, koja zviždi sa 1 Ali razdtaganost i laka nosta=-

| ovim žBarmarntnim “Koleidoskopom, bile su zajednižke. Šatirična i kabavetska veština poljskog pozorišta veoma je poznata,

ı Vavšavaiaad

uspeh o kome govorim vodi me ha drugoj

misli.

Na poslednjem Pestivalu poljskih savremenih drama, Mlavnu nagradu ministra kulture do= bio je Teatar Ateneum, upravo sa spomenutu montažu,

Uostalom, broj igramih adabtacija je srazmerno velik. Slično je i u filmu (Vajda i Kavalerovič upravo snimanju filmove prema adapijpnanim delima, a nedavno su fo isto vadili Ford i Hag), Prisustvovao sam premijeri dramatizacije romana Žeromskog „Uoči proleća“ u teatru Hanuškijeviča. On je ove godine dobio nagradu,

Radoslav VOJVODIĆ

U TRENUTKU kad se šešir diže sam vrh budne glave, i kad nas je obuzela „gorostasna šuma", cuni &e, MnmaBgnoveno ali kao u svetlećem uspinjanju; da ća se dogoditi nembguće, da možemo, prevazići avakidašnjost i da svaka naša sloboda postaje nešto više, oslobođena nužnosti, oslobođena dužnosti i reda, oslobođena &0be, Degiće se ono — kako bi Sartr vekao +— da umetnik doživi svoju viziju sveta istinilo i do kraja, Jer Je umetnost, u stvari, život onakav kakav jeste — ali pod uslovom da je čovek posve slobodan, U tom razaranju mita o stvarnosti, ono intuitivno, ono neiskazivo — šlo se grana u sve pravce i na sve strane — obuzima i uzima umetnikovo biće, podiže da i vodi na nove puteve i u nove mogućnosti — da se „svet izmeni“, |

Ako umetnik ne može svet da izmeni, onda ga bar negira ili pokušava da ga osvoji sobom, svojim lučWama i nesporazumima, sVOjim izletima u nepoznato ili svojim skretanjima ulevo. I tada — čim postoje ili ne poatoje te mogućnosli za uzletanja, za približavanje nemogučem -— umetnik je u jednom višem stanju, u nekom posebnom vaznesenju, kad ga više ništa ne može sputati ili zaustaviti ili čak smiriti. To su oni trenuci koji su dostojni da še porede sa časovima kada se vojuju velike bitke, kada se okončavaju ili tek zač'nju pobede ili porazi. To je ono u Tina Ujevića tako lepo i tako moćno opevano: „Nas će obuzeti goroštasna šuma, izrastiće lišće čak i povrh uma“.

Ne mogu se ti časovi ni sa čim porediti,

| ništa ih ne može zameniti. Može samo pesma,

zni fragmenat, muzika, umetnost da ih, POOiBya retke i lako retko — imenuje, da im obeležje bude, i ćest i blagoslov, To je i Tina Ujevića, velikog i nesrećnog (a zar to ne ide jedno sa drugim!), doslednog svom bolu i svom idealu, nosilo iz noći u noć, iz

—–- –– -— —— –— — (đ——

za svoj umetnički rad. Upitan. u anketi „Kultuve“ kakav komad bi želeo režirati u 1965. godini odgevopio je kratko; Svakako savremeni, ali sa temperaturem „Uoči proleća“ Žeromskog. U istoj anketi T,udvik Rene (video sam njegove „Mizičape“ sa nezaboravnim Šviderskim. Govo= rili au mi da je Direnmat jako voleo tu pred= atavu) između ostalog je rekao: „Neiskorišćena šansa“ —. to je hompleks našega teatra, naše dramaturgije, Svi ti razgovori, buke, Kritike, dramatizacije, imena i aplauzi, oduševljenom putniku su tek ispas snage, ljubavi i plemenite gladi koja hoće da „iskoristi šansu“ i sve pretvori u — PDpozorište. .

