Književne novine
BB BRNO BT RPM: a ari |) DANA ~ ~
Naštavak sa 1. strane
svekoliku kulturnu „aktivnost“ i Što »prenebregavaju tako važne momente kao što su nužnost da se kulturne i umetničke delatnosti povezuju sa ostalim procesima žii votnime.
Piscu ovog članka, očevidno, ne· što nije jasno. Nije mu jasno, ne želi da mu bude jasno ili neće umetničkoj delatnosti đa prizna ravnopravnost sa ostalim delatno-
. stima! Ako se jedan pisac, koji za
knjigu na kojoj radi dve-tri godine dobije dve ili tri stotine hiljada starih dinara, bori za povećanje autorskih honorara en general, št. to znači? Traži li on »otuđenje kul-· ture od ostalih delatnosti« ako zahteva da od sredstava dobijenih
| za svoj umetnički rad — ukoliko
. metnici
· bavi
mu autor iz »Ekonomske politike« dozvoli da se profesionalno bavi umetnošću — može da živi bar godinu dana? A može li se to od minimuma “autorskog honorara koji današnji uslovi obezbeđuju?
Šuština je upravo suprotna: utraže identifikaciju svog rađa sa ostalim delatnostima, Bar
| to.
Veoma je lepo što se autor
pitanjima , i, problemima
· kulture, ali ne bi bilo zgoreg da
i | pre učini snošljivijom, a
- koji
se pozabavi malo i honorarima stimulišu šund nauštrb ozbiljne literature, »zabavnu« nauštrb ozbiljne muzike, i tome slično! PRED REŠENJEM?
UPRAVA UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA Srbije organizovala je 14. aprila razgovor sa predstavnicima Saveta za kulturu SR Srbije, Saveza izdavača, Autorske agencije, ZAMP-a, televizije, biblioteka itd., o opložaju pisca, knjige i svim problemima koji se u vezi s tim stalno javliaju i povremno zaoštravaju. Na razgovor je bio pozvan i izvestan broj društveno-političkih radnika koji nisu bili u mogućnosti da. prihvate ovaj Poziv.
Ono što je karakteristično za ovaj sastanak jeste činjenica da su posle dužeg vremena pisci, izdavači i bibliotekari bili prilično jednoglasni i u oceni situacije i u
traženju. puteva „da se situacija u
se nalaze pisci.i.knjige najonda, i bitno poboljša. Kao jedno od rešenja predlaže sc donošenje propisa koji će bibliotekama obezbediti veća materijalna sredstva za nabavku knjiga domaćih pisaca. Na taj način biblioteke bi unapred otkupljivale jedan deo planiranog tiraža od izdavača i, samim tim, omogućile 'da izdavač ne gubi mnogo. ili me gubi uopšte na izdanjima knjiga domaćih pisaca, Uka· zano je na mogućnosti da se knjiga populariše preko televizije i radija, da se zahteva revizija propisa o autorskom pravu koji bi garantovali povećanje minimalne stope i uvodili naplatu autorskih homorara i za dela onih pisaca čija su se autorska prava 50 godina posle njihove smrti ugasila. Iz tih 'sredstava mogla bi da se finansira ·ju nekomercijalna izdanja, smanjuju troškovi izdavača, itd.
U diskusiji je ukazano na činjenicu da. postoji potpuna saglasnost
Kojoj
- između odgovornih društvenih. fak_ tora i zaimteresovanih aorganizaci-
ja pisaca, izdavača, bibliotekara itd, ali da i pored tog uzajamnog
razumevanja Još nije ostvaren pra:
vi konktakt i još misu postignuti . zadovoljavajući rezultati koji bi
nagoveštavali da se u rešavanju O-
vih problema krenulo sa mrtvc
tačke.
