Književne novine
| ' Nastavak sa 3, strane
ponekad iznenadni prekidi. toka pripovedanja. •
i Nadovićevi povraci u daleke d
wiše deluju kao povlađivamje a de: O pripada pProhd=
noj modi (koja već počinje da falim danima), ili kao proizvoljni.
postuphk, nego kao potrebah i značajan detalji * Boris Pasternak •
koji bi nešto objašnjavao ili doputjavao, Premda Vojvodićeva fraza zna da poseduje &vojštva prijatne poetski mođulirane nečenice,
zičkoj disciplini. OGBBNe No ova Knjiga ipak nije ostala bez elemenat:
vesti u jednu celinu, To je neka vrsta' privatne životne filozofije mladog. Nadovića, koju of propoveda, protivrečeći katkad sami sebi, tokom romana. "Tok Nadovićevih misli gotovo da se
svodi na apoičozu samočće, kao. jedinog pravog ·
uporišta ljudskog integriteta, Pustoš i praznina koju ošeća u sebi, nestalnost i preterahi egocentrizam, snažno prisutni utisak o. sve većoj Otudenosti od porodičnog ognjišta i životnih izvori šta, nepokolebljiva ·predanost bogu sadašnjeg trenutka phelomljeni su kroz prizmu njegove Vernosti samoći kao. sreći i kao prokletstvu. Protivurečna u suštini, Nađovićeva životna. us-
metenja i odsustvo jasno određenog cilja glavni=.
su razlozi njegovih lutanja, Beskrajna jumjava
za zagrljajima žena posledica su trenutnih uve-
renja da se u ljubavi skriva mogućnost za promenu osećanja i nalaženje čvrstog životnog
Dede. e OVA ao onda evil uspe da še obunda Ne • kk nju Bvog: veri 1: h ae ' a i i ' nala i kad svoju rečenicu podređi boja He- • „Mladost”, Zagreb 1964; preveo
e Grigor Vitez koji objedinjuju, koliko-toliko, Nadđovićeve ispo~ e PREVODITI rimovane Rtihove, pogotovu ako su omi = još i spregnuti istim, ritmom, predstavlja za prevo~
Poezija
dioca posebnu feškoću, Zadržati ton i boju, tem-
cije, a pri tom obaviti 1 jedan posao, reklo bi se, manje kreativan, koji se tiče uvođenja rime, biranja reči koje će doprineti na ovaj način adekvatnoj muzikalnosti strofe, truđ je gde se stvaraju najčešći
9 podbačaji, nedoslednosti 1 ozbiljniji propusti. Čini mi
še da je Jesenjin u Pešićevom prevodu „jesenjin-
skiji“ 1 od samog Jesenjina i da je to slučaj kađa sć,' & prevodilac lišio ličnog poetskog nadahnuća radi uvo-
đenja ovoM — u pravim srećnim časovima — u svoj
\ prevod polstovećujući se, nizom godina, sa samim
autorom. Ovakav postupak „gahtevao je apsolutnu angažovanost, i Pešić je u tome uspeo. Zato su njegovi prevodi delovali kao original i mogli da, utiču na jednu našu posleratnu „pesničku generaciju (S. Marković, D. Grbić, M. Antić, 8. Vukosavljević), kao
uporišta („Pa ipak, ja cenim tu reč: volim. e i đanaš đa imaju, iako delimičan, utićaj (B. Petrović).
