Književne novine
adići i priča
Nastavak sa 3, strane
ga je vreme mimoišlo. Mozaično konstruisam, on izgleda ovako: „Hladni žmarci mi prolaze kroz žile.“ „„.„Vremena za mene kao da nije bilo. Noćas sam se davio u Rkošmarskim snovima“, „Autobus je. trubio. Pas ss raspađao. Bilo je podne... Svi smo se raspadali i svi smo smyrdeli manje ili više kao onaj mrtav pas..“ „Viđeh 'da sam zalutao. Pošao sam brže ali me je obuzeo jak osećaj da idem u prazno...“ „Inače, već gubim razum. Ja visim u prostoru. Ne mogu đa ga izmerim ni sa jedne mi sa druge strane.“ „Htio sam osvojiti život, svijet, izvući se iz sitnih ljudskih jada. Razlupao sam se.“ „Poslednja šansa: iscediti malo topline iz sopstvenog tela za sVOju kožu i zaspati sa željom da noć traje vrlo dugo.” Prihvatiću sve što se desi,..“ Rezignacija, dakle, razmetanje bolom i bolnim saznanjima. Konačna pozicija ovog junaka je jasna: gotovo i ne počevši da postoji — prestaje da postoji. Njegova almosfera je bezvazdušje, prostor BERN delovanje — jadđikovka, budućnost ambis. Za gotovo celokupnu našu mlađu i najmlađu prozu simbolički je karakterističan junak Rista Trifkovića, koji, živeći i radeći, živi i radi da bi vodio računa o svojoj bubuljici na samom vrhu nosa. O njoj i ni o čemu više, do patetike, do zanosa. Do smrti: umro je kad je bubuljice nestalo i kad ga jž, s njenim nestankom, zapahnula i razorila praznina. Bubuljica je bila sav njegov rajison d'Čtre, bolji, jedini deo njegovog stvarnog bića, sav on kao misao i osećanje. Naši najmlađi pisci zaista su u zabludi. Uvereni da kazuju ljudske drame (naše epohe), oni gOvore malograđanske melodrame (svih epoha) i
· time — začuđujuće kratkovido likvidiraju puteve prelaska u trajnu vrednost. Perspektivu svog talenta oni podređuju ulustajalosti preživelih pogleda ma svet, dokrajčenih spoznaja i predstava. Šta vredi nesumnjivo prisustvo Vva-– ljanih, obdarenih snaga, nesumnjiva angažovanost potencijalno zrelih stvaralaca, kad pogrešno misle, pa pogrešno i pišu, drešeći nejake i nevažne čvorove, trošeći se u slikanju sudbinski perifernih problema.
Postoji, međutim, nešto što me uverava da su bolest odustajanja i strast bekstva mogućno prolaznog karaktera. Ispod svih naslaga pomodnog, izvešlačenog i proizvoljnog da se otkriti suštinski element vitalnosti našeg kmjiževnog podmlatika, njegov junak ne veruje u utehu smr+ti. To je gotov korak prema afirmaciji tragične ali sadržajne borbe za drukčije trajanje. Da se otkriti, takođe, misao koja je zatamnjenija, ali i snažnija od svih, misao da
ovo naše vreme nije vreme osvajača života,,
već njegovih o bijača. Na mnoga zadnja, mala vrata oni, ti obijači, ulaze da opljačkaju, uprljaju, popljuju. Uočivši tu misao, imam dovoljno osnova da, odavde pa dalje, očekujem i tražim pobunu i otpor. Shvatiće se: đavo će, ako treba, ionako doći po svoje; ne treba mu se udvarati.