U fu vrstu nemirnog pregalaštva idu i Dejmekovi uspesi. Bio sam ma jednoj njegovoj zanimljivoj probi, Režirao je sasvim mladog autora, Oživljavao je taj tekst sa istom ovom stvaralačkom odanošću Wije sam plodove video na „Haleluji“ našeg Lebovića ili na staropoljskoj istoriji o uskranuću Gospoda od Mikolaja iz Vilkovjeoka, čenstohovskog pozorišnog primitivca,

Prva šetnja moga drugog boravka u Vayšavi dobila ije nešto neobičan oblik. Jedan. moj prijatelj, Poljak, koji je imao priliku da nekolike godina uživa u beogradskim i zagrebačkim pozorištima, cele večeri me je svojim „Opelom“ vozio od pozorišla do pozorišta! Davao mi je neophodna objašnienia o repertoaru, odjekivala su glavna imena Muučkovskog, duhovito tumačio uspehe i neuspehe poslednjih predstava,

.odavao. male. tajne: hoje. nisam umeo da, proči-

'tam:'sa j&Vešemih fotografija~ci već::smo; jurili

''dalje;: Zaustdvili amiose'pored- teatara m Mar-

šalkovskoj, na Pozorišnom trgu Muo sam zanimljive stvari o Slovackom, prešli smo Vislu da vidimo fotografije iz dramatizacije Dostojevskog, pred Mavremenim ·pozorištem predavanje o Mrožeku, pa 6 Lomnickom.,.

Mnoge ulice, dugačke, svetle i tamne, vodile su do pozorišta u kojima &u zabeležene velike predstave. Bio je to komplikovan labirint. Ja sem, megućčno je, tek naglutio od čega se sve sastoji i na pamet mi ne pada da igvodim brzoplete zahkhljučke, Ali ne izgleda mi da je rečena cela istina u tvrdnji đa u tom. „labirintu“ posle smrti 'Kručkovskog realistična drama preživljava Kkyizu, ili đća tu oveta isključivo parabolična i poetska drama. Sve je, većom, mmogo zamršenije, bogatije.

; ponoći u rane zore, i držalo ga, kao što može ideja da drži do kwaja i da uzme pod svoje i da vodi. na velike puteve. To su oni Uje= vićevi tyagovi za sobom — i put ka uzdizanju, ono iskonsko traženje početka i put ka nečemu višem, i još; strah da većeg trijumfa i lepših izlazaka nema od tog propinjanja i udaranja o zidove i sva vrata: da se nekud iziđe! Ali izlazaka nije bilo i nikad ih nema. U slobodi koja od sebe nije oslobođena traje bol. I čovek nije oslobođen slobode da bi bio slobodan, Pa je i njegov strah izrazitiji i osdbeniji, a što je strah veći i originalnost je veća, po Kirkegardu, Pa je i Ujevićeva originalnost izrazitija i smionija, ako tako može, bar ovoga puta, da se kaže. Ne može se, isto tako, reći da je u Ujevića bio prisutan ili bay blizak onaj Čovek Dostojevskog koji, čim izgubi „ollj i nadu, onda se on često od gole dosade pretvori u čudovište“. Bio je u Ujevića cilj, taj put ka sebi i slobodnom izboru realnosti, koja se zove: nas će obltzeti gorostasna šuma, i izbor nade: JER SVAKOM DRUMU BOL JE KRSNO IME, Taj bol, to Bodlerovo „plemstvo jedino“, to je nasušni hleb svakidašnjice, to je umetnikovo koračanje, iz dana u dan, po svakodnevnim mukama i radostima.

Je li to isto; sa druge strane a iz istog doma, opet — Onaj mladi Rembo, „begunac više nego pesnik“ — kome su dobrovoljna izgnanstva i izbor nade i izbor cilja! Nikad to nije bilo istinito — da su tlo nekakvi „magijski diktati“ i da oni dolaze iz „usta tame“, beg obzira da li ie več o Uieviću i Rembou, ili o Nikolaju Stavroginu koji će jednog gospodina ugristi za uho, ili o Lafkadiju (bratu našem — čijem? koji će isto tako, drugog gospodina, izbaciti kroz vagonska vrata. Tu se pre može govoriti o onom LIŠĆU POVRH UMA, a ne o bezrazložnom činu.

T Adrijana Leverkina, brata po duhu Iva-

Wladimir V. PREDIĆ

Na čelu vode

Za L.

\ NS

neži., Snom opet to leto: ruka w blesku Vode. Kosa jgj se rascvetava sred tiTG. vamo je! Oh ta hdro&t koraka po peuku; 1, prekasno, već rečito smvrt je cilid,

Nemi, kraj Yeke što odsjaj sunca već spira, Strepimo: izroni li tz dubine licem,

Mrtvim, će očima da wqqia danak ubira,

AL pre nje. noć de oglasi zvezdanim, hicem.

IL iama 448 Opdsq —< koliko izlišue! Svet bpločnika. bliskih he poznasmo uwiše, 7hi Krpe hude, bačene pod oblake kišne.