Poštujem je kao neku dragocenost koju nemam, ali koju želim i za koju se još uvek pomalo nadam“.), dok su njegov neizlečivi egocenfrizam i umišljiena samodovoljinost. uzrok razočaramja i ubeđenja da je vera u mogućnost ljubavi lažna, Tu je i koren osnovnog pitanja koje ga
muči: kako u gomili oštati sam. A\i njegovih
nemira koji su ga naučili iskustvu, eksplicitno jaraženom na završetku romana: „toliko je l16po biti sam, koliko je teško biti sam“. Taj dvojni
OS prema samoći tlerna ga ženama i nagoni e je
na bekstvo·od njih. Lišen dubljih emocionalnih registara on u ljubavi vidi samo obljubu, sjedinjavanje bez predavanja, fizičko uživanje ne» oplemenjeno osećanjima. i E
Nadović, nad čije se. dane, kao simboli kr vavih ratnih uspomena, koji su moćno witicali na tok njegove sudbine, nadvijaju gavranovi, i oko koga se kao znamenja njegovih nemira, lutanja i iraženja, gomilaju devojke s kojima deli postelju, ipak je, jako možđa ređak, iako možda neobičan, jedan od junaka našeg vremena, Što nas on nije više zainteresovao za svoju sudbinu i uzbudio svojim prisustvom nije nje-
Prevodilac odmerava od onog Što ima kao „mateYijal" koliko će izgubiti i žrtvovati upostavljahju
& Vezano stiha u prevodu, je rima i ritam traže da
seu izvesnom smišlu odstupi od značenja reči u orlginalu. NO to odstupanje, koje je i dozvoljeno i toleriše se, ako nije potpuno osvojilo đelo i ako hije uočljivo, i nije neki značajniji problem ha Koji tre-
e ba uvek ukazivati prstom; daleko značajnije je sma-
Gi se i me ižgubiti onaj unutarnji deo pesnika po kome se ovaj rašpoznaje, razlikuje ođ drugih i Mojim oh to Što je. Nova opasnost se javlja tamo gđe vesnik prevođi pesnika; i mehotjeć on taj unutarnji deo ražara i u' jezgro đela unosl BVoju ogobenost i
• izraz, Makav slučaj imali smo sa mađarskim pesni.
cima koji svi ođreda liče na Zmaja koji ih je i pre-
0 vodio, kao i sa Hajneom u Wazorovom prevodu, Ta-
kav slučaj predstavljaju i Pastetnakovi stihovi wu prevođu Grigora Viteza. Budući i sam pesnik, Vitez
6 nije bio u stanju đa izbegne ono što su mu nalagali
sopstvena pesnička ličnost i sopstveni ošećaj za boetško. Tako je Pasternak ošstao po strani, a stihovi
e “doneti na maš jezik mogu slobodno biti potpisani i
samim njihovim prevođiocem, \ Prostor nam ne dozvoljava đa to pokažemo na ve~
Bova krivica. Sumnjičavi i nepoverljivi junak & lom broju primera gde se može dokažati kako Pa-
Vojvodićevog dela doživeo je da ga sa sumnjom i nepoverenjem primimo.
Dušan Puvačić •
stetnak „gubi igru“ iz pesme tu pesmu, kako iščezava iz stiha u stih, kako se pretvara u nešto odviše Jako, nezanimijivo, nepoentirano, bezlično, slabačko. Tu su, 'zaftsta, i rima, nađena vrlo lako (često se reči rimo-=
iiguyyuyuninpsnbBsn ras KaRREHnaWuu punu anBiuRE n ggHz i daba ai & Vane i originalu Timuju ima našem jeziku), i ritam
NEPRIEVIEDIENE KNJIGE
Jan Prokop
__ Kuklidesi barbarzymey
„Czytelnik”, Warszawa 1964.
JEDNA OD NAJZAPAŽENIJIH i najvredđnijih knjiBa poljške književne esejistike, koja je pokrenula na polemiku i diskusiju, je knjiga Jana Prokopa „Eukliđ i varvati“. U njoj on raspravlja o bitanjima počtike i filozofije na materijalu uglavnom strane i savremene KnjiževhHosti. Prokopa interesuje pre sve~
·'Ba poezija i njegove interpretacije ođlikuju se sup
tilmošću, đubinom i velikom eruđicijom, Prokop suvereno vlada, između ostalog, nemačkim, i ruskim jezikom što mu omogućuje fino ulaženje u stilističko-lingvističku stranu dela. Pored toga Prokop odlično poznaje i savremenu psihologiju, posebno onu koja stoji u uskoj vezi sa pitanjima estetike i psihol]ogije stvaralaštva (na pr. i kođ nas poznato JunEKovo učenje o „arhetipovima“ izloženo u knjizi „Psi“
_Be
e šturo, gotovo dosadno,„. .