Dragoljub S. Ignjatović
Parabzla o jednoj
generaci
Nastavak sa 3. strane
ji
razgorelom irenuiku za nju, razlozi za mespojive pukotine u njihovom životnom odnosu kriju se u različitosti njihovoga svatanja života, ljubavi i strasti. I još nešto: različita su im. ose= ćanja mnezađovoljstva samim sobom. Problem treba gledati i šire: čitava jedna generacija (a možda i više) je nezadovoljna sobom me samo lu ovim ftremucima, već od kako za sebe zna, još iz detinjstva. Tu smo poremećeni, jer nam je detinjstvo ratom poremećeno, u korenu su nam emocije ranjene, a to, suštinski gledano, znači da život naše generacije znači kretanje iz jedmog brodoloma u drugi, ponekad iz većeg u mamji ili obrnuto, iz nezađovoljstva u rezignaciju, iz sanjarenja u letargiju. U stvari, mlađ čovek se neprekidno nalazi na nekoj klackalici koja stalno u velikim amplituđama oscilira između zadovoljstva i nezadovoljstva, između snalaženja i nesnalaženja u životu, između njegovog smisla i besmisla. Rekao bih đa je Kajetan Kovič smišljeno uvukao mladog čoveka u takve dileme, zgusnuo je u njemu kompleksna, varničava i provokativna pitanja i ostavio mu mogućnosti ·da se u njima snalazi.
Unutar ovih veoma kompleksnih etičkih Dpitanja i problema savremenog čoveka, Kovič je analizirao i neke opšte idejne i etičke deformacije u savremenom našem socijalističkom društvu, analizirao je odnos ljudi prema rađu, shvatanje rada i shvatanje suštine novoga 1 'modernoga smisla života.
Ovaj roman je izrazito moderna proza po temi, po ideiama, po shvatanjima, po osećanju, nova po tretiranju doživljaja, po odnosu prema jeziku i po upotrebi jezika i jezičkih sredstava. Kovič je primenio mođernu monološku tehniku: ličnost je zatvorena u sebi i u svojoj nemirnoj samoći vizionarski se suočava sa onim što je bila i što jeste. Iako je ovaj roman sveden lapidarnom lirsko-esejističkom rečenicom na kompleksne misli i simbole, na varničava osećanja i ideje on je veoma komunikativan, provejava %roz njega i živi intenzivno u njemu duh našeg vremena, integralno je obeležio strasti i karakter naših dana, snove i nesanice, traženja i nalaženja, zastranjivanja i gubljenja i — ono Što je najbitnije: čak i kad je deklaraiivan izrekao je veru u mladoga čoveka, doveo · ga je do spoznaje da je stvaralac sveta.
Milivoje Marković
zg: A ANJA
ić +
A
„stavlja.
ž
DUO INU
Gvido Tartalja
(ussu'skza dužina „Mlado pokolenje“, Beograd 1964.
SVOJOM DUGOGODIŠNJOM i plodnom Književnom aktivnošću Gvido 'artalja je skrenuo na sebe pažnju književne javnosti, ali prvenstveno rađom na dečjoj literaturi. Poređ neprekidne prisutnosti po listovima i časopisima, Tartalja je objavio i više zbirki pesama i pripoveđaka, kao i malih scena za dečje pozornice. Radeći više od četrđeset gođina na literaturi za najmlađe, on je uspeo da se izdvoji osobenošću svoga stila i svoje poruke, đa prođre u psihologiju deteta i na taj način da da dragoceni doprinos ovom Književnom rodu, jnače prilično za» postavljenom kod nas.
Knjiga đečjih stihova „Gusarska družina“ nastala je prikupljanjem davnašnjih pesama od kojih su ne-
ke već objavljivane u „Politici“, „Borbi“, „Zmaju“ i'-
drugim publikacijama. Ona govori o zgođama i nezgodđama gusarske družine na jeđrenjaku „Silna Bura“, i to jezikom koji je veoma blizak dđečjoj mašti, ali ne i infantilan. „Silna grupa“, kako gusare naziva Tartalja, pod komandom svog kapetana „Besne Štuke“, predstavlja simpatičan skup dembelana, gladnica, pijanđura i kavgadžija. Da bi donekle ublažio ove njihove mane, a ipak ukazao na njih, Gviđo 'Tartalja svoje gusare prikazuje kao družinu neposlušne, razđragane dece. Približivši tako svoje junake i njihove doživljaje dečjem svetu mašte, on, ne insistirajući direktno na pouci, već indirektno, više podtekstom, sugerira svojim čitaocima opredeljenje ka pozitivnim ljudskim osobinama. Ovim postupkom Knjiga dobija i u širini, rasplamsava još više maštu najmlađih i omogućava im vlastitu dogradnju. Ne mali kvalitet ove knjige je i činjenica da pesme imaju fabulu kojom uspostavljaju prisniji kontakt sa malim čitaocima, a samim tim i njihovu pažnju intenzivnije vezuju. . Posmatrana u celini, zbirka stihova „Gusarska družina“ deluje zato kao mozaik kratkih, veoma impresivnih priča. Nenameliljiva rima, sa duhovitim obrtima reči i situacija daje ovoj knjizi pesama posebnu draž.
