Književne novine

DOESEZIJA

Jeyrem BRKOVIĆ

Prokletstvo

·akasah u vreme kome misam vičam ''M Od mene je lepši hrast, zelem, običan. U mreži od vazduha sužanjstvo je moje, Ptica, me zastidi kad veselo zapoje. Ponovljena, bolest neke stave Krvi,

Vuk me prekorava ma jagnjećoj strvi.

Još na konju belom, kome buca kolam, Kuda sam krenuo, sam, srcat i bolam,

S čitankom, čemernom o životu golom

]I sa snagom, jedmom vw Matu smoglom.

S telom, ispod sukma, s glavom ispod, meb6, Kuda, sum, to hteo? Tako mi i treba.

Meseče mladi, ja te misam, znao, Odlazeć iz doma gde sam čelom, ĐOO, Prezreh li to psa što na zvezde laje, Onaj očev orah što rađa i traje, Putnika u noći kojem, munja seva,

I sunce što u uvoćnjaku dozreva,

Biće nočea ona kad moram umreti, Samo vreme uspe da me obameti, Šaku, vrelog pepela prosu mi po vratu, Ima jedma tajna u rmıome zamatu, Tražim je u glavi punoj gorkih, reči, Mlečna moja travo, još sad me izleči.

S presečenim, evetom, ma sečivu kose

U podne se kosci uz ručak pomose,

S mojom, glavom u torbi i bolešću teškom Negđe živi Ona. I možđa: će greškom,

Kađ se zaboravi, kada sve izgubi

Otići kraj reke da me mrtvog ljubi,

· —% VO PROLEĆNO DOPODNHB hteli smo da iskoristimo za odmor. Da se prepustimo · ~ proleću, da se predamo suncu, panorami polja u neđogleđu i dugom redu čempresa· · Nekakva kola su se velikom brzinom kretala razlokanim i prašnjavim kolskim putem.

Nedelja,

Jedna ptica, a bila je mala i crna, preletela je preko naših glava, Čudnim klepetom krils nestala je u spletu borova. Mi smo sedeli na kamenoj putanji ispod borova. Ona je bila boje terakote, Blagim usponom vođila je do kuće na vrhu brežuljka.

Ovde, na ovome mestu, nekađa je bila klupa u· raskošnoj senci starog oraha Više nema ora=ha. Ni klupe, Orah se osušio pre deset godina. Klupu je neko bio ukrao i upotrebio za ogrev, verovatno. Te godine beše pakleno jaka zima, a sirotinja i skitnice, u prvi sumrak, dolazili su iz grada čak ovamo do brega u potrazi za ogre> vom,

' Ovo prolećno đopodne hteli smo da iskoristimo za odmor.

„Treba se opustiti, draga“, rekoh, „zaista, tre-'

balo bi se potpuno opustiti“,

Treba zaobići čitav čopor prljavih, odvratnih problema. Gledati let ptica, čeprkati grančicom pormryravinjaku u - frulom panju starog oraha.

Zadovolilti se Neninim prisustvom, belinom nje-”

ne haliine, t'him šumom njenog disania. Treba

joj se i osmehnuti koji put, mišljah tako. „I ću- ·

“

tati“, dođao sam brzo· „Jednostavno ćutati da“

reči ne unište ovaj sklad“.

'Nena je zaista ćutala, Skupljenih nogu do brade grickala je jednu grančicu. Koji put bi me ispod oha pogledala. Očekivala je verovatno ne= što — da urad:m, da kažem. Ja, naravno, pinsnm imao o čemu da govorim. Nisam imao ni šta da urađim.

Još nikada kao sada nije mi ovako izvanredno odgovarala ova totalna opuštenost.

Video sam, famo dole, pored jezera, opkoliena tek olistalim platanima, crkvica je okupljala vernike na nedeljnu misu. Ljudi su dolazili u grupama i poput nekakvih bubica iščezavali u tami, u večno memljivoj hlađovini njene utro-

e.

' Zvonilo je sa kržljavog zvonika· Zvuk usamljen pred prostranstvom, odmah se đavio u vodi jezera.

Ljuđi su ipak čuli to zvono. Dolazili su iz dđa= leka. Kolima ili peške. NAR

Nedelja.

"Tišina, Odiednom tišina, Kao da će se sve uskoro završiti — ili se već završilo?

Uvek je bilo tako. Odieđnom ptice lete kao sumanute. Odjednom dođe nedelja. Odieđnom crkvica, zvono i vernici· Ođjednom onđa i jeđan jastreb.leti visoko u zraku, zlo se sluti, naopa> ko... Tako uvek bilo, ovđe, do đavola. Sve teče odjednom sjedinjeno, pa onđa i tišina i nešto što vonja ma kraj prokleto neprijatan,

UwUvek je tako bilo.

