Književne novine
| ___Predrag \ PALAVESTRA
esej esei esej esej esej esej esej esej esej
KAO ZAGRIŽENI, nhepomirljivi falangisti, pripadnici pojedinih književnih generacija mastu paju samo onda kada osećaju da će se literarnoj javnosti lakše nametnuti u grupi nego pojedinačno. Nemajući dovoljno snage da se samostalno bore za svoju afirmaciju, mnogi mladi pisci širom sveta okupljaju se u veštački stvorene grupe tobože ugroženih ispisnika, Zanemarujući međusobne razlike u mišljenju, prećutkujući nesklade u shvatanjima i neujednalčenosti u vaspitonju i obrazovanju, oni pažljivo skrivaju sve što bi moglo da ih deli i razjedinjuje. lako se često mmogi od mjih dobro i me Dpoznaju, ili su se tek nekoliko puta sreli u bučnim noćnim sedeljkama po boemskim kremama, oni se pred javnošću ponašaju kao dečaci koji su odrasli u istom dvorištu. Katkada i sasvim različito orijentisani mladi pesnici, učenici sasvim različitih književnih škola i sledbenici suproino usmerenih pesničkih struja, u interesu grupe vršnjaka spremno odstupaju od svojih inače isključivih estetičkih stavova,/ koje pred drugima ljubomorno i goropadno brane i zastupaju. Umesto na literarnim osnovama, koje ih u stvari razdvajaju, oni se okupljaju na osnovu ·toga što su, sasvim slučajno, rođeni približno u isto vreme, što su azbuku učili iz istih bukvara i što su istovremeno vakcinisani protiv dečje paralize i malih boginja. Otprilike svakih deset godima u mnogim književnostima javljaju se nove generacijske grupe «mladih pisaca falangista, grupe više ili manje agresivne i nametljive, čiji su pripadnici jedno na brzu ruku improvizovano bratstvo budućih velikana, spremnih da se za
prolaznu i nestalnu književnu slavu odreknu ·
svega Što bi moglo da im smeta u trci za uspehom. Teške moralne deformacije, koje se susreću upravo kod mladih i najmlađih pisaca, rađaju se baš tada kada počinje da deluje novi generacijski klan. Cena slave plaća se štedro' i nepromišljeno: savešću, uspomenama, prjjateljstvom, ponosom. Spremni na sve, oni ponekad za račun nekog književnog silnika kortešuju vršeći najcrnje poslove, ne libeći se ni provoka= cija, potkazivanja i uhođehja. Neki se radi naklonosti publike odriču rođenih majki proglašavajući ih mrtvima; drugi postaju miljenici starijih dama s jakim vezama; treći se razmeću hvalisanjem i huliganstvom, a svi zajedno me njaju uverenja onim ritmom kojim im se menjaju zaštitnici,
Gotovo svi oni odavno su prekinuli stvarne veze sa svojom generacijom i zaboravili prave pripadnike svoga naraštaja, odane prijatelje iz detinistva s kojima su ratovali protiv dečurlije iz dyuge škole, susedne ulice..ili.protivničkog fudbalskog kluba. Na jubilarnim maturskim banketima nekada nerazdvojne drugove, koji su godinama. sedeli u istoj klupi, brinuli iste đačke brige i od istih profesora primali ista znanja, iste razloge i iste zablude, ne.vezuje gotovo ništa izuzev zajedničkih uspomena koje brzo blede i nestaju. Uz čašicu, oni se prvo dosađuju, a zatim postaju sentimentalni, prepričavaju anegdote koje su svima poznate i rastaju se 5 pate= tičnim obećanjima na koja će već sutra zaboraviti, jer će ih ponovo poduhvatiti i poneti talas života. ; i