Kritikovan je rad Autorske agencije i ZAMP-a i ustanovljeno je da · ove institucije, kao posrednička tela između pisaca i inostranih izdavača ili pisaca i domaćih novinskih i izdavačkih kuća i radio· -stanica, stiču neopravdano visoke dobiti na račun pisaca i izdavača. Tek pri kraju diskusije direktor JUVE autorske agencije pokušao je da ospori valjanost argumenata kojima je kritikovan rad njegove ustanove, ali njegovo izlaganje nije moglo da uveri prisu(ne da su stope koje za svoje potrebe zadržava Jugoslovenska autorska agencija minimalne i da joj takvo poslovanje ne donosi ne· opravdano visoke materijalne do: biti. Još jednom se u diskusiji ovorilo i o poštanskoj tarifi i o crajnje nekulturnom odnosu koji pošta ima u odnosu na domaću knjigu. (Prema jednom ypodatku
poštanski troškovi iznose 14 pro-
cenata svih izdavačkih troškova
· kada su u pitanju knjige domaćih
pisaca). Jzvestan broj učesnika u diskusiji stavljao je ozbiljne zamerke večernjoj i nedelinoj štampi zbog njenog neodgovornog pisanja o društvenim problemima Ppisaca i čuli su se zahtevi da uprava Udruženja književnika interveniše
Nastavak na 12, strani
'na tom isečku,
Za:arpiaası z S TTAMPE
ZRNCA
· Božidar BOŽOVIĆ
OVA RUBRIKA koju, moram to još jednom da ponovim, pišem privremeno, umesfo njenog prvobitnog autora, dok on ne bude mogao ponovo da je preuzme, izaziva mnoge gromove i privlači ih na moju glavu. Ako odbijem usmena ogovaranja, ona iz druge ruke, i neke indirektne reakcije o kakvim ne treba voditi računa, dve vrste otpora moram da spomenem, Prvo, karakteristično je, ne samo za ovu rubriku, da i dalje kod nas postoji tendencija za anonimnim napadima. Da navedem dva primera: jedna dopisnica, iz Beograda, sa punim imenom, prezimenom i adresom. Na moj skrušeni odgovor, pošta me je izvestila da je takva osoba nepoznata na datoj adresi. Sklon da ne verujem našoj pošti (primer koji navodim nije dovoljan da ovu moju skepsu sasvim razveje) otišao sam sam na tu adresu i saznao da su, jednom, i poštari apsolutno u pravu: za takvu osobu, po imenu i zanimanju, u toj i susednim. kućama niko nikada nije čuo. Ili, drugi primer, u vezi sa prošlim brojem i člankom u njemu: jeđan glas je, na telefonu — znajući dakle, moj telefon (direktni broj) u ustanovi u kojoj inače radim, a ne u »Književnim novinama« — insistirao da sa mnom razgovara a da se ne predstavi, i sručio mi u uho ružan i neculjudan tekst, a onda kukavički prekinuo vezu. To što sam ja ovaj glas, ličnosti među pogođenim mojim prethodnim tekstom, poznao nema važnosti i može jedino da bude beznačajan kompliment mojoj memoriji i sluhu. Bitno je da u ovoj našoj sredini još ima otpadaka društva kojima je anonimnost pribežište, koje nemaju muškosti da protiv javne reči iziđu sopstvenim imenom i mišljenjem na svetlost dana. Da je ovo neko drugo, a ne današnje naše društvo, i da sam ja neka vlast ili bar apologet vlasti kao takve, možda bi se našlo neko relativno opravdanje. Ovako, kako stvari stoje, teško je imati neku drugu reakciju na takve pojave — osim gađčenja.