Vladimir V. Predić Žil Roa 4
Bidćka za MHijem MBijem Maa
„Epoha“, Zagreb 1965; prevela Marija Eker-Manolić
U NOVOPOKRRENUTOJ biblioteci zagrebačkog izdavačkog pređuzeća „Epoha“, koje ima! namenu i cilj da
objavljuje ozbiljna sveđočanstva o našem vremenu i
o vremenu koje je tek neđavmo ostalo za nama, izišla je knjiga Žila Roa-a „Bitka za Dijen Bijen Fu“. To je serija novinskih napisa i ovako prezentirana predeku vrstu dnevnika i hronike događaja jedne od maiznačajnijih, bitaka. koje su označavale kraj imperijalističke epohe u jednom delu sveta. Ali knjiga ovog francuskog publiciste nije samo to. Humanistički angažovam Roa se celim svojim bićem zalaže za ravnopravne odnose. među narođima, pledira za mirno rešenje sukoba i osuđuje rat kao sredstvo za rešavanje nesuglasica među državama i narođima.
NIKIPRIEEWEIDIEMNIE BEINIaBR650Z
HEMRZOG
x Viking Press, New VMVork 1964.
POSLIJE ROMANA „Ne propusti dan“ (1956) koji je ostao u izvjesnom smislu neđovršenim, „BelloW se poslije osam gođina vraća dosta sličnoj temi ali s većom sigurnošću i zrelošću, osobinama koje smo nalazili kođ Faulknera i Capotea. Bellowov fretman jeste suvremeni svijet, te mehanizirana i mobilizirana Amerika, kako to navođi Faulkner u „Lupežima“, i čovjek koji, kao Herzog, nije u stanju da komunicira sa svijetom, koji se povlači u neko zamišljeno, iluzorno Ja i kađa otkrije da je svrha života razumna i razumljiva sreća koja je postala dužnost, prazna emocija, shvata đa čovjek živi u „hedonističkom svijetu u kom je sreća nanesena na mehanički „model“. Traganje za njom predstavlja otkriće istine ali istina je neka vrsta kazne i ona 56 kao takva može {iražiti jedino grotesknim. Ta gro teska istine javlja se u njenoj modernoj odlici kao relativnost. Stoga nije čuđo da se BellowWov Herzog nalazi izgubljenim u svijetu Spinoze, Hegela, Kierkegaarda, jer on ne može da riješi apsolutom svoj izvanjski relativizam, niti je u stanju da njime ođgovori svom. vlastitom imperativu, Herzog bježi od svog naučnog rađa i njegov život postaje hodočašće kroz konkretno; ljudski život, pak, jedna sirova građa tehnološke fransformacije. Zanimljivo je i to da je kao profesor Herzog pređavao o izvorima roman– ticizma, ali ipak, kao Don Kihot, on ne prihvata poraz SVOE romantičkog ideala, On se razlikuje od junaka iz romana „Ne propusti dđan“ć, on nije Henderson kralj kiše, niti žrtva, pa ipak on je sve to. Herzog fraga za uzrokom poraza, On je svjestan da preživljenje postoji i s tom idejom i sam ulazi u iđejni traktat ovog romana. On nastoji da vrati čovjeku-umjetniku njegovu autonomnost. Ona ne pređstavlja izolaciju već imaginativni svijet koji je duboko usađen u objiktivnu stvarnost. Sa MHerzogovim djelom događa se upravo ono što je BelloW naglasio u svom eseju napisanom u povođu primitka jedne ođ najvećih Književnih nagrada u Americi, Nacionalne nagrade izdavača, koju je primio prije kraikog vremena: „Književnost je generacijama bila svoj vlastiti izvor, svoje vlastito područje; ona je živjela na osnovu svoje tradicije i prihvatila romantičku separaciju ili otuđenje od običnog „svijeta“. Bellow smatra đa je upravo ovo otuđenje oslabilo književnost jer se sama autonomnost pogrešno shvatila. Moeđutim, to otuđenje postaje neminovnim u suvremenom tehnološkom svijetu. Moses Herzog, 8 karakte=
Simpatije Žila Roa-a su na strani oslobođilačkog pokreta, ali istovremeno, ovaj publicista oseća svu tragiku situacije u kojoj su se, mimo svoje volje, našli framcuski vojnici na ratištima Vijetnama. Kao i svi dobri novinari on ne optužuje direktno. On samo govori o onome Što se nije dogodilo, a što je moglo, đa se dogodilo, đa ne doveđe do tako dramatične situacije i tako tragičnog raspleta tih dramatičnih situacija.