Bez obzira na to, mladi falangisti uvek Upozoravaju na to da treba uvažavati glas njihove generacije i njihova još neuobličena dela meriti onim metrom kojim oni sami mere svoju zamišljenu veličinu, Bučniji, nametljiviji ı taštiji, najgrlatiji apostoli te lažne avangarde, tih stalno uvređenih, svagda zapostavljenih, uvek neshvasaćenih generacija, češće su peshici nego bpripovedači i prozaisti. Izvestan egzibicionizam, koji nije stran besničkoj prirodi, vuče ih ka estradi i oni nastoje ·da što duže, po. svaku cenu; ostanu
pred očima publike. Pored toga Što & oduševljenjem slušaju svoj glas recitujući pesme, ON s·pozornice na sve strane i o svemu daju izjave, komentarišu, napadaju, bune se i benave, ne podnoseći ni pomisao da će jednoga dama s te pozornice ipak morati da 6iđu i potraže mesfo u parteru ili na galeriji, jer im za petama već ide drugi naraštaj, drugi klan, druga grupa neotkrivenih i nepriznatih genija, koja ističe svoja prava i svoje boje i u ime svoje generacije traži isto: ono što se može osvojiti i postići samo strpljivim i dugim, paklenim i gorkim radom pojedinaca.. J | |
| Takve književne generacije traju 1 deluju uglavnom dok njihovi pripadnici ne sazru kao ljudi i kao pisci. Retki su slučajevi da se neka Rnjiževna generacija, koja je delovala kao falanga bez ikakiwog određenijeg ideološkog stava, bez bat približno istovetnih estetičkih, moralnih, kultumo-istorijskih i političkih nazora, održala duže od nekoliko godina. U svim slućajevima. kada je pobuna mladih bila uslovljena isključivo nestrpljenjem i sebičnošću, pokreti mlađih nezadovoljnika gasili su se i osipali čim je bila postignuta makar i mala populamost u masama čitalaca. Kao što se i neke revolucije završavaju trivijalnošću, tako se i mnogi avangardni književni pokreti utapaju u komforu i komformizmu. Kad gnevni mlađi ljudi odrastu, život im iž nove perspektive izgleda drukčiji nego” što im je izgledao kad su jurišali na neke već otvorene kapije i besno udarali po svetinjama koje su kasnije sami prihvatili, . Xa
Nekolike veoma požnate Književne grupć, koje su u novije vreme delovale pod vidom. generacija, raspale su se upravo na taj način. Njihovi brođovi nisu bili ni sbaljeni u bitkama ni potopljieni u olujama: jednostavno su se nasukali na bodvodno stenje site lagodnosti i malograđanskog komoditieta, stvoreno8 nagrađama primljenim iz ruku onih koje je irebalo zbuniti, zapanjiti i skandaližovali Sudbina nadreališta ponovila se nekoliko puta. Svi oni koji su uz, gromke pokliže kretali u totalni Yat, za nOVe vredđnosti u umetnosti, moralu, religiji, politici, dru-
KNJIŽEVNE NOMNINE
štvenom životu i porodici, vremenom su. se prećuino odreki svih načela koja su ponosito ispisivali na“ svojim ratnim zastavama. Nadrealističke vođe danas pišu naknadne ratne dnevnike i dosadne memoare, sede u akademskim foteljama 'i građanske počasli primaju s blaženim zadovoljstvom isluženih činovnika koji pred odlazak u penziju od države primaju odlikovanje trećeg stepena, a od sindikalne podružnice zlatan sat, radio ili televizor. Oni žustni i nepomirljivi borci za prava mlađih, koji su pre deset-petnaest godina voaili duge i iscrpljujuče okršaje sa starijima, sada su već sišli s rampe i zauzeli tiha mestašca izvan glavnih struja i tokova književnog života. Kad je već izgledalo da će Književni rat između starih i mladih potrajati večno, stvari su, se izmehile neumitnom silom života: stariji su se pomirili s tim da će ih neko ipak, kad-tad, morati da zameni, i prihvatili su one koji su im bili