Sve ovo ne znači da autor ovih tekstova misli kako je uvek, a priori, u pravu. Ali je karakteristično da se ne samo izolovani pojedinci, nego i širi krug, znaju da brane od same pojave javne kritike. Da li je u redu da se kritički piše o radu štampe, onako kako se piše o radu svih drugih institucija kod nas? Postoje mišljenja, koja do mene dopiru meposredno, u otvorenim i drugarskim razgovorima, koja pokušavaju da mi dokažu da je pravi odgovor na ovo pitanje negativan, ili bar da'nije u redu da profesionalni novinar kritički piše o radu svojih kolega iz dru. gih redakcija. Nisam uveren da su ovakva mišljenja ispravna— šta više, krajnje sam protivan takvim cehovskim shvatanjima kolegijalnosti, da ne ulazim u šira obrazloženja oko ovih kritika — ali mislim da je to tema za posebnu raspravu, i ne samo u okvirima ovog lista i ove rubrike. Moram dodati da mi je čak žao što sam dve sasvim različite vrste napada na ovu rubriku i njen duh i stil podveo pod istu meru, makar prostorom i prilikom. Na to me je naterala je·
· dino činjenica da su mi dva nedavna razgovora
— jedan ružan i prljav, telefonski, sa anonimnim pigmejom koji nije imao smelosti da se predstavi, i drugi jasan, otvoren, sa kolegom ko: a inače u svakom pogledu cenim i u čije po ude verujem — dala povoda za ovo: obojica su postavili pitanje da li se ja i dalje osećam novinarom kad »napadam« na kolege iz ove profesije. Naravno, samo radi evidentne istine, moram da pomenem, da pored negativnih, primam mnogo više pozitivnih mišljenja, pismenih i usmenih,
o ovoj rubrici (što ne mora značiti da je ona i zaista dobra — ukusi su razni). Na žalost, čak i među ovima ima anonimnih!
* * *
Kao kuriozitet, kad je već reč o anonimnim ismima, da navedem i to da sam dan uoči iz aska ovog broja dobio jedno pismo iz „Johanesburga, Južnoafrička Republika, bez potpisa, a sa komplimentima — kako se to kaže — meni neoznate firme koja se zove Garamond i koja se avi dizajnom, štampom ı papirnom robom, kovertu je, — bez i reči propratnog teksta osim štampane cedulje sa imenom OVE firme, bio i zanimljiv isečak iz londonskog ilustrovanog časopisa The Jlustrated London News. A londonski filmski kritičar Alen
this page. So let me here give the questions set in Belgrađe in_deliciously bad English, together witf my answers. "The Onnaire is sent me by the Senior Editor of the Belgrade journal called Sve, and describes itself as “a Redaction that we make with ali famous film criticers from all the world." First question: ** Which film made lasty year is the best?” First answer: Le Bonheu?, directed by Agnes Varda. Secondi question: ““ Who was the best director lasty year?" Second answer: Brvan
Dent citira jeđan upitnik upućen njemu (i dru'gim filmskim Kruitičavima u svetu) na takvom engelskom prema kome je prevod govora Crnaca na naš jezik, u najjevtinijoj literaturi i najgorim prevodima, stilsko čistunstvo. Za one koji znaju makar i malo engleskog, evo citata kako se jedan naš list — po imenu »Svet« — u ovom upitniku predstavlja. Žao mi je, ali se OVO natrag, na naš jezik, prevesti zaista ne može: »...a Redaction that we make vith all famous film criticers. from all the weorld..«. Kritičar Dent veli u svom tekstu da je upitnik na prekrasno lošem engleskom (delicious), a da su pitanja koja su mu postavljena komična, ali da je na njih ozbiljno odgovorio, pa nam ne ostaje go nego da zaključimo da je blagonaklon i da nije iskoristio priliku za podsmeh. Zato — evo mu pomoći s naše strane. Valjda imamo smisla za humor toliko da se i sami sebi nasmejemo.
LJ
Ovih dana je u Beogradu boravio, dan-dva, dr Sejbin, autor poznate Žive vakcine protiv poliomielitisa i provereni prijatelj naše zemlje koju ie nemalo zadužio. Za vreme tog kratkog boravka, primio ga je Predsenik Republike, a zatim mu je, u ime Predsednikovo, Velibor Gligorić, predsednik Srpske akademije nauka, POO? Vvisoko jugoslovensko odlikovanje. Sva je štampa ovo zabeležila, ali većina na zaista čudan način. Neki su listovi, držeći se do apsurda protokola, imali dve vesti tako stilizovane, a na raznim stranicama istog broja, da je jedna sadržala vest o prijemu kod predsednika Tita, a druga činjenicu da je od njega odlikovan, ali da mu je odlikovanje predao Gligorić u drugoj prilici, pa, je rezultat bio da je deo strane štampe zbunjen ovim, a uzimajući naše listove za izvor, doneo biser od vesti — da je Sejbina visokim odlikovanjem odlikovala Jugoslovenska akademija!