: Ja tako dobro poznajem ovaj kraj. Znam pro> sto kako diše, Srastao sam s njim, Čuđan je to neki osećaj, zar ne? Kraj. Kraj kao krajolik Hraj kao završetak...

Proleće je, Dopodne je. Neđelja je. Sunce je, Moj sused sa dve poveće kante odlazi prečicom na izvor. Pored mene je Nena. Kada okrene glavu i pogleda me, na mah mi se učini da sam izgubio smisao da zahtevam od nje i od OVOg kraiolika nešto više od onoga što mogu đa mi pruže· Sve je tu, Kao i ranije — sve je tu, zar ne? Možda samo malo drugačije, Kasniie ipak osetim da besumnje, uprkos toj mojoj privrženosti svemu ovome, uprkos što sam nerazdvoini deo ovog krajolika, Peizaž ostaie nepromenjen u suštini, a moja se fizionomija iz minute u mi>nufu rapidno menia. Istovremeno nadolazi osećaj glupog očainnja, Verovatno sedeći na ovoi pu tanji, prepnlovlien između peizaža i potrebe da se najzad ipak nešto i dogodi, ja postajem nevazdvojni deo trenutka u kome spoznaiem da ni greške. ni radosti, ni očaianie. ne izgledaiu meni tako snažno opravdani kao ova nedelja, kao ovo proleće. ovo nebo nad nama, plavo, kao kad ću tim miris ov'h borova, kad viđim dah svetlosti gde titra ma krileima insekata u oveću.

Ovai kraiolik ja znista veoma dobro poznajem. On upravo ovako diže,

Ovo neđelino Jopodne hteli smo da iskoristimo za odmor. Da se prepustimo proleću, dđa se predamo...

Neću da mislim o tome· Došao sam ovamo da ~

se odmorim i neću da pomišliam da bi možda trebalo nekako drugačije razmišljati o njemu, ili

KNJIŽBVNE NOVINE

ŽENU LJUBI I PEVAJ O SLOBODI

Vreme je da se apostolu i sYyce isčupa,

Ako to nije oho pravo srce Bto predoseti

Pp ronikneš u korem ma koje biljke, gde svemoguće Sunce me žali sebe. Otključaš izvor pored, puta,

Ođeš u zdravu šumu, Orao pravi kuću, Čućeš,

Poveyrovaćeš: svet je stay samo mekoliko minuta.

Dovede li te reka w polje, w polju čovek i žena

Seju jedno u drugo, a obadvoje w zemlju seju,

Još jedna nađa da se živi nije poražena.

Ako si siromah poseti mwavlju kuću, daće ti ideju.

Da počneš sa'slamkom qg završiš sa gredom.

Zagaziš 1 vw, lekovito blato, w more, odaš se odi,

Jedi žive Yibe, prevozi mulj, i sanjaj o sebi sedom.

Popij bure uma, Ženu ljubi i bevaj o slobodi.

Imaš vuke i telo. Samo pred sumcem me oklevaj,

Obljubi svaki dam koji zbog tebe dođe. Putuj,

Ho tvoje ptice što putuju, Imaj decu, pevaj,

Da se na večeri tajnoj sete + tebe, Odmudruj

Svaki bol. Tuga je maša stvar, maše žitije,

Izbavi se suza, kad smrt dođe da odmese

Pune oči mora, Tvoj si će kao i ti, isti je...

Voleće i on sunce, grožđe, i jesem, | ;

ARO SI PRAVI APOSTOL

4 ko si apostol, ako si Yastao u kućici

Od, kamena, pruća, zemlje, u kućici punoj dece i sema Vreme je đa se ođužiš časnom svetu, da btici

Iz zavičaja, pišeš nežno kao da ti je žena.

Na tajnim, večerama služe led i truju,

One koji nisu ni jel mk pili. Ako si apostol

Što voli stare muke, ponudi svoje oči neka ih, kljuju. Pogode li te u sunce, mestaće svet i bol.

PRICA. KNI.BEŽ EZ NIHEH NOWIMNZA“

Vladimir BOGDANOVIĆ

da bi možđa bilo potrebno o nečem drugom razmišliati. ' | Neću da mislim o tome — da sam ovoga trenutka, bacivši sasvim slučajno zalutali pogled tamo, na groblje iznad bolnice umobolnih iz ko= je nikađa.neće izaći oni koji su. „preživeli“ rat,

osetio isto ono mučno osećanje kao jednom, ne

baš tako davno. Bilo je proleče. Ja sam sedeo Ya TIE O{KYe36. y, na istom ovom mestu. Na klupi, Pod orahom. i A;

Ptice su isto ovako pevale. Crkvica je okupljala vernike na nedelinu misu. Onda odjednom tišina i onđa opet odjednom dotrčao je neko odan= de, sa izvora, i rekao, vikao, šta li — rat! „Ljudi, počeo je rat!* Neko ije bio vikao — ljudi, ali ovde nikoga nije bilo, Ljudi su bili u crkvi. Posle su leteli avioni, veoma mnogo aviona· Jato opakih, prokletih, crnih ptičurina, i sejali su kraj. Bila je nedelja.