0 poznaju ruski
e Ante Krmpotić
je tu, taj odmereni uzdržani ruski jamib ili dakti, ali to ipak nije i nemože da bude Pasternak..Pesme se ne pamte kađa se već jednom pročitaju, stihovi ne vezuju za čitaočevu maštu, i sve je odveć | Na prvi pogleđ moglo bi se reći da je Grigor Vi'tez” posao prevodioća obavio došta Worektho, vešto,
e da je to što čitamo nm desnim stranama knjige zbilja
pesma Borisa Pasternaka, stemajk
n ali ipak nije tako, Paje izneveren, jer je oppdljčen,justikayanajje
| 0 inaldkan,
ı, Pa ipak: knjiga poezije Borisa Pastemaka .pružiće zadovoljstvo izvesnom broju čitalaca — onima Koji jezik — Jer divnog pesnika! mogu! u njoj čitati i u originalu.
Aleksandar RISTOVIC
Bam kada Je WIEHRHTO MHuaoj ofae
& e Otokar: Keršovani”, Rijeka:1965..
9 KADA SM GOVORI O LITBRARNOM PRVENCU kao
što je roman „Dan kađa je umro moj otac“ majpre i najviše treba isticati i hvaliti zaokruženost i celo-
hološki tipovi“). Zato nije nimalo čudno što Prokopa „e vitost umetničke slike. Jer to, poređ potvrde auto
interesuju u prvom ređu oni pisci i pesnici koji se i kođ nas i u svetu smatraju „teškim“ i „teško razumljivim“, Tako Prokop piše o Georgu Traklu (esej Put u pakao Georga Trakla) o Sen-Džon Persu, Pšibošu, Benu, „Valeri Larbou, MHarasimoviču, Manđelštamu, Rilkeu, Bjaloševskom, Ivu Bonfoa, Encerigbergeru ild. — pesnicima pretežno veoma komplikovane metafore. Ali Prokop ne interpretira poezlju samo u duhu K. PF. Junga. U eseju o „Doeziji Ježikoznanstva”" polazi sa Pozicija. čuvenog savremenog američko strukturaliste ruskog porekla — jednog od najvećih imena mođerne lingvistike i filologije, Romana Jakobsona, Tu on problematiku savremenće poezije definiše kao „napetost između iskaza i jezičkog sistema“. Postoji još i treća tenđencija: približavonje fakozVanom Mreacionizmu, to jest koncepciji koja pesnički svet tretira isključivo kao delo mašte koje, je potpuno autonomno, ite se iako ne može svesti na ft. zv „Objektivnu stvarnost“, Ta tenđencija dolazi do izraza kađa Prokop raspravlja o. Pšibošu i Šaru. Tako kod Prokopa postoji izvesna „razdvojenost” kadn se radi o prilaženju pesničkom delu i njepovoj interpretaciji. Možđa to delimično potiče i od togn šlo Prokopa privlače različiti tipovi poezije, Što svestrono i istorijski pokušava đa pro, sledi put-njihove evolucije ne odričući se ni. kompa= rativističkog metoda (eseli Od Larboa do Hara• simoviča Iz istorije „dužih formi" lirike, O nerazumljivosti u poeziji). S đruge strane on se no odriče ni inferbpretacije samo. jedne zbirke „(Rilkeove „Devinske ćlegije“),
Čitaocima poljskog jezika, koji su već duže. vremena mogli da čitaju. suptilne Mritike Jana Prokopa u časopisu Tvurčošć, pružena je sađa prilika da
se upoznaju u jednoj WwjJizl sa do sada najznačajini- & jMrhkosti, propadljivosti i njegove snage koja u.
jim opusom ovoM talentovanog kritičara. Bogatstvo
i Birina interpretativne ahalize, sinteze 1 istoričnosti,– .
velika kultura i temeljno poznavanje velikih eVrop-
e Kkovu odluku da počnc
• Mlavnog junaka, koje. svakako ima
0 vlosti.
rove obdarenosti i njegove superiornosti nad .materijalom od Koga ju je sazđao, tu sliku čini realnom,
6 prihvatjivom estetičkom jeđinicom koja se, prema
intelektualnim potrebama čitaoca, može smeštati u veče celine i ma osmovu nje se mogu „graditi obu~
e hvatnije slike' o čoveku i svetu koji ga okružuje.