najbliži; mlađi su postali stariji, izgubili kosu, stekli navike, stomak i porodicu i počeli da gledaju od čega će da žive, smeftajući i nehotice mlađima od sebe, koji su đoduše znali bolji, pravi način, i umesto sukoba generacija prihvatili svađu oko estetičkih pogleda dveju oštro suprotstavljenih književnih grupa. Gnevni mladi ljudi posleratne engleske književnosti doživeli su sličnu sudbinu, Od njihovog nekadašnjeg britkog nekomformizma ostala je samo uspomena: olinjala koža ostarelog lava čije režanje nikoga više ne plaši. U „Luteru“, koji je napisan posle drama „Osvrni se u gnevu" i „Zabavljač“, Džon Osborn, prema oceni Dž, S. Frejzera, zastupa dubioznu ideju da su jedino moćne, izuzetne ličnosti pravi Dokretači društva i nosioci progresa, Dok Harold Pinter nastavlja da oscilira između svojih uzora Beketa i Joneska, čije su drame avangardne u istoj meri u kojoj i pomodne, Axvnold Vesker jedini pokušava da spase čast grupe i da komkretizuje svoj bunt, ali ne više. samo didaktičkim angažovanjem svoje književne reči, već zanimljivom neposrednom akcijom: osnivanjem takozvanog „Centra 42“, čija je misija da se suprotstavi komercijalizaciji „umetnosti i da umetnost besplatno približi onima koji se za nju interesuju. Američka generacija bitnika, koji
su propovedali opšte gnušanje nad tekovinama·
modernoga društva i civilizacije, nad kojom lebdi senka besmisla, smrti i atomskog uništenja, izgubila se u bezvazdušnom. prostoru vlastitog očajanja. Ljudi iz podzemlja, kako ih je nazvao Džek Keruak dok još mije zarađivao četrdeset hiljada dolara gođišnje, kroz ekstatični zanos Alena Ginzberga videli su najbolje ljude svoje generacije uništene ludilom, izgladnele, histerične; ogoljene, gde, po rečima Gregori Korsoa, sa
dva kofera puna očaja ulaze u pakao wuništemih
gradova i s gomilama obespravlienih crnaca, prostitutki, nesvršenih đaka, prestupnika, pedera i beznadežnih samotnika nastoje da stvore jednu novu literaturu iste ekstaze, bez taštine. i bez štega, literaturu pisanu u žargonu ulice, u ritmu
ej esej esej esej esej esej esej esej esei esej
\
džeza, u izmaglici zem-budističke mdistike i opojnom dimu marihuane. Tako se, unekoliko, ponovila i istorija takozvame izgubljene genemacije (Ernest Hemingvej, Frensis Skot Ficdžerald, Vilijem Fokner, Džon Dos Pasos, Hart Krejn i drugi), koja je, prevarena u ratu i razočarana u pobedu, u kojoj pobedniku ne pripada "ništa, od svoje neverice, umora i defetizma stvorija jednu dobru literaturu, a od te literature, viremenom, unosan posao, Odiseje razočaranih izgnanika, koji su svoju gorčinu natapali obilnim količinama konjaka, kalvadosa i viskija, ispijenim u besciljnom klatarenju od švajcarskih jezera, pariskih bistroa i bordela, španskih korida i fiesta do afričkih lovišta, završavale su se, kako svedoči Lesl Tidler, u visokotiražnim njujorškim revijama, koje su bogato plaćale feljtone pisane u stilu kojim se publika oduševljavala. i
Briha Mariju Remarka, koji je uz Glezema i
Tolera bio predstavmik memačke izgubljene generacije, klase 1902, stigla je ista sudbina. Nemalčki pisci koji su počeli da pišu posle drugog svetskog rata izvukli su iz toga pouku da prosto okupljanje na generacijskim osnovama može, eventualno, da bude za trenutak i probitačno i korisno, ali da je lišeno dubljih značenja i širega
dejstva. Jedno godište regruta, pozvano pod za-~.