Zašto da mislim na onog mog susreda što maločas ode na izvor? Njemu je bomba uništila ce= lu porodicu dok se on sasvim slučajno nalazio baš na istom onom izvoru — i tako ostao Živ. I zašto da se sećam, zašto moram to da činim, da je onuda, preko jezera, jednoga dana bio odveden moj otac i nikađa se više nije vratio. Sve je posle, kako su godine prolazile, dobilo onu svoju staru fizionomiju. Ali lađica sa kojom je otišao, nikada se više nije pojavila. Ipak, ja sam čekao, Čekao, Možda će doći, mislio sam tako. . Ipak, možda će doći, Danas, ili sutra· Ne, ne, svakoga trenutka tamo na jezeru ukazaće se la đica, on će baciti kapu u vis, tada će se ubrzo

ojaviti na livadi ispod kuće — i smešiće se kao i pre, Smešio se otac i kada je odlazio. Uzeo ie kaput, osmehnuo se poglađivši me po kosi, po» ljubivši me, snažno me zagrlivši i ode ne osvrnuvši 8e za majkom i za mnom. Majka je posle umrla od tuberkuloze,

Ja mislim da je umrla od tuge.

A bilo je proleće. Sve je počelo tek da živi. Tek što je počelo da sniva o životu.

Danas to kao da je minut tog života. Taj minut nosi u sebi celo breme tog jednog presudmog proleća što se sada, sasvim slučajno, kao đa sam ja kriv, ili je tako moralo biti, sukobio sa ovim prolećem·: Ovo proleće više ne liči na ono proleće, Ali kađa je proleće ovaj kraj počinje da klija i pored svih ožiljaka.

Nena pevuši neku veselu pesmu. Ja pušim i ćutim. Šta đa kažem? Onda je ona polako pružila svoju ruku i stavila je preko moie. Ja sam se osmehnuo i poliubio je u ruku. Njeno gipko telo sakrivene belinom haljine počinje da biva nepoznato, pomalo strano. Počinjem da se plašim, Počinjem fanatično da ga volim. Upravo zbog toga. To je zbog ovog Kkrajolika, pomislih Znam, Opak je taj kraj. Znam. On kojj pui hoće da promeni lice čoveka. I moje se lice izme= nilo, 1 njeno se izmenilo. I telo joj je poprimilo neki drugi oblik koji se mora voleti nekim dru> gim oblikom. Ako bj tražio sada njen dodir, ako bi pričao o ljudima koji su ovđe menjali svoje fizionomije, ili o ženama čija su se fela, tamo na livadi, u šapama solđateske, na livadi, ili u Šumi poistovećivala sa divljinom i mekotom tra» va, sa mirisom mahovine, ako bi spomenuo i one tamo sa groblja, čija su se tela onog proleća za večnost transponovala u travuljinu na humkama što svagda istim pogledom dgleđaju krug oblaka, krstarenje ptica, kako onđa mogu da prenebresnem peiznž? Jer on baš tako živi u meni. Ja baš ovako živim u njemu.

Poznavati u dušu pejzaž to je isto što i poznavati čoveka.

i Negđe iz daliine odieknu pucanj. TI neki pas je užasno zaječao, Ptice su odletele. Muk.

TLUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

KHada strašna ura zža, sve mas mastupa I javi po poslednjoj ptici puštenoj iz pameti.

I te će noći da zaboravi ubica,

Možda sunce skrivemo u gori iza brega. Možđo, će prežibeti more i jedna, kupačica, Možđa: maše srce posle svega.

ISTINITA PESMA

·Poričem pesme o ljubavi, izmišljeno poričem, Poričem lažna leta + cveće iz stihova i kose. Poričem poređenja pravljena ko staklo, ko emajl Poričem veštačko more i lutamja u mestu.

I mesečinu, poričem i sve slike od voska i bakra, Laž je zlatni pesak mapravljem od reči i prašime. I moje pesme o ljubavi i moje južne metafore Poričem, kao lošu građu, za mašu ljubav od, Cetinja, Od Cetinja do Budve i tako Yedom, obalom.