Jedna pošteno, iskreno i ljudski napisana knjiga, Knjiga koja nije samo sveđočanstvo o jednom ratu nego i apel, kako istorijsko iskustvo pokazuje u priličnoj meri beznadežan, da se slične tragedije više ne događaju i ne ponavljaju. Ima jedna granica na kojoj se sreću novinarstvo i literatura; ima. jedna granica na kojoj se sreću novinarstvo i ozbiljna, stuđiozna, sociološka i politička analiza đogađaja koji se prikazuju. U ovoj knjizi, ne retko i ne na jednom mestu, Žil Roa je tu granicu prekoračio što je nesumnjivo
'pre komplimenat nego zamerka „Bici za Dijen Bijen
Fu“.
Predrag Protić
Dilen Tomas
MPomziijaa
„Mladost“, Zagreb 1964.; preveo Nikica Petrak
NAKON PRBVODA pripoveđaka, lirske drame „Pod mlečnom šumom“ i izvesnog broja pesama, uvrštenih u antologije engleske poezije, dobili smo još jednog Dilena Tomasa, knjigu lirike. Ono što nam se čini zanimljivim upravo je jedna homogenost dramskog, proznog i lirskog izraza sada kađa već imamo, mada još uvek nedovoljno, pred sobom tri vrste pesništva kojima se Dilen "Tomas bavio. To je zaista jeđan te isti svet, kazan na tri različita načina, te je forma, ovako shvaćena, ostala khao presudan momenat; ono što malazimo u Jlirskoj fragmentarnosti jedne drame, koja se samo' uslovno tako može mazvati, otkrivamo u isto vreme u čaroliji jedne proze i u dinamici njegovog stiha.
To je svet gatke, rađen po svim, reklo. bi se, principima nadrealističkog postupka u najboljem smislu, te reči, no čini nam se da bi on bio i morao biti gra đen tako i pre pesnikovog madrealističkog iskustva, jer tokovi savremenih poetskih otkrića, treba Vverovati, malo ili gotovo nikako se nisu doticali OVOE pesmika, on je gradio svet po svom srcu, a inspirisao se nečim što je dolazilo prirodnim zahtevima njegovom đuhu.
'Prebalo bi poznavati narodnu legendu, štimung tla, obavijenog maglom i morem, zelenilom ostrvlja i tugovankom šljuke u barskim trskama, pa vezujući se na taj način ne samo podsticajem i inspirativnim trenutkom pesnika, već i sa svetom Moji je suština Tomasovog izraza, doživeti ono što nam on kazuje onako kako se živi svetlost, vođa, pesak, vino i sam život.
Om je pesnik rađanja i rođenja, nasrtanja na izvesna vrata iza kojih zvezda izvučena iz dubine nebeskog prostranstva silazi k ljudima; pesnik kolevke, koja se još njiše u kući gde je rođen, izvesne kolevke pod počađalom gredom, pesni tamne gatke ostrva, tog njegovog Velsa koji je za nje a čitav kosmos sa udruženim silama zemaljsko# i nadzemalii! on je iznad svega pesnik devičanstva zemlje, I kada peva O sebi, on peva o rađanju reči, jer ta reč koja, parafrazirajući Bibliju, bejaše u početku odvajajući slova od praznine i koja „preveđe za srce početne slovke rođenja i smrti“, to je reč — on, i reč — oni, taj dečiji krevetac, ta „oblačna osnova udisanja“.
rističnim imenom Mojsije, shvata, međutim, đa je jedini spas u misli i u rađu, u djelovanju. On isto tako shvata da je ponekađ potrebno i šutjeti istinu. Njegova pikareskna vizija ostaje vizija, ali Herzog uspjeva da je razjasni samom sebi. Utoliko je pomalo kao i kođ Hemingwaya njegov poraz njegova pobjeda.
