Književne novine
LIRIKA U PIBEVODUJ
Poljski pesnik Jan Zih (rođem 19931) objavio je dve zbirke poezije, „Bielena violina“ (1955) i „Putujuća granica“ (1961). Rođen u selu, Zih svoju
. boeziju bogati. slikama i metaforama vezanim za selo i prirodu, ali inače
njegova je poszija daleka od id:1čnosti, čak je veoma opora, neraspevana, čvrsta kao težak muški rad. Iza te prividne oporosti sagleda se Zihova sklonost za razmišljanje o ozbiljnosti i prolaznosti života, o stalnom prisustvu smrti, ali i o snazi postojanja i o značaju umetnosti u čoveka vom kratkotrajnom boravku ma zemlji.
Zih je vrlo talentovan pesnik. Ali umesto da govorim o OEOBBHDEH-
· ma njegove poezije, meni se nameču reči prijateljstva, prema ovom is'in-
skom prijatelju jugoslovenske poezije. Ako naši pesnici koji stižu u Krakov možda ne znaju za OVOE pesnika, on za njih sigurno zna, čak ih je verovatno već prevodio i objavljivao u nekom od poljskih, književnih listova i časopisa. Najdđraži mu je Branko Miljković, ali je prevodio i ostale: Vaska Popu (1955. godine u Krakovu Je objavljena Popina zbirka „Igre“ u prevođu Jana Ziha i Z. Stcberskog), Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Vesnu Parum, Izeta Sarajlića, Ivana Naliča, Dragana Kolundžiju, Vladu Uroševića, Mateju Matevskog, Jožu Udđoviča — i druge.
Mi se nismo odužili ovom prijatelju naše poezije, nikad ga nismo pozvali u Jugoslaviju, koju nije nl viđeo. Stipendiju mu je obezbeđio daleki Meksiko gde Jan Zih sada izučava hispanoameričku poeziju.
Anđeo putovanja
NW EF, to nije krilati Hermes koji se bogati
kao kuriy za specijalne poruke u diplomotiji, « svako njegovo putovamje bretvara se u brocemte, « njegovo ime u trgovce i lopove uzdaha.
To je valjda anđeo putovanja.
Kad anđeo stiže. om, stiže kao umorni butnik. koji moli malo hleba il vode. Tako su dolazili slovenski onđeli. Obični ljudi, bez krila na ramenima.
Tek kadđa odu, viđi se kako bolako
vočinje da zyvači ostevliema svetlost.
Sipwrno je onda anđeo.
Nije stekao imamie ma svome dugom tbutu.
(Ko još broji srebro u kosi?)
Samo je svetlost bila s jim. u toj svetlosti »idljiWe Yeke. građovi. Yavmice i uzvišenja
od Kadiksa do Barselone.
Ne,:to maje rilati Hermes koji še DOI
Toje mđeo putovanja. SALO | | Posle dvadeset i nekoliko godina braća se l nad Sređozemnoe more moseći, kao Krila na vyamenima..
tešku ružu Krvi.
# o Ćiganko, zaigrai moj život. Aleksanda? BLOK
NIORE se poblači kao bas i doskakmiije tlo obale. Kretanje planeta je izmereno. I kadđ prođu. medelje zemlja će se opet wvrYratifi ma takvo mesto u DTrostioru gde se pojavljuje Yuža.
Sat kyoi će se zaustaviti i ja ću slobodno breći teza zelene gramice trava.
Jedni su nestali a šumi Drugi u baučini ulica, kađ ie semka aviomn skočila na grad kao pauk. TI bekstvo od umrlih, traje
kroz Yaščerečemo i kroz ž#100 meso.
Nisam, hteo da budem poslušan kao eho —
ma o?ži0. 100 | Danas ne bih molio: „Cigamko. zaigrai moj život“. | Kad se. začudenost uđdaljuje kao detinji:peizaži
neću da gledam kako igraju tugu. Posmmajem tu igru.
Polja: oteta šumama opet se vraćaju šumi, jey fo sm vuci a me polja.
Noću se mad mjimn nebo ospe žve2da mai hladnim, grozdovima. .