U Miločeru smo jel pavađajz i zamišljali more, More puno Yiba i vribarya, more koje me pati

Od prolaznosti, more koje zna šta hoće,

U Budvi smo bevali otegmuto i tiho kao talasi. Znajući da se w životu može biti samo dva buta, Patetičan, zaboravilš smo wa wežnost i na bisma., Klonik se prijatelja š neprijatelja iz rodnog kraja, Ona je bila Kngleskinja a ja Rus i to iz Sibira, Imali smo zajedničke more i zajednička tela.

Kađa je njoj dosađilo đa priča o magU i o ljubavoniku Ledi Četrli i kađa je meni đosadilo đa pričam, o votki i Evgemiju, Onjeginu, Otišla smo na pijacu i kupih sirovi ručak za dvoje.

Nena je sakrila glavu 1 nisam joj više video lice. Ja sam u zraku osetio hladnoću. Sve je prožimala. Ko sam ja, dođavola? I ko mi daje wa pravo đa se pridružim toj čudovišnoj igri na lišću, u koncertu ptica, jednom kratkom pucnju koji sve pogađa? Ko mi daje pravo da ovako osećam tok minute „Života i beskonačne sate smrti?

Neko je još jednom opalio. Ovoga puta to nije bio isti pucanj. I nije se čuo nikakav jek. Dua edjek usamljenog pucnja·

Nešto kasnije, tamo kođ izvora, čula se galama, Neko je i naricao. Posle je pored nas protrčao jeđam čovek, zadihan, znojav, čupav, unezverenog pogleđa. Vikao je da se neka đevojka ubila revolverom. Otišla pod izvor i opalila sebi . u glavu,

Sa jezera ponovo đopire stidljivo zvono sa crkvice. Služba je završena. Pojavliuju se i nekoliko čamaca. I jedna jedrilica razbija belinom jedra pozadinu punu ultramarina.

Nedelja. Mnogo se toga dogodilo: Ćutimo, To ćutanje se kolje nemilosrdno sa ovim prolećnim buđenjem,. To mračno buđenje..Šta znače svi ti šumovi, odjeci u nama i izvan nas? Šta uopšte predstavlja ovaj naš takozvani odmor? A gde se te možemo ođmoriti? hteo sam da je pitam, Gde se možemo ormoriti? Aii — nisam je pitao.»Neće moćj da odgovori. Kao ni ja. Onda me ona neočekivano zapita, gdđe ovđe ima lepog cveća? „Samo trava. Svuđa samo trava. Hoću da vidim eveće. Gde ima cveća?“ — pita ona:

Stanem za trenutak da razmišliam. Nena me gleda zbunjeno. Ja ustajem. Ona ostaje da sedi. Očigledno ne zna u čemu je stvar. To mi daje . snagu i smisao, „Samo trava. Nigde cveća. Hoću cveće“, ponavljam u sebi njene reči,

„Kuđa ćeš sada?“ pita ona.

Ja čutim.

„Ta, kuda ćeš, reci“, ponavlia ona. „Zašto ćutiš? I zašto 8mo uopšte ćutali? Da reči ne uni> · šte ovaj &klad, ha?“

„Da, nije trebalo ćutati“, rekoh. „Bilo je glupo — to ćutanje“,

Polazim ka livadi. Ona još uvek seđi i gleđa za mnom. Hteo bih da je obradujem i đa joj donesem buketić cveća. Možda ga ıma tamo na livadi? Na izvoru ga nema. Uostalom, neću na iz» vor. Tamo je ona devojka sa razmrskanom gla» vom.

Ne znam gde ima cveća, Ona me pita kuđa ja to iđem, fa malo zastanem, okrenem se i, kada sam se osmehnuo, rekoh da idem malo da upoznam ovaj kraj. Nena se glasno nasmeja, reče đa sam lud i potrča za mnom,

Kolja MIČEVIĆ a | Dva nedovršena + soneta i PRVI NEDOVRŠENI SONET

S amo tužna ljubav stvarno traje. Stavljam, svoju glavu, među, reči

gde joj je najtoplije, gde klečim,

pređ tobom kao pred zavičajem.

Postoji život, nema pustinje. Verujem, u sam nemilosrdno celom, ovom. glavom, (ovim brdom) nad, kojom, kao val se uspinješ,

Udišeš li jutro ovo belo u suetu koji me netveselo primao, i voli, Svet bez odjeka.

DRUGI NEDOVRŠENI SONET

4 l u svemu postoj za oboje

jer uvek sam ti dovoljno blizak pa i ako vrištim moj se vrisak J preleva, u dam, grlom, oboe urasle u planinu, (o boje iščezle prepozmajem, vas ipak)

gde se sruših al reči mapipah i s Yastuženom mišlju: GLE OVO JE MOJ SVRSETAK i

il