Ako govorimo o tehnici romana BelloW je pokazao da roman može još uvijek da bude nwnajizražajnije sredstvo umjetničke „kreacije. Tmocija koja vlađa predmetom atmosfere nije, što se veoma često događa kođ suvremenih pisaca, rasuti mozaik. Ona je lina, koju možđa, prije svega, drži izvanređni ĐBelloWoV vokabular, imaginacija Moja, naročito onda kađa se rađi o izrazitim monološkim dijelovima u romanu, nosi u sebi nešto od one metafizike mašte iako je u svom odrazu potpuno na jednom konkretnom planu, i kao treće — stil. Možđa su pohvale upućene stilu naičešći predmet recenzija i osvrta na ovo djelo; tako i Rahv i Lester i Kazin ukazuju na tu osobinu. stil je podešen i situacijama i raspoloženju Karaktera. Ako bismo pravili kakav rezime u ovoj kratkoj bilješci o jednom zaista velikom ostvarenju, trebalo bi reći da se „Herzog“ pokazuje kao roman u kom nema nikakvih propusta. U njemu je sve na svom mjestu i sve je neposredno, počev od pojmovne organizacije do njegovog okvira, od karaktera do opisa, od ·iđejne podloge, koja odgovara prvom, do konstrukcije samih rečenica. Bellow je “eliki majstor sintakse. Rečenice nose u sebi potpuno mođernu strukturu iako se u njima zadržao fluid nečeg klasičkog. Nadajmo se da u pogleđu ovog roman neće ništa izgubiti ni u našem prjijevođu na kom se, kako smo obaviješteni, već radi.
. Mario SuŠkO
Brana CRNČBVIĆ:
'U knjizi ponovo nalazimo onu dragu nam „pesmu u olctobru“, za koju bi se moglo reči da sažima u sebi nekoliko tomova, da ponavlja samo biće gde se uspomene, elegičnost i radost pred novim otkrićem sopstvenog Ja spajaju u prirodinosti samih elemenata, gde struktura stiha najplemenitije omogućava misli — željama i misaonoj emotivnosti da dođu do potpunog daha,
Od mora, zemlje, susnežice i magle, od zelenila, vlage, đelanja čovekovog, od Velsa u samom Velsu, od MHngleske u samoj Mngleskoj, Dilen Tomas gradi! jednu apsolutnu rustikalnost zavičaja, koji je njegov i koji postaje za uživaoce poetske reči njihovim, a emocija, ogoljena i u stalnom sukobu sa razumnim pokretom nalazi pravu, snažnu i jedinu reč.
Ovaj „Anin bard“, kako sebe naziva, poslužio se Biblijom koristeći ne njenu moralnost, već ritam, sklad i poetiku, Tako figure ljudi, ptica, životinja dolaze nam u susret sa izvesnom patinom koja im đaje život i sjaj. Ali, nije samo simbolika statičnih predmeta, u literarnom ne materijalnom smislu, ono štlo je činilo njegovo biblijsko iskustvo podložno modernoj transformaciji. Postojala je i jedna bitnija veza pesnika sa mogućnostima jezika, a ta je u prepoznavanju sopstvenog otkrivanja u otkrivanju jednog mudraca, u činjenju sebe da bi se išlo sa trnjem na čelu ka savršenoj neiscrpnoj strasnoj reči.
Aleksandar Ristović
Branislav Glumac
Posledmši živi mumfvae „Zora“, Zagreb 1965.