Mojoi majici ma rıkama svetli
siaj skinut sa sYba.
Žao mi je samo što su me napustile suze koje su očišćemje i ogleđoelo sefa u mama. Čujem kucanje sYca u tako velikoj tom. do se prosto, pretvara u vreme.
"a #
ŠUMI som, a u meni su još cele šume Kameni se ono što sam prošao, u so se pretvaYa i nijedma ryama se me pnmern mafYag: šagubio sam, vlast nad onim šio je prošlo. } tako mesigmuyam idem iz dama u dam kao da sam pasti wvilimih konjica i leptirova, 6 za sobom vodim skamenjenu šum".
Iza mene tica meće preletoefi, swe je tamo ispunjeno. Iz jPutyva ode traju sknmemijeme kaplje Yose
ismodim five Do vra jer mi je mennnvnžamih, šteta. Još zova cveta, mnoga je zima prošla dolinama.
Ja kYrhko telo ka zelemni semlji saodbham, al' ne vodim puteve jedino po zemlji, jey mada nam mesto, me bih pronašao kraj
9 kome je, ko L.ntena žema, ostala moja definja wedđYina.
Po mojim odsnufnim nčiman. Đo Wpvitnoremim. kancima raspnznnćete kadm nledam um smetlost jeđinmn meni noznalu, To svetle moje e>zdoe, kandila za wmrlim ftremnuoeima. u Bliža mi je svezda ma mebu, Jer sw to zvežđe pred mama...
Sve će biti isfo ? miš!n se meće nomomifi.
Pod istim ?e>zdama, nod istim sumcem
drniei će hifi nofnei, rlsnan mfien drnan drbo.
Samo ću uoqasiti moie zvezde. mišfm wam, meću uzeti kad svoju kamenu šumu budem zatvarao.
| Biću zemlja kako bih DIO) da je sa suvih. sftrema meho. ~. Preveo Petar VUJIČIĆ
| a
IO
PIŠU: LJUBIŠA ĐIDIĆ, BISERKA RAJČIĆ, LADI-
SLAV NINKOVIĆ Iı STANOJLO „BOGDANOVIĆ
IZLOG
ČASOPISA __I |
SODOBNOS”
ereriGEzarsaiianraenn armiran
Posleratna slovenačka drama
VASJA PREDAN nastoji u ovom 'eseju, objavljenom u Jedanaestom broju „Sudobnosti“ da skicira razvojne težnje slovenačke posleratne dranie —i da odgovori na pitanje: da li je posleratna slovenačka drama odražavala vreme u kome se i iz koga se rađala, i ako jeste gde je i kako uspela više, a gde manje.
Ovrćući se na dramsku književnost između dva rata, kao na nasledstvo na koje je mođerna drama mogla da se nastavi u godinama posle rata, Predan ističe Cankarove i Krležine uticaje, zatim uticaje takozvane građanske kritičke drame (Kreft, Brnič, . Grum), istorijske drame (Kreft: „Celjski grofović i dr.) kao i đela koja su se rađala u oslobodilačkoj borbi (Bor, Klopčič, V Zupan).