Sve to na stranu, poseti dr Sejbina, njegovoi ličnosti i njenom značaju, i njegovoj prijateljskoj i humanoj vezi sa našom zemljom i našim naučnicima, — sa jednim izuzetkom — Pposvećeno je neshvatljivo manje mesta ncgo bezbroj drugih vesti i napisa bez ikakve važnosti ili zanimljivosti u tim istim brojevima istih listova. Da li je moguće da smo zaboravili šta je to poliomielitis (dečja paraliza), koliko je on harao i kod nas i sa kakvim tragičnim posledicama, šta je u borbi protiv te užasne bolesti značio Sejbin, i otkuda njegovo prijateljstvo, prema našoj zemlji i njenoj zaista internacionalističkoj borbi za suzbijanje ove pošasti ı svetu. Ne želim da pišem uprošćene i naivne proteste ađene na smešnim poređenjima sa tekstovima ispod slika golišavih starleta, ili stranama posvećenim OVOme ili onome, ali je šteta što nam je nedostala mašta da posetu ovakve ličnosti i povođe oko nje
iskoristimo. za zanimljive a korisne stupce. !' . *
Koliko naša štampa može da ima mere i takta u nekim pitanjima pokazao je ovih dana jedan sportski događaj. Reč je o gostovanju, u Beogradu, engleskog fudbalskog kluba »Mamnčester Junajted«. Malo je koga ko se ne seća tragične avionske nesreće u Minhenu, u kojoj je veći deo igrača ovog tima, ma „povratku iz Beograda, izginuo. Ovog puta reč je bila o utakmici u istom takmičenju (samo što je sada jugoslovenski partner bio drugi, »Partizan« umesto »Crvene zvezde«), pa su kod ljubitelja fudbala u obe zemlje, a pogotovu kod, dvojice-trojice preživelih iz nesrećne nekadašnje ekspedicije za Beograd, sećanja morala da ožive. Skoro svi listovi su našli delikatan i diskretan način da na to, iz prijeteta, podsete, a da ipak ne stvore nelagodan utisak koji bi mogao nastati ı uticati na atmosferu ove sportske borbe. . .
No nije to povod ovim redovima, već nešto što izgleda kao trivijalnost (a mislim da to nije). Upravo od vremena prvog dolaska ujedinjenih Mančesteraca u Beograd, kod nas su neki sportski novinari dali (verovatno zasluženo) prominentno mesto ulozi i značaju menadžera ovog tima, nekadašnjem poznatom igraču, za koga tvrde da ie jedan od najboljih svetskih stručnjaka i Yukovodilaca u ovom sportu. Nije ovo, ni daj bože, jedini sličan slučaj, ali se iz očiglednog neznanja inače suverenih sveznalica među sportskim novinarima dogodilo da tu popularnu i kod nas upoyno popularisanu ličnost mi nazovemo kako se ona inače ne zove. Svi listovi sada tog čoveka nazivaju Mat-om Bezbi-jem. Naš fonetski način pisanja stranih imena je zaista nesavršen ( i nije bio neumestan onaj Zaključak Novosadskog dogovora o stavljanju fonetskog, odnosno eftimološkog načina pisanja u 24, radu), ali je najbliži izgovor imena ovog čoveka, koji se u originalu zove Matt Busby, obrnut: Met Basbi.