stavu, samom činjenicom da se u istom iremutku našlo na bojištu, nije automatski steklo privilegiju da u umetnosti ostvaruje nešto natprosečno i veliko, pogotovi! ako kao generacija nije stvorilo ili prihvatilo jednu ideologiju. Poznata književna „Grupa 47“, koja je okupila najbolje nemačke posleratne pisce, doživela je, zbog to ga, sasvim drukčiji razvitak. Budući da je bila ispred svoje sredine, ona je, kao i svojevremeno Mlada Nemačka, koja je zastupala interese građanske klase memajući njeme čvrste podrške, ostala bez oslonca u javnosti. Njena progresivna, antifašistička i demokratska omijentacija, utvrđena na kritici posleratne nemačke mpolitike ko' lektivne odgovornosti, revanšizma i jetkog, klenikalno obojenog amtikomunizma, dovela je pbripadnike grupe, Hansa Vernera Rihtera, Alfređa Anderša, Hajnriha Bela, Gintera Grasa, Hansa Magnusa Encensbergera, Rolfa Hohuta, , Uve Jonsona i druge, u nezavidan položaj da im se imena povlače po klevetničkim rubrikama bulevarskih i reakcionarnih listova i časopisa, što nikada, uprkos svemu, ne ostaje bez izvesnog razarajućeg psihološkog dejstva, Nazvani levim imtelektualcima koji se služe jevtinim i providnjim. političkim irikovima i demagoškim provokacijama, oni su postali beskučnici koji še mogu progoniti kao divljač. Klica sumnje, straha i neverice počela je da ih magriza iznutra, mađa ih još uvek održava nada da će čovelnost i 'toplina njihovih katkad isuviše apstrakinih i ideajno zamišljenih stavova 0 angažovanosti intelektualaca ipak prenuti ti probuditi zadremale duhove i pokrenuti mrtvo more ravnodušne i site opuštenosti. Njihova trenutna živa angažovanost
pop:
PUTEVI DO SLAVEN
'u političkoj borbi mnagoveštai je. preporoda moralne snage posleratnih „nemačkih pisaca,
Razlika između delovanja galamdžijske grupe mlađih književnih falangista vršnjaka i delovanja jedne stvarne literavne grupe, ukupljene na osnovu određenog političkog i Kulturmog programa oko koga se od pripadnika jedne generacije stvara gipko i elastično moralno i alkciono jezgro, jednaka. je razlici koja postoji između razbijačke rulje perilerijskih siledžija i ddGbro uvežbanme bokserske ekipe u kojoj še svaki bo= rac bori sam, ali osvaja poene za, čitavu ekipu. Gak ni [oni Knjiavni naraštaji, koji su u srećnim vremenima cvetanja literature i umetnosti dali više remek-dela i mnoštvo velikih pisaca, Rkakvi su, na primer, bili naraštaji. velikih pisa= ca u francuskoj književnosti koje je 'Tibodđe nazivao „Pokolenjem iz 1820“ (Lamartin, De Vinji, Igo, Štendal, Merime, De Mise, Balzak, Žorž
Sand, Sent Bev), odnosno „Pokolenjem iz 1850% ·
(Bodler, Flober, Ten, braća Gonkur, Dode, Zola, Mopasahn), ili kakav je bio naraštai ruskih pisaca
koji su delovali otprilike između 1850. i 1880,
(Tolstoj, Turgenjev, Ostrovski, Gončarov, Dostojevski, Saltikov-Ščedrin, Njekrasov), čak ni ti riaraštaji ne mogu še bezuslovno smatrati pravim književnim. generacijama. To su zvezdami
· asovi MKnjiževnosti, godine kada je literatura
bila u znaku sedam debelih biblijskih krava izobilja ideja i intelektualne raskoši, Pravom, autentičnom književnom generacijom može se smatrati samo ona generacija koja, pokrenuta zajedničkom, iskreno i do kraja prihvaćenom idejom opšteg progresa, svoju vlastitu afirmaciju shvata kao deo sveopšte obnove, Jedino ona · generacija koja, đelujući kao celina, ne sputava
" već oslobađa individualne stvaralačke snage i
koja jedinstvenim đuhom uspeva. da održi na okupu zajedničkim raspoloženjem povezane intelektualne snage, čija je estetička svest tesno povežana s njihovim etičkim idealom, i čija je ideologija izraz i oživotvorenje buntovnog slobodarskog zanosa mladog čoveka, spremnog da se nesebično, do poslednjih delića snage, angažuje na ostvarenju opšteg društvenog, političkog i kultumog preporoda.