U godinama posle rata repertoari slovenačkih pozorišta su bili okupirani delima sovjetske agitacione crno=bele literature.. 1948. godina kao istorijska prekretnica nije, naravno, ostala bez tragova u umetničkom stvaranju. No, ni kraj 40-ih ni početak 50-ih godina ne označavaju neko posebno „zlatno“ poglavlje slovenačke drame. Neke no= vine uneli su Bor („Kolesa teme“) i Janez Žmavec (.Izven družbe“), no njihova dela nisu označavala umetnički 'pu nu i konsekventnu sublimaciju životnih konflikata i protivurečnosti našeg vremena. Ovom vremenu pripada i drama Ivana Potrča „Krefli“. Pored svih nedostataka koje je imala, ona je ipak bila oslobođena doktrine opfimizma i crno-bele tehnike i njene novine će zbog toga biti veoma važne za kasniji razvoi slovenačke društvenokritičke dramske misli, „Krefli“ su, takođe, poslednie poglavlje slovenačke posleratne se oske drome,. Nove, bilo avan= gardne ili idejno-filozofskos" 'kosmopolitske
i
—_—_ | u uu uunanaa ZYCIB, LIDER ATS<SIM
frrnaragaa EU r eca Kir „Sare rune rezi carima aera ru era
Sjenkjevičeva paradoksalnost
„ŽYCIE | „LITERACKIM" u svom 52. broju donosi studiju kirijtičara Tadeuša Bujnickog bod naslovom „Dva paradoksa u Sjenkjevičevom sfvara= laštvu“. Konzervatizam i demokhratizam · i originalnost i oponašanje na prvi pogled izazivaju sumnju kod čitaoca naviknutog na iednoglasne očene Sjenkjevičevog dela, Pro blem ie u legendi o piscu i stereotipnosti ocene njezovog dela. Rezultat toga je što o Sienkjeviču nema još uvek ni jedne značaine s'ntetičke studiie. U poslednie vreme na tome st radili elitni kritičari kao Julian Kšižanovski, Kažmiež Vika, Zigmmd Šveikovski, Janilna Kuwičieka-Salon i dr. I naiveća teškaća je, svakako, srušiti pomenuti mit, koji je nastao na tzv. prelo= mu vekova,
Juliuš Klajner je Sienkie= viča nazvao „narodnim bviscem 1 reformatorom umetno= sti“. sličnog je mišljenja Kšižanovski, 'koji' je nedavno izjavio da je ovaj pisac „klasik narodnog romama ili. ro> mana za mase“. Moežufim, termini . narodni i demokratski se he tiču ideonlogiie već stva=> ralačke metode. T tu mnas«faie
· problem.. Sienkievič, koji je
pnačeo ·'kan novinar, reagovao je na sve moguće nromene i lako im podlegao. Zbog toga je on na vrhunen.svoga stva= ralaštva bio pisac sa pedagoškim · „fenđenmciiama. Niie. iskliičemo da je miesonva frilogija posiisla usneh baš zahvaliniuči ndnmševlieniu „pedapnšineo feb ier je ann umtnvao hina oličenje pmnfvebe ideala, Z7o5tim., počtn ie Sien= kievič debitnvcnno kon „pozitjvista“, smnivenan,le da je wloga pieena u društvu pozitjvna i gznnčnina,
Moeninnie fahmrn kae SiemFieviža sn Mia damns niis sB=. svim obinsmilo. Nn prime?, konii e ravnog nioghvog nenri-: jateljsiva prema aristokraliji?
izraz nekog zajedničk,
„dicionalan,
perspektive"
otvaraju se u drugoj polovini
5O-ih godina delima Jože Javoršeka, Dominika „Smolea, Primoža. Kozaka i Petra Božiča. od plgača čija dela nisu Og sadržatelja ili zajedničkog raspoloženja, Predan se posebno zadržao na Janezu Žmavcu koji je, jako dramaturški trazanimljiv „zbog otvaranja 'novih,, posleratnih ljudskih problema. Sličan sud važi i za drame Mirka Zupančiča. Matej Bor je kasnijim dramama takođe nasta-
„vljao ili varirao formu druš-
tveno-kritičke drame, U drušiveno-kritička. dela treba takođe uključiti i dela sa parfizansk'm motivima, kakva je drama Igora Trokara „Pisana žoga"“ (1955), koja se približuje mođernom asocijativno= retrospektivnom oblikovnom principu.
Ovđe treba auvrstiti i dela Marjana Rožanca i Miloša Mikelna koja su nastala 60-ih
godina i koja u iđeinim kon-
sekvencama ne zadiru u apstraktni humanizam.