U OVOJ ZBIRCI NOVELA mladi zagrebački pesnik Branislav Glumac prvi put se ogleđa u kratkom pro-
znom obliku i člni se đa je u njegovom savlađivanju donekle uspeo. ·
Prema onome što je motivisalo njegovu prozu ova bi se zbirka novela mogla podeliti na đva dela — brvi, koji je vezan za motiv ljubavi i drugi, čiji su motivi sitne ljudske tegobe, nesuglasice, razočaranja, Novele koje su vezane ža motiv ljubavi imaju autobiografski karakter — plod su piščeve iskrenosti. One sa drugim motivima, mađa su strukturalno i stilski ujednačenije, deluje kao da su osnovane na piščevoj nameri da buđu samo verovatne.
Sve je vezano za neki intimni doživljaj ili događaj. S druge strane, sve je podređeno raspoloženju pisca, koje ima nervalovsko-rilkeovske tonove-ispo= vednički stil — i koje utvrđuje neku vrstu psihološke šeme, tačnije, ispoljava neka mehanička svojstva psihologije. Zbog toga i odsustvo etičkih reakcija (osim u prozi „Odluka“) i podređenost dđeskripcije emocional– nim stanjima a ne likovima; vidljive su samo sheme etičkih odnosa a nikako psihologija morala jedne određene ličnosti. To je razlog nekih psiholoških neopravđanosti ~ nemotivisane promene raspoloženja. .,
Motiv ljubavi je vezan za čoveka i ženu, koji su otrgnuti od sveta i bačeni u ambijent sivih vertikala geometrijskog prostora — u sobe, sobice, krovinjare. mesta gde atmosfera odiše otuđenošću, iz kojih uvek jedan prozor gleda u stvarnost kao poslednja mogućnost da se svet otuđenosti, svet erotike, svet apstraktne inscenacije, poveže s prirođom. U taj skUučeni prostor staje čitavo jedno zvezdano nebo detinjstva. Otuda je sav pripovedačev postupak u lirskoj naturalizaciji: sve iđe spolja, odđ prirode ka čoveku, njegovoj psihologiji. Atmosfera je zato, mađa dobro postavljena, uvek pretpostavljena, jer je plođ spoljašnje atmosfere koja „struji“ kroz ono piščevo večno „okno“ i atmosfere stvorene sećanjem i razmišljanjem o detinjstvu. Zbog samog metoda kojim pisac gradi novelu u njoj su obično prisutna dva tok: narativni i asocijativno-refleksivni. Međutim, kohe= rencija ova dva toka obično je razbijena tamo gde se pisac nada da je stvara: ritmično smenjivanje poetskih slika, ponekog toka svesti, i najviše, samog piščevog prisustva u viđu eliptičnih zaključaka, automatski postavljenih lirskih boja, rasuđivanja, objašnjenja. Tako piščev „produžni malter“ igneverava namenu koju mu on daje čak i onda kada, đa bi privukao pažnju čitaoca na tu vezu, na svoje „eX catedra“ prisustvo, stvara neku vrstu tipografije i sintakse koja teži da odrazi jeđan individualni govor („Pino zašto mam više nije lepo“, „Mala krvava ptica“), Ponekad neki točkić svesti — podđesan u povezivanju strukture pr0zne slike — izmami naraciji po koji impuls, ponekađ iskrsne neka piščeva metafora, neko poetsko nestrpljenje, neko razmišljanje, objašnjenje. Zato su novele u kojima ne dolazi do metastaze tog tkiva koje prekida naraciju i proznu sliku („Velika riba“, „Noć“, „Snijeg“, „Hladno letovanje“) mnogo uspelije i bolje.
Na nekim mestima pisac upotrebljava banalne ko1lokvijalizme koji su nepodesni i štrče. S druge strane, pisac ponekad bizarmu simboliku spoljnjeg događanja prenosi na odnose ličnosti, na mesto da da maha nagoveštaju — sugestiji. on se na kraju sam upliće objašnjavajući tu povezanost („Mala krvava
ptica“). |
Borivoje Marković
IDITJI
Oprezan čovek čuva svoje ideje na tamnom i guvom
mestu.
Nemopgućno je nagovoriti mrava da svira i cvrčka da
radi. :
Nama nisu potrebne inostrane greške. Mi imamo
svoje greške.
Tirani misle da se zemlja okreće za njima. Tražim čoveka s kojim sam ravnopravan da podelimo
sudbinu.
KNJIŽEVNE NOVINE