Krmpotićev junak Tomica, ill "Tom, kako ga oslovljava ova naša ulića, prošao Je kroz jedan svoj ad
« 1 otputovao u nekakav novi roman, prema novom
ađu možda. , | "SBadđržinu romana čini upravo taj put, ftačhije taj
o deo Puta koji se ušlovno može predstaviti kiruvljom.
Prvi njen uspon
realizovan je u odnosu na tok
0 osnovne radnje digresivnim „evokacijama, pad je prisutna sadašnjost romana, Kretanje u suprotnom smeru, a drugi uspon obelodanjuje juna-
ispočetka, Već iz ovakve jedne grube šeme može da se vidi koliko življenje i šire značenje, koji ima svoj je tim jasnija i
podseća na jedan sizifovski mapor smisao i svoj besmisao. Ta sličnost
0 verovatnija što je u pitanju mlađ čovek Moji ide iziedđne amplitude u drugu. Posle petogodišnje robije,
ččašen iz ovog sVeta, om je nepreštano između pro
trebe za drugima i samoće, između aktivnosti i potpunog jednog dezaktiviranja, surovosti i mežnosti,
"borbe: sa 'stihijom, u” šebi i oko šebć i prebuštanja ||
(njenoj, neumitnosti, između fizioloških i emotivnih | 0 ksioma, • pravđe i praktičnosti, između imperativa i dužnosti
jegova ličnost neprestano se cepa između
izražavanja i nemogućnosti da se kaže postojeće,
0 ibkoinciđentnosti i neusaglasivosti događanja i htenja eo sebi i van sebe,. između smisla i besmisla napora +
i akcije bilo koje vršte.' Rečju, između čovekove
ovom, junakovom slučaju, pobeđuje, On neprestano nastoji da se ustali ma jeđnoj od tih krajnosti, da, u njeno ime, odbaci sve ostalo, da je sebi i drugima obrazloži i dokaže, Njegove teorije, naravno, nisu
- loženja, Na taj naći 0 bperaturu stiha, ill istovetan intenzitet njegove emo- ” „ e
| sađašnjosti, Hdzmeđu ljubavi i meljubavi, po-
junaka, Moje, kohmekventno, mora – a seo i njegov intelekt i na čitav unutarnji sadržaj i jeste istinitost wituaci
snaga odlučuje na živo
lima kao majisraztija tndiromana, priča o Bebi, ođi' uvek ekstremnih remnih: raspo'rmpotiću je pošlo za rukom da ostvari jedno, po dramskom djhtenžitetu Udjednačeno štivo, koje se od'početka do raja čita u je-
dnom dahu.
| __Btanojo BOGDANOVIĆ
i ; 3 ; si A. K. Voronski·
Književni portreti i
Tekstove izabrao Pavap Broz; preveo Petar Mitropan, „Kultura”, Beograd 1965.