Proces idejnih inovacija i formalne modernizacije počeo je wu drugoj polovini pedesetih godina, značajniie se afirmišući u prvim godinama ove decenije imenima „Jože Javoršeka, Dominika „Smolea, Primoža Kozaka i ekstremnim dramskim eksperimentima Pe tra Božiča. Odrediti put daliih dramskih nastojanja znači preispitati osnovne inovaciiske elemente u muodđernoj evropskoj drami od Ibzena i Bemarda Šoa pa xđnadalje. Simbolizam i nadrealizam, pirandelizam, Breht i deziluzionizam. Sartrovo i Kamijevo filozofsko anmgažovanie, Beke-= lov i Joneskov tfeafar absurda — to su samo neki značajniji pojmovi koji ilustruju pomenuti inovacioni proces. Završavajući svoj esej analizom Javoršekovih, Smoleovih, Kozakovih i Božičevih drama, koje unose savremenu Kosmopolitsku poetsku i filozofsku fakturu. Vasia. Predan po novo postavlia pitanie nazna– čero u početku: da li je posleratna „slovenačka drama odđražavala vreme u kome se i iz koga se rađala. I odgovafa? O O išla
vi LD
•*
Prema MKšižanovskom i Švejkovskom postoji verovatnost da posle frogodišnjeg boravka u inostranstvu nije mogao da nađe društveni sloj na koji bi se oslonio, sem na zemljoposednike. Zatim je došlo kolebanje između Rkonzervativaca i sociialista. Prve nije sasvim primao zbog lojalnosti prema okupatorima (podela Poliske), a prema drugima ie uvek bio rezervisan. Pa ipak sva fa kolebanja. nisu umanjila uspeh niegovih dela. ko ja su od svih slojeva podjednako oduševljeno primana.
Pisac je nesumniivo bio po. uticajem romantičara, posebno Juljuša Slovackog. Tu smo kod drugog baradoksa,
paradoksa, originalnosti i ne-
originalnosti. „Sjenkievič je bio pisac za mase. Želeo ie da njegova dela linijom naimanieg otpora zađobiiu čitaoce svih slojeva. Tome ie dobprinela i. njegova tehnika bpisanja. Kao novinar znao le na šta freba obratiti oažnju čitalaca i koijm efektima. U po> četku je eksnerimentisao da bi mošan vlnstHt stil Oduvek
je izbegavao kombplikovaniju:·
stilsku formu. Njegov cilj· je bio „postizanje maksimalne jednostavnosti i jasnoće teksta. Da ga je u potpunosti našao svedoči činjenica da i danas spada među deset najčitanijih pisaca sveta. U čemu je onda paradoks? Uprkos opštem mišleiniu Sienkjevič nije bio originalan pisac. Bio je kolekeionarška bprirođa i često je tuđe tekstove Koristio ili se njima inspirisao. Znači, iako je čitaocima pre-
zentirao izvesne uzore, sam ih
nije stvarao. Pa ipak. ispod njegovog pera su izlazila dela sa fako čvrstom unutrašniom strukturom „i . mohivisanošću da se pozajmice stvamo ne mogu prepoznati, Niegovo delo sadrži retku kniiževnu invencjiu i ravnotežu između inveniivnosfi i naučne 'rekon-
strukcije. Sjenkovič je, zahvalinjući, fome i uspeo da stvori model, sintezu tako
nespojivih stvari pa su otud i maradoksi demokratizam i didaVfičnost, originnlnmost i po?nimliivnmje donekle obja= šnjivi. B. R. :
e M
. vim
e __"THE NMEW YORK TIMES BOOK REVIEW Istorija moderne kritike Rene Veleka
DA LI JE ovakva knjiga mogućna, pita se Robi Mekoli, kritičar i urednik uglednog časopisa „The Kenyon Revjew“, počinjući svoj tekst o trećem i četvrtom tomu „Istorije mođerne kritike“ Rene Veleka u broju od 2. januara. U prva dva toma svoje veoma obimne knjige, koji su cbjavljeni pre više godina, Velek je veoma iscrpno govo rio o književnoj kritici epoha klasicizma i remesanse. sa velikim nestrpljenjem očekivao se nastavak njegovog pođuhvata i sada, kada se dva nova toma njegovog mhnogostruko značajnog đispitivanja ideja modđeme kritike nalaze pred čitaocima, ona DOnOovoO pokreću čitav niz pitanja koja se, u krainjoj liniji, svode na rečenicu koju je Robi Mekoli stavio na sam početak svoga prikaza.