Ne mislim, ni posle beogradskog susreta, da treba pisati Basbijeve babe, ali sar. podjednako siguran da nisu ni Bezbijeve bebe: istina je,
“
običaju, negde na sredini — reč je O Basbijevim bebama,
ŽIVOT OKO NAS
(ako Igri
Ljubiša MANOJ LOVIĆ
Priča o Panti ali ne samo 0 njemu · LAZAR KOLIŠEVSKI nam je pričao — svima nss ma, jer je preko televizije pričao — priču o Panti,
Živeo i rađio u Bogatiću dobar čovek Panta, naš čovek. Pre nekoliko godina bio je kandiđovan kao jedini na izborima za odbornike, ali je propao — nije đobio ni polovinu glasova. Pošto su izbori morali biti ponovljeni, Komitet je nastojao da pored Pante — nije nam ni taj Panta iz oka ispao — bude još kandiđata. Rezultat novih izbora pred«s stavljao je za sve veliko iznenađenje. Jer građani su ipak izabrali Pantu, i to ogromnom većinom, Prvi put im se izgleđa učinilo, zato što je Panta jedini kandidat, da ga neko silom gura. Na ponovs nim izborima Wu se građani Bami osetili kao sila
u čijim je rukama odluka. 43 ki navođi kako se povodom a elgs aa Bog „Nećemo da nama Kos
čaja u Bogatiću govorilo: Mb natura našeg Panfu, nego ćemo ga mi natue•
riti Komitetu!“
priča iz koje se, za mnoge naše buduće izbore, može izvući još lepša pouka, S tim čio razume se — neće moći baš svaki Panta da bude „naturen“ kao drug Panta iz Bogatića. Mi ćemo sve češće videti da pored Pante postoji i potpuno ne«
očekivani maš čovek — Anta.
Prost razlog
DA IJUDI još i agituju za odluke jednog pređe stavničkog organa, razume sč, nije nimalo jednos stavno. Nije lako uvek na to dh nagovoriti. Ako na primer, Skupština opštine u Puli zahtevala svojih građana da agituju za opštinski budžet, oni bi to učinili — malo sutra, Razlog ipak nije suviše složen, on je čak vrlo prost: Skupština op« štine je juče odbila sve pređioge koje su građani dali na svojim zborovima prekjuče.
Bele vrane u Bitolju \Z, OPŠTINSKE većnice u Bitolju trebalo je da budu uklonjene drvene klupe i, uz izdatak od 6,5 miliona starih đinara, hitno nabavljene meke stos lice. Sami odbornici, kojima su fotelje bile name• njene, suprotstavili su se i izbrisali ovaj rashod. "Tako, u jeku reforme, kad se, neka smo živi i vdravi, još rasipa na stari načim, funkcionerima bitoljske opštine ipak nije pošlo za rukom da izvrše reformu jeftinih klupa u skupe stolice,
Dečja igra se zove — država
PONERO SMATRA da je odumiranje države pri ča za malu decu. E — | b
Odumiranieć države je, međutim, ozbiljna 'tem+ za odrasle, Stvari idu svojim tokom, država če doista ođumreti. A kada, to ćemo videti ili neće» mo videti. Dotle ćemo, a svakako i posle toga, slušati ono naše:
— Viđećeš ti svoga boga!
Jer, žilava je stvar država. Mi je krešemo, ona se razlistava. Neđavno, u selu Goleši kod Banjaluke, đržava je dobila čak celu jednu novu, mlađu grančicu. O grančici su Dpisale sarajevske „Male novine“ (preštampao zagrebački „Izbor“).
Pošto se u školu neuredno dolazi, učitelj u selu Goleši je odilčne đake obukao u milicionarsku uniformu, pa ih šalje kućama onih koji izostaju, Neuredni đaci se otimaju, plaču, ali ih straža uporno sprovodi.
Pošto je začetnik ove dđržavotvorne ideje seoski učitelj, jedan učenik iz Banjaluke koji je video neobičnu sliku pita preko dečjeg lista: može li jedan čovek to da radi?
Može, čim radi. On ili ko drugi.
Samo, đak može, i mora, da postavi svoje pi• tanje. On ili, u drugom slučaju, neko drugi.
Preobražavajmo poljoprivredu
“AKO SMO SANJALI o hlebu bez motike, san nant se ostvario. Mofika nema gde da se kupi,
Reizbornost
NOVI KANDIDAT za direktora uvek ima jednu veliku prednost: još nije pokazao šta ne zna.
Onako, uzgred
NE MORA svaki preokret da bude dobar. Preos kret je i kad počne da se radi naopako.
VINJETE IZRADIO TOMISLAV HRUŠSKOVEC
KNJIŽBVNE NOVINE