MTATAS STALJINOVIH „CYSTKI“ zahvatio je 1937, \Woronskog, Više gođina posle toga on je vrić retko pominjan u SSSR. A tikoliko je 1 bilć reči o Voronskom, njemu je pripisivana uloga „zlo genija“ sovjetske literature. Termin „voronština“, stvorem još u vremenu velikog aktiviteta Aleksanđra MKonstantino« viča, bio se pretvorio tađa u neku vrštu duhovno# i estetičkog paravana koji je zaklonio od čitave jedne penmeracije mnogobrojne lepe vređnosti sadržane u đelu autora „Mnjiževnih portreta“, Međutim, u dru Boj polovini brošle đecenije promenio se odn68 prema Voronskom i hjegovom opušu. Ubrzo posle: Dvadesetog Mongresa KPSS Aleksšanđar „Konstantinovič je posthumno rehabilitovan i vraćen u, Partiju, a 1968. izišla je ı Moskvi knjiga njegovih eseja i Mraćih tekstova, Tako se dvadeset rađOva A, V. ponovo na šlo u sferi interesovanja sovjetske Ččitalačke publike. Ponovo su dobili reč tekstovi koji su godinama bili nepristupačni čitaocima, ali je činjenica đa ime “Vo« Yonskog tek odskora opet ulazi u Mnjiževnu „eirkulaciju“ — kako u SSSR tako i drugđe,
Utoliko veću pažnju zaslužuju „Književni portreti“ kojima je opus A. V. uspešno uveđen kod masu oblast preveđene kritike i esejistike, Prilikom zbora tekstova za ovu Knjigu (preko tri stotine stranica) sastavljač Pavao Broz težio je, izgleda, dvostruko opravđanom cilju: da što bolje predstavi duh, smi sao, sistem, bitne kompozicione i stilske odlike dela A. Vi da, u isti mah, što više obuhvati upravo ome autore i ostvarenja koji su kod nas poznati — đodiše, ni izdaleka u istoj meri — zahvaljujući prevođima., Knjiga, koju je „Kultura“ objavila u svojoj Biblio» leci „Kseji i stuđijeć, sadrži Ššesgnaest obimnijih 1i kraćih Tekstova, a među njima razmatranja stvara– laštva Gorskog, Majakovskog, A. N. 'rolstoja, Jesenjima, Padjejeva, Belog, Zamjatina, Vsevoloda Ivanova, Sejfuline. Isto tako, izbotom je obuhvaćen 1 ogled o mladićkim „đelima Leoniđa Leonova — 6 njegovim pripovetkama i romanu „Jazavci“. | ANO se želi dati, kritičkih zahvata A, V,, neophodno je istaći, pre svega, njihovu izrazitu, jarku, mhogostranu Kreativ“ most, kao i uslovljenost tokovima i problemima sOovVjetskog književnog života — i sovjetske stvarnosti pre četrđesetak godina. U suštini, Voronski je. težio da Što brže i plodonosnije afirmiše kroz svoje delo posleoktobarsku esejstiku, kao i čitavo područje &uo« čavanja. s ostvarenjima novih i ođranije npomatih ruskih romansijera, pripovedača, pesnika, Za Voronskog esej ili razvijeniji prikaz nisu bili odrazi knji ševnosti i književnog Života, a ni vođiči kadđri đa pruže samo „neophodna“, „praktična“ „objašnjenja, već Mhreativne vrednosti. Svojom esejističko-kritičarskom delatnošću A. V. je znatno doprineo da se u
ovoj oblasti izgrađe širi 1 čvršći temelji, Po mnogo:
čemu on je bio krčiput. stvaralačke marksističke mi< sli na području posleoktobarskog Književnog ogleđa.
Pronicljiv, inventivanh, „obđaren velikim smislom za uočavanje svega značajnog i specifičnog u književnom stvaralaštvu uopšte, kao i ud svetovima bojedinih pisaca, kađar đa uobliči svoje tekštove kao živ razgovor sa čitaocima (a ponekađ i s autorima),
A. V. je obogatio sovjetski esej nizom dela koja i
današ, posle toliko godina, poseduju veliku Vitainost, Nema sumnje, u opusu A. V.„ a i t njegovoj praksi odnosa prema nekim „piscima i pojavama, bilo je i , Stranputica, grešaka, slabo moktivisanih stavova, ali to ne umanjuje opštu vređnost onoga što je literatura dobila nizom „Imnjiževnih portreta“,
Lav ZAHAROV August Cesarec
: Putovanje po Sovjetskom Savezu „Zora“, Zagreb 1964. |
U DVANABSTOJ KNJIZI izabranih dela Augusta Cesarca, istaknutog hrvatskog Mnjiževnika i publiciste,
sakupljeni su njegovi putopis 1 članci sa drugog puto- vanja po Sovjetskom Savezu od 1034. đo 1037. godine
Objavljivani između 1937, i 1940, godine u knjigama |
+
Brana CRNČEVIĆ:
greške.