Mekoli ovoj kniizi pristupa skeptički, imajući na umu mnogobrojne · činjen'ce: Izvesni kritičari, na primer, Ppripadaju više istoriil estetike nego kritike, drugi su bliži sociologiii, psihologiji, politici ili opštim Rkultumim Yrazmatraniima:; Kmjiževne . teorije veoma retko ko'ncidiraju sa kniževnosti koja se vremenski s nima podudara; veoma teško je naći kritičare koi se slnžu u tome šta ie kritika ili kojim ciljevima služi itd. .
Mekoli Veleku ođaje bažniu što je uspeo da prilikom pisania svoie studiie nađe dovolino savitlivu procedđuru koiom je pr'stunpao modernoi kritici u svoj niemoi raznovrsnosti, a istovremeno dovolino koherentnu đa građu poveže u đelo čjii ie pristup isforiiski. Jer me treba zabora viti da stu Veleleve pripreme obuhvatale čitanie preko 5009 Wni'ta devedđe«et troice Kkritičara, ne” račempiući mnogo-
7 Obrovne manje tekstove manjih.
RkriHkara, |
Velek je mnodeWit kritiku (ove dve Wkmige obwhvntaiu pertod romant'rma do Kkraia XIN veka} posmatrao kao ogramak istoriie ideia, ali se
. zadržavao posebno na svim zna
čajniim Kkritičarsvim imenjima. Široki pokret kr'tičke mi sli XIX veka kretao se od idealizma, preko Yenlipzma i naturalizma. do simbolizma, mađa se, razume se, ne može govor'ti o nekom sfroro hronološkom razvoiu. Krkav je bio Velekov Postupak? On ie
*...
VAPROSY LITERATIJRY
Neiskorišćeni izvcni o radu Vuka Karadžića PIŠUĆI (u. decembarskom
broju 1965) o godišnjici „folkloriste, književnog kritičara
i etnografa“ Vuka Karadžića, ·
M. Goliberg se u svom napišu „Dela i dani Vuka Karadžića“ zadržava naipre na nekim knjigama o njiemu koie su kođ nas izišle, a zatim nabraja izvore na osnovu kojih bi se opšteslovenski i evropski značai našeg reformatora osvetlio iz nekih DO= vih 'aspekata. Naiviše pažnje i prostora: y svom napisu on posvećuje knjizi M. Pobovića SS VU Stefannvić-Karndžićć
Tstičući dobre strane Popovićeve knjige, Goliberg podvlači originalnost u ogsvetliavaniu Vukovog ndmaosa nrema srpskom usfpmi admosn između niega i Koovitata, a posebno Ponovićev fretfman srpsko-ruskih odnosa i Vuknvih veza sa ruskim slavistima i odieka niegovog rada u Ru«iji onoga vremena. Onnnnivši spisak vadđova o Vuku moimenimn (VV Zitctimnm i P. T. Gromov — 1950. S. A. Niiktin i V. J. Gusiev 1964), on pređliaže nove teme za koje bostoie broini materijali i realne potrebe u slavističkoi nauci' „Rusita u Vusovom „životu“. „Vuk i ruska filološka mauka“. „Vukova ela u oceni rushWih kulftwrnih "admika, mniegovo mpsleđe: u ctuskim „vrevođima“ i s tim vezano pitfanie — smska pcsma u Yusloi liternfwri,
U avhivima Sovšietakog Saveza, kaže Goljberg, ima mno=
pre svega, erka kritičara dovodio u vezu sa opštom konfiguracijom „ideja, a potom nastojao da ga pokaže suočenog sa pojedinim knji. ževnim delima. On je dao veoma potpune i nepristrasne kritičarske poitrete najvećih kritičara toga vremena (SentBev, Bjelinski, De Sanktis, Metju Arnold, Henri Džejms), ali je, istovremeno, sasvim novim „pristupom i novim vrednovanjem poznatih ele. menata njihovog postupka, obasjao novim svetlom i, tako reći, revalorizovao. neka manja kritičarska imena (Svinbern, Pejter). Jedna od velikih vrlina ove knjige je u tome što je Velek dužnom pažnjom ispitao kritičarsko delovanje izvesnih pesnika i romans'jera koji su se samo povremeno i nezvanično bavili književnom kritikom (Bal zak. Zola, Mopasan, Maler, Bodler).