Poznate književne generacije, koje sti prvenstveno kao više ili manje homogeni omladinski pokreti našle mesta na stranicama istorije, bile su upravo takve. Mlađa Nemačka, za koju je Mering govorio da nije bila književna nego policijska tvorevina, prema tvrđenju samoga Hajnea mije pravila nikakvu razliku između života i pisanja, niti je delila politiku od nauke, umetnosti i religije. Tvorci omladinske književnosti u vreme delovanja Ujedinjene omlađinme srpske kombinovali su književni rad s političkim iđejama, što je Skerlića i navelo da zak-
„ljuči đa je „nemoguće odvojiti ih i proučavati ih nezavisno svako za sebe“. Dok je Macinijeva Mlada Italija bila prevashođno politički oslobo·dilački pokret, a Mlada Belgija isključivo literami, književne generacije Mlađe Bosne i Mlade Hrvatske, koje su delovale uoči prvog svetskog rata, ostvarile su #šedmu u punom smislu reči koja nije bila samo patriotskih osećanja napredne omladine, već i jedna razgranata i sistematski negovana moralno-politička priprema za herojska dela koja su toj zanesenoj, iskrenoj, i češtitoj generaciji mlađobosanaca. otvorila vrata istorije i večnosti. Kako Mlada Bosna nije bila mikakva organizacija ša izgrađenim planom rađa i uhodanim mehanizmom rukovođenja, već
izraz revolucionarnih i
_ pokret generacije mladih intelektualaca po» m vezanih: isključivo ideološki, nije teško razumeti
koliko je i šta je za hjenu xevolucionarnu, mo-
bilizatorsku i tribunsku delatnost u masama zna-”
čio uporni i plodonosni ideološki rad, vršcn svim sredstvima i na sve mačine, velikim delom upravo preko duhoko angažovane književne reći. Kao pisci Mlade Nemačke, pripadnici književne genera>
cije. Mlade Bosne bili su u isti mah. umetnici, ~-
„tribuni.i apostoli: njihova rušilačka snaga bila je istovremeno i velika stvaralačka strast, što im je u velikoj meri i omogućilo da se afirmišu kao autenfičan književni pokret jednog pokolenja, čija borbenost nema hičeg zajedničkog
s Tazbijačkom drskošću obesnih Wnjiževnih fa-
langista.
Preispitivanje književne tradicije i kritičko preocenjivanje majžnaćajnijih dela prošlosti, jeema je od osnovnih slivaralačkih obaveza sva=ke književne generacije, pokrenute ozarenom vizijom svetlonosne: budućnosti, Po mišljenju 7. S. IHiota, svaka “generacija „u cilju kontemplacije umetnosti donosi svoje sopstvene kategorije oce njivanja, postavlja vlastite zahteve prema umetnosti i koristi je na sebi svojstven način“. Da bi ostvarile svoju misiju, književne generacije, doduše, dolaze u sukob sa svojim prethodnicima, ali ne zato da bi, ubrzavajući nužnu prirodnu smenu „pokolenja, što pre stale na njihove pozicije, već zato da bi što potpunije i što adekvatnije potvrdile svoju životnost, svoj smeli, borbeni duh i svoje vlastito osećanje istorije, koje je šire i naprednije samim tim što je osnovano na stavovima koji obuhvataju mno= štvo dragocenih iskustava i saznanja Pprošlo= sti. Kritički odnos jedne generacije pisaca i umetnika prema ostvarenjima prehodnika mne podrazumeva, međutim, nikakvo istrebljenje staraca i preoravanje groblja u smislu biološke borbe. za opstanak i obezbeđivanja životnoga prostora za novi naraštaj. Samo nihilizam osionih bezumnika može dovesti do toga da se u ime stvaralaštva jedne generacije, ili jedme epohe, negira sve što su stvorila ranija pokole= nja, i da se interes za tekovine prošlosti, nji+ hovo ponovno razmatranje radi otkrivanja još neđovoljno razjašnjenih kontinuitela u književnom razvitku, proglašava mističnim nazadnjaštvom smišljenim da zabije nož u leđa današnjici. Izbacivati iz galenija i muzeja dela. starih majstora da bi se načinilo mesta za nove, bitiimajuće besmrtnike, koji su spoj svih vrlina, prethodnica budućnosti, savest nacije, večita avangarda i vrhunski izraz progresivnosti sadašnjeg istorijskog irenutka, prekrajati prošlost i smatrati da sve, i život, i književnost, i istorija počinju današ, od jednog jedinog naraštaja i njegovih najgrlaiijih stegonoša, to. ne znači delovati u ime nove generacije nego mnači prihvatiti način borbe lažne avangade i osornih falangista, čiji su najčešći argumenti bezočno nadvikivanje, naturanje, opadanje, pot-=' kazivanje i pretnja. Sada i ovde istorija. niti počinje niti se završava. Kao karika u lancu, sadašnja, i svaka, književna generacija bovezuje beočuge prošlosti i budućnosti, i jedino od
toga koliko će u sadašnjosti biti u stanju da
! iskoristi i primeni zapretano iskustvo prošlosti,
zavisi koliko. će svoje polencijalne snage moći
da prenese onima koji dolaze posle nje.
“
_
modernu angažovanu literaturu, ·
predrafne srpskohrvaiske ,