u Kojoj se jedna ivotna
ajuopštenija ocena aesejističko
III
__Volite male ljude i igrajte se s njima
Miroslav. ANTIĆ
· Smrt jedne ptice
Jedva sam ušbeo da mačinim, tu Dptiću. Koko
· misam imao ničeg Sem peska ja sam, ga 6Mba-
slo i bošteno to 0bd9i0, jer umem takve stva.
'Dan, isuviše pogmut, silažio je u brda nato-
waten, obiljem ljubičastog + 800g. Kakvo ne-
- Merobatno slepilo, razmišljao sam, posmaktra}uć odlazak boja.
1 rekoh: moja pitoma ptico, oba Teka je jednom, već bila i ja je sasvim pyepozsnajem. Naravno, bilo je i to #8unce i onaj predeo prema severu, omeđen obrisima, šuma i mostovima wu daljini, Pa i vaš, 690, pYaveći tu, u, pesku, Wišam, sto mio hotimice, niti mi še vaš izvanredni oblik · iznenada, dogodio. Vi šte moja daleka prošlost, lepa ptico, i vhaćate mi se sasvim prirodno, kao što su mi vraćeni zubi, pršljenovi, radoznalost
' iM smišao ža govor.
A wdstiu: jedva sam, uspeo da je načiim, Ispraznio sam joj zatim, mebo, pobio gyabljivice oko nje i dao joj slobodu, I mahmuo. sam: odletite i živite u visinama, moja ptico od, peška, jer vi zašlužujete takvu pYavedmu počast!
Mnogo kasnije — ja je ponovo sretoh. To beše jednog jutra, baš kad, se vetar presvlačio ia
tiju do Wljuna. KRKružila, je nad vekom i podmuklo me wrebala.
| Isprva, Msam je prepoznao. A ohdđa rekoh uplašeno: šta je to, ptico neblagodarna? Ona odgovori rđavim glasom, koji je mirisao ma. meso: nebo bez gospodara brzo postaje blato.
Polako, Tekao sam. Sedimo i razmotrimo stvari. · I zaista vam, kažem: me ustremljujte sa na mene i ne pokušavajte da mi neopažemo dospe-
i mišam, 9as tome namenio.
A ptica reče: jaki se me namenjuju. Oni to DO“ staju kasnije, Stoga, dozvolite da Svako ima svoj način.
Čovek sam + slabost mi je da budem zaljubljen, u Svoje delo. A ipak sam joj smrskao kame=
novlji»oj, pa, zato i najđragocemnijoj. Jer uištimu: jedva sam, uspeo da je načinim. Od, peska, ako ste to u stanju da shvatite. Od, šake običnog peska,
·No, kako sam, vo đuši dostojanstvem, + blag, ia. me dozvbobkh. đa se wa, meni čita nikakva žalošt, Dovoljno strpljoo oprao sam, svoje prljave
jutra bilo uglavnom, nejasno da li se odmekle vraćam ili tek mekud polazim, 18 .