Razdoblje koje Velek u ove dve knjige posmatra pruža istraživaču izvanredno bogat materijal ,za. razmišlianje o jednoj veoma zanimljivoj temi: kKritičarski promašaj. Tu se ne m'sli samo na više nego poznate slučajeve SeniBeva i Bjelinskog, nego i na mišljenja M. Arnolđa (koji je odbacio „Gospođu „Bovari"i „Anu Karenjinu“), Emersona (smatrao da je dslo Džejn Ostin vulgarno u tonu i si rilno. u umetničkoj invenciji), Karlajla (prezirao Kitsa), Raskina (gnušao se Dikensa, Tekeriia i Dž. Eliot), Ničea (Ibzena „smatrao „moralnim trovačem) i Sentsberiia (smatrao „da bismo mogli“ i bez Dostoievskog). Ako se ova mišljenjia uporede sa napred• nim. tek u budućnosti relevantnim idejama PFlobera, Malarmea ili Bodlera, teško je ne postaviti nekoliko pitania,. kaže Mekoli, i postavlja ih: Koliko je kritika u dinamičkoi vezi sa književnošću? Ko» liko je ona samo učenost začinjiena mišlienjem: Da li je kritika foli:ko važna da se pre pusti zveničnim kKritičarima? Velek kaže, đa kao istoričara, njega ova p'tania u niegovoj knjizi nisu interesovala. jer su izlazila iz olvira Wniige,
Završavaiući svoje izlasanjez Mekoli podseća da ie Mritika aktivnosti koia se odvija samo zato što postoi kniiževna umet nost koja jie stavila u pnkret i da je stoa više neeo artificiielmo pretendovajii da kritika ima svoiu vlestifn aulonomnu „unutarniu istoriju“, Možda će završni tom ovog obimnog poduhvata. u koiem će biti govora o kritici XX veka. omogućiti pniscu da obra ti pažniu na noredđmet uzaiamnog dejstva imzcđu kritičara i sveta u koštem živi — sveta pisca i književne publike.
go materijala koji su samo delimično korišćeni. Tako se y Javnoj državnoji biblioteci u Leniingradu nalaze rukopisi Vukovih zbornika narnd-, nih pesama u kojima se nalaze niegove rukom isoisane opaske. Inferesamfnmo bi bilo, kaže autor napisa, obiasniti kako su ovi rukopisi dospeli
u lenjingradsku biblioteku.Ti me bi se osvetlili mnogi tamni momenti iz Vukovih · veza, sa Rusijom. Nisu manje in» teresanina ni pisma upućena Sreznjevskome. koja se čuvaju u Državnom arhivu .li-
ferature i umetnosti, kao ni neki dokwmenti iz Sovietske akademiie „nauka i pisma
umićena PBadđianskome iz Tn“ stikuta za literaturu T. G Ševčenko,
Pored toga u Sovjetskom
· Savezu se čuvaiu mnogi ru-
kovisi radova ruskih i ukrajinskih, autora o. Vuku, o niesovom skumlinčkom radu. Izučavemie ovih rmdova om”eućilo bi unofnuniavaonie slike O ovom delu Viuknvog rada. Tako se. na vrimer, u arhivu AN SSSR čuvaju zabeležena ·pređavania ]. Sreznievstog u kojima se govori o slovenskoj narodnoj „poezii Đožlivim prouž*avanjem se može z-kljue čiti da su mnogi sudovi Sreznjevskoga bazirpni na dubm-
kom proučavaniu Vulkovih zbirki. U odel'emiu za ruke vise Javne bihlmteke AN
SSSR nanlnze se heleške otredavanin i pr'medbe mo?n"tng
. ukrailnekee flnloga A. P. Ži«
teckog: »Semeka 'mnars"nn DOeviia«, „Venlieyić Marin i nieeov lik w štetni i bugearskn} neiiia, »Ončta rrnmava~
ı nje jeza, Slwvemeko i rueko,
poznavanje · iezike«, »Smmeke Tnesme« 11 ko,ima. se wiša puta spominje i citira Vuk.
Ke O VINE