Veje. Gemi u. meni iz dubine semi! Suve tiši sam, u strahu, i ne dišem više; Divlja. sjaj. oći}. ?eka aadolazi, peni.

*.#*

l, zimske moći drvo: ge. Ni breg da digne vidik gluh, Da | bejah ovde OM pre? Tišina gladna guši sluh.

Jesam li, aemljo, dalek, hud, Orfejske lire mračni drug? Zay nemaš nigde suezdan šprud, za uvučje oči = uvrimi jug?

Još trem i rekom, puca led. Proleće hitro pali luč.

Već sam, kraj puta, sveo, sed. Pitam: gde leži pravi ključ?

'Pamo' gde nismo —. čuda skup. Iz doma mose sanduk, tup.

·. Lhuomili su kulise. Sad, nisi sama, Julija, · U Veroni 5k — seti se. Ona te zemljom opija,

Pred, pozorištem, pustoš, led. Veta wuliee odvija, Podrhtava grad, glumac sed. U mraku Tane previja,

Za njega igra još traje. 'Sutra će opet da sime.

AL dokle? Smrt še već maje Pa masku grubo mu skine. '

Had, is Was trava, proklija Onda nam dođi, Julija.

Sad već vidim đa ovim napisom nimalo ni-

"sam umanjio nered”ifisdka, nisam ak ni Bpo-

menuo sve predstave u kojima sam uživao! Bay ću malo ublažiti taj manji nedostatak spominjanjem Vande Laskovske i njene dovitljive režije jedne Vitkijevičeve maštayvije. 'Učinilo mi se da bi se tako mogao igrati Mrožek, čiji je prodop već tako neopoziv da ga, po rečima jednog stručnjaka, danas Već avi glumci dobro igraju.

U jednom čehoslovačkom pozorišnom listu napisano je da se svako može upoznati sa teatarskim životom Poljske, čak i enda kad živi hiljade kilometara od Varšave, jep Poljaci umeju

„praviti sebi reklamu“, Tom oilju služi i časopis

„Le Theatre en Pologne“,

Naravno, Btvap je, jadna: kad ne bi bilo dobrog pozorišta, časopis nebi imao o čemu da piše,

Lišće povrh uma 3

na Karamazova, kad osudi sebe na to — da ne voli } da ne može da voli, biće, u stvari, obuzela i uzela Ujevićeva, GOROSTASNA ŠUMA. 1 nikad ga više neće pustiti da iz nje iziđe! Jer, drugih gladi viša nema, dodao bi Judžin Gani, magledan u mesečinu ispred Džanadoovog izloga, u kome anđeli smemo čuvaju i nežnost i tamu,

Ili, iznova, ša gapadne strane, pesnik „Vlati trave“, o kome je i Ujević pisao u stihu — sav u se zaduben i pun mesna mraka — nije li

i Baja bila obuzela baš ia silna GOROSTAS-

NA ŠUMA pa je svoje pesme ovako pravdao: „Pokušaj,,, naivne, muževne, odane, kontemplativne, čulne, zapovedničke ližnosti da unese u literaturu ne samo sopstvenu čvrstinu i osionost nego. i sebe samog — SsOpstveno telo i oblik — Yazotkrivenog, nehajmog, i neobavešienog, kako to na prvi pogled izgleda, o svemu što je izvan njegovog. neobuzdano voljenog zavičaja“,

Ili, ti putevi za slobodu u stvayi su sama sloboda, njen dah i njena neizmerja. Ali ona se samo tako, u punim umetnikovim doživljajima, ostvarivala. Ne bi mogao Volt Vitmen da zapiše: „Neću prihvpetiti ništa što svi ne mogšu da imaju pod jstim uslovima? kad bi sve bilo izjednačeno i kad bi sloboda bila oslobođena svake 'nužnostii. Baš u tim kretanjima, u suđarima ša, svakidašnjicom,

' rađao se i tađan je lik: još čisilji, blistaviji i oštriji, I njeno ime, uz luču koja je tamom obuzeta. Ta Njegoševa odredba ista je kao i Ujevićeva, Izbor cilja i izbor nade.

Pogled uhatrag bio je, u isto vreme, i

uvod za umetnikove osvajanje slobode, U trenucima punoće i nebesnosti, kad počinje da izrasta lišće povrh uma = mi prisustvujcmo rađanju:.nemogućeg, Ono i postoji samo tada, i samo tako. 1 samo se tako zove.