\ | vecna nan un enu uuu na zs i unuaunaNG: wen ine nanrmum ei, paneuer nana a nur aman
brošurama „Današnja Rusija“, „Ma Uralu i Volgi“, „Na
ukrajini“ i „Kod šovjetskih malih naroda“, ovi lnapisi ·
sađa sakupljeni u jednoj knjizi predstavljaju jednu punu i koherentnu celinu autorovih imprešija o zemlji
koja je za njega imala značenje žarišta „blistavog Ćr=. venog oginja“, zemije Lenjina i pobedničke Revolucije,
Objavljivanje. Cesarčevih: putopisa u. vreme neposređno pređ rat, u vreme najburnijih društvenih pre= viranja, krajnje društveno-političke polarizacije snaga koja je žahtevala od svakog poštenog i humanistič« ki angažovanog pojedinca odlučno definisanje svoga moralno-političkog stava, spektar je kroz koji se mora posmatrati ovakvo jedno svedočanstvo. Činjenica krajnje društvene i političke određenosti i aktivnosti koja karakteriše Cesarca kao čoveka j kao pisca, činjenica njegovog shvatanja amgažovanosti kao imperativa stva ralaštva, uslovljena njegovom ličnošću i vremenom u kome je živeo, čini u njegovom prezentiranju jedne „stvarnosti neizbežnim postojanje jedne više iskrenosti, Čistota opservacije, dosledna racionalnost i stalno pre=
ispitivanje stavova koje je neminovno za čoveka koji.
hoće i koji je pozvan da bude sveđok, nadgrađeni su. ma osnovici jednog svetog entuzijazma i na taj način .
uzdignuti na jedan viši nivo nadahnutosti, pri kome se.
poslednji stvaralački akt — iskazivanje svoje vizije, javlja kao čin Jednog krajnjeg poštenja i doslednosti, a u tom smislu jskrenosti pa i objektivnosti. |
Posmatrani na ovaj način, Cesarčevi putopisi pređ-“ stavljaju revolucionatnu istinitost jedne vizije, određene vremenom i uslovima svetske borbe, istorije i istorijskog trenutka Koji se punim pravom na meće ljuđima teško breme poslednje katarze etičkih · stavova. Sveđočenje o jednom društvu i jednom pođručju koje na fieki način svojim postojanjem anticipi= ra istoriju i na taj način je stvara, O jednom vreme» nu koje je ispred vremena, može biti verho samo ako je ostvareno u jednoj dijalektičkoj sintezi punog uhljučivanja u borbehe procese, u jednom aktivnom stavu prema svemu onome što se u svetu” odvija i u tom smiglu u nastojanju stvaranja jednog đejstvenoB ddudogš između~diuštva koje je progresivno i društva koje stagnira,
Prihvatanjem ove angažovanosti koja je u odite đenom istorijskom, periodu ne samo opravđana već i jeđino poštena, Cesarčevi pulopisi o Sovjetskom Savezu Imaju karakteristiku jedne više istine i jedine
moguće objektivnosti. / Vlastimir PETROVIĆ
GUTPIŠ
KAO sToO
_ Stari ljudi prave stare greške, novi ljudi prave nove
nom, glavu. Svojoj jedinoj ptici. Sigurno nepo-
prste i otišao obalom, zamišljen, Đa je tog
skih jezika i njihovih lmjiževnosti, poređ. izvanredđ- - T ne Kritičke senzibilnosti, misaonost i odličan stil « vršno i mćehanicistički objašnjava Bamoču: „Dugo si
0 uvek prihvatljive. Primera Yađi uzmimo kako on DO-.
'Ko je pao 8 vlasti na vlast taj zna šta ie život!
pisca, doprineli su fome db se Ova knjiga smatra. pored knjige eseja Zbignjeva Bjenjkovskog „Pakla 1 Orfeji“ jednom od najznačajnijih pojava savremene
sam, pm sam” sebi dosađiš. Unaprijed znaš o čemu
e ćeš misliti i šta ćeš. govoriti, bonavljaš se po' hilja-
điti put i Hgadiš se samoga sebe“, Ali timč što on,
možda, nije uvek w pravu, time je Istinitijl. "To je.
0). Ja nemiam zasluga, meni je sve plaćeno.
jedno ođ sredstava kojim pisac sugeriše psihološko stanje povišene temperature i razdražljivosti u svog
,
poljske književne teorije i Kritike, e Li Biserka RAJČIC A
4 :)
Nove puteve ne vređi tražiti, oni se moraju praviti. 7 | /
MO “rar
_—— _—_.
KNATŽIBIMNO
purpurnog u belo. Bila je sva u krvi, od, nok~ i
te kljuhom do oka, jer ja sam ipak